<p>Предмет овога рада јесте синтаксичко сагледавање статуса глаголских допуна у српском језику током XVI и XVII века.<br />Глаголска допуна у морфосинтаксичком смислу обухвата именску фразу у одговарајућој падежној форми, инфинитив, односно комплементну клаузу чија је употреба дефинисана инхерентном лексичком семантиком глагола у функцији управне реченичне компоненте. Глаголска допуна у том смислу садржински конкретизује глаголску реч формирајући са њом рекцијску релацију. Реч је о зависној релацији у којој је глагол (зависно од типа формализације) управни члан, а рекцијска допуна зависни или регирани члан. Глаголска допуна у зависности од семантике свог лексичког експонента, те инхерентне лексичке семантике управног (глаголског) члана може имати различите синтаксичко-семантичке статусе. У начелу, може се говорити (1) о објекатској или (2) о адвербијалној допуни. Рекцијски капацитет глагола као управног члана рекцијске везе испољава се заправо кроз његову валентност, која у крајњој инстанци и диктира устројство реченичне структуре, односно број реченичних аргумената и односе међу њима.<br />С обзиром на морфосинтаксичку и лексичку сложеност овог феномена, чинило се корисним испитати какав је рекцијски капацитет глагола у XVI и XVII веку и сагледати на ком је степену развијености глаголска транзитивност у поменутом временском периоду. Материјал на коме се спровело истраживање обухвата реторички дискурс (односно пословноправну писмености) те поетски дискурс који укључује изворе из сфере религиозности и белетристике.<br />Резултат овога испитивања представља речник глагола са рекцијским допунама.</p> / <p>Predmet ovoga rada jeste sintaksičko sagledavanje statusa glagolskih dopuna u srpskom jeziku tokom XVI i XVII veka.<br />Glagolska dopuna u morfosintaksičkom smislu obuhvata imensku frazu u odgovarajućoj padežnoj formi, infinitiv, odnosno komplementnu klauzu čija je upotreba definisana inherentnom leksičkom semantikom glagola u funkciji upravne rečenične komponente. Glagolska dopuna u tom smislu sadržinski konkretizuje glagolsku reč formirajući sa njom rekcijsku relaciju. Reč je o zavisnoj relaciji u kojoj je glagol (zavisno od tipa formalizacije) upravni član, a rekcijska dopuna zavisni ili regirani član. Glagolska dopuna u zavisnosti od semantike svog leksičkog eksponenta, te inherentne leksičke semantike upravnog (glagolskog) člana može imati različite sintaksičko-semantičke statuse. U načelu, može se govoriti (1) o objekatskoj ili (2) o adverbijalnoj dopuni. Rekcijski kapacitet glagola kao upravnog člana rekcijske veze ispoljava se zapravo kroz njegovu valentnost, koja u krajnjoj instanci i diktira ustrojstvo rečenične strukture, odnosno broj rečeničnih argumenata i odnose među njima.<br />S obzirom na morfosintaksičku i leksičku složenost ovog fenomena, činilo se korisnim ispitati kakav je rekcijski kapacitet glagola u XVI i XVII veku i sagledati na kom je stepenu razvijenosti glagolska tranzitivnost u pomenutom vremenskom periodu. Materijal na kome se sprovelo istraživanje obuhvata retorički diskurs (odnosno poslovnopravnu pismenosti) te poetski diskurs koji uključuje izvore iz sfere religioznosti i beletristike.<br />Rezultat ovoga ispitivanja predstavlja rečnik glagola sa rekcijskim dopunama.</p> / <p>The subject of this paper is syntactic observation of the status of verb complements in the Serbian language of the 16th and 17th century.<br />Verb complementation in morphological-syntactic sense comprises the noun phrase in the corresponding case form, infinitive and complementary clause whose use is defined by inherent lexical semantics of the verb in the function of governing sentence component. Verb complementation in that sense specifies in terms of content the verbal word forming the rection relation with it. It is a dependent relation in which the verb (depending on the formalization type) is the governing member, whereas the rection complement is the dependent or subordinate member. Verb complement depending on the semantics of its lexical exponent and inherent lexical semantics of the governing (verbal) manner may have various syntactic-semantic statuses. In principle, we may discuss (1) object or (2) adverbial complement. Rection capacity of the verb as a governing member of the rection connection is expressed in fact via its valence, which eventually dictates the system of the sentence structure, i.e. the number of sentence arguments and relations among them.<br />Taking into consideration the morphological-syntactic and lexical complexity of this phenomenon, it seemed useful to examine the rection capacity of verbs in 16th and 17th century and examine the level of development of the verbal transitivity during the mentioned time period. The material which is the corpus of the research comprises rhetorical discourse (i.e. business-legal literacy) and poetic discourse which includes sources from the sphere of religion and fiction.<br />The result of this examination represents the dictionary of verbs with rection complements.</p>
| Identifer | oai:union.ndltd.org:uns.ac.rs/oai:CRISUNS:(BISIS)107860 |
| Date | 21 December 2018 |
| Creators | Gočanin Mirjana |
| Contributors | Stijović Rada, Milanović Aleksandar, Bjelaković Isidora, Ajdžanović Milan |
| Publisher | Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet u Novom Sadu, University of Novi Sad, Faculty of Philosophy at Novi Sad |
| Source Sets | University of Novi Sad |
| Language | Serbian |
| Detected Language | Unknown |
| Type | PhD thesis |
Page generated in 0.0027 seconds