Thesis (doctoral)--Universität Tübingen. / Vita. Includes bibliographical references (p. 1019-1025).

<p>Prvi svetski rat se smatra prelomnim događajem XX veka i periodom koji je označio kraj jedne faze moderne svetske istorije i najavio početak naredne. Kada se na globalnom planu analizira geopolitička, ekonomska, dru&scaron;tvena i umetnička situacija pre i nakon zavr&scaron;etka sukoba, jasno je da su u pitanju dve potpuno drugačije slike sveta koje su se, očekivano, reflektovale i na stanje svesti ljudi koji su preživeli taj period.<br />Shodno tome, komparativna analiza predratne i poratne književnosti obja&scaron;njava kako su pisci doživeli taj trusni period i u kom kontekstu se njihovo osećanje stvarnosti i umetnosti menja tokom ratnih godina. Kao taoci slučaja u kojem su se na&scaron;li, različiti pisci manifestuju različita pona&scaron;anja na osnovu iskustava koje nose iz rata. Književno stvarala&scaron;tvo inspirisano ratom mora se povezati sa biografijom pisaca, uče&scaron;ćem ili neuče&scaron;ćem u sukobima i snalaženjem u poratnom svetu, ali i sa njihovim poetičkim načelima, opusom i odnosom prema poziciji umetnika i umetnosti uop&scaron;te.<br />Srpski i angloamerički pisci obezbeđuju potrebnu &scaron;irinu da se uvidi sveobuhvatnost književnosti o Prvom svetskom ratu jer su među njima direktni učesnici sukoba, oni koji su rat preživali daleko od fronta, pisci ratnih putopisa i memoara, kao i spisateljice koje su u ratu imale specifičnu ulogu, dok su njihova iskustva dovoljno sadržajna i obimna da predstave sve aspekte rata. Sa druge strane, među njima postoje određena razdvajanja uslovljena istorijskim prilikama i, kako se istraživanje zasniva na analizi biografskog predlo&scaron;ka, bitno je pronaći i objasniti različita ratna iskustva, zbog čega se pripadnici srpske, engleske i američke književnosti nameću kao adekvatan izbor usled tri različite pozicije svojih zemalja pre i tokom rata. Autori koje obrađuje disertacija su Milo&scaron; Crnjanski, Stanislav Krakov, Du&scaron;an Vasiljev, Dragi&scaron;a Vasić, Rastko Petrović, Isidora Sekulić, Ernest Hemingvej, Vilijam Fokner, Virdžinija Vulf, Rebeka Vest, Džon Dos Pasos i Ford Madoks Ford.</p>

<p>U ovoj doktorskoj disertaciji, Bo&scaron;ko Tokin se, po prvi put, sveobuhvatno analizira kao teoretičar, kritičar, poetski i prozni pisac, te se, prema toj analizi i prema teorijskoj, kritičkoj, poetskoj i proznoj avangardnoj praksi uop&scaron;te, utvrđuje njegov značaj kao avangardnog pisca. Potom se dokazuje posebnost njegovog dela u avangardnom kontekstu, odnosno dokazuje se njegov avangardizam težnja prema sprezi&ldquo; književnosti i filma.<br />Analizom teorijskih radova pokazuje se da su elementi koje je zahtevao od književnih dela zapravo elementi koji su a priori ostvareniji u delima filmske umetnosti, zbog same prirode te umetnosti. Ti elementi se u ovom radu nazivaju kinematografski elementi.<br />Na temelju analize kritičkih radova određuje se da je na osnovu tih elemenata Tokin vrednovao, kako književna, tako i filmska dela, odnosno da je malo koje delo, iz jedne i druge umetnosti, moglo da zadovolji kriterijume na&scaron;eg kritičara, ali da su tome najbliži bili oni koji su u svojim književnim delima koristili kinematografske elemente. Iz interpretacije proznih i poetskih tekstova proizilazi da je pisac interpolirao kinematografske elemente u gotovo celokupni umetnički opus, odnosno da je svoja književna dela gradio elementima koji imaju ekvivalente u delima filmske umetnosti. Tako se dokazuje su&scaron;tina poetike Bo&scaron;ka Tokina, koja je u sledećem pisac je težio totalnom umetničkom delu&ldquo;, a totalno umetničko delo&ldquo; za njega predstavlja ono književno delo koje se temelji i gradi kinematografskim elementima.</p>

<p>Rad se bavi istraživanjem poetike kamernih prostora u prozi Milo&scaron;a Crnjanskog, s većim naglaskom na romanima i pripovetkama, ali bez isključivanja putopisnog korpusa dela ovog autora, kao ni esejisitke i novinarskih tekstova u kojima se autor u većoj meri dotakao pomenute teme. Pod kamernim prostorima smo podrazumevali zatvorene prostore u doslovnom smislu &ndash; kuću i okućnicu, sobe, dvori&scaron;ta, zatvorena prevozna sredstva, prolazne prostore hotela i gostionica, zatvorene prostore kafana i institucija, čak i lične prostore grada, odnosno delove grada koji su obojeni intimnom poetikom svakodnevice izabranog pojedinca.<br />Rad je podeljen na dva dela i prvi kraći deo (na putu) opisuje poetiku prolaznih zatvorenih prostora koji imaju veze s putovanjem kao &scaron;to su tranzitni prostori stanica, zatvoreni prostori prevoznih sredstava (vozova, automobila, aviona).<br />Drugi deo rada (ka cilju) podeljen je na tri veća odeljka. Prvi deo istražuje moguće inverzije prostora doma kao &scaron;to su tranzitni prostori hotela i bolnica (kao privremenog doma) ili posebno markirani prostori groblja, vrtova i ogledala. Drugi deo je okrenut urbanim prostorima i ličnim mestima u gradu. Treći deo detaljno istražuje poetiku doma, odnosno kuće, i načine na koji je ona prikazana u prozi Milo&scaron;a Crnjanskog.<br />U radu smo poku&scaron;ali da pokažemo način na koji Crnjanski opisuje prostor i kako je zatvoreni prostor kvalifikovan u odnosu na otvoreni. Istraživali smo i načine na koji se prostor konstitui&scaron;e u samom pripovedanju, odnosno kako je on strukturiran i prikazan u tekstu.</p>

Habilitationsschrift -- Uniwersytet Warszawski, Wydział Polonistyki, 1990. / Errata slip inserted. Includes bibliographical references.

Bakalauro darbo tyrimo objektas – Antano Vienuolio smulkioji proza. Analizuojami tokie kūriniai: „Grįžo“ (1908), „Išdukterė“ (1945), „Astronomas Šmukštaras“ (1950), „Samdinė Alena“ (1953), „Vėžys“. Paskutiniajame skyriuje remiamasi ir kitų kūrinių ištraukomis: „Vėlinių vakarą“ (1937), „Užkeiktieji vienuoliai“ (1943 – 1947), „Kruvinoji keršto uola“ (1906). Šio darbo tiriamoji problema ir akstinas tyrimui yra tai, kad daugiausiai Antano Vienuolio kūryba daugiausiai nagrinėta sovietiniu laikotarpiu. Verta pastebėti, kad sovietinė kritika iškelia svarbių tyrimo aspektų, rimtų įžvalgų ir nagrinėjimo vertų klausimų. Tačiau didelė dalis sovietinės kritikos yra jau pasenusi, nebeatitinka šių dienų aktualijų. Kita priežastis – tai trijų dešimtmečių pakeistas požiūris į aptariamojo autoriaus kūrybą. Antano Vienuolio kūryboje pastebimi nauji rakursai, naujos problemos. Todėl yra poreikis nagrinėti autoriaus kūrybą nauju žvilgsniu, gilinantis į patį tekstą, būnant nevaržomam sovietinių kanonų. Analizuojant ir interpretuojant kūrinius pasitelkiamas aprašomasis metodas. Tyrimo tikslas – ištirti jauno ir seno žmogaus vaizdavimą Antano Vienuolio smulkiojoje prozoje. Uždaviniai: išsiaiškinti, kaip vaizduojama jaunystės ir senatvės priešybė nagrinėtoje autoriaus kūryboje, išskirti jauno ir seno žmogaus vaizdavimo panašumus ir skirtumus ir nusakyti pasakotojo funkcijas bei pasakojimo skirtumus, pagal pasakotojo amžių. Įsigilinant į Antano Vienuolio tekstus rasta naujos tyrimo medžiagos:... [toliau žr. visą tekstą] / The object of bachelor thesis analysis – Antanas Vienuolis small prose. There are analysys of texts: „Grįžo“ (1908), „Išdukterė“ (1945), „Astronomas Šmukštaras“ (1950), „Samdinė Alena“ (1953), „Vėžys“. Paskutiniajame skyriuje remiamasi ir kitų kūrinių ištraukomis: „Vėlinių vakarą“ (1937), „Užkeiktieji vienuoliai“ (1943 – 1947), „Kruvinoji keršto uola“ (1906). The problem of analysis is that the most Antanas Vienuolis prose were studying on soviet period. Soviet critics noticed important aspects, major insight and worthy of research questions. But most of soviet criticism are allready aged and are not topical. The other reason – there is a new position to authors prose changed by three decades. There are noted new angles, new problematic in Antanas Vienuolis works. It is important to analyse authors prose by new look, to go to the text, being independent from soviet canons. There are used tyrimo methods like analysis, interpretation and descriptive. The aim of bachelor thesis – to explore young and the old man representation in Antanas Vienuolis small prose. Tasks: explore how youth and old age portrayed opposite in author‘s works. Distinguish young and old man differences and similarities, describe the functions of the narrator under his age. The focus on Antanas Vienuolis texts were found in the new study materials: observed the changing role of the author, works of poetry and the semantic relationship, new interpretations of characters pictures. It is noticed that... [to full text]

<p>Predmet istraţivanja ove doktorske disertacije jesu metafore tela i prostora u stvarala&scaron;tvu savremene vel&scaron;ke spisateljice Sare Voters. Istraţivanje se usredsreĊuje na prvih pet romana iz njenog opusa, objavljenih u periodu od 1998. do 2009. godine. Romani Usne od somota, Srodne du&scaron;e i Dţeparo&scaron; spadaju u neoviktorijansku prozu, dok su romani Noćna straţa i Mali stranac sme&scaron;teni u period za vreme i nakon Drugog svetskog rata. Uloga protagoniste u njenim romanima najĉe&scaron;će se dodeljuje lezbejskim likovima, pa se njeno stvarala&scaron;tvo moţe shvatiti kao poku&scaron;aj da se navedene istorijske epohe rekonstrui&scaron;u tako da se omogući predstavljanje lezbejskih likova i lezbejske seksualnosti. Istovremeno, njeni romani doprinose &scaron;irem predstavljanju lezbejske tematike u savremenoj knjiţevnoj produkciji. Osnovni cilj istraţivanja jeste da se ispita uloga telesnih i prostornih metafora u obradi teme istopolne ljubavi, ali i znaĉaj ovih metafora za ĉitav niz drugih tema.<br />Istraţivanja tela i prostora predstavljaju izuzetno plodnu i dinamiĉnu oblast savremene kritiĉke teorije. Ovi pojmovi dospevaju u ţiţu kritiĉkog interesovanja u drugoj polovini dvadesetog veka, mada je njihovo prisustvo u oblastima nauĉnih istraţivanja znatno duţe, pa rasprave o telu i telesnosti nalazimo jo&scaron; u klasiĉnoj filozofiji. Prostor je pak sve do druge polovine dvadesetog veka prevashodno bio predmet matematiĉkih i geografskih istraţivanja, dok je u humanistiĉkoj tradiciji bio shvaćen tek kao pasivna i statiĉna pozadina istorijskih dogaĊaja. Istraţivanje polazi od istorijskog pregleda kljuĉnih teorijskih pristupa telu, poĉev od platonistiĉke dualistiĉke tradicije,&nbsp;preko kartezijanskog dualizma, sve do savremenih poststrukturalistiĉkih teorija, a teorijsko upori&scaron;te analize telesnih metafora ĉine teorije Mi&scaron;ela Fukoa i Dţudit Batler. Analiza romana se usredsreĊuje na motiv transodevanja, metaforu duha, ali i na skup konkretnih telesnih slika kojima se spisateljica iznova vraća. Potom se razmatraju savremena teorijska poimanja prostora, pri ĉemu se istraţivanje oslanja i na relevantna istorijska, knjiţevnoistorijska i sociolo&scaron;ka istraţivanja. Ovaj teorijski okvir sluţi da se ispitaju predstave kuće, zatvora, ludnice i britanske prestonice, te interakcija lezbejskih likova s ovim lokalitetima<br />&nbsp;</p> / <p>The aim of this doctoral thesis is to explore the corporeal and spatial metaphors in the fiction of Sarah Waters, a contemporary Welsh novelist. The critical focus of the thesis is on Waters‟s first five novels, published between 1998 and 2009. Tipping the Velvet, Affinity and Fingersmith belong to the neo-Victorian genre, while Night Watch and The Little Stranger are set in the period during and after the Second World War. In Waters‟s fiction, the role of protagonist is mostly reserved for lesbian characters and her oeuvre can be perceived as an attempt to rewrite the chosen historical periods in ways which provide for the representation of lesbian characters and lesbian sexuality. In addition, her novels make a significant contribution towards wider literary representation of lesbian issues in the contemporary context. The main goal of this research is to analyze the role of corporeal and spatial metaphors in the portrayal of same-sex relationships, class tensions and other relevant themes in Waters‟s work.<br />The issues of body and space are undoubtedly at the centre of contemporary critical interest and theoretical debates that surround them are diverse and wide-ranging. However, while the history of theoretical interest in the body dates back to the classical tradition, spatiality only came to prominence in the second half of the twentieth century, when a surge of critical interest can be observed marking the beginning of the so-called spatial turn. The thesis therefore&nbsp;starts by providing a brief historical overview of the key theoretical approaches to the body, including the mind/body debate in the classical Platonic tradition, Cartesian dualism and contemporary poststructuralist theory. The theories of Michel Foucault and Judith Butler are then used as the main theoretical framework for the analysis of corporeal metaphors, which focuses on the motif of cross-dressing, the spectral metaphor, as well as a range of recurrent corporeal images in Waters‟s writing. In the following chapters, the focus shifts to contemporary theoretical approaches to spatiality and relevant sociological, cultural and historical research, which are used to explore the representations of home, prison, asylum and urban space, as well as the interaction between the lesbian protagonists and their surroundings.</p>

<p>U tezi se analizira mesto i uloga Bogoboja Atanackovića (1826&ndash;1858) u istoriji srpske književnosti. Na osnovu književne recepcije njegovog rada ustanovljeno je da spada u pisce koji su prvo bili preterano hvaljeni, a potom potpuno omalovažavani. Atanacković je imao za cilj da obrazuje i zabavi svoje čitaoce, a stavovi koje je zastupao u svojoj poetici pokazuju da je poznavao savremena mu pedago&scaron;ka stremljenja. Spada u pisce koji su pisali za ženski deo publike i za omladinu. Na Atanackovića su uticali srpski pisci prethodnih epoha i njegovi savremenici, prvenstveno Branko Radičević, potom savremeni mu mađarski, nemački, ruski i francuski pisci, kao i usmena narodna i građanska lirika. U svoja dela unosio je opise događaja iz revolucije 1848&ndash;1849. godine. Njegov doprinos razvoju srpske književnosti ogleda se u napu&scaron;tanju vojvođanskog dijalekta u skladu sa reformom srpskog jezika Vuka Stefanovića Karadžića, kombinovanju sentimentalno-romantičarskih stilskih postupaka sa prvim elementima realizma u srpskoj prozi, kao i okretanju temama iz savremenog života i uno&scaron;enju socijalnih pitanja u književnost, dok je u putopisima koristio meditativno-reporterski stil i epistolarnu formu.</p> / <p> The position and the role of Bogoboj Atanacković (1826&ndash;<br /> 1858) in the Serbian literary history is analysed in the<br /> thesis. On the ground of the literary reception of his work<br /> it has been found out that he belongs to the group of<br /> writers who were at the beginning praised too much, and<br /> later on completely disdained. Atanacković aimed to<br /> educate and entertain his readers, and the attitudes he<br /> supports in his poetics shows that he was familiar with the<br /> contemporary pedagogical teachings. He was writing for<br /> the female part of the audience and for the youth.<br /> Atanacković was influenced by the Serbian writers of the<br /> previous epochs along with his contemporaries, first of all<br /> Branko Radicević, also the contemporary Hungarian,<br /> German, Russian and French writers, as well as the oral<br /> folk and urban lyrics. In his works he described the events<br /> from the 1848&ndash;1849 revolution. His contribution to the<br /> development of the Serbian literature is seen in<br /> abandoning the Vojvodina dialect in accordance with the<br /> Vuk Stefanović Karadžić&rsquo;s reform of the Serbian<br /> language, combining of the sentimental and romantic<br /> style with the first elements of realism in the Serbian<br /> prose, also in turning to the themes from the<br /> contemporary life and including the social aspects into the<br /> literature, while in the prose accounts of his travels he<br /> used meditative-reporter style and the epistle form.</p>

<p>Предмет докторске дисертације је књижевно стваралаштво Бранка Ћопића у дискурсу интердисциплинарне примене савремених методичких и методолошких приступа у тумачењу и наставној интерпретацији уметничког текста. У истраживање су укључени наставни планови и програми за основну школу, припадника српске заједнице у Републици Хрватској, одобрени уџбеници као и библиотечки фондови (предвиђена лектирна дела). Обиман пишчев опус може се жанровски свести на неколико врста: приповетке (најбројније), лирске песме, романе и комедије. У првом плану је наставно проучавање Ћопићевог прозног и поетског стваралаштва и проблеми рецепције овог корпуса код ученика различитих старосних група у основној школи. Ћопићево дело у контексту српске књижевности и његово примање и деловање посматрано је у наставним околностима и тумачено на методички начин. Како се место и улога књижевног стваралаштва Бранка Ћопића у настави српског језика и књижевности у основној школи мењала током времена, у докторском раду истраживао се и опсег тих промена. Посебна пажња је посвећена испитивању начина на који је књижевно дело Бранка Ћопића методички обрађено у читанкама за основне школе. Истраживана је и функционална примена различитих облика и метода рада при наставној обради лектире (када се Ћопићево дело изучава у дискурсу домаће лектире). Снимљена је и опремљеност библиотека (школске, сеоске и градске) на које су упућени испитаници. Наставни пројекти својом методичком поставком и методолошком поузданошћу треба да афирмишу стваралачку, истраживачку и проблемску наставу књижевности и да,<br />указујући на књижевне вредности Ћопићевих дела, потврде њихову погодност за остваривање читавог низа наставних циљева. У ту сврху извршено је анкетирање ученика основне школе у коме се кроз питања затвореног и отвореног типа испитало како данашњи ученици примају Ћопићево дело и у којој мери познају и уважавају његов, шири и ужи, књижевни и културни контекст. У закључку рада представљени су резултата до којих се дошло у истраживању са циљем да се понуде оригинални методички пројекти наставног проучавања књижевног дела Бранка Ћопића у школи и да се антиципирају нова гледишта на Ћопићево дело у будућим наставним плановима и програмима, пројектима рада и нивоима обраде.</p> / <p>Predmet doktorske disertacije je književno stvaralaštvo Branka Ćopića u diskursu interdisciplinarne primene savremenih metodičkih i metodoloških pristupa u tumačenju i nastavnoj interpretaciji umetničkog teksta. U istraživanje su uključeni nastavni planovi i programi za osnovnu školu, pripadnika srpske zajednice u Republici Hrvatskoj, odobreni udžbenici kao i bibliotečki fondovi (predviđena lektirna dela). Obiman piščev opus može se žanrovski svesti na nekoliko vrsta: pripovetke (najbrojnije), lirske pesme, romane i komedije. U prvom planu je nastavno proučavanje Ćopićevog proznog i poetskog stvaralaštva i problemi recepcije ovog korpusa kod učenika različitih starosnih grupa u osnovnoj školi. Ćopićevo delo u kontekstu srpske književnosti i njegovo primanje i delovanje posmatrano je u nastavnim okolnostima i tumačeno na metodički način. Kako se mesto i uloga književnog stvaralaštva Branka Ćopića u nastavi srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi menjala tokom vremena, u doktorskom radu istraživao se i opseg tih promena. Posebna pažnja je posvećena ispitivanju načina na koji je književno delo Branka Ćopića metodički obrađeno u čitankama za osnovne škole. Istraživana je i funkcionalna primena različitih oblika i metoda rada pri nastavnoj obradi lektire (kada se Ćopićevo delo izučava u diskursu domaće lektire). Snimljena je i opremljenost biblioteka (školske, seoske i gradske) na koje su upućeni ispitanici. Nastavni projekti svojom metodičkom postavkom i metodološkom pouzdanošću treba da afirmišu stvaralačku, istraživačku i problemsku nastavu književnosti i da,<br />ukazujući na književne vrednosti Ćopićevih dela, potvrde njihovu pogodnost za ostvarivanje čitavog niza nastavnih ciljeva. U tu svrhu izvršeno je anketiranje učenika osnovne škole u kome se kroz pitanja zatvorenog i otvorenog tipa ispitalo kako današnji učenici primaju Ćopićevo delo i u kojoj meri poznaju i uvažavaju njegov, širi i uži, književni i kulturni kontekst. U zaključku rada predstavljeni su rezultata do kojih se došlo u istraživanju sa ciljem da se ponude originalni metodički projekti nastavnog proučavanja književnog dela Branka Ćopića u školi i da se anticipiraju nova gledišta na Ćopićevo delo u budućim nastavnim planovima i programima, projektima rada i nivoima obrade.</p>

Magistro darbo „Charles Baudelaire —modernus miesto poetas“ objektas — eilėraščiai proza rinkinyje „Paryžiaus Splinas“(Le Spleen de Paris“). Tikslas — atskleisti Ch. Baudelaire‘o eilėraščių proza žanrinius ypatumus, išryškinti paraleles bei skirtumus su eilėraščių rinkiniu „Blogio gėlės“ („Les Fleurs du Mal“). Žanriniu aspektu eilėraštis proza nėra susilaukęs didelių tyrinėjimų. Apie lietuviškojo eilėraščio proza ištakas bei pirmuosius bandymus rašė V. Daujotytė, V. Kubilius. Apie prancūziškuosius — A. Athys, M. Sandras, P. Labarthe ir kiti. Baudelaire‘as laikomas vienu šio žanro pradininkų prancūzų literatūroje, jo eilėraštį proza tituluoja „miesto kūdikiu“. Šiame darbe į eilėraštį proza žvelgiama semantiniu aspektu, akcentuojama miesto tema kūryboje. Darbą sudaro: įvadas, penkios dalys, kuriose aptariama eilėraščio proza išskirtinumas, erdvės, laiko ypatumai, Paryžiaus Splino kaip neišgydomos ligos, apimančios miestietį, simptomai ir būdai pabėgti nuo jo, nagrinėjama Dievo ir šėtono kova. Baudelaire‘o požiūris į miestą yra prieštaringas. Jis Paryžių suvokia kaip destrukcijos šaltinį, tačiau visada pirmenybę teikia būtent miestui, civilizacijai, o ne gamtai. Eilėraščių proza kalbantysis — kūrėjas, poetas. Jis patas analizuoja jausenas Splino apimtame mieste, ieško būdų kaip pasveikti nuo šios ligos. Baudelaire‘as — prieblandos poetas, kurio eiliuotuose eilėraščiuose naktis lydima mirties ženklų, o eilėraščiuose proza suteikia subjektui atgaivą, išsilaisvinimą nuo nerimo... [toliau žr. visą tekstą] / The object of the master work “Charles Baudelaire – a modern poet of the city” is poems prose in the collection “The Spleen of Paris” („Le Spleen de Paris“). The aim is to reveal genre peculiarities of Ch. Baudelaire‘s poems prose, to expose parallels and differences with the collection of poems “The Flowers of Evil“ („Les Fleurs du Mal“). The poem prose has not been studied widely. V. Daujotyte, V. Kubilius wrote about the sources and the first attempts with a Lithuanian poem prose. A. Athys, M. Sandras, P. Labarthe and others wrote about French ones. Baudelaire is considered as one of the initiators of this genre in French literature. His poem prose is titled “the baby of the city”. The poem prose is seen semantically in this work, emphasizing on the theme of a town in works. The work consists of: the introduction, five parts, where exclusiveness , spaces, peculiarities of the time, symptoms of the Spleen of Paris as an incurable disease covering the town, the ways helping to escape from it, the fight between God and Satan are analysed. The conclusions are drawn at the end of the work. The town is contradictory from Baudelaire’s point of view. He perceives Paris as the source of destruction, however he prefers the town, the civilisation to the nature. The speaker of poems prose is a creator, a poet. He analyses feelings in the city covered by the Spleen and looks for means helping to recover from this disease. Baudelaire is a poet of the twilight. The night is followed by... [to full text]