<p>Предмет рада је анализа семантичке категорије теличности као дистинктивног обележја аспектуалног значења у француском и српском језику. Теличност представља једно од семантичких, односно инхерентних аспектуалних особина глаголских лексема или синтагми и означава постојање крајње тачке у одвијању глаголске радње. У теорији концептуалне семантике (Jackendoff 1996) теличност се дефинише као ограничење Путање, једне од основних концептуалних категорија, која заједно са категоријама Догађај и Време чини структуру глаголске ситуације.<br />Циљ рада је анализа начина на које теличност учествује у стварању аспектуалног значења у француском и српском језику. У анализи су посматране семантичке класе глагола кретања, као и класе глагола извођења, стварања и трошења код којих важну улогу у изражавању теличности има директни објекат. Примењена метода контрастивне анализе открива да између француског и српског језика у начинима изражавања теличности највећа сличност постоји код глагола кретања: у француском ограниченост осе путање обележавају предлози à и jusque (+à/en), док предлог vers указује на неограниченост путање; у српском, ограниченост путање и достизање циља у току кретања изражавају предлошко-падежне конструкције са акузативом, док предлошко-падежне конструкције са дативом означавају да циљ у току кретања није достигнут и да је путања неограничена. У оба језика уочава се семантичка усклађеност између типа глаголске ситуације и предлога у француском, односно предлошко-падежних конструкција и глаголског вида у српском језику: уз ателичне глаголске ситуације у француском, односно неограниченотрајне глаголе у српском јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежном конструкцијом који такође означавају неограничену осу путање у процесу кретања (marcher/nager/courir vers – ходати/пливати/трчати према ка); уз глаголе који означавају тренутне радње, у француском теличне глаголске ситуације, а у српском глаголе свршеног вида, јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежне конструкције које указују да је оса путање у току кретања ограничена (arriver/venir/entrer à – стићи/доћи/ући у). Код семантичких класа глагола извођења, стварања и трошења у француском и српском језику, међутим, уочава се извесна разлика у погледу изражавања теличности. У француском језику концептуализација објекта као ограниченог или неограниченог учествује у изражавању теличности, те се глаголске ситуације у којима је објекат изражен као неограничен интерпретирају као ателичне (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges), док се глаголске ситуације које подразумевају постојање објекта актуализованог као ограниченог, целовитог појма, посматрају као теличне (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). И у српском језику уочава се улога директног објекта у односу на теличност, али је она у вези са градилачким процесима. Код семантичких класа српских глагола извођења, стварања и трошења телични карактер глаголске ситуације обележава се непостојањем трећег члана видске опозиције у оним случајевима када перфективни облик глагола означава да је радња у потпуности протекла кроз објекат, односно када објекат настане или нестане у целости током глаголске радње (читати – прочитати – *прочитавати / писати – написати – *написавати / трошити – потрошити – *потрошивати). Уколико је објекат модификован или трансформисан, могуће је продужити радњу и тада постоји трећи члан видске опозиције (писати – уписати – уписивати). У оба језика, дакле, на концептуалном нивоу уочавају се истоветне појмовне категорије које се на структурно-језичком плану формализују на различите начине.</p> / <p>Predmet rada je analiza semantičke kategorije teličnosti kao distinktivnog obeležja aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. Teličnost predstavlja jedno od semantičkih, odnosno inherentnih aspektualnih osobina glagolskih leksema ili sintagmi i označava postojanje krajnje tačke u odvijanju glagolske radnje. U teoriji konceptualne semantike (Jackendoff 1996) teličnost se definiše kao ograničenje Putanje, jedne od osnovnih konceptualnih kategorija, koja zajedno sa kategorijama Događaj i Vreme čini strukturu glagolske situacije.<br />Cilj rada je analiza načina na koje teličnost učestvuje u stvaranju aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. U analizi su posmatrane semantičke klase glagola kretanja, kao i klase glagola izvođenja, stvaranja i trošenja kod kojih važnu ulogu u izražavanju teličnosti ima direktni objekat. Primenjena metoda kontrastivne analize otkriva da između francuskog i srpskog jezika u načinima izražavanja teličnosti najveća sličnost postoji kod glagola kretanja: u francuskom ograničenost ose putanje obeležavaju predlozi à i jusque (+à/en), dok predlog vers ukazuje na neograničenost putanje; u srpskom, ograničenost putanje i dostizanje cilja u toku kretanja izražavaju predloško-padežne konstrukcije sa akuzativom, dok predloško-padežne konstrukcije sa dativom označavaju da cilj u toku kretanja nije dostignut i da je putanja neograničena. U oba jezika uočava se semantička usklađenost između tipa glagolske situacije i predloga u francuskom, odnosno predloško-padežnih konstrukcija i glagolskog vida u srpskom jeziku: uz atelične glagolske situacije u francuskom, odnosno neograničenotrajne glagole u srpskom javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežnom konstrukcijom koji takođe označavaju neograničenu osu putanje u procesu kretanja (marcher/nager/courir vers – hodati/plivati/trčati prema ka); uz glagole koji označavaju trenutne radnje, u francuskom telične glagolske situacije, a u srpskom glagole svršenog vida, javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežne konstrukcije koje ukazuju da je osa putanje u toku kretanja ograničena (arriver/venir/entrer à – stići/doći/ući u). Kod semantičkih klasa glagola izvođenja, stvaranja i trošenja u francuskom i srpskom jeziku, međutim, uočava se izvesna razlika u pogledu izražavanja teličnosti. U francuskom jeziku konceptualizacija objekta kao ograničenog ili neograničenog učestvuje u izražavanju teličnosti, te se glagolske situacije u kojima je objekat izražen kao neograničen interpretiraju kao atelične (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges), dok se glagolske situacije koje podrazumevaju postojanje objekta aktualizovanog kao ograničenog, celovitog pojma, posmatraju kao telične (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). I u srpskom jeziku uočava se uloga direktnog objekta u odnosu na teličnost, ali je ona u vezi sa gradilačkim procesima. Kod semantičkih klasa srpskih glagola izvođenja, stvaranja i trošenja telični karakter glagolske situacije obeležava se nepostojanjem trećeg člana vidske opozicije u onim slučajevima kada perfektivni oblik glagola označava da je radnja u potpunosti protekla kroz objekat, odnosno kada objekat nastane ili nestane u celosti tokom glagolske radnje (čitati – pročitati – *pročitavati / pisati – napisati – *napisavati / trošiti – potrošiti – *potrošivati). Ukoliko je objekat modifikovan ili transformisan, moguće je produžiti radnju i tada postoji treći član vidske opozicije (pisati – upisati – upisivati). U oba jezika, dakle, na konceptualnom nivou uočavaju se istovetne pojmovne kategorije koje se na strukturno-jezičkom planu formalizuju na različite načine.</p> / <p>This thesis analyzes the semantic category of telicity as a distinctive feature of aspectual meaning in French and Serbian. Telicity is one of the semantic, or inherent aspectual features of the verb or phrase and indicates the existence of endpoints of a verbal action. In The theory of conceptual semantics (Jackendoff 1996) telicity is defined as boundedness of the Path, one of the basic conceptual categories, which together with the categories of Event and Time, constitute the structure of verb situations.<br />The aim of the thesis is to analyze the ways in which telicity affects the creation of aspectual meaning in French and Serbian. The analysis was applied to the semantic class of verbs of motion, as well as the class of verbs of performance, creation and consumption for which the direct object plays an important role in expressing telicity. The applied method of contrastive analysis reveals that the greatest similarity between French and Serbian exists in the ways of expressing telicity with verbs of motion. In French, boundedness of the path is indicated by the prepositions à and jusque (+ à / en), while the preposition vers indicates boundlessness. In Serbian, boundedness of the path and reaching the goal during movement is expressed by preposition-case constructions with the accusative, while preposition-case constructions with the dative indicate that the goal is not reached during movement, and that the trajectory is unlimited. In both languages semantic consistency between the type of verb situation and preposition in French, or the preposition-case construction and verb aspect in Serbian can be observed. Syntagmatically foreseen prepositions occur with atelic verb situations in French, or durative verbs in Serbian and preposition-case constructions which also indicate the boundlessness of the path in the process of movement (marcher/nager/courir vers – hоdati/plivati/trčati prema ka); verbs that denote punctual actions in French, i.e. telic verb situations, and in Serbian, verbs in the perfect aspect occur with the syntagmatically foreseen preposition, or preposition-case constructions which indicate that the trajectory during movement is limited (arriver/venir/entrer à – stići/dоći/ući u). In the semantic class of verbs of performance, creation and consumption in French and Serbian, however, we can see certain differences in terms of expressing telicity. In French, conceptualization of the object as limited or unlimited participates in expressing telicity, verb situations in which the object is expressed as an unlimited are interpreted as atelic (lire des romans/écrire des lettres/manger des oranges) while verb situations which imply the existence of the object as a limited, unique concept, are regarded as telic (lire les romans/écrire les lettres/manger les oranges). In Serbian, the role of the direct object in relation to telicity can also be observed, but it is related to derivational processes. With the semantic classes of Serbian verbs of performance, creation and consumption the telic character of the verb situation is marked by the absence of the third member of the aspectual opposition in those cases where the perfective form of the verb indicates that the action completely passed through the object, or when the object is completely created or consumed during the verbal action (čitati – prоčitati – *prоčitavati / pisati – napisati – *napisavati / trоšiti – pоtrоšiti – *pоtrоšivati). If the object has been modified or transformed, the verb action can be prolonged and the aspectual opposition admits the third form (pisati – upisati – upisivati). In both languages the conceptual level, therefore, reveals identical conceptual categories that in the structural-linguistic plan are formalized in different ways.</p>
| Identifer | oai:union.ndltd.org:uns.ac.rs/oai:CRISUNS:(BISIS)101014 |
| Date | 24 September 2016 |
| Creators | Vilić Ivana |
| Contributors | Gudurić Snežana, Grković-Mejdžor Jasmina, Krstić Nenad, Ašić Tijana |
| Publisher | Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet u Novom Sadu, University of Novi Sad, Faculty of Philosophy at Novi Sad |
| Source Sets | University of Novi Sad |
| Language | Serbian |
| Detected Language | Unknown |
| Type | PhD thesis |
Page generated in 0.0026 seconds