Magistro darbas analizuoja įžymiųjų Frankfurto atstovų – Foucault ir Habermaso diskusiją, detaliau gilinamasi į komunikacinio veiksmo teorijos ir genealogijos metodų aiškinimą ir jų taikomumą. Nors apie šią diskusiją jau buvo plačiai analizuota ir apsvarstyta viešojoje akademinėje bendruomenėje, tačiau šio darbo išskirtinumas yra tai, kad gilinamasi į transgresijos perspektyvos atveriamus dekonstrukcijos ir rekonstrukcijos motyvų kryptingumų atskleidimus. Svarbu išsiaiškinti, ar socialinių formų destabilizacija įtakoja dekonstrukciją, ar rekonstrukcija nesudaro priežastinių ryšių santykių hierarchijos, vedančios link vienos krypties orientyro (vienpusiškumo)? Remiantis transgresijos sąvokos koncepcija, nurodančia įvykių nesugrįžtamo motyvo prielaidą ir panašių įvykių pakartotinumo galimumo motyvą. Apibendrinant pastaruosius pastebėjimus, galime teigti, kad rekonstrukcija ir dekonstrukcija atlieka svarbų vaidmenį socialiniuose moksluose atsirandantiems emerdžiškumams. Siekiant plačiau analizuoti komunikacinio veiksmo teorijos ir genealogijos metodų pateiktis, kuriamos koreliacijos, išryškinusios emerdžentiškumo motyvo skvarbių pretenzijų pasireiškimą. Magistrinis darbas siekia praturtinti klasikinės socialinės metodologijos keliamų klasifikavimo standartų nugulusius reikalavimus naujomis stiliaus atpažinimo galimybėmis, sutelkiančias lygiavertę lygiavimosi pretenziją į meninio stiliaus paraiškos svarumo pateiktį. / This masterʼs thesis analyses the debate of the famous Frankfurt representatives Foucault and Habermas, while examining in more detail the interpretation of the theory of communicative action and genealogy methods and their applicability. Although this debate has already been widely analyzed and discussed in the public academic community, however, the uniqueness of this paper is the analyzing of the disclosures of the purposefulness of the motifs of the deconstruction and reconstruction, revealed by the transgression perspective. It is important to find out, whether the deconstruction or reconstruction, which are influenced by the destabilization of social forms, do not constitute the hierarchy of causative relations, leading to the one – way target. Based on the notion of the transgression concept, indicating the hypothesis of the motif of the irreversibility of events and the motif of the possibility of the repeatedness of similar events. Summarizing the recent observations, it can be stated about the importance of the reconstruction and deconstruction in social sciences, while originating emergentisms. In order to analyze in more detail the method presentations of the theory of communicative actions and genealogy, the correlations are created, in order to emphasize the penetrating pretensions of the emergentism motif. This master‘s thesis aims to enrich the standard overlying classification requirements, raised by the classical social methodology, with the new... [to full text]

Šiame darbe aptariamos kinetinės tipografikos atsiradimo prielaidos: klasikinis modernizmas, šrifto įtaigos įteisinimas, kinas. Analizuojami ryšiai tarp kinetinės tipografikos ir naujųjų medijų. Kalbama apie kinetinės tipografikos vizualinę ir stilistinę raišką, estetinius siekius, atsižvelgiant į tipografikos modifikacijas. Įvardijami skirtumai tarp kinetinės tipografikos ir spausdintinės eksperimentinės tipografikos, išryškinama kinetinės tipografikos komunikavimo specifiką. / This work discusses about the main assumptions of kinetic typography: classical modernism, validation of the font suggestion,film. This work analyzes the connection between kinetic typography and new media. It is about visual and stylistic expression of kinetic typography, aesthetic aspirations, considering to modifications of typography. This work identifies the differences between the kinetic typography and printed experimental typography, it highlights the communication specifics of kinetic typography.

<p style="text-align: justify;">Izrada osnovnih principa za rodno osetljiv pristup u enciklopedijskom tekstu važan je korak ka sveobuhvatnijoj slici na&scaron;e stvarnosti u procesima demokratizacije dru&scaron;tva danas.<br />Važno je i iz istorijske perspektive obratiti posebnu pažnju na sve one žene iz prethodnih vekova koje su značajne u različitim domenima na&scaron;e istorijske prakse, a nisu do sada o njima izno&scaron;eni valjani podaci (Tomin, 2011). Cilj istraživanja je provera postojanja implicitne diskriminacije prema ženama iz različitih grupa u postojećim enciklopedijskim projektima i predlog za prezentaciju žena u enciklopedijskom tekstu kojim se uvažavaju rodne i druge razlike i specifičnosti kako iz istorijske tako i iz savremene perspektive. Pretpostavka je da je u postojećim enciklopedijama nedovoljno odrednica o zaslužnim ženama, &scaron;to je rezultat implicitne rodne diskriminacije onih koji uređuju enciklopedijski tekst, ali i spor proces sazrevanja enciklopedijskog teksta kao posebnog žanra. Odabrana je teorija drugosti za osnovu analize enciklopedijskih odrednica o ličnostima; metod kritičke analize teksta za formiranje institucionalnog žanra.<br />Korpus čini ukupno 106 enciklopedijskih jedinica, sačinjen na osnovu literature dostupne u poslednjih petnaest godina, iz različitih disciplina, pre svega interdisciplinarnih i onih koje su nove, a karakteristične su za oblasti delovanja žena danas.<br />Korpus od 106 enciklopedijskih odrednica prati Uputstvo za pisanje enciklopedijske odrednice, spisak literature koji sadrži sve bibliografske jedinice koje su kori&scaron;ćene u formiranju korpusa i spisak skraćenica.<br />Rezultati istraživanja pokazuju da je u postojećim enciklopedijama nedovoljan broj žena; u odrednicama odsustvuje rodno osetljiv pristup koji je (delimično) posledica uređivačke koncepcije. Osnovni rezultat je autorov predlog 106 enciklopedijskih odrednica o zaslužnim ženama iz svih oblasti života i rada (sa 95 fotografija), odabran u skladu sa uspostavljenim kriterijumima za izbor odrednica i napisane prema uputstvu za pisanje rodno osetljivim jezikom. U zaključku se konstatuje da je žanr enciklopedijskog teksta sazrevao u srpskom jeziku tokom gotovo jednog veka i da danas u njemu odsustvuje rodno osetljiva dimenzija. Zato rezultati u ovom radu mogu biti od koristi u neposrednom radu timova okupljenih oko enciklopedijskih i leksikonskih projekata u zemlji u daljem radu za pokolenja koja dolaze.</p>

<p>U doktorskoj disertaciji se izlaţu, analiziraju i porede obrade figure homerskog Tersita na dijahronijskoj ravni, od početaka antičke knjiţevnosti do kraja epohe humanizma i renesanse. Interpretacija knjiţevne graĎe sprovedena je iz perspektive razvojnih proces&acirc; dekonstrukcije herojske paradigme u evropskoj istoriji ideja, otelovljenih u načinima na koji Tersitov lik artikuli&scaron;e svoju kritiku izneverenih i prevaziĎenih herojskih vrednosti. Polazeći od epizode sa Tersitom u drugom pevanju Ilijade (B, 211-277), u radu se prate transformacije lika kroz antičku knjiţevnost u okvirima predanja o Trojanskom ratu, od najstarije graĎe za kikličke epove, preko klasične mitografske literature do njegovih manifestacija u grčkoj i latinskoj knjiţevnosti rimskog perioda. U odnosu na &scaron;iri formalno-tematski i poetički plan literature zasnovane na materijalu trojanskog predanja, Tersit se pojavljuje u problematičnoj opreci homerskih i nehomerskih obrada po pitanju svog socijalnog, odnosno herojskog statusa pod Trojom te svoje socijalne funkcije. U disertaciji se razvija niz hipoteza kojima se poku&scaron;ava objasniti na koje je načine Tersitov ambivalentni poloţaj iz perspektive socijalnih ustrojstava i herojskih vrednosti &bdquo;homerskog dru&scaron;tva&ldquo; odraţavao krucijalne promene u istoriji antičke civilizacije, obeleţene usponom polisa i raĎanjem demokratskih ideja. Sa aspekta svoje uloge u dru&scaron;tvu, Tersitova figura se sagledava kroz antropolo&scaron;ko tumačenje rituala progona ili ţrtvovanja pharmakos-a, te se ukazuje na načine kojima se elementi ovoga rituala prenose u knjiţevnost, pretvarajući Tersita u objekat poruge i komičnog izazivača smeha. U ovako odreĎenoj poetičkoj funkciji Tersit se tumači kao jedan od najranijih predstavnika &bdquo;pesni&scaron;tva pokude&ldquo; (Nagy 1979) i kao takav dobija izuzetno vaţnu ulogu u evoluciji razumevanja heroja i herojskog već u najstarijoj evropskoj knjiţevnosti. U osnovi ideje o dekonstrukciji herojske paradigme stoji stav da se u većini drevnih knjiţevnih tradicija herojska paradigma pojavljuje kao socijalni, kulturni, politički i ideolo&scaron;ki konstrukt, uobličen prema prevladavajućim normama odreĎenog doba i sredine, pa stoga i podloţan kritici i preobraţaju u prelomnim duhovnoistorijskim situacijama. Razvoj Tersitove figure kao odraza ovih preobraţaja u istoriji evropske knjiţevnosti ispraćen je kroz svoje potonje manifestacije u helenističkoj i rimskoj knjiţevnosti, gde se već uočava postepeno paradigmatsko pomeranje sa klasične koncepcije heroja tradicije na modernu koncepciju heroja istorije. Ovo pomeranje je odraţeno u helenističkim preispitivanjima verodostojnosti epskog medijuma i postupcima demistifikacije klasičnog heroja u rimskim satiričnim ţanrovima. Posle pomeranja Tersitove uloge u ovim procesima u drugi plan tokom epohe srednjovekovlja, Tersit se ponovo vraća u njihov fokus sa pojavom humanizma i renesanse. Zahvaljujući rehabilitaciji većine svojih klasičnih aspekata Tersit će se u poznorenesansnoj knjiţevnosti ostvariti kao nosilac dekonstrukcije herojske paradigme u punom potencijalu svog odreĎenja kao pesnika pokude, satiričara i lude, u obradama engleskih dramatičara N. Udala, V. &Scaron;ekspira i T. Hejvuda, ukazujući na dalja bitna pomeranja u razumevanju tradicionalnog heroja na pragu modernog doba. Prateći istorijske modalitete figure od antike do renesanse, u ovom radu se poku&scaron;ava ukazati na to da se kroz preobraţaje Tersita, kao veoma vaţnog predstavnika jedne preispitivačke struje u evropskoj knjiţevnosti, mogu u znatnoj meri shvatiti razvojni procesi koji su uticali na prevazilaţenje tradicionalne ideje o heroju i otvorili put njegovim modernim poimanjima.</p>