<p>Pri izučavanju partnerskih i bračnih relacija najče&scaron;će je kori&scaron;ćen Model prilagođavanja u partnerskim odnosima (Huston, 2000). Ovaj teorijski model autor smatra univerzalnim i upotrebljivim na svim partnerskim relacijama. Model se do sada koristio u mnogim istraživanjima kao teorijski okvir i pokazao se kao veoma koristan i praktičan za formiranje interventnih programa u radu sa heteroseksualnim parovima. U na&scaron;em istraživanju proverili smo mogućnost primene i korisnost ovog teorijskog modela na homoseksualnim partnerskim relacijama. Odgovorili smo na pitanje &scaron;ta i na koji način doprinosi zadovoljstvu u partnerskoj relaciji &ndash; individualne karakteristike partnera (osobine ličnosti, afektivna vezanost, feminino/maskulini tip ličnost, stav prema rodnim ulogama) i/ili karakteristike partnerske relacije (načini pokazivanja ljubavi, doživljaj ljubavi u partnerskoj relaciji, kvalitet seksualne interakcije). Poseban akcenat stavili smo na proučavanje razlika u zadovoljstvu partnerskom relacijom i njenim prediktorima u odnosu na seksualnu orijentaciju osobe.<br />U istraživanju je učestvovalo 400 osoba, od toga 200 osoba mu&scaron;kog pola i 200 osoba ženskog pola, starijih od 18 godina, koji čine 200 romantičnih parova (100 ženskih homoseksualnih dijada i 100 mu&scaron;kih homoseksualnih dijada). Svi ispitanici su sa teritorije Republike Srbije i u trenutku ispitivanja su bili u partnerskim relacijama (vezama) koje opisuju kao stabilne. Ispitanici i ispitanice homoseksualne orijentacije popunjavli su upitnike u prostorijama nevladinih organizacija koje pružaju različite usluge pojedincima i parovima homoseksualne orijentacije ili elektronskim putem ukoliko im organizacije nisu bile dostupne u mestu prebivali&scaron;ta.<br />Uzorak mu&scaron;karaca i žena iz heteroseksualne populacije prikupljan je sa teritorije Srbije. Primenjen je neeksperimentalni korelacioni nacrt, koji je sproveden primenom upitničke baterije.<br />Upitničku bateriju su činili: upitnik op&scaron;tih podataka, originalni Inventar iskustava u bliskim vezama (Brennan et al., 1998.), Skala femininosti i maskulinosti (Spence et al. 1974), Skala stavova prema rodnim ulogama (Kamenov et al., 2009), Skala preterane posvećenosti drugima (Fritz &amp; Helgeson, 1998), Skala za procenu stava osobe da zaslužuje vi&scaron;e od drugih ljudi (Campbell, 2004), Skala potrebe za emocijama (Maio &amp; Esses, 2001), Skala ljubavi (Braiker &amp; Kelly, 1979), Skala načina izražavanja ljubavi (Huić i sar., 2010) i Skala za procenu kvaliteta seksualne interakcije (Kamenov i sar., 2011). Zadovoljstvo partnerskom relacijom je mereno preko Skale op&scaron;teg zadovoljstva brakom.<br />Rezultati pokazuju da su karakteristike relacije značajni prediktori zadovoljstva u partnerskoj relaciji. Individualne karakteristike nisu se pokazale kao značajni prediktori zadovoljstva u partnerskoj relaciji, osim dimenzija afektivne vezanosti. Među mu&scaron;kim ispitanicima homoseksualne populacije ima značajno manje ispitanika sa sigurnom a vi&scaron;e sa preokupiranom i izbegavajućom afektivnom vezano&scaron;ću u odnosu na ispitanike iz heteroseksualne populacije. Bojažljivi tip vezanosti se značajno če&scaron;će javlja kod žena homoseksualne orijentacije u odnosu na heteroseksualnu populaciju.<br />Rezultati pokazuju i da postoji značajna razlika u izraženosti maskulinih karakteristika među ispitanicima iz četiri grupe, takve da su heteroseksualni mu&scaron;karci značajno maskuliniji od ostalih ispitivanih grupa, dok razlike u femininim karakteristikama nisu uočene. Nezavisno od seksualne orijentacije, žene imaju egalitarnije stavove i izraženiju potrebu za emocijama od mu&scaron;karaca.<br />Ne postoji značajna razlika u proceni kvaliteta seksualne interakcije i frekvenciji ličnih načina pokazivanja ljubavi partneru među mu&scaron;kim i ženskim ispitanicima homoseksualne i heteroseksualne populacije. Postoje razlike u odnosu na seksualnu orijentaciju osobe u odnosu na doživljaj ljubavi i zadovoljstvo partnerskom relacijom, takve da osobe homoseksualne orijentacije izve&scaron;tavaju o nižem doživljaju ljubavi i nižem stepenu zadovoljstva u partnerskoj relaciji.<br />Prilikom testiranja Modela Prilagođavanja u partnerskim odnosima dobijeni su rezultati koji ne potvrđuju funkcionalnost pretpostavljenog modela ni na uzorku heteroseksualnih parova ni na uzorku mu&scaron;kih i ženskih homoseksualnih parova. Osnovni problem modela je povezanost individualnih karakteristika partnera sa zadovoljstvom u relaciji koju autor modela pretpostavlja, a ovim istraživanjem nije potvrđena. Jedan od najvažnijih zaključaka je da se varijable u svojim međusobnim odnosima jednako pona&scaron;aju na svim poduzorcima i da se partnerske relacije i procesi unutar njih ne razlikuju značajno u odnosu na seksualnu orijentaciju osobe.</p>

<p><span class="fontstyle0">Ovaj rad se bavi algebrama kompleksa i stepenim konstukcijama uopste. Prvo poglavlje sadrzi pregled poznatih rezultata iz ove oblasti. U drugom poglavlju razmatrani su neki univerzalno-algebarski problemi vezani za algebre kompleksa, koji su pokrenuti u radovima C. Brinka. Trece poglavlje sadr &acute; zi rezultate o stepenim grafovima, sa posebnim osvrtom na globalnu odredjenost grafova.</span></p> / <p><span class="fontstyle0">The thesis deals with power algebras and power constructions in general. The first chapter contains the most important known results from this field. In Chapter 2 some universal-algebraic problems concerning power algebras are considered. Chapter 3 is devoted to the investigation of power graphs. The main attention is focused on the problem of global determinism of graphs.&nbsp;</span></p>

<p>Предмет истраживања су фракциона и тополошка уопштења једначине<br />телеграфичара као модела електричног вода. Фракционо уопштење се<br />огледа у томе што су класичне конститутивне релације електричних<br />елемената замењене фракционим. Модификација конститутивних<br />релација омогућује да се узму у обзир коначно време релаксације и<br />поларизације диелектрика, као и формирања магнетског поља, односно<br />историја процеса поларизације и магнетизације. Тополошко уопштење<br />огледа се у томе што елементарно коло вода, поред стандардних<br />елемената, има кондензатор и у редној грани којим се моделира ефекат<br />нагомилавања наелектрисања дуж елекричног вода, односно коначно<br />време релаксације.</p> / <p>Predmet istraživanja su frakciona i topološka uopštenja jednačine<br />telegrafičara kao modela električnog voda. Frakciono uopštenje se<br />ogleda u tome što su klasične konstitutivne relacije električnih<br />elemenata zamenjene frakcionim. Modifikacija konstitutivnih<br />relacija omogućuje da se uzmu u obzir konačno vreme relaksacije i<br />polarizacije dielektrika, kao i formiranja magnetskog polja, odnosno<br />istorija procesa polarizacije i magnetizacije. Topološko uopštenje<br />ogleda se u tome što elementarno kolo voda, pored standardnih<br />elemenata, ima kondenzator i u rednoj grani kojim se modelira efekat<br />nagomilavanja naelektrisanja duž elekričnog voda, odnosno konačno<br />vreme relaksacije.</p> / <p>The subject of research is the fractional and topological generalization of the<br />telegraphers&rsquo;s equation in transmission line modeling. The fractional<br />generalization is reflected in the fact that the classical constitutive relations of<br />electrical elements are replaced by the fractional ones. The modification of<br />constitutive relations allows for taking into account the finite relaxation and<br />polarization time of dielectric material, as well as the creation of the magnetic<br />field, it also allows for taking into account the history of polarization and<br />magnetization processes. The topological generalization of the elementary<br />circuit of transmission line, in addition to the standard elements, introduces a<br />capacitor in the series branch, which models the effect of charge<br />accumulation along the transmission line, i.e., the finite relaxation time.</p>

<p>In this thesis local methods are made available as a tool to study the<br />unary parts of clones (or, equivalently, the weak Krasner algebras). Using the<br />language of model theory and Galois connections we develop a link between<br />homomorphism-homogeneous relational structures and local methods, via the<br />notion of endolocality. The theoretical results that are obtained are used to develop<br />a systematic theory for the classification of homomorphism-homogeneous<br />relational structures.</p> / <p>U ovoj tezi su razvijene lokalne metode koje se mogu koristiti za izu-<br />ˇcavanje unarnih delova klonova (ili, ekvivalentno, slabih Krasnerovih algebri).<br />Koriˇs&acute;cenjem jezika teorije modela i Galoovih veza uspostavljen je odnos izmedu<br />homomorfizam-homogenih relacionih struktura i lokalnih metoda, preko pojma<br />endolokalnosti. Dobijeni teoretski rezultati su upotrebljeni za razvoj sistematske<br />teorije za klasifikaciju homomorfizam-homogenih struktura.</p>

<p>Питање експресионистичког наслеђа у поетички вишеслојној савременој српској поезији остало је занемарено у нашој књижевној науци, иако је у питању један од њених највиталнијих традицијских токова. Отуда се отвара значајно поље истраживања бројних интертекстуалних веза и утицаја експресионистичке традиције у поезији најистакнутијих српских песника друге половине XX века (М. Павловић, С. Раичковић, И. В. Лалић, Б. Петровић, Љ. Симовић, А. Ристовић, Д. Смиљанић, Н. Тадић). Утицај експресионистичке поетике у њиховој поезији није био директан и очит, него дубоко и спонтано уткан у њихову самосвојну песничку визију, што ове песнике и чини већ признатим, савременим &bdquo;класицима&rdquo; наше поезије. Експресионистичка традиција активирана је у њиховој поезији на стваралачки нов, креативан начин, у постмодернистичком кључу и садејству са другим, често опречним традицијским токовима (од неосимболизма и неонадреализма, до дубинских наслага усменог и средњовековног наслеђа), што је стварало неочекиване интертекстуалне спојеве и нов песнички квалитет.<br />На интертекстуалном и компаратистичком плану, уочавају се бројне духовно-поетичке сродности наших савремених песника са најзначајнијим експресионистичким ауторима у нашем и европском књижевном контексту (М. Црњански, Растко Петровић, Д. Васиљев, Г. Бен, Г. Тракл, Г. Хајм, Е. Ласкер-Шилер).<br />И поред свих специфичности и разлика индивидуалних поетика ових песника, утврдили смо да у њиховој поезији долази до реактуализације готово свих експресионистичких топоса (топоса града, смрти, рата, апокалипсе, &bdquo;живих мртваца&rdquo;, космоса/хаоса, дисоцијације и подвојености субјекта, као и топоса божанско/сатанско). Проблематизујући ове експресионистичке топосе у новим књижевно-историјским и цивилизацијским околностима, наши савремени песници отварају бројна питања духовног, личног и колективног идентитета и опстанка човека на крају другог миленијума. Такође, у њиховом песништву издвојили смо низ кључних експресионистичких стилско-реторичких и обликовних поступака, међу којима је на првом месту поступак гротеске и дисторзије, симултаности, црног хумора, колажа и монтаже, дисоцијативног низања слика, одуховљења и апстраховања материје, као и поступак интертекстуалности и цитатности. Утицај експресионистичке поетике огледа се и на формалном плану, у смислу деструкције и деканонизације традиционалних родољубивих и религиозних жанрова, као и усмених, фолклорних облика басми, бајалица, ругалица, гатки. Долази до жанровских померања и преплитања различитих језичко-формалних модела, од традиционалних, класичних облика (најчешће сонета), до слободног стиха и модерног, неоавангардног поигравања језиком и формом песме, односно песме у прози (прозаиде).</p><p>Истраживање експресионистичког наслеђа показује да су се из поетичке раслојености српског и европског експресионизма развиле и различите неоекспресионистичке струје нашег савременог песништва: критичка, (Љ. Симовић, Б. Петровић, делимично М. Павловић), неосуматраистичка (С. Раичковић), метафизичка (А. Ристовић, Д. Смиљанић), нихилистичка (Н. Тадић), религиозна (једним слојем свог песништва Иван В. Лалић и Новица Тадић).<br />Експресионизам је тако у трајно наслеђе нашој савременој поезији оставио дух критичког преиспитивања свих досадашњих духовних, културних, књижевних, историјских тековина, &bdquo;певање кризе&rdquo;, расапа вредности и визију &bdquo;сумрака човечанства&rdquo;, намећући се као исходиште даљих, постмодернистичких трагања и преиспитивања граница и моћи певања.</p> / <p>Pitanje ekspresionističkog nasleđa u poetički višeslojnoj savremenoj srpskoj poeziji ostalo je zanemareno u našoj književnoj nauci, iako je u pitanju jedan od njenih najvitalnijih tradicijskih tokova. Otuda se otvara značajno polje istraživanja brojnih intertekstualnih veza i uticaja ekspresionističke tradicije u poeziji najistaknutijih srpskih pesnika druge polovine XX veka (M. Pavlović, S. Raičković, I. V. Lalić, B. Petrović, LJ. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić). Uticaj ekspresionističke poetike u njihovoj poeziji nije bio direktan i očit, nego duboko i spontano utkan u njihovu samosvojnu pesničku viziju, što ove pesnike i čini već priznatim, savremenim &bdquo;klasicima&rdquo; naše poezije. Ekspresionistička tradicija aktivirana je u njihovoj poeziji na stvaralački nov, kreativan način, u postmodernističkom ključu i sadejstvu sa drugim, često oprečnim tradicijskim tokovima (od neosimbolizma i neonadrealizma, do dubinskih naslaga usmenog i srednjovekovnog nasleđa), što je stvaralo neočekivane intertekstualne spojeve i nov pesnički kvalitet.<br />Na intertekstualnom i komparatističkom planu, uočavaju se brojne duhovno-poetičke srodnosti naših savremenih pesnika sa najznačajnijim ekspresionističkim autorima u našem i evropskom književnom kontekstu (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Ben, G. Trakl, G. Hajm, E. Lasker-Šiler).<br />I pored svih specifičnosti i razlika individualnih poetika ovih pesnika, utvrdili smo da u njihovoj poeziji dolazi do reaktualizacije gotovo svih ekspresionističkih toposa (toposa grada, smrti, rata, apokalipse, &bdquo;živih mrtvaca&rdquo;, kosmosa/haosa, disocijacije i podvojenosti subjekta, kao i toposa božansko/satansko). Problematizujući ove ekspresionističke topose u novim književno-istorijskim i civilizacijskim okolnostima, naši savremeni pesnici otvaraju brojna pitanja duhovnog, ličnog i kolektivnog identiteta i opstanka čoveka na kraju drugog milenijuma. Takođe, u njihovom pesništvu izdvojili smo niz ključnih ekspresionističkih stilsko-retoričkih i oblikovnih postupaka, među kojima je na prvom mestu postupak groteske i distorzije, simultanosti, crnog humora, kolaža i montaže, disocijativnog nizanja slika, oduhovljenja i apstrahovanja materije, kao i postupak intertekstualnosti i citatnosti. Uticaj ekspresionističke poetike ogleda se i na formalnom planu, u smislu destrukcije i dekanonizacije tradicionalnih rodoljubivih i religioznih žanrova, kao i usmenih, folklornih oblika basmi, bajalica, rugalica, gatki. Dolazi do žanrovskih pomeranja i preplitanja različitih jezičko-formalnih modela, od tradicionalnih, klasičnih oblika (najčešće soneta), do slobodnog stiha i modernog, neoavangardnog poigravanja jezikom i formom pesme, odnosno pesme u prozi (prozaide).</p><p>Istraživanje ekspresionističkog nasleđa pokazuje da su se iz poetičke raslojenosti srpskog i evropskog ekspresionizma razvile i različite neoekspresionističke struje našeg savremenog pesništva: kritička, (LJ. Simović, B. Petrović, delimično M. Pavlović), neosumatraistička (S. Raičković), metafizička (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistička (N. Tadić), religiozna (jednim slojem svog pesništva Ivan V. Lalić i Novica Tadić).<br />Ekspresionizam je tako u trajno nasleđe našoj savremenoj poeziji ostavio duh kritičkog preispitivanja svih dosadašnjih duhovnih, kulturnih, književnih, istorijskih tekovina, &bdquo;pevanje krize&rdquo;, rasapa vrednosti i viziju &bdquo;sumraka čovečanstva&rdquo;, namećući se kao ishodište daljih, postmodernističkih traganja i preispitivanja granica i moći pevanja.</p> / <p>The question of expressionist heritage in poetic multilayer contemporary Serbian poetry has been neglected in our literary science, although it is one of its most vital traditional trends. A significant field of research of numerous intertextual ties and influence of expressionist tradition in the poetry of the most prominent Serbian poets of the second half of XX century (M. Pavlović, S. Raičković, Ivan V. Lalić, B. Petrović, Lj. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić) is therefore revealed. The influence of expressionist poetics in their poetry was not direct and obvious, but deeply and spontaneously interlaced in their unique poetic vision, which makes these poets already recognised, contemporary &bdquo;classics&rdquo; of our poetry. The expressionist tradition was activated in their poetry in a new inventive and creative fashion, in postmodernism clue, and in interaction with the other, often opponent traditional trends (from neosymbolism and neosurrealism, to deep layers of oral and medieval heritage), which has created unexpected intertextual bonds and new poetic quality.<br />At the intertextual and comparative level, a numerous spiritual and poetic similarities of our contemporary poets with the most significant expressionist authors in our and European literary context can be observed (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Benn, G. Trakl, G. Heym, E. Lasker-Sch&uuml;ler).<br />Besides all specificities and differences in individual poetics of these poets, we have identified the reactualisation of almost all expressionist toposes in their poetry (toposes of city, death, war, apocalypse, &bdquo;living deadˮ, cosmos/chaos, dissociative and divided subject, and divine/satan topos). By problematising these expressionist toposes in new literary-historic and civilisation circumstances, our contemporary poets open numerous questions of spiritual, personal and collective identity and survival of a man at the end of second millennium. Furthermore, we have detected a range of key expressionist stylistic-rhetorical and structural procedures, among others primarily the procedures of grotesque and distortion, simultaneity, black humour, collage and montage, dissociative sequence of images, spiritualising and abstracting matter, and the procedure of intertextuality and citationality.<br />The influence of expressionist poetry is also reflected on a formal plan, in terms of destruction and decanonization of traditional patriotic and religious genres, as well as oral, folk forms of chants, incantations, mocking poems, tales. There has been genres shifting and interlacing of different language and formal models, from traditional, classical forms (most<br />4<br />often sonnets), to free verse and modern, neoavant-garde play with the language and the form of a poem or a prose poem.<br />The research of expressionist heritage shows that different neoexpressionist currents of our contemporary poetry have developed from the poetic diversity of Serbian and Europe expressionism: critical (Lj. Simović, B. Petrović, partially M. Pavlović), neosumatraistic (S. Raičković), metaphysical (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistic (N. Tadić), religious (in a layer of their poetry Ivan V. Lalić and Novica Tadić).<br />The expressionism has thus left a spirit of critical questioning of all present spiritual, cultural, literal, historic inheritance, &bdquo;singing the crisis&rdquo;, destruction of values and vision of &bdquo;dusk of mankindˮ as a permanent heritage in our contemporary poetry, placing itself as an outcome of further postmodern searches and questioning of limits and power of poetry.</p>