Thesis (Ph. D.)--Rijksuniversiteit, Utrecht, 1989. / Summary in Dutch. Errata slip included. Includes bibliographical references (p. 270-275) and index.

Thesis (Ph. D.)--Rijksuniversiteit, Utrecht, 1989. / Summary in Dutch. Errata slip included. Includes bibliographical references (p. 270-275) and index.

Proefschrift--Utrecht. / Errata slip inserted. Stellingen ([3] p.) inserted.

The author's Habilitationsschrift--Universität Tübingen. / Includes bibliographical references (p. 400-413) and index.

The author's Habilitationsschrift--Universität Tübingen. / Includes bibliographical references (p. 400-413) and index.

Thesis (doctoral)--Universität zu Köln, 1974-1988. / Vol. 2 manufactured by R.J. Hundt, Köln. Discography: v. 2, p. 165-166. Includes bibliographical references (v. 2, p. 70-164, 167-179).

<p>Doktorska teza pod naslovom<br />Illusztr&aacute;ci&oacute; &eacute;s sz&ouml;veg intermedi&aacute;lis kapcsolata<br />Janikovszky &Eacute;va<br />&bdquo;gyermekpr&oacute;z&aacute;j&aacute;banˮ(Intermedijalna<br />povezanost ilustracije i teksta u &bdquo;prozi za decuˮ<br />Eve Janikovski) se bavi proznim stvarala&scaron;tvom<br />za decu Eve Janikovski (Janikovszky &Eacute;va). Ova<br />spisateljica svetsku slavu postigla je<br />prvenstveno sa svojim &bdquo;slikovnicamaˮ, preveli<br />su ih čak na trideset i pet jezika, pa ipak, stručne<br />literature i detaljnih analiza o njenim delima<br />praktično nema. Dakle, kritička recepcija<br />njenog opusa je veoma oskudna, a i monografija<br />o njenom stvarala&scaron;tvu je objavljena tek 2014.<br />godine.<br />Autorka doktorske disertacije smatra da<br />ove &bdquo;slikovniceˮ zauzimaju posebno mesto u opusu Eve Janikovski. One su stvorile jedan</p><p>novi tip, novi žanr knjige u mađarskoj<br />književnosti; u ovim knjigama za decu tekst i<br />ilustracija čine jednu nerazdvojivu celinu. Tako<br />da one svakako zaslužuju na&scaron;u posebnu pažnju.<br />Rad sa jedne strane poku&scaron;ava da<br />žanrovski odredi pojedina dela napisana za decu<br />Eve Janikovski. U okviru toga smatra se<br />potrebnim i da se pronađe mesto &bdquo;slikovniceˮ u<br />njenom celokupnom opusu, a i da se ukaže na to<br />za&scaron;to se koriste navodnici za ovaj termin, za<br />ovu vrstu knjige. Nadalje, doktorska teza skreće<br />pažnju i na glavnu izražajnu formu ove<br />spisateljice, a to je monolog, te na večitu temu<br />njenih knjiga, na međusobni odnos deteta i<br />odraslih.<br />Sa druge strane doktorska teza posebno<br />se bavi i Laslom Reberom (R&eacute;ber L&aacute;szl&oacute;),<br />isključivim ilustratorom knjig&acirc; Eve Janikovski.<br />Autorka teze je ubeđena da bez poznavanja<br />umetnosti, grafičkog sveta ovog crtača, bez<br />razumevanja dinamike njegovih ilustracija, ni<br />&bdquo;slikovniceˮ ne možemo da tumačimo i<br />analiziramo na adekvatan način.<br />Ako je i sama umetnost diskurs, onda u<br />ovom slučaju možemo govoriti u susretu dvaju<br />diskursa, književnog teksta Eve Janikovski i<br />ilustracije Lasla Rebera. U centru pažnje<br />autorke disertacije, dakle, stoji intermedijalni<br />odnos između ovih, verbalnih i vizuelnih,<br />diskursa.<br />Uzimajući u obzir najznačajnije i<br />najsavremenije teorijske radove o<br />intermedijalnosti, one teorijske diskurse koje<br />analiziraju međusobni odnos verbalne i vizuelne<br />reprezentacije u knjigama, oslanjajući se na<br />rezultate istoričara umetnosti i naučnih radova<br />koji se bave istraživanjem ilustracije, autorka<br />doktorske teze vr&scaron;i analizu &bdquo;slikovnicaˮ prema<br />sopstveno izrađenom, posebnom metodičkom<br />pristupu.<br />Naposletku vr&scaron;i se i analiza jezika Eve<br />Janikovski, te komparativna analiza originalnog<br />teksta &bdquo;slikovnic&acirc;ˮ i prevoda istih. Posmatra se i<br />to kakav će biti intermedijalni odnos teksta u<br />nemađarskom jezičkom okruženju i crteža Lasla<br />Rebera, po&scaron;to se i prevodi ovih knjig&acirc; uvek se<br />objavljaju sa originalnim ilustracijama.</p> / <p>The doctoral dissertation entitled<br />Illusztr&aacute;ci&oacute; &eacute;s sz&ouml;veg intermedi&aacute;lis kapcsolata<br />Janikovszky &Eacute;va &bdquo;gyermekpr&oacute;z&aacute;j&aacute;banˮ<br />(English translation: Intermedial<br />correspondence between text and illustrations<br />in &bdquo;children&#39;s proseˮ by &Eacute;va Janikovszky) deals<br />with fiction prose for children written by &Eacute;va<br />Janikovszky. This writer has become world<br />famous primarily thanks to her &bdquo;picturebooksˮ.<br />They have been translated into as many as<br />thirty-five world languages and yet there is<br />practically no scholarly research or detailed<br />analysis of her works. Obviously, her literary<br />opus has not been paid enough critical attention<br />and even the first monograph on her work<br />appeared only in 2014.<br />The author of this doctoral dissertation<br />believes that these &bdquo;picturebooksˮ have a<br />special place in the literary opus of &Eacute;va Janikovszky. Namely, with her &bdquo;picturebooksˮ</p><p>she has created a completely new and unique<br />literary genre in Hungarian literature. In these<br />books for children, text and illustrations make<br />one inseparable whole. As such, they certainly<br />ought to be given special attention.<br />On the one hand, this doctoral<br />dissertation attempts at determining the genre of<br />selected prose works for children by &Eacute;va<br />Janikovszky. In line with that, it is considered as<br />necessary to analyze and evaluate the<br />importance of &bdquo;picturebooksˮ among all other<br />works by this author, as well as to explain the<br />usage of inverted commas when referring to this<br />type of books. Furthermore, this doctoral<br />dissertation also addresses monologue as the<br />main narrative form of &Eacute;va Janikovszky and<br />finally analyzes the relationship between<br />children and adults, as the predominant topic in<br />all of her books.<br />On the other hand, this doctoral<br />dissertation gives special attention to the work<br />of L&aacute;szl&oacute; R&eacute;ber, as a single illustrator working<br />exclusively on &Eacute;va Janikovszky&#39;s books. The<br />author of this thesis strongly holds it that<br />without knowing R&eacute;ber&#39;s artistic expression and<br />dynamics of his illustrations, we cannot even<br />fully and correctly analyze and discuss the<br />&bdquo;picturebooksˮ.<br />If we consider art to be a special<br />discourse, then in this case we can talk about the<br />interplay between two discourses- literary text<br />by &Eacute;va Janikovszky and R&eacute;ber&#39;s illustrations. Hence, the focal part of this doctoral</p><p>dissertation is the intermedial correspondence<br />between these two discourses: verbal and visual.<br />Based on the most influential and most<br />contemporary theoretical studies on<br />intermediality, in particular such theoretical<br />discourses that analyze the peculiar interplay<br />between verbal and visual representations in<br />books, while at the same time relying on<br />findings of art historians and scholarly papers<br />dealing with illustration, the author of this thesis<br />analyzes &bdquo;picturebooksˮ according to her own,<br />specially created methodological concepts.<br />Finally, the author also touches upon<br />language used in &Eacute;va Janikovszky&#39;s works,<br />making a comparative analysis of original text<br />in her &bdquo;picturebooksˮ and their translation<br />counterparts. Considering the fact that translated<br />versions of her books always appear with<br />original illustrations, this dissertation also<br />observes the intermedial correspondence<br />between L&aacute;szl&oacute; R&eacute;ber&#39;s drawings and<br />translation equivalents in languages other than<br />Hungarian, which is the source language of &Eacute;va<br />Janikovszky&#39;s literature.</p>

<p>Pojam scenskog dizajna označava oblast<br />profesionalnog, umetničkog, kustoskog,<br />teorijsko-kritičkog i edukativnog delovanja<br />koja je nastala pro&scaron;irenjem pojma i oblasti<br />scenografije. Kao polje profesionalnog<br />delovanja u pozori&scaron;tu, scenski dizajn<br />obuhvata različte oblasti scenskog<br />stvarala&scaron;tva, objedinjenih u procesu<br />nastanka prostora pozori&scaron;ne predstave.<br />Kao kompleksna umetnička i kustoska<br />disciplina, scenski dizajn pripada polju<br />ukr&scaron;tanja pozori&scaron;ta, arhitekture i vizuelne<br />umetnosti u interdisciplinarnu umetnost.<br />Osvajanjem prostora &bdquo;između&ldquo; uspostavljen<br />je otvoreni model umetničkog istraživanja i<br />delovanja, pa ovakvu vrstu pro&scaron;irenja<br />možemo smatrati pokretačem velikog broja<br />novih ili transformisanih stvaralačkih praksi.<br />Delo scenskog dizajna može nastati u<br />svakom stvaralačkom procesu koji<br />podrazumeva scenski način mi&scaron;ljenja i<br />upotrebu scenskih sredstava, a koji za cilj<br />ima realizaciju prostora scenskog<br />događaja. U radu je prikazano, analizirano i<br />vrednovano deset studija slučaja<br />umetničkih i kustoskih praksi u oblasti<br />scenskog dizajna, čime je ukazano na<br />raznovrsnost ishoda, umetničkih formi i<br />sredstava, različitost ambijenata u kojima<br />su dela izvedena, vrste publike i javnosti<br />kojima se obraćaju, kao i specifičnosti<br />načina njihovog nastanka i raznovrsnost<br />upotrebe medijskih linija. Takođe, prikaz<br />razvoja scenskog dizajna van prostora<br />pozori&scaron;ta omogućio je ustanovljavanje tri<br />njegove ključne karakteristike &ndash;<br />vi&scaron;emedijsku prirodu scenskog dizajna,<br />posebnu ulogu prostora u delima scenskog<br />dizajna i uspostavljanje specifičnog odnosa<br />između izvođača i publike.</p> / <p>Term scene design relates to professional,<br />artistic, curatorial, theoretical and<br />educational practices developed from the<br />expanded meaning of scenography &ndash; as<br />semantic category and artistic discipline. In<br />professional theatre practice, scene design<br />connects several artistic disciplines, joint<br />together in the process of creating a space<br />for theatre performance. As a complex<br />artistic and curatorial practice, scene design<br />stands at the crossroads of theatre,<br />architecture and visual arts, united in the<br />field of interdisciplinary art. By taking the<br />space &ldquo;in between&rdquo; disciplines, scene<br />design becomes an open model for artistic<br />research and practice, serving as a core<br />drive for a large number of new or<br />transformed artistic and curatorial works.<br />Every creative process which includes<br />scenic way of thinking and scenographic<br />means of expression, and aims at<br />realisation of performing space, can be<br />defined as scene design artwork. The<br />research included presentation, analysis<br />and evaluation of ten case studies of artistic<br />and curatorial practices of scene design.<br />The analysis aimed at showcasing diversity<br />of artistic outcomes, forms and means of<br />expression, variety of performing<br />environments and types of audience, as<br />well as specific circumstances in which<br />works were created or diversity of media<br />used. At the same time, insight into<br />development of scene design works outside<br />theatre practice resulted in establishing<br />three of its key characteristics &ndash; multimedia<br />nature of scene design, essential role of<br />space in scene design works and specific<br />relation between performer and audience.</p>

Creative dissertation. / Malinowski aurait peut-être souhaité que son journal soit révélé à titre posthume afin de contester l’accent mis sur la méthode scientifique par l’anthropologie sociale de son époque. Le dévoilement du journal de Bronislaw Malinowski renverse la domination des explications du fait social par le déterminisme, ouvrant la voie à ce qui devient, dans les années 1960, le tournant discursif. Le journal offre un aperçu de l’impulsion de vitalité de Malinowski et de ses préoccupations existentielles, qui sont excisées dans le processus de réécriture, connu pour transformer les notes de terrain en l’expression formelle caractérisant les monographies. L’anthropologue rédige des monographies pour ses contemporains en construisant des récits étayés par des preuves scientifiques d’une manière qui dissimule par la censure, les automatismes et la catégorie plus large de la subjectivité, ainsi que la possible relégation temporelle de l’Autre, qui peut entraîner la discrimination envers celui-ci. La personnalité publique de l’anthropologue est stylisée par le souci professionnel de représenter correctement le natif-comme-texte. Puisqu’il réfléchit à son avenir publiable, on émet l’hypothèse que Malinowski aurait l’intention de rédiger les entrées de son journal afin d’apporter une contribution posthume à l’anthropologie. Si cela est vrai, le journal est l’espace où les stratégies d’auto-dévoilement surgissent au premier plan, révélant la vulnérabilité supposée de l’auteur. Le dévoilement de l’expérience de vie n’est pas le produit d’un monologue intérieur chaotique, mais possède une fin en soi, qui est de révéler, à travers le mode de l’aveu, l’anthropologue-comme-texte. On pensait autrefois qu’en anthropologie, le système de la vérité était basé sur l’écriture théorique. Maintenant, le journal est mis en évidence. L’héritage de Malinowski repose avant tout sur la sophistique utilisée pour réorganiser le système de vérité entre l’écriture théorique et l’intime, entre la monographie et le journal. Cette réorganisation des vérités est accomplie à travers Writing in Schein qui est mon idiome se référant au jeu textuel avec des composantes du discours destiné à produire la litterarité inspirée d’images brillantes dans l’art apollinien. Writing in Schein est alors la diffusion des apparences, qui amplifie la crise de la représentation entre la copie qui imite, et le simulacre qui invente, puisque la sophistique nécessaire pour aligner les éléments du discours est une folle simulation littéraire. Par l’acte unique du journal et son dévoilement prévu pour la postérité, Malinowski détruit l’enchainement de l’activité productive en anthropologie. / Malinowski may have wished for his diary to be revealed posthumously in order to contest the intense focus on the scientific method, adopted in his time. The unveiling of Bronislaw Malinowski’s diary overthrows the dominance of explanations of social fact based solely on determinism, paving the way for what becomes known, during the 1960s, as the discursive turn. The diary offers insight into Malinowski’s impulse of vitality, along the existential concerns and narratives of personal experience, which are excised in the process of rewriting known to transform field notes into the type of formal expression that characterizes monographs. The anthropologist writes monographs for contemporaries by responding to their expectation of accounts backed by scientific evidence in a way that fosters concealment through censorship, automatisms and the larger category of subjectivity, as well as the possible time-relegation of the Other, which may result in discrimination against him. A positive public persona is stylized out of professional concern for properly staging the native-as-text. It is hypothesized that Malinowski possible future publication of the journal intends to compose its entries so as to make a posthumous contribution to anthropology. If that is true, the journal is the space where strategies of self-showing come to the fore, revealing the author’s assumed vulnerability. The unveiling of life experience is not the product of chaotic interior monologue or brooding, but has an end-goal which is to unveil, through the mode of avowal, the anthropologist-as-text. It was once thought that the anthropological system of truth is based on theoretical writing. Now, however diary is highlighted. Malinowski’s legacy rests foremost upon the sophistry used to reorder the system of truth between theoretical and intimate writing, between the monograph and the diary. This reordering of truths is accomplished through Writing in Schein, which is my idiom referring to the textual play with components of discourse intended to produce beautiful constructs inspired by shining images in Apollonian art. Writing in Schein is then the dissemination of appearances, which amplifies the crisis of representation between the copy that imitates, and the simulacrum that invents, since the sophistry required to align elements of discourse is a mad literary simulation. Through the single act of the diary and its unveiling planned for posterity, Malinowski destroys the sequence of productive activity in anthropology. / Malinowski możliwie życzył sobie, aby dziennik został ujawniony pośmiertnie. Podsuwam hipotezę, że chciał on w ten sposób rzucić wyzwanie metodzie naukowej przyjętej przez ówczesną antropologię społeczną. Odsłonięcie dziennika Bronisława Malinowskiego odwraca uwagę od dominacji wyjaśniania faktów społecznych przez determinizm, torując drogę zwrotowi dyskursywnemu spopularyzowanego w dyscyplinie od lat sześćdziesiątych. Pamiętnik oferuje wgląd w impuls witalności Malinowskiego i jego obaw egzystencjalnych, które są strategicznie wykreślane z tekstu podczas przekształcania notatek terenowych w formalne wyrażenia, charakteryzujące monografie. Antropolog komponuje monografie dla współczesnych czytelników, konstruując tekstualne relacje poparte dowodami naukowymi i cenzurą automatyzmów, szerszej kategorii podmiotowości, a także czasowego degradowania Obcego. Postać publiczna antropologa jest stylizowana, aby poprawnie przedstawiać rdzennego-jako-tekst. Spekuluje się, że zastanawiając się nad swoją publikowalną przyszłością, Malinowski zamierza formułować wpisy do swojego dziennika, aby pośmiertnie przyczynić się do nauki o kulturze, i ludzkości. Jeśli to prawda, dziennik jest przestrzenią, w której ujawnia się jego rzekoma wrażliwość. Odsłonięcie doświadczenia życiowego nie jest wytworem chaotycznego monologu wewnętrznego, ale ma cel samo w sobie ujawnienia, poprzez poufałość, antropologa-jako-tekst. Kiedyś uważano, że w antropologii system prawdy opierał się na piśmie teoretycznym. Teraz dziennik jest podświetlony. Dziedzictwo Malinowskiego polega przede wszystkim na sofistyce, za pomocą której reorganizuje on system prawdy między pismem teoretycznym a prywatnym, między monografią a pamiętnikiem. Tę reorganizację prawd dokonuje się poprzez Scheinschrift, które jest moim idiomem odwołującym się do gry tekstowej mającej na celu wytworzenie systemu wyrazów piękna inspirowanych sztuką apollińską. Scheinschrift potęguje kryzys reprezentacji między modelem a kopiami. Scheinschrift jest zatem sofistyką niezbędną do zestrojenia elementów dyskursu i rozpowszechnienia pozorów, miejącymi na celu kształtowanie szalonej symulacji literackiej. Wyłącznym aktem pisma pamiętnika i jego odsłonięciem przeznaczonym dla potomności, Malinowski niszczy dawny łańcuch twórczej działalności antropologii.

<p>Позоришни редитељ Боривоје Ханауска незаобилазан је у проучавању делатности Српског народног позоришта у периоду после Другог светског рата. Ханауска је од 1945. до 1967. (са прекидом од 1948. до 1952) у Српском народном позоришту режирао тридесет представа. Овај рад приказуке редитељски рад<br />Боривоја Ханауске у СНП, једног од најзначајнијих редитеља СНП-а, и на најбољи<br />начин показује његовог значај и допринос развоју режије у српском послератном<br />позоришту. Методи истраживања били су историјски, театролошки, реконструкција и<br />анализа свих тридесет представа које је Ханауска режирао у СНП, као и синтеза<br />добијених резултата. Овај рад на основу доступне грађе обухвата сваки сегмент<br />његовог рада на представи. У раду му је био важан сваки детаљ представе, залагао да домаћи драмски текст буде што више присутан на сцени, да се са сцене чује домаћи текст, а посебно је водио рачуна о визуелном аспекту. Један је од зачетника новог приступа драмској режији. Из сваке његове представе, у мањој или већој мери, излазила је поетичност, коју је носио дубоко у себи. Рад је илустрован палкатима и фотографијама из представа, а доноси и попис свих представа које је режирао са пописом свих актера, бројем извођења у СНП и на гостовању, као и бројем гледалаца.</p> / <p>Pozorišni reditelj Borivoje Hanauska nezaobilazan je u proučavanju delatnosti Srpskog narodnog pozorišta u periodu posle Drugog svetskog rata. Hanauska je od 1945. do 1967. (sa prekidom od 1948. do 1952) u Srpskom narodnom pozorištu režirao trideset predstava. Ovaj rad prikazuke rediteljski rad<br />Borivoja Hanauske u SNP, jednog od najznačajnijih reditelja SNP-a, i na najbolji<br />način pokazuje njegovog značaj i doprinos razvoju režije u srpskom posleratnom<br />pozorištu. Metodi istraživanja bili su istorijski, teatrološki, rekonstrukcija i<br />analiza svih trideset predstava koje je Hanauska režirao u SNP, kao i sinteza<br />dobijenih rezultata. Ovaj rad na osnovu dostupne građe obuhvata svaki segment<br />njegovog rada na predstavi. U radu mu je bio važan svaki detalj predstave, zalagao da domaći dramski tekst bude što više prisutan na sceni, da se sa scene čuje domaći tekst, a posebno je vodio računa o vizuelnom aspektu. Jedan je od začetnika novog pristupa dramskoj režiji. Iz svake njegove predstave, u manjoj ili većoj meri, izlazila je poetičnost, koju je nosio duboko u sebi. Rad je ilustrovan palkatima i fotografijama iz predstava, a donosi i popis svih predstava koje je režirao sa popisom svih aktera, brojem izvođenja u SNP i na gostovanju, kao i brojem gledalaca.</p> / <p>The theatre director Borivoje Hanausca is an unavoidable figure in the study of the Serbian National Theatre (SNP) activities in the period after the Second World War. Hanausca directed thirty plays in the Serbian National Theatre from 1945-1967(with a break from 1948-1952). This study describes the work of the theatre director Borivoje Hanausca in the Serbian National Theatre being one of the most significant directors in it and in the best way presents his contribution to the development of directing in the Serbian post-war theatre. The research methods in this work are historical and<br />theatrical; reconstruction and analysis of all the thirty plays Hanausca directed in the Serbian National Theatre as well as the synthesis of the results that were obtained. This study includes each part of his work in his plays, on the basis of the material which was available. He considered every single detail of his plays important; he supported Serbian plays to be both present and heard from the stage as much as possible and he particularly took care of visual aspects. He is one of the<br />creators of the new approach to theatre play directing. Poetics he had deep within himself came out and was present, more or less, in his plays. This work is illustrated with posters and photographs from his plays and there is a list of all plays he directed and the names of all the people involved in the performances, the number of performances in the Serbian National Theatre and performed on tour, as well as the number of audiences.</p>