<p>Предмет истраживања у овом раду представља одређивање чворишних тачака<br />око којих се образује идентитет у поетици Растка Петровића. Циљ је доказивања тезе<br />да његово стваралаштво антиципира савремено схватање и разумевање идентитета<br />као конструкције, која се одвија унутар дискурса моћи, а он настоји да регулише<br />идентификацијске процесе унутар субјекта. Дело Растка Петровића указује на<br />чињеницу да идентитет представља сложену и динамичну мрежу сачињену од<br />идентитетских конституената који се непрекидно укрштају, те се на местима укрштаја<br />образују амбивалентне субјекатске позиције из којих аутор исповеда своју онтолошку<br />стрепњу и свест о конститутивној амбиваленцији. Укључивањем методолошких<br />премиса из области студија културе (маргинализација, трансгресија, лиминалност) у<br />проучавање аутентичних авангардних поетичких стратегија Растка Петровића, указали<br />смо на чињеницу да је аутор трагајући за собом остваривао своје поетско биће. На тај<br />начин образовао се хибридни и лиминални идентитет у динамичком пољу<br />антагонистичких дискурса, који се непрекидно међусобно пресецају.<br />Реч је, дакле, о томе да поетичко-естетско-филозофско исходиште<br />стваралаштва Растка Петровића чини идеја да се биће (оно што јесте), као и<br />конституенти његовог идентитета (пол, род, раса, нација, класна, верска и<br />професионална припадност...) разумевају као процесуалне категорије које су<br />непрекидно изложене променама. Петровић, заправо, отвара пут савременом<br />антиесенцијалном тумачењу бића као флукса (оно што је ток и што се мења) унутар<br />симболичких мрежа, односно дискурзивних пракси. На тај начин, ствара се могућност<br />да се појам, односно концепт идентитета тумачи као стратегијски и позицијски, те је у<br />Петровићевом делу идентитет увек релационо конструисан и изратито обележен не-<br />припадањем. Истовремено, идентитет сугерише истост и подржава неки облик<br />заједништва који варљиво испуњава онтолошку празнину.<br />Овај рад своје методолошко утемељење проналази у претпоставци да је<br />плуралитет у теоријским приступима и критичким праксама нужан, управо због<br />2<br />сложености и амбивалентности појма идентитет, који је интердисциплинаран по своме<br />досегу. Истовремено, овај рад се бави различитим аспектима идентитета са циљем да<br />се сачува и истакне свест о интеракцији између конституената идентитета и теоријско-<br />критичких пракси које се њима баве. У фокусу нашег истраживања налази се културни,<br />родни и наративни идентитет, тачније, модуси њихових конструкција. У том смислу,<br />ова студија доказује да поетика, али и живот Растка Петровића представљају<br />парадигму културолошке и родне лиминалности. Сходно томе, путујући модел<br />егзистенције показује се као пресудан у творби идентитета који се формира као<br />хибридни, услед седиментације различитих култура.<br />Исцрпна анлиза родног идентитета, односно маскулинитета, истиче<br />субверзивни потенцијал Петровићевог дела у односу на патријархалну<br />фалогоцентричну бинарну културолошку матрицу. Растко Петровић несумњиво<br />исказује свест о идеолошком карактеру родне улоге која му је намењена, те је процес<br />„постајања“ мушкарцем изузетно сложен, обележен противуречностима и стрепњом.<br />Посебан комплекс питања која се нужно намећу када је у питању ауторефлексија<br />представља језик, јер је писац принуђен да доказ властитог постојања тражи у језику, у<br />појмовима који су такође производ дискурса који не одобрава алтернативну мушкост.<br />Тумачење наративног иденитета као ипсеитета које смо користили у раду,<br />дакле, упознавање и конституисање себе као метакатегоријалног Другог, маркирало је<br />значај културног дијалога коме је Растко Петровић несумњиво стремио. У питању је<br />дијалог у коме припадници мањинских/маргиналних култура и субкултура постају<br />равноправни саговорници. Истовремено, размена културних дарова обезбеђивала би<br />потенцијал за, из данашње перспективе посматрано, повлашћен статус агенса у<br />стварању сопствене културе, као и активно учешће у мапирању културе у свету.</p> / <p>Predmet istraživanja u ovom radu predstavlja određivanje čvorišnih tačaka<br />oko kojih se obrazuje identitet u poetici Rastka Petrovića. Cilj je dokazivanja teze<br />da njegovo stvaralaštvo anticipira savremeno shvatanje i razumevanje identiteta<br />kao konstrukcije, koja se odvija unutar diskursa moći, a on nastoji da reguliše<br />identifikacijske procese unutar subjekta. Delo Rastka Petrovića ukazuje na<br />činjenicu da identitet predstavlja složenu i dinamičnu mrežu sačinjenu od<br />identitetskih konstituenata koji se neprekidno ukrštaju, te se na mestima ukrštaja<br />obrazuju ambivalentne subjekatske pozicije iz kojih autor ispoveda svoju ontološku<br />strepnju i svest o konstitutivnoj ambivalenciji. Uključivanjem metodoloških<br />premisa iz oblasti studija kulture (marginalizacija, transgresija, liminalnost) u<br />proučavanje autentičnih avangardnih poetičkih strategija Rastka Petrovića, ukazali<br />smo na činjenicu da je autor tragajući za sobom ostvarivao svoje poetsko biće. Na taj<br />način obrazovao se hibridni i liminalni identitet u dinamičkom polju<br />antagonističkih diskursa, koji se neprekidno međusobno presecaju.<br />Reč je, dakle, o tome da poetičko-estetsko-filozofsko ishodište<br />stvaralaštva Rastka Petrovića čini ideja da se biće (ono što jeste), kao i<br />konstituenti njegovog identiteta (pol, rod, rasa, nacija, klasna, verska i<br />profesionalna pripadnost...) razumevaju kao procesualne kategorije koje su<br />neprekidno izložene promenama. Petrović, zapravo, otvara put savremenom<br />antiesencijalnom tumačenju bića kao fluksa (ono što je tok i što se menja) unutar<br />simboličkih mreža, odnosno diskurzivnih praksi. Na taj način, stvara se mogućnost<br />da se pojam, odnosno koncept identiteta tumači kao strategijski i pozicijski, te je u<br />Petrovićevom delu identitet uvek relaciono konstruisan i izratito obeležen ne-<br />pripadanjem. Istovremeno, identitet sugeriše istost i podržava neki oblik<br />zajedništva koji varljivo ispunjava ontološku prazninu.<br />Ovaj rad svoje metodološko utemeljenje pronalazi u pretpostavci da je<br />pluralitet u teorijskim pristupima i kritičkim praksama nužan, upravo zbog<br />2<br />složenosti i ambivalentnosti pojma identitet, koji je interdisciplinaran po svome<br />dosegu. Istovremeno, ovaj rad se bavi različitim aspektima identiteta sa ciljem da<br />se sačuva i istakne svest o interakciji između konstituenata identiteta i teorijsko-<br />kritičkih praksi koje se njima bave. U fokusu našeg istraživanja nalazi se kulturni,<br />rodni i narativni identitet, tačnije, modusi njihovih konstrukcija. U tom smislu,<br />ova studija dokazuje da poetika, ali i život Rastka Petrovića predstavljaju<br />paradigmu kulturološke i rodne liminalnosti. Shodno tome, putujući model<br />egzistencije pokazuje se kao presudan u tvorbi identiteta koji se formira kao<br />hibridni, usled sedimentacije različitih kultura.<br />Iscrpna anliza rodnog identiteta, odnosno maskuliniteta, ističe<br />subverzivni potencijal Petrovićevog dela u odnosu na patrijarhalnu<br />falogocentričnu binarnu kulturološku matricu. Rastko Petrović nesumnjivo<br />iskazuje svest o ideološkom karakteru rodne uloge koja mu je namenjena, te je proces<br />„postajanja“ muškarcem izuzetno složen, obeležen protivurečnostima i strepnjom.<br />Poseban kompleks pitanja koja se nužno nameću kada je u pitanju autorefleksija<br />predstavlja jezik, jer je pisac prinuđen da dokaz vlastitog postojanja traži u jeziku, u<br />pojmovima koji su takođe proizvod diskursa koji ne odobrava alternativnu muškost.<br />Tumačenje narativnog ideniteta kao ipseiteta koje smo koristili u radu,<br />dakle, upoznavanje i konstituisanje sebe kao metakategorijalnog Drugog, markiralo je<br />značaj kulturnog dijaloga kome je Rastko Petrović nesumnjivo stremio. U pitanju je<br />dijalog u kome pripadnici manjinskih/marginalnih kultura i subkultura postaju<br />ravnopravni sagovornici. Istovremeno, razmena kulturnih darova obezbeđivala bi<br />potencijal za, iz današnje perspektive posmatrano, povlašćen status agensa u<br />stvaranju sopstvene kulture, kao i aktivno učešće u mapiranju kulture u svetu.</p> / <p>This thesis aims to determine the crucial points of identity formation in Rastko<br />Petrović’s poetics with the intention to verify the idea that Rastko Petrović’s work<br />anticipates the modern understanding of identity as a construct which emerges from the<br />discourse of power with its identificational processes within the subject. Rastko Petrović’s<br />oeuvre is an excellent example of the fact that identity represents a complex and dynamic<br />network of identity constituents that constantly intertwine, and, in the places where the<br />contacts happen, they form ambivalent subject positions from which the author narrates his<br />ontological fear and the awareness of the constitutive ambivalence. By including some of<br />the methodological premises from the field of cultural studies (such as marginalization,<br />transgression, liminality) into the research of Petrović’s authentic avant-garde poetic<br />strategies, the thesis shows that, while searching for his inner self, Petrović was epitomizing<br />his poetical self, thus forming a hybrid and liminal identity in the dynamic field of<br />antagonistic discourses that constantly intersect.<br />Therefore, we can say that the poetic, philosophical and aesthetic sources of<br />Petrović’s work are found in the idea that self (what is), as well as the constituents of his<br />identity (sex, gender, race, nation, class, religious beliefs, professional orientation…) are<br />understood as processing cathegories constantly exposed to changes. What is more, it can<br />be said that Rastko Petrović clears the path for the modern, antiessetialist interpretations of<br />self as flux (that which is a flow, which changes constantly) within the symbolic network, i.e.<br />discoursive practices. In this way, arises the possiblity of interpretation of the notion, or the<br />idea of identity, as strategic, or positional, meaning that in Petrović’s works identity is<br />always relationally constructed and strongly marked by non-belonging. At the same time,<br />identity means sameness and supports at least some kind of unity feebly fulfilling the<br />onthological void.<br />Methodological foundation of this thesis is found in the assumption that the plurality<br />in critical and theoretical approaches is necessary, precisely because of the complexity and<br />ambivalence of identity, the term whose scope and range are interdisciplinary positioned. At<br />the same time, the thesis examines various aspects of identity with the objective to<br />preserve and enhance the awareness about the interaction between the constituents of<br />4<br />identity and theoretical and critical practices that deal with it. Cultural, gender and narrative<br />identities or, more precisely, the modes of their constructions, form the central part of the<br />thesis. In this sense, this thesis shows that the poetics, but also the life of Rastko Petrović,<br />represent a paradigm of cultural and gender liminality, while the life on the constant move<br />proves to be crucial in the creation of identity which is formed as a hybrid one because of<br />many layers coming from various cultures. A detailed analysis of gender identity or, more<br />precisely, masculinity, stresses the subversive potential of Petrović’s work when juxtaposed<br />to patriarchal, logocentric, binary cultural matrix. Rastko Petrović expresses an awareness of<br />the ideological character of the gender role he was assigned with; therefore, the process of<br />“becoming” a man is a highly complex one, marked with contradictions and fear. A separate<br />cluster of questions that inevitably appear with introspection is found in language, since<br />writer is compelled to search for the proofs of his existence in the language and in the<br />notions which are also a product of discourse that does not approve of the alternative<br />masculinity.<br />The interpretation of narrative identity as ipseity, used in this work, as well as the<br />introduction and constitution of self as a meta-categorical Other, marked the importance of<br />cultural dialog which Rastko Petrović undoubtedly strived for. It is a dialog where the<br />members of minority cultures and subcultures are equal participants. At the same time, the<br />exchange of cultural gifts provides the potential for a privileged status of agens in creation<br />of one’s own culture, and also in active mapping of the world culture.</p>
| Identifer | oai:union.ndltd.org:uns.ac.rs/oai:CRISUNS:(BISIS)93131 |
| Date | 25 March 2015 |
| Creators | Stevanović Kristina |
| Contributors | Stojanović-Pantović Bojana, Živančević-Sekeruš Ivana, Jović Bojan, Gordić Petković Vladislava, Tešić Gojko |
| Publisher | Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet u Novom Sadu, University of Novi Sad, Faculty of Philosophy at Novi Sad |
| Source Sets | University of Novi Sad |
| Language | Serbian |
| Detected Language | Unknown |
| Type | PhD thesis |
Page generated in 0.0047 seconds