<p>Најрепрезентативнији показатељ вербализације части и поштења у српском језику су српске паремије. Но, оне одражавају врло растегљиво схватање тих моралних појмова, и тешко је наћи јединствени лингвистички чинилац који их означава. Српски народ је исказивао поменуте концепте сразмерно ретко у пословицама и изрекама помоћу речи поштење и част, те њихових изведеница, а ова лексичка разноврсност је одраз недовољно екзактне концептуализације поштења и части уопште, уз многа поклапања са другим моралним појмовима. Различити разлози су утицали на ову неегзактност. Први је дуг, можда и вишемиленијумски период од настанка појединих паремија до њиховог објављивања, што је створило велику шароликост денотација поштења и части у српској паремиологији: од примитивног праисторијског поимања, заснованог више на на митском мишљењу, преко преетичке, хомеровске античке идеје, по којој је моралност изједначавана са обичајношћу, теорија попут Аристотелове, па до средњовековног теолошког учења (о врлини као богоугодности, светости, правоверности), нововековних становишта и тако даље. Сва ова схватања имају мање-више заједночко једино поистовећивање поштења са поштовањем етичких правила заједнице коју појединац осећа као своју, однсоно части са награђивањем те индивидуе од стране истог колектива за поштовање речених норми. Чињеница да су Срби, услед вишевековног живота под страним, турским законима, често могли да се ослоне искључиво на неписане, моралне законе властигог колектива, значајно је утицала да етички термини поштења и части прошире изворно значење. Такође, подређени положај нашег народа у Отоманском царству истакао је функцију пословица и изрека као својеврсног тајног, интерног језичког кода у српском друштву. Ова је функција захтевала симболичку употребу речи, како би се прикрио њихов стварни контекст од туђина, често упознатог са српским језиком, али у исто време да би се вербализовали и учинили препознатљивим апстрактни појмови части и поштења у махом неписменом домаћем становништву, које је преносило те пословице и изреке, и које је кудикамо боље познавало конкетне термине, колико год ови били семантички „тврди“ и у основи непрецизни. За ту сврху су се користили лексичко-семантички бинарни парови (поређења по слиности или супротности), рима и друге игре речи, с њиховом експресивном симболиком и емфатичким карактером, те најзад, обиље митологема, иако је многим од њих првобитни смисао временом измењен или заборављен.</p> / <p>Najreprezentativniji pokazatelj verbalizacije časti i poštenja u srpskom jeziku su srpske paremije. No, one odražavaju vrlo rastegljivo shvatanje tih moralnih pojmova, i teško je naći jedinstveni lingvistički činilac koji ih označava. Srpski narod je iskazivao pomenute koncepte srazmerno retko u poslovicama i izrekama pomoću reči poštenje i čast, te njihovih izvedenica, a ova leksička raznovrsnost je odraz nedovoljno ekzaktne konceptualizacije poštenja i časti uopšte, uz mnoga poklapanja sa drugim moralnim pojmovima. Različiti razlozi su uticali na ovu neegzaktnost. Prvi je dug, možda i višemilenijumski period od nastanka pojedinih paremija do njihovog objavljivanja, što je stvorilo veliku šarolikost denotacija poštenja i časti u srpskoj paremiologiji: od primitivnog praistorijskog poimanja, zasnovanog više na na mitskom mišljenju, preko preetičke, homerovske antičke ideje, po kojoj je moralnost izjednačavana sa običajnošću, teorija poput Aristotelove, pa do srednjovekovnog teološkog učenja (o vrlini kao bogougodnosti, svetosti, pravovernosti), novovekovnih stanovišta i tako dalje. Sva ova shvatanja imaju manje-više zajednočko jedino poistovećivanje poštenja sa poštovanjem etičkih pravila zajednice koju pojedinac oseća kao svoju, odnsono časti sa nagrađivanjem te individue od strane istog kolektiva za poštovanje rečenih normi. Činjenica da su Srbi, usled viševekovnog života pod stranim, turskim zakonima, često mogli da se oslone isključivo na nepisane, moralne zakone vlastigog kolektiva, značajno je uticala da etički termini poštenja i časti prošire izvorno značenje. Takođe, podređeni položaj našeg naroda u Otomanskom carstvu istakao je funkciju poslovica i izreka kao svojevrsnog tajnog, internog jezičkog koda u srpskom društvu. Ova je funkcija zahtevala simboličku upotrebu reči, kako bi se prikrio njihov stvarni kontekst od tuđina, često upoznatog sa srpskim jezikom, ali u isto vreme da bi se verbalizovali i učinili prepoznatljivim apstraktni pojmovi časti i poštenja u mahom nepismenom domaćem stanovništvu, koje je prenosilo te poslovice i izreke, i koje je kudikamo bolje poznavalo konketne termine, koliko god ovi bili semantički „tvrdi“ i u osnovi neprecizni. Za tu svrhu su se koristili leksičko-semantički binarni parovi (poređenja po slinosti ili suprotnosti), rima i druge igre reči, s njihovom ekspresivnom simbolikom i emfatičkim karakterom, te najzad, obilje mitologema, iako je mnogim od njih prvobitni smisao vremenom izmenjen ili zaboravljen.</p> / <p>The most representative indicator of verbalization of honor and honesty in the Serbian language are Serbian proverbs. However, they show very elastic conception of these moral concepts, and it is hard to find unique linguistic factor which marks them. Serbs were expressing forenamed concepts relatively rarely in proverbs and sayings with words поштење (“honesty”) and част (“honor“), or their derivatives, and the lexical diversity is a reflection of insufficient exact conceptualization of honesty and honor in general, with many matching with other moral concepts. Reasons that contributed to this inexactness are various. The first is long, perhaps millenniums-old period from the occurrence of certain proverbs to their publication, which has created a great diversity of denotations of honesty and honor in Serbian proverbs: from primitive prehistoric comprehension, based more on the mythical thought, through the idea of pre-ethical Homeric antiquity, when morality has been equated with tradition, theories such as those of Aristotle, to Middle Ages theological learning (of the virtue as obedience, holiness, orthodoxy), New Century opinions and so on. All these opinions have more or less in common only mere identification of the honesty with respect of the ethics rules of community which an individual feels like his own, and identification of the honor with rewarding the individual by the same community for respect of the abovementioned rules. The fact that the Serbs, due to centuries of living under foreign Ottoman laws, often were able to rely exclusively on unwritten, the moral standards of their own collective, has significantly influenced the ethical terms of honesty and honor extend their original meaning. Also, the subordinate position of Serbs in the Ottoman Empire emphasized the function of proverbs and sayings as a kind of secret, internal language code of Serbian community. This function required the symbolic use of words, so as to conceal their actual contents from aliens, often familiar with the Serbian language, but at the same time to verbalize and make recognizable abstract concepts of honor and honesty to almost illiterate local population who communicated these proverbs and sayings, rather accustomed to concrete terms, however semantically “hard” and basically imprecise. For that purpose have been used binary pairs that is opposites (comparison by semantic and lexical similarity or contrast), rhyming words and other wordplays with their expressive symbolism and emphatic character, and finally, plenty of mythologems, even though original meaning of many of these words by time was altered or forgotten.</p>
| Identifer | oai:union.ndltd.org:uns.ac.rs/oai:CRISUNS:(BISIS)99885 |
| Date | 25 May 2016 |
| Creators | Dimitrijević Ivan |
| Contributors | Štasni Gordana, Ristić Stana, Štrbac Gordana |
| Publisher | Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet u Novom Sadu, University of Novi Sad, Faculty of Philosophy at Novi Sad |
| Source Sets | University of Novi Sad |
| Language | Serbian |
| Detected Language | Unknown |
| Type | PhD thesis |
Page generated in 0.0034 seconds