<p>Предмет докторске дисертације је књижевно стваралаштво Бранка Ћопића у дискурсу интердисциплинарне примене савремених методичких и методолошких приступа у тумачењу и наставној интерпретацији уметничког текста. У истраживање су укључени наставни планови и програми за основну школу, припадника српске заједнице у Републици Хрватској, одобрени уџбеници као и библиотечки фондови (предвиђена лектирна дела). Обиман пишчев опус може се жанровски свести на неколико врста: приповетке (најбројније), лирске песме, романе и комедије. У првом плану је наставно проучавање Ћопићевог прозног и поетског стваралаштва и проблеми рецепције овог корпуса код ученика различитих старосних група у основној школи. Ћопићево дело у контексту српске књижевности и његово примање и деловање посматрано је у наставним околностима и тумачено на методички начин. Како се место и улога књижевног стваралаштва Бранка Ћопића у настави српског језика и књижевности у основној школи мењала током времена, у докторском раду истраживао се и опсег тих промена. Посебна пажња је посвећена испитивању начина на који је књижевно дело Бранка Ћопића методички обрађено у читанкама за основне школе. Истраживана је и функционална примена различитих облика и метода рада при наставној обради лектире (када се Ћопићево дело изучава у дискурсу домаће лектире). Снимљена је и опремљеност библиотека (школске, сеоске и градске) на које су упућени испитаници. Наставни пројекти својом методичком поставком и методолошком поузданошћу треба да афирмишу стваралачку, истраживачку и проблемску наставу књижевности и да,<br />указујући на књижевне вредности Ћопићевих дела, потврде њихову погодност за остваривање читавог низа наставних циљева. У ту сврху извршено је анкетирање ученика основне школе у коме се кроз питања затвореног и отвореног типа испитало како данашњи ученици примају Ћопићево дело и у којој мери познају и уважавају његов, шири и ужи, књижевни и културни контекст. У закључку рада представљени су резултата до којих се дошло у истраживању са циљем да се понуде оригинални методички пројекти наставног проучавања књижевног дела Бранка Ћопића у школи и да се антиципирају нова гледишта на Ћопићево дело у будућим наставним плановима и програмима, пројектима рада и нивоима обраде.</p> / <p>Predmet doktorske disertacije je književno stvaralaštvo Branka Ćopića u diskursu interdisciplinarne primene savremenih metodičkih i metodoloških pristupa u tumačenju i nastavnoj interpretaciji umetničkog teksta. U istraživanje su uključeni nastavni planovi i programi za osnovnu školu, pripadnika srpske zajednice u Republici Hrvatskoj, odobreni udžbenici kao i bibliotečki fondovi (predviđena lektirna dela). Obiman piščev opus može se žanrovski svesti na nekoliko vrsta: pripovetke (najbrojnije), lirske pesme, romane i komedije. U prvom planu je nastavno proučavanje Ćopićevog proznog i poetskog stvaralaštva i problemi recepcije ovog korpusa kod učenika različitih starosnih grupa u osnovnoj školi. Ćopićevo delo u kontekstu srpske književnosti i njegovo primanje i delovanje posmatrano je u nastavnim okolnostima i tumačeno na metodički način. Kako se mesto i uloga književnog stvaralaštva Branka Ćopića u nastavi srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi menjala tokom vremena, u doktorskom radu istraživao se i opseg tih promena. Posebna pažnja je posvećena ispitivanju načina na koji je književno delo Branka Ćopića metodički obrađeno u čitankama za osnovne škole. Istraživana je i funkcionalna primena različitih oblika i metoda rada pri nastavnoj obradi lektire (kada se Ćopićevo delo izučava u diskursu domaće lektire). Snimljena je i opremljenost biblioteka (školske, seoske i gradske) na koje su upućeni ispitanici. Nastavni projekti svojom metodičkom postavkom i metodološkom pouzdanošću treba da afirmišu stvaralačku, istraživačku i problemsku nastavu književnosti i da,<br />ukazujući na književne vrednosti Ćopićevih dela, potvrde njihovu pogodnost za ostvarivanje čitavog niza nastavnih ciljeva. U tu svrhu izvršeno je anketiranje učenika osnovne škole u kome se kroz pitanja zatvorenog i otvorenog tipa ispitalo kako današnji učenici primaju Ćopićevo delo i u kojoj meri poznaju i uvažavaju njegov, širi i uži, književni i kulturni kontekst. U zaključku rada predstavljeni su rezultata do kojih se došlo u istraživanju sa ciljem da se ponude originalni metodički projekti nastavnog proučavanja književnog dela Branka Ćopića u školi i da se anticipiraju nova gledišta na Ćopićevo delo u budućim nastavnim planovima i programima, projektima rada i nivoima obrade.</p>

<p>У дисертацији се путем теорије могућих књижевних светова анализирају имена места (топоними) у читавом поетском опусу ирског песника Шејмуса Хинија (1939&ndash;2013). Читањем Хинијеве поезије стиче се утисак да он дословно преноси топониме и догађаје који су се збили у њима, а који су пре свега засновани на његовом сећању или познавању стварног света. Овакав светоназор је у супротности са теоријом могућих књижевних светова коју је најбоље дефинисао Лубомир Долежел, тако да се у дисертацији истиче теорија хронотопа Михаила Бахтина путем које се решава ово питање. Образује се нови термин: хронотопоним, који представља део стварног света који постоји у иначе онтолошки другачијем свету фикције, односно хетерокосмосу. Након дефинисања онтолошке природе овог појма, у наредним потпоглављима проматрају се врсте хронотопонима, попут родног места или нестварних места. Други део дисертације посвећен је појединачној анализи преко две стотине имена места из песама Шејмуса Хинија кроз поглавља која представљају географске области. Најбројнији топоними су они у песниковој родној Ирској, од којих се нарочито истичу имена места из Хинијевог завичаја у округу Дери у Северној Ирској, као што су варош Белахи или оближњи Лох Неј. Након тога, анализирају се све песме у којима се помињу северноирски топоними, а касније и топоними у суседној Републици Ирској, укључујући ту и хронотопониме престонице Даблина, док је засебно поглавље посвећено језички јединственој области Гелтахта. Следи анализа топонима у Енглеској која је заснована на њиховој симболици, а потом се разматрају имена места земаља на северу Европе. Метафора севера је честа код Хинија и пре свега изражена кроз песме посвећене телима из мочваре у Данској, али алегорије Финске или Исланда нису ништа мање важне. Хини је је писао о земљама Западне Европе, пре свега о Француској, Немачкој и Шпанији, али и о средоземним земљама попут Италије и Грчке, истичући античку прошлост хронотопонима ових региона. Такође се анализирају словенске земље, од Пољске, преко Југославије до далеке Русије, јер је ирски песник имао пријатеље и књижевне узоре међу писцима словенског порекла. Нарочит акценат је стављен на песму &bdquo;Знани свет&ldquo; која је посвећена Македонији, односно хронотопонимима Балкана. Преостала поглавља су посвећена симболици Сједињених Америчких Држава на чијим универзитетима је Хини био предавач, као и<br />Јапану и двају највећих светских океана. У закључку дисертације се наводи да се Хини заиста служи стварним топонимима места и да је било оправдано допунити раније дефинисану теорију могућих књижевних светова термином хронотопонима који би објаснио овај феномен и допустио стварности да кроз имена места постоји у поезији и књижевним световима уопште.</p> / <p>U disertaciji se putem teorije mogućih književnih svetova analiziraju imena mesta (toponimi) u čitavom poetskom opusu irskog pesnika Šejmusa Hinija (1939&ndash;2013). Čitanjem Hinijeve poezije stiče se utisak da on doslovno prenosi toponime i događaje koji su se zbili u njima, a koji su pre svega zasnovani na njegovom sećanju ili poznavanju stvarnog sveta. Ovakav svetonazor je u suprotnosti sa teorijom mogućih književnih svetova koju je najbolje definisao Lubomir Doležel, tako da se u disertaciji ističe teorija hronotopa Mihaila Bahtina putem koje se rešava ovo pitanje. Obrazuje se novi termin: hronotoponim, koji predstavlja deo stvarnog sveta koji postoji u inače ontološki drugačijem svetu fikcije, odnosno heterokosmosu. Nakon definisanja ontološke prirode ovog pojma, u narednim potpoglavljima promatraju se vrste hronotoponima, poput rodnog mesta ili nestvarnih mesta. Drugi deo disertacije posvećen je pojedinačnoj analizi preko dve stotine imena mesta iz pesama Šejmusa Hinija kroz poglavlja koja predstavljaju geografske oblasti. Najbrojniji toponimi su oni u pesnikovoj rodnoj Irskoj, od kojih se naročito ističu imena mesta iz Hinijevog zavičaja u okrugu Deri u Severnoj Irskoj, kao što su varoš Belahi ili obližnji Loh Nej. Nakon toga, analiziraju se sve pesme u kojima se pominju severnoirski toponimi, a kasnije i toponimi u susednoj Republici Irskoj, uključujući tu i hronotoponime prestonice Dablina, dok je zasebno poglavlje posvećeno jezički jedinstvenoj oblasti Geltahta. Sledi analiza toponima u Engleskoj koja je zasnovana na njihovoj simbolici, a potom se razmatraju imena mesta zemalja na severu Evrope. Metafora severa je česta kod Hinija i pre svega izražena kroz pesme posvećene telima iz močvare u Danskoj, ali alegorije Finske ili Islanda nisu ništa manje važne. Hini je je pisao o zemljama Zapadne Evrope, pre svega o Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, ali i o sredozemnim zemljama poput Italije i Grčke, ističući antičku prošlost hronotoponima ovih regiona. Takođe se analiziraju slovenske zemlje, od Poljske, preko Jugoslavije do daleke Rusije, jer je irski pesnik imao prijatelje i književne uzore među piscima slovenskog porekla. Naročit akcenat je stavljen na pesmu &bdquo;Znani svet&ldquo; koja je posvećena Makedoniji, odnosno hronotoponimima Balkana. Preostala poglavlja su posvećena simbolici Sjedinjenih Američkih Država na čijim univerzitetima je Hini bio predavač, kao i<br />Japanu i dvaju najvećih svetskih okeana. U zaključku disertacije se navodi da se Hini zaista služi stvarnim toponimima mesta i da je bilo opravdano dopuniti ranije definisanu teoriju mogućih književnih svetova terminom hronotoponima koji bi objasnio ovaj fenomen i dopustio stvarnosti da kroz imena mesta postoji u poeziji i književnim svetovima uopšte.</p>

<p>Рокенрол се, као глобални социолошки, културни и уметнички феномен, испољава кроз масовну и популарну културу, синкретизмом музике и поезије, уз снажан сегмент субверзије и друштвене критике, засноване на међугенерацијском сукобу и тежњи ка досезању вишег степена духовне и физичке слободе. Упоредо са државама Запада, развио се и у Југославији, ограниченог дејства због репресивне културне политике социјалистичког система, са кулминацијом након смрти Јосипа Броза, када је тренд новог таласа изнедрио бројне нове, амбициозне и уметнички потентне ауторе. Водећу улогу на сцени имао је Бранимир Штулић, чија је рок поезија имала огроман утицај на генерације младих са идејом о неопходној демократизацији и либерализацији друштва. Социјалне, мисаоне и љубавне песме овог аутора, интерпретиране уз пратњу рок групе Азра, критиковале су ретроградно организован, бирократизован друштвени систем и друге аномалије које су спутавале напредак заједнице. Специфичног поетског израза, блиског језику улице, на бази традиције уметничког и рок песништва, Штулић је остварио обиман опус са великим бројем успелих песама, по којима је препознат као гласноговорник генерације. Важну улогу у рецепцији његовог дела имали су медији, поготово типска рокенрол штампа, која је, упоредо са развојем покрета, досегла висок стадијум критичке мисли и валоризације рок ствралаштва.</p> / <p>Rokenrol se, kao globalni sociološki, kulturni i umetnički fenomen, ispoljava kroz masovnu i popularnu kulturu, sinkretizmom muzike i poezije, uz snažan segment subverzije i društvene kritike, zasnovane na međugeneracijskom sukobu i težnji ka dosezanju višeg stepena duhovne i fizičke slobode. Uporedo sa državama Zapada, razvio se i u Jugoslaviji, ograničenog dejstva zbog represivne kulturne politike socijalističkog sistema, sa kulminacijom nakon smrti Josipa Broza, kada je trend novog talasa iznedrio brojne nove, ambiciozne i umetnički potentne autore. Vodeću ulogu na sceni imao je Branimir Štulić, čija je rok poezija imala ogroman uticaj na generacije mladih sa idejom o neophodnoj demokratizaciji i liberalizaciji društva. Socijalne, misaone i ljubavne pesme ovog autora, interpretirane uz pratnju rok grupe Azra, kritikovale su retrogradno organizovan, birokratizovan društveni sistem i druge anomalije koje su sputavale napredak zajednice. Specifičnog poetskog izraza, bliskog jeziku ulice, na bazi tradicije umetničkog i rok pesništva, Štulić je ostvario obiman opus sa velikim brojem uspelih pesama, po kojima je prepoznat kao glasnogovornik generacije. Važnu ulogu u recepciji njegovog dela imali su mediji, pogotovo tipska rokenrol štampa, koja je, uporedo sa razvojem pokreta, dosegla visok stadijum kritičke misli i valorizacije rok stvralaštva.</p>

<p style="text-align: justify;">Природа, натура, спада у онај ред речи,<br />као што су време, простор, живот, смрт,<br />кретање, за које сви сматрају да знају шта<br />значе, шта подразумевају, и које, наводно, не<br />изискују темељних или додатних<br />објашњења. Спада у такозване постулате или<br />аксиоме. Појам остаје подразумевајући, али,<br />на својим границама, ипак флуидан. Говори<br />се о људској природи, природи критике,<br />женској природи, природи као свету растиња<br />и животиња.<br />Природа у људској свести пуна је тајни<br />и неразумевања живота. У тим тајнама<br />преплиће се реално и иреално, уобичајено,<br />разумљиво са необичним и недоступним<br />разумевањем.<br />Ова расправа креће од првобитне<br />поезије, Гилгамеша, грчких и римских<br />песника, поезије америчких Индијанаца и<br />Црнаца до западноевропских песника,<br />индијске, кинеске и јапанске традиције до<br />англосаксонске и свакако словенске<br />традиције, руске, пољске, српске и хрватске,<br />лужичкосрпске. А основна литература иде<br />од Јолесових једноставних облика, преко<br />студије Грабовича о митотворности природе<br />код Шевченка до Фридрихове структуре<br />модерне лирике.<br />Словенски фоклор још је у видику<br />интереса слависта, али словенски мит и<br />поезија ретко допиру до сазнања<br />западноевропске науке, никако филозофије,<br />с часним изузецима појединих немачких<br />слависта и А. Лорда с интересом за певаче<br />који причају. А. Јолес уопште није био<br />свестан још једне једноставне форме,<br />заметка лирске књижевне врсте, тзв. лирских<br />искри или скратица, лат. scintilla lyrica, као<br />што су коломијка, частушка, копла, куплет,<br />краковјак, бећарац, првенствено зато што<br />није познавао словенску усмену поезију.<br />Ова расправа приказује митотворност<br />природе у светској, словенским и<br />украјинској поезији, проблематизује<br />иновације песничке традиције и описује<br />допринос својим закључцима науци о<br />књижевности, пре свега у структури модерне<br />лирике и књижевних врста, допуњујући<br />сазнања Х. Фридриха и А. Јолеса јер ови<br />истраживачи нису познавали словенске<br />књижевности.</p> / <p style="text-align: justify;">Priroda, natura, spada u onaj red reči,<br />kao što su vreme, prostor, život, smrt,<br />kretanje, za koje svi smatraju da znaju šta<br />znače, šta podrazumevaju, i koje, navodno, ne<br />iziskuju temeljnih ili dodatnih<br />objašnjenja. Spada u takozvane postulate ili<br />aksiome. Pojam ostaje podrazumevajući, ali,<br />na svojim granicama, ipak fluidan. Govori<br />se o ljudskoj prirodi, prirodi kritike,<br />ženskoj prirodi, prirodi kao svetu rastinja<br />i životinja.<br />Priroda u ljudskoj svesti puna je tajni<br />i nerazumevanja života. U tim tajnama<br />prepliće se realno i irealno, uobičajeno,<br />razumljivo sa neobičnim i nedostupnim<br />razumevanjem.<br />Ova rasprava kreće od prvobitne<br />poezije, Gilgameša, grčkih i rimskih<br />pesnika, poezije američkih Indijanaca i<br />Crnaca do zapadnoevropskih pesnika,<br />indijske, kineske i japanske tradicije do<br />anglosaksonske i svakako slovenske<br />tradicije, ruske, poljske, srpske i hrvatske,<br />lužičkosrpske. A osnovna literatura ide<br />od Jolesovih jednostavnih oblika, preko<br />studije Graboviča o mitotvornosti prirode<br />kod Ševčenka do Fridrihove strukture<br />moderne lirike.<br />Slovenski foklor još je u vidiku<br />interesa slavista, ali slovenski mit i<br />poezija retko dopiru do saznanja<br />zapadnoevropske nauke, nikako filozofije,<br />s časnim izuzecima pojedinih nemačkih<br />slavista i A. Lorda s interesom za pevače<br />koji pričaju. A. Joles uopšte nije bio<br />svestan još jedne jednostavne forme,<br />zametka lirske književne vrste, tzv. lirskih<br />iskri ili skratica, lat. scintilla lyrica, kao<br />što su kolomijka, častuška, kopla, kuplet,<br />krakovjak, bećarac, prvenstveno zato što<br />nije poznavao slovensku usmenu poeziju.<br />Ova rasprava prikazuje mitotvornost<br />prirode u svetskoj, slovenskim i<br />ukrajinskoj poeziji, problematizuje<br />inovacije pesničke tradicije i opisuje<br />doprinos svojim zaključcima nauci o<br />književnosti, pre svega u strukturi moderne<br />lirike i književnih vrsta, dopunjujući<br />saznanja H. Fridriha i A. Jolesa jer ovi<br />istraživači nisu poznavali slovenske<br />književnosti.</p>

<p>У раду је представљен целокупни књижевни опус заборављеног писца Павла Марковића Адамова, једног од зачетника српске реалистичке приповетке и оснивача и првог уредника Бранковог кола &ndash; листа за забаву, поуку и књижевност, у циљу превредновања његовог књижевног дела, како би Адамов, коначно, добио место које му припада у историји српске књижевности.</p> / <p>U radu je predstavljen celokupni književni opus zaboravljenog pisca Pavla Markovića Adamova, jednog od začetnika srpske realističke pripovetke i osnivača i prvog urednika Brankovog kola &ndash; lista za zabavu, pouku i književnost, u cilju prevrednovanja njegovog književnog dela, kako bi Adamov, konačno, dobio mesto koje mu pripada u istoriji srpske književnosti.</p> / <p>The thesis represents the complete literary corpus of the forgotten author Pavle Marković Adamov, one of the pioneers of the Serbian realism short stories and the founder and first editor of ᾽Brankovo kolo᾿ - a paper for fun, learning and literature. The aim of the thesis is to bring his literary works back to light and give them proper appreciation, so that Adamov will finally be given the spot that he deserves in the history of Serbian literature.</p>

<p>У овом раду представљен је целокупан књижевни опус Борислава Михајловића<br />Михиза, једног од најзначајнијих српских критичара друге половине двадесетог века.<br />Михајловићево дело грана се у три главна тока (критика, драма, аутобиографско-<br />мемоарска проза) и два споредна (поезија и антологичарски рад), што његов опус чини<br />специфичним и јединственим у послератној књижевности.<br />У првом поглављу дат је његов развојни стваралачки пут, почев од књижевне<br />дружине &bdquo;Стражилово&rdquo; у Сремским Карловцима, преко Симине 9а и првих јавних<br />наступа на Правном факултету, па до штампања књиге стихова Песме (1947) и Огледа<br />(1951).<br />Друго поглавље посвећено је Михизовим новинским рецензијама објављеним у<br />НИН-у, Књижевним новинама и Политици, током педесетих и шездесетих година<br />двадесетог века.<br />У трећем поглављу говори се о његовом боравку у Новом Саду, где је радио као<br />управник Библиотеке Матице српске и активно учествовао у културном животу града.<br />Михизов антологичарски рад представљен је у четвртом поглављу, а у петом се<br />анализирају његови ставови о критици, као и текстови објављени у књигама Од истог<br />читаоца, Књижевни разговори и Портрети.<br />У шестом поглављу разматрамо Михајловићеву аутобиографско-мемоарску<br />прозу и указујемо на његов значај као рецезента другим писцима.<br />Седмо поглавље посвећено је његовом раду у театру, почев од првих<br />драматизација, до оригиналних драма. У овом поглављу дат је и осврт на Михизове<br />позоришне есеје и критике.<br />У завршном, осмом поглављу, приложена је Михизова целокупна&nbsp;библиографија.</p> / <p>U ovom radu predstavljen je celokupan književni opus Borislava Mihajlovića<br />Mihiza, jednog od najznačajnijih srpskih kritičara druge polovine dvadesetog veka.<br />Mihajlovićevo delo grana se u tri glavna toka (kritika, drama, autobiografsko-<br />memoarska proza) i dva sporedna (poezija i antologičarski rad), što njegov opus čini<br />specifičnim i jedinstvenim u posleratnoj književnosti.<br />U prvom poglavlju dat je njegov razvojni stvaralački put, počev od književne<br />družine &bdquo;Stražilovo&rdquo; u Sremskim Karlovcima, preko Simine 9a i prvih javnih<br />nastupa na Pravnom fakultetu, pa do štampanja knjige stihova Pesme (1947) i Ogleda<br />(1951).<br />Drugo poglavlje posvećeno je Mihizovim novinskim recenzijama objavljenim u<br />NIN-u, Književnim novinama i Politici, tokom pedesetih i šezdesetih godina<br />dvadesetog veka.<br />U trećem poglavlju govori se o njegovom boravku u Novom Sadu, gde je radio kao<br />upravnik Biblioteke Matice srpske i aktivno učestvovao u kulturnom životu grada.<br />Mihizov antologičarski rad predstavljen je u četvrtom poglavlju, a u petom se<br />analiziraju njegovi stavovi o kritici, kao i tekstovi objavljeni u knjigama Od istog<br />čitaoca, Književni razgovori i Portreti.<br />U šestom poglavlju razmatramo Mihajlovićevu autobiografsko-memoarsku<br />prozu i ukazujemo na njegov značaj kao recezenta drugim piscima.<br />Sedmo poglavlje posvećeno je njegovom radu u teatru, počev od prvih<br />dramatizacija, do originalnih drama. U ovom poglavlju dat je i osvrt na Mihizove<br />pozorišne eseje i kritike.<br />U završnom, osmom poglavlju, priložena je Mihizova celokupna&nbsp;bibliografija.</p> / <p>This doctoral thesis is presentation of the whole literary work of Borislav Mihajlović<br />Mihiz, one of the most prominent literary critics from the second half of 20th century.<br />Mihajlović&rsquo;s work is separated in three central segments (criticism, drama, autobiographymemoir<br />prose) and two lateral (poetry and anthology work), which is why it is considered<br />unique in the post-war literature.<br />First chapter covers development of his creative work, starting from literary clique<br />&bdquo;Stražilovo&rdquo; in Sremski Karlovci, via Simina 9a and the first public appearances at the<br />Belgrade&rsquo;s Faculty of Law, to publishing poetry books &bdquo;Pesme&rdquo; (1947) and &bdquo;Ogledi&rdquo; (1951).<br />The second chapter is dedicated to Mihajlović&rsquo;s newspaper reviews published in NIN,<br />&bdquo;Književne novine&rdquo; and &bdquo;Politika&rdquo;, during 1950s and 1960s.<br />Main topic of the third chapter is his life in Novi Sad, where he worked as a head of<br />Library of Matica Srpska and actively participated in the cultural life of the city.<br />Mihiz&rsquo;s anthology work is presented in the fourth chapter, whereas fifth chapter<br />includes analysis of his attitudes toward literary criticism, as well as texts published in his<br />books &bdquo;Od istog čitaoca&rdquo;, &bdquo;Književni razgovori&rdquo; and &bdquo;Portreti&rdquo;.<br />In the focus of sixth chapter is Mihajlović&rsquo;s autobiography-memoir prose and his<br />importance of being critic for other writers.<br />Seventh chapter is about his theatre work, from first dramatisations to original plays.<br />This chapter also contains retrospective view on Mihiz&rsquo;s theatre essays and critics.<br />In the final, eighth chapter, the whole Mihajlovic&rsquo;s bibliography is contributed.</p>

<p>У дисертацији Иновације у настави на<br />примерима песника модерне у српској<br />књижевности с почетка двадесетог века<br />бавимо се методичким приступом<br />песницима српске модерне у средњој школи.<br />Наш задатак је био да истражимо, теоријски<br />заснујемо и емпиријски проверимо како нове<br />моделе тако и устаљене моделе методичких<br />приступа песницима српске модерне.<br />Трудили смо се да наше проучавање има<br />научни, али пре свега и практични значај.<br />Имајући у виду устаљени модел по коме се<br />епоха модерне обрађује у средњој школи,<br />понудили смо нове алтернативне моделе<br />чије ће се иновације односити на различите<br />методолошке и методичке аспекте од којих<br />се полази у изучавању појединих песничких<br />дела, а чија ће делотворност бити истражена<br />праћењем и провером рада експерименталне<br />групе како би резултати, до којих се<br />истраживањем дошло, били поткрепљени и<br />наставном праксом. Основна полазишта у<br />интерпретацији песама биће тематске речи,<br />мотивска структура, доминантна осећања,<br />песничке слике, наративни ток. У сваком<br />појединачном моделу тежили смо<br />методолошком плурализму и интегралном<br />методичком приступу.</p> / <p>U disertaciji Inovacije u nastavi na<br />primerima pesnika moderne u srpskoj<br />književnosti s početka dvadesetog veka<br />bavimo se metodičkim pristupom<br />pesnicima srpske moderne u srednjoj školi.<br />Naš zadatak je bio da istražimo, teorijski<br />zasnujemo i empirijski proverimo kako nove<br />modele tako i ustaljene modele metodičkih<br />pristupa pesnicima srpske moderne.<br />Trudili smo se da naše proučavanje ima<br />naučni, ali pre svega i praktični značaj.<br />Imajući u vidu ustaljeni model po kome se<br />epoha moderne obrađuje u srednjoj školi,<br />ponudili smo nove alternativne modele<br />čije će se inovacije odnositi na različite<br />metodološke i metodičke aspekte od kojih<br />se polazi u izučavanju pojedinih pesničkih<br />dela, a čija će delotvornost biti istražena<br />praćenjem i proverom rada eksperimentalne<br />grupe kako bi rezultati, do kojih se<br />istraživanjem došlo, bili potkrepljeni i<br />nastavnom praksom. Osnovna polazišta u<br />interpretaciji pesama biće tematske reči,<br />motivska struktura, dominantna osećanja,<br />pesničke slike, narativni tok. U svakom<br />pojedinačnom modelu težili smo<br />metodološkom pluralizmu i integralnom<br />metodičkom pristupu.</p> / <p>The dissertation Innovations in teaching<br />through the examples of poets of modernism in<br />Serbian literature at the beginning of the<br />twentieth century deals with methodological<br />approach to poets of Serbian Modernism in high<br />school. At first our task was to base and then to<br />establish theoretically, and finally to check out<br />empirically both the new and the established<br />models of methodological approach to the poets<br />of Serbian Modernism. The aim of our study is<br />not only to achieve scientific but primarily<br />practical significance. Bearing in mind that the<br />established model by which the epoch of<br />Modernism is taught in high school, we offered<br />a new alternative models whose innovations<br />relate to various methodological and methodical<br />aspects which are the starting point in the study<br />of certain poetic deeds, and whose effectiveness<br />will be examined by monitoring and testing<br />experimental groups in order to corroborate the<br />results of the research by teaching practice as<br />well. The basic starting point in interpreting<br />poems will be themed words, motif structure,<br />dominant feelings, poetic images, narrative<br />stream. In each model, we searched for integral<br />methodological pluralism and methodical<br />approach.</p>

<p>Питање експресионистичког наслеђа у поетички вишеслојној савременој српској поезији остало је занемарено у нашој књижевној науци, иако је у питању један од њених највиталнијих традицијских токова. Отуда се отвара значајно поље истраживања бројних интертекстуалних веза и утицаја експресионистичке традиције у поезији најистакнутијих српских песника друге половине XX века (М. Павловић, С. Раичковић, И. В. Лалић, Б. Петровић, Љ. Симовић, А. Ристовић, Д. Смиљанић, Н. Тадић). Утицај експресионистичке поетике у њиховој поезији није био директан и очит, него дубоко и спонтано уткан у њихову самосвојну песничку визију, што ове песнике и чини већ признатим, савременим &bdquo;класицима&rdquo; наше поезије. Експресионистичка традиција активирана је у њиховој поезији на стваралачки нов, креативан начин, у постмодернистичком кључу и садејству са другим, често опречним традицијским токовима (од неосимболизма и неонадреализма, до дубинских наслага усменог и средњовековног наслеђа), што је стварало неочекиване интертекстуалне спојеве и нов песнички квалитет.<br />На интертекстуалном и компаратистичком плану, уочавају се бројне духовно-поетичке сродности наших савремених песника са најзначајнијим експресионистичким ауторима у нашем и европском књижевном контексту (М. Црњански, Растко Петровић, Д. Васиљев, Г. Бен, Г. Тракл, Г. Хајм, Е. Ласкер-Шилер).<br />И поред свих специфичности и разлика индивидуалних поетика ових песника, утврдили смо да у њиховој поезији долази до реактуализације готово свих експресионистичких топоса (топоса града, смрти, рата, апокалипсе, &bdquo;живих мртваца&rdquo;, космоса/хаоса, дисоцијације и подвојености субјекта, као и топоса божанско/сатанско). Проблематизујући ове експресионистичке топосе у новим књижевно-историјским и цивилизацијским околностима, наши савремени песници отварају бројна питања духовног, личног и колективног идентитета и опстанка човека на крају другог миленијума. Такође, у њиховом песништву издвојили смо низ кључних експресионистичких стилско-реторичких и обликовних поступака, међу којима је на првом месту поступак гротеске и дисторзије, симултаности, црног хумора, колажа и монтаже, дисоцијативног низања слика, одуховљења и апстраховања материје, као и поступак интертекстуалности и цитатности. Утицај експресионистичке поетике огледа се и на формалном плану, у смислу деструкције и деканонизације традиционалних родољубивих и религиозних жанрова, као и усмених, фолклорних облика басми, бајалица, ругалица, гатки. Долази до жанровских померања и преплитања различитих језичко-формалних модела, од традиционалних, класичних облика (најчешће сонета), до слободног стиха и модерног, неоавангардног поигравања језиком и формом песме, односно песме у прози (прозаиде).</p><p>Истраживање експресионистичког наслеђа показује да су се из поетичке раслојености српског и европског експресионизма развиле и различите неоекспресионистичке струје нашег савременог песништва: критичка, (Љ. Симовић, Б. Петровић, делимично М. Павловић), неосуматраистичка (С. Раичковић), метафизичка (А. Ристовић, Д. Смиљанић), нихилистичка (Н. Тадић), религиозна (једним слојем свог песништва Иван В. Лалић и Новица Тадић).<br />Експресионизам је тако у трајно наслеђе нашој савременој поезији оставио дух критичког преиспитивања свих досадашњих духовних, културних, књижевних, историјских тековина, &bdquo;певање кризе&rdquo;, расапа вредности и визију &bdquo;сумрака човечанства&rdquo;, намећући се као исходиште даљих, постмодернистичких трагања и преиспитивања граница и моћи певања.</p> / <p>Pitanje ekspresionističkog nasleđa u poetički višeslojnoj savremenoj srpskoj poeziji ostalo je zanemareno u našoj književnoj nauci, iako je u pitanju jedan od njenih najvitalnijih tradicijskih tokova. Otuda se otvara značajno polje istraživanja brojnih intertekstualnih veza i uticaja ekspresionističke tradicije u poeziji najistaknutijih srpskih pesnika druge polovine XX veka (M. Pavlović, S. Raičković, I. V. Lalić, B. Petrović, LJ. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić). Uticaj ekspresionističke poetike u njihovoj poeziji nije bio direktan i očit, nego duboko i spontano utkan u njihovu samosvojnu pesničku viziju, što ove pesnike i čini već priznatim, savremenim &bdquo;klasicima&rdquo; naše poezije. Ekspresionistička tradicija aktivirana je u njihovoj poeziji na stvaralački nov, kreativan način, u postmodernističkom ključu i sadejstvu sa drugim, često oprečnim tradicijskim tokovima (od neosimbolizma i neonadrealizma, do dubinskih naslaga usmenog i srednjovekovnog nasleđa), što je stvaralo neočekivane intertekstualne spojeve i nov pesnički kvalitet.<br />Na intertekstualnom i komparatističkom planu, uočavaju se brojne duhovno-poetičke srodnosti naših savremenih pesnika sa najznačajnijim ekspresionističkim autorima u našem i evropskom književnom kontekstu (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Ben, G. Trakl, G. Hajm, E. Lasker-Šiler).<br />I pored svih specifičnosti i razlika individualnih poetika ovih pesnika, utvrdili smo da u njihovoj poeziji dolazi do reaktualizacije gotovo svih ekspresionističkih toposa (toposa grada, smrti, rata, apokalipse, &bdquo;živih mrtvaca&rdquo;, kosmosa/haosa, disocijacije i podvojenosti subjekta, kao i toposa božansko/satansko). Problematizujući ove ekspresionističke topose u novim književno-istorijskim i civilizacijskim okolnostima, naši savremeni pesnici otvaraju brojna pitanja duhovnog, ličnog i kolektivnog identiteta i opstanka čoveka na kraju drugog milenijuma. Takođe, u njihovom pesništvu izdvojili smo niz ključnih ekspresionističkih stilsko-retoričkih i oblikovnih postupaka, među kojima je na prvom mestu postupak groteske i distorzije, simultanosti, crnog humora, kolaža i montaže, disocijativnog nizanja slika, oduhovljenja i apstrahovanja materije, kao i postupak intertekstualnosti i citatnosti. Uticaj ekspresionističke poetike ogleda se i na formalnom planu, u smislu destrukcije i dekanonizacije tradicionalnih rodoljubivih i religioznih žanrova, kao i usmenih, folklornih oblika basmi, bajalica, rugalica, gatki. Dolazi do žanrovskih pomeranja i preplitanja različitih jezičko-formalnih modela, od tradicionalnih, klasičnih oblika (najčešće soneta), do slobodnog stiha i modernog, neoavangardnog poigravanja jezikom i formom pesme, odnosno pesme u prozi (prozaide).</p><p>Istraživanje ekspresionističkog nasleđa pokazuje da su se iz poetičke raslojenosti srpskog i evropskog ekspresionizma razvile i različite neoekspresionističke struje našeg savremenog pesništva: kritička, (LJ. Simović, B. Petrović, delimično M. Pavlović), neosumatraistička (S. Raičković), metafizička (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistička (N. Tadić), religiozna (jednim slojem svog pesništva Ivan V. Lalić i Novica Tadić).<br />Ekspresionizam je tako u trajno nasleđe našoj savremenoj poeziji ostavio duh kritičkog preispitivanja svih dosadašnjih duhovnih, kulturnih, književnih, istorijskih tekovina, &bdquo;pevanje krize&rdquo;, rasapa vrednosti i viziju &bdquo;sumraka čovečanstva&rdquo;, namećući se kao ishodište daljih, postmodernističkih traganja i preispitivanja granica i moći pevanja.</p> / <p>The question of expressionist heritage in poetic multilayer contemporary Serbian poetry has been neglected in our literary science, although it is one of its most vital traditional trends. A significant field of research of numerous intertextual ties and influence of expressionist tradition in the poetry of the most prominent Serbian poets of the second half of XX century (M. Pavlović, S. Raičković, Ivan V. Lalić, B. Petrović, Lj. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić) is therefore revealed. The influence of expressionist poetics in their poetry was not direct and obvious, but deeply and spontaneously interlaced in their unique poetic vision, which makes these poets already recognised, contemporary &bdquo;classics&rdquo; of our poetry. The expressionist tradition was activated in their poetry in a new inventive and creative fashion, in postmodernism clue, and in interaction with the other, often opponent traditional trends (from neosymbolism and neosurrealism, to deep layers of oral and medieval heritage), which has created unexpected intertextual bonds and new poetic quality.<br />At the intertextual and comparative level, a numerous spiritual and poetic similarities of our contemporary poets with the most significant expressionist authors in our and European literary context can be observed (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Benn, G. Trakl, G. Heym, E. Lasker-Sch&uuml;ler).<br />Besides all specificities and differences in individual poetics of these poets, we have identified the reactualisation of almost all expressionist toposes in their poetry (toposes of city, death, war, apocalypse, &bdquo;living deadˮ, cosmos/chaos, dissociative and divided subject, and divine/satan topos). By problematising these expressionist toposes in new literary-historic and civilisation circumstances, our contemporary poets open numerous questions of spiritual, personal and collective identity and survival of a man at the end of second millennium. Furthermore, we have detected a range of key expressionist stylistic-rhetorical and structural procedures, among others primarily the procedures of grotesque and distortion, simultaneity, black humour, collage and montage, dissociative sequence of images, spiritualising and abstracting matter, and the procedure of intertextuality and citationality.<br />The influence of expressionist poetry is also reflected on a formal plan, in terms of destruction and decanonization of traditional patriotic and religious genres, as well as oral, folk forms of chants, incantations, mocking poems, tales. There has been genres shifting and interlacing of different language and formal models, from traditional, classical forms (most<br />4<br />often sonnets), to free verse and modern, neoavant-garde play with the language and the form of a poem or a prose poem.<br />The research of expressionist heritage shows that different neoexpressionist currents of our contemporary poetry have developed from the poetic diversity of Serbian and Europe expressionism: critical (Lj. Simović, B. Petrović, partially M. Pavlović), neosumatraistic (S. Raičković), metaphysical (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistic (N. Tadić), religious (in a layer of their poetry Ivan V. Lalić and Novica Tadić).<br />The expressionism has thus left a spirit of critical questioning of all present spiritual, cultural, literal, historic inheritance, &bdquo;singing the crisis&rdquo;, destruction of values and vision of &bdquo;dusk of mankindˮ as a permanent heritage in our contemporary poetry, placing itself as an outcome of further postmodern searches and questioning of limits and power of poetry.</p>