This diploma thesis is written on one of the least investigated and the least known areas of the Russian literature - contemporary Russian poetry. The aim of this thesis is to propose certain perception of, on one hand, the artistic patterns and contents, and, on the other hand, of the historical, cultural, social and aesthetic significance of the contemporary poetry. The key principles of the current poetic scene include the shift of the literary paradigm, aesthetic pluralism, and variety of the artistic styles. This work consists of three parts. The first chapter describes the theory of the forming of the post- Soviet literature, as well as its state after the second half of the 1980's until the present day, in the context of social, cultural and literary factors. The features and certain phenomena of the current literary process are also discussed within the first chapter. The second chapter examines the main aesthetic trends of the contemporary Russian poetry. The last part of the thesis provides the look upon the problematic and thematic characteristics as well as the stylistic features of the contemporary poetry. The research is based on the analysis of the works of some of the most outstanding contemporary Russian poets, which were included in the representative sample of this thesis: A....

<p>Намера студије јесте да се целокупни досадашњи драмски опус Виде Огњеновић<br />сагледа у ширем контексту савремене српске драматургије и књижевне традиције. Овакав<br />задатак подразумева анализу примењеног литерарно-драматуршког поступка, тематско-<br />мотивских одредница, жанровских и стилских особености, језичког израза,<br />карактеризације ликова, односа према историјским, политичким, идеолошким, културним,<br />социјалним и другим друштвеним феноменима. За реализацију тако дефинисаног циља<br />истраживања, било је неопходно формирати својеврсни координатни систем. Унутар<br />система једна оса представља најзначајније ауторе и њихова репрезентативна дела, који су<br />кључни за развој савремене српске драме од Другог светског рата до прве деценије овог<br />века, а друга оса означава књижевну традицију као недвосмислену исходишну тачку и<br />креативну инспирацију. Рад је подељен у три органски повезане целине: &bdquo;Савремена<br />српска драма&rdquo;, &bdquo;Драмски опус Виде Огњеновић&rdquo; и &bdquo;Књижевна традиција као креативна<br />инспирација</p> / <p>Namera studije jeste da se celokupni dosadašnji dramski opus Vide Ognjenović<br />sagleda u širem kontekstu savremene srpske dramaturgije i književne tradicije. Ovakav<br />zadatak podrazumeva analizu primenjenog literarno-dramaturškog postupka, tematsko-<br />motivskih odrednica, žanrovskih i stilskih osobenosti, jezičkog izraza,<br />karakterizacije likova, odnosa prema istorijskim, političkim, ideološkim, kulturnim,<br />socijalnim i drugim društvenim fenomenima. Za realizaciju tako definisanog cilja<br />istraživanja, bilo je neophodno formirati svojevrsni koordinatni sistem. Unutar<br />sistema jedna osa predstavlja najznačajnije autore i njihova reprezentativna dela, koji su<br />ključni za razvoj savremene srpske drame od Drugog svetskog rata do prve decenije ovog<br />veka, a druga osa označava književnu tradiciju kao nedvosmislenu ishodišnu tačku i<br />kreativnu inspiraciju. Rad je podeljen u tri organski povezane celine: &bdquo;Savremena<br />srpska drama&rdquo;, &bdquo;Dramski opus Vide Ognjenović&rdquo; i &bdquo;Književna tradicija kao kreativna<br />inspiracija</p> / <p>This study is aimed at offering an overview of the entire dramatic oeuvre of Vida<br />Ognjenović to date within the wider context of the contemporary Serbian dramaturgy and literary<br />tradition. This objective entails an analysis of the literary-dramatic procedure used, as well as the<br />thematic-motif determinants, distinctive features in regard to genre and style, linguistic<br />expression, characterisation, attitude towards historical, political, ideological, cultural, social and<br />other societal phenomena. In order to accomplish the objective of research thus formulated, it<br />was necessary to form a singular coordinate system. One coordinate axis represents major<br />authors and their representative works, which bear crucial significance for the development of<br />the contemporary Serbian drama from World War II to the first decade of this century, while the<br />other axis represents literary tradition as an unambiguous point of origin and creative inspiration.<br />The study is divided into three organically related units: &lsquo;Contemporary Serbian drama&rsquo;,<br />&lsquo;Dramatic oeuvre of Vida Ognjenović&rsquo; and &lsquo;Literary tradition as creative inspiration&rsquo;.</p>

Poetics of space in The Alexandria Quartet is created by multilevel structures. This poetics is closely connected to the main space of the story - Alexandria, which is at the same time one of the novel's topics. Each level is suggested in connection to various theoretical conceptions which are subsequently used for my own analysis. Alexandria is initially an aesthetic coulisse of the story which is portrayed by descriptive passages. Strongly subjective and lyrical descriptions of the city establish overall impression of the story and potentially support reader's experiential illusion. Alexandria and its specificity is further modulated and thematised by its special macroscopic conditions which border Alexandria as an autonomous fictional space with its own rules within the novel's fictional world. Part of poetics of the space in this novel is also portraying spatio-temporal aspect of the reality (chronotope) no only on the level of the story, but also on the level of storytelling. Alexandria is further explicit rhetoric and also through semantic indexation personified and enters semantic relations with the main characters and events. Each level is complementary to another and all are part of the semantic gesture of the novel. Alexandria becomes a separate symbol, mythical entity which importance is...

<p>Poetičko dejstvo mesta predstavlja oblik delovanja prostora koji u čoveku proizvodi doživljaj. Ovaj fenomen je predstavljen iz potrebe da objasni suštinu i prirodu arhitektonskog prostora kao i način na koji prostor vrši dejstvo. Osnovna problemska i istraživačka tema ovog rada jeste uzročno-posledična veza između fizičkog prostora i mesta, koja se zasniva na dijaloškom procesu usled kog je moguće postići da čovek doživi određeno &bdquo;poetičko stanje&ldquo;.</p> / <p>Poetic place influence is a manner in which space causes a man to have an experience. This phenomenon is introduced in order to explain the essence and nature of architectural space, as well as the manner in which the space produces this effect. The main problem and research subject of the work is cause and effect between physiscal space and place, grounded on dilagoue process which enables a man to experience certain &rsquo;poetic state&rsquo;.</p>

<p>Намера студије јесте темељна и свеобухватна анализа драма Јована Христића<br />(Чисте руке (1960), Орест (1961), Савонарола и његови пројатељи (1965), Седморица:<br />како бисмо их данас читали (1968), Тераса (1971)) и теоријске драмске парадигме у<br />њиховој корелацији у циљу осветљавања профила ствараоца и теоретичара у<br />саображaвању шифрама модерног класицизма. Испитивање драмских рукописа<br />подразумева литерарно драматуршки приступ у одређивању тематско-мотивских<br />одредница, жанровских и стилских особености, језичког израза, карактеризације ликова,<br />кореспондендирање са митским обрасцима и драмским предлошцима који инкорпорирају<br />мит за основицу. Истраживање кључних теоријских упоришта је усмерено на<br />проблематизовање аутентичних рефлексија о карактеру драмске ситуације, драмског<br />дијалога, односа драме и представе, традиције и авангарде, улоге редитеља и читаоца/<br />гледаоца, о трагедији и трагичком, митском у драмској књижевности, интертекстуалности<br />у доследној формули усаглашавања традиционалног и савременог. У оквиру фокуса на<br />теоријски дискурс о драми и позоришту примењено је имплицитно распознавање<br />Христићеве особене антиметодске теоријске оријентације у његовој оптици српске и<br />светске драмске књижевности. Посебан акценат у анализи два хоризонта његове духовне<br />праксе &ndash; стваралачке и теоријске стављен је на постојаност духовних и референцијалних<br />пунктова, што је у времену доминације стратегија фрагментарности и релативитета<br />учврстило линију конструктивизма у драмској рецепцији.</p> / <p>Namera studije jeste temeljna i sveobuhvatna analiza drama Jovana Hristića<br />(Čiste ruke (1960), Orest (1961), Savonarola i njegovi projatelji (1965), Sedmorica:<br />kako bismo ih danas čitali (1968), Terasa (1971)) i teorijske dramske paradigme u<br />njihovoj korelaciji u cilju osvetljavanja profila stvaraoca i teoretičara u<br />saobražavanju šiframa modernog klasicizma. Ispitivanje dramskih rukopisa<br />podrazumeva literarno dramaturški pristup u određivanju tematsko-motivskih<br />odrednica, žanrovskih i stilskih osobenosti, jezičkog izraza, karakterizacije likova,<br />korespondendiranje sa mitskim obrascima i dramskim predlošcima koji inkorporiraju<br />mit za osnovicu. Istraživanje ključnih teorijskih uporišta je usmereno na<br />problematizovanje autentičnih refleksija o karakteru dramske situacije, dramskog<br />dijaloga, odnosa drame i predstave, tradicije i avangarde, uloge reditelja i čitaoca/<br />gledaoca, o tragediji i tragičkom, mitskom u dramskoj književnosti, intertekstualnosti<br />u doslednoj formuli usaglašavanja tradicionalnog i savremenog. U okviru fokusa na<br />teorijski diskurs o drami i pozorištu primenjeno je implicitno raspoznavanje<br />Hristićeve osobene antimetodske teorijske orijentacije u njegovoj optici srpske i<br />svetske dramske književnosti. Poseban akcenat u analizi dva horizonta njegove duhovne<br />prakse &ndash; stvaralačke i teorijske stavljen je na postojanost duhovnih i referencijalnih<br />punktova, što je u vremenu dominacije strategija fragmentarnosti i relativiteta<br />učvrstilo liniju konstruktivizma u dramskoj recepciji.</p>

The diploma thesis focuses on small scene theaters which developed in the 1950s and represent a unique generational movement within the Czech cultural framework. This final project aims to describe the distinctive poetics of two of the Czech small theaters - the theatre Semafor and Studio Ypsilon. The description itself is based on the analysis of the original dramatic texts produced by their main representatives, Jiří Suchý and Jan Schmid. The thesis opens with the domain of the small scene theaters as such, its definition and characteristics. In order to provide a comprehensive perspective on the matter, the authorial theater and its specifics is further discussed. The main part of this thesis then concentrates on the origins of the two theaters, their profiles during the period of 1960s to 1990s and, eventually, their present form. Finally, despite the different conditions of existence of the two theaters, and the cultural, historical and political context, a comparison of the two poetics is proposed. KEYWORDS small scene theatre, author's theatre, theatre Semafor, Studio Ypsilon, Jiří Suchý, Jan Schmid, drama, dramatic text, poetics

The main topic of this document is singer Jaromir Nohavica. I would like to describe the evolution of his poetics. The primary goal is to establish, that the year of revolution - 1989 is the critical impulse to his production. Reader is briefly introduced to Jaromir Nohavica's life, but also acquaint with concepts like popular culture and kitsch. Basically I focuse on Jaromir Nohavica's song poetics interpretation. The specific examples show that Nohavica shift towards the mainstream of popular literature, in thematic level, in level of production and presentation himself in the way of rendering Jaromir Nohavica, compared to songwriters of his time, does not lose the audience, he can beraised according to the new conditions and new age.

This master thesis is devoted to Jana Stroblova, the Czech poet, novelist and translator from Russian language. The thesis is aimed at several goals: 1) to summarize and unite the known facts about life of this author and try to capture her personality, 2) to describe the relationship of Jana Stroblova to the Russian poet Marina Tsvetaeva, as the vast part of Stroblova's translations is dedicated to her, 3) to establish the similarities between the personalities of Stroblova and Tsvetaeva as well as to find the parallels in their poems, and, afterwards, to clarify the reasons that led Stroblova to decision to translate Tsvetaeva, 4) to summarize the reflections of Stroblova's translations while emphasizing the translations of Tsvetaeva's work and to use these reflections to define Stroblova's translation methodology, 5) to confront the findings of the thesis with opinions of Jana Stroblova during an interview with her. Powered by TCPDF (www.tcpdf.org)

<p style="text-align: justify;">Природа, натура, спада у онај ред речи,<br />као што су време, простор, живот, смрт,<br />кретање, за које сви сматрају да знају шта<br />значе, шта подразумевају, и које, наводно, не<br />изискују темељних или додатних<br />објашњења. Спада у такозване постулате или<br />аксиоме. Појам остаје подразумевајући, али,<br />на својим границама, ипак флуидан. Говори<br />се о људској природи, природи критике,<br />женској природи, природи као свету растиња<br />и животиња.<br />Природа у људској свести пуна је тајни<br />и неразумевања живота. У тим тајнама<br />преплиће се реално и иреално, уобичајено,<br />разумљиво са необичним и недоступним<br />разумевањем.<br />Ова расправа креће од првобитне<br />поезије, Гилгамеша, грчких и римских<br />песника, поезије америчких Индијанаца и<br />Црнаца до западноевропских песника,<br />индијске, кинеске и јапанске традиције до<br />англосаксонске и свакако словенске<br />традиције, руске, пољске, српске и хрватске,<br />лужичкосрпске. А основна литература иде<br />од Јолесових једноставних облика, преко<br />студије Грабовича о митотворности природе<br />код Шевченка до Фридрихове структуре<br />модерне лирике.<br />Словенски фоклор још је у видику<br />интереса слависта, али словенски мит и<br />поезија ретко допиру до сазнања<br />западноевропске науке, никако филозофије,<br />с часним изузецима појединих немачких<br />слависта и А. Лорда с интересом за певаче<br />који причају. А. Јолес уопште није био<br />свестан још једне једноставне форме,<br />заметка лирске књижевне врсте, тзв. лирских<br />искри или скратица, лат. scintilla lyrica, као<br />што су коломијка, частушка, копла, куплет,<br />краковјак, бећарац, првенствено зато што<br />није познавао словенску усмену поезију.<br />Ова расправа приказује митотворност<br />природе у светској, словенским и<br />украјинској поезији, проблематизује<br />иновације песничке традиције и описује<br />допринос својим закључцима науци о<br />књижевности, пре свега у структури модерне<br />лирике и књижевних врста, допуњујући<br />сазнања Х. Фридриха и А. Јолеса јер ови<br />истраживачи нису познавали словенске<br />књижевности.</p> / <p style="text-align: justify;">Priroda, natura, spada u onaj red reči,<br />kao što su vreme, prostor, život, smrt,<br />kretanje, za koje svi smatraju da znaju šta<br />znače, šta podrazumevaju, i koje, navodno, ne<br />iziskuju temeljnih ili dodatnih<br />objašnjenja. Spada u takozvane postulate ili<br />aksiome. Pojam ostaje podrazumevajući, ali,<br />na svojim granicama, ipak fluidan. Govori<br />se o ljudskoj prirodi, prirodi kritike,<br />ženskoj prirodi, prirodi kao svetu rastinja<br />i životinja.<br />Priroda u ljudskoj svesti puna je tajni<br />i nerazumevanja života. U tim tajnama<br />prepliće se realno i irealno, uobičajeno,<br />razumljivo sa neobičnim i nedostupnim<br />razumevanjem.<br />Ova rasprava kreće od prvobitne<br />poezije, Gilgameša, grčkih i rimskih<br />pesnika, poezije američkih Indijanaca i<br />Crnaca do zapadnoevropskih pesnika,<br />indijske, kineske i japanske tradicije do<br />anglosaksonske i svakako slovenske<br />tradicije, ruske, poljske, srpske i hrvatske,<br />lužičkosrpske. A osnovna literatura ide<br />od Jolesovih jednostavnih oblika, preko<br />studije Graboviča o mitotvornosti prirode<br />kod Ševčenka do Fridrihove strukture<br />moderne lirike.<br />Slovenski foklor još je u vidiku<br />interesa slavista, ali slovenski mit i<br />poezija retko dopiru do saznanja<br />zapadnoevropske nauke, nikako filozofije,<br />s časnim izuzecima pojedinih nemačkih<br />slavista i A. Lorda s interesom za pevače<br />koji pričaju. A. Joles uopšte nije bio<br />svestan još jedne jednostavne forme,<br />zametka lirske književne vrste, tzv. lirskih<br />iskri ili skratica, lat. scintilla lyrica, kao<br />što su kolomijka, častuška, kopla, kuplet,<br />krakovjak, bećarac, prvenstveno zato što<br />nije poznavao slovensku usmenu poeziju.<br />Ova rasprava prikazuje mitotvornost<br />prirode u svetskoj, slovenskim i<br />ukrajinskoj poeziji, problematizuje<br />inovacije pesničke tradicije i opisuje<br />doprinos svojim zaključcima nauci o<br />književnosti, pre svega u strukturi moderne<br />lirike i književnih vrsta, dopunjujući<br />saznanja H. Fridriha i A. Jolesa jer ovi<br />istraživači nisu poznavali slovenske<br />književnosti.</p>

This thesis presents the work of a contemporary German playwright Roland Schimmelpfennig in a wider context. In the main chapter, the author focuses on the analysis of five Schimmelpfennig's plays that have been performed also on Czech theatre stages. The analysis emphasizes the elements of a dramatic structure that Schimmelpfennig uses in an innovative way: epization of texts, unrealistic treatment of dramatic time, elements of magic realism etc. The author also pays attention to a general characteristic of a contemporary German-speaking theatre with respect to the topics that it deals with. A significant part of the work is devoted to classifying Roland Schimmelpfennig's work in the historical and theoretical context of a contemporary German-speaking theatre. A book called Die Rückkehr der Helden by a German author Nikolaus Frei, which questions some opinion on the recent development of theatre presented in a book Postdramatisches Theater by Hans Thiese Lehmann, has become a crucial source for this thesis. Nikolaus Frei copes with the question of animateness/inanimateness of theatre and by using extracts from particular dramatic texts by contemporary authors proves a possible continuity of mimesis, realistic acting and conflicts on the stage until the 21st century. In conclusion, it is possible...