The aim of this thesis is to approach and to outline the development of proverbs, idioms, and sayings in our territory, since their appearance in the translation of the Bible up to the present day, when they have been updated and modified. In the theoretical part we try to define the terminology on the basis of literature we have perused. The thesis also mentions the most important collectors of Czech proverbs (M. Červenka, J. Blahoslav, J. Dobrovský, F. L. Čelakovský, V. Flajšhans) and their paremiological works. The practical part presents the practical use of paremies. We have been working here with collected language material of journalistic and artistic functional texts. The thesis is supplemented by the results of the questionnaire investigation focused on the knowledge/ignorance, the understanding, and the use of these phrases in the present. In the end of this thesis there are additional attachments to some chapters (including synoptic tables with results of the survey, a demonstration of homework with phraseologisms, and the graphic representation of phraseologisms).

Disertacijos tyrimo objektas – okazionalieji, t.y. individualios vartosenos, frazeologiniai junginiai, patarlės ir priežodžiai. Disertacijos tikslas – išnagrinėti frazeologinį vaizdą ir jo kūrimo būdus, okazionaliųjų frazeologizmų, patarlių ir priežodžių stilistinius atspalvius remiantis pasirinktais šaltiniais. Bendrosioms frazeologizmų funkcijoms, semantikai, struktūrai kalbininkai skiria daug dėmesio, o stilistinėms jų ypatybėms – gerokai mažiau. Iki šiol lietuvių kalbotyroje nebuvo nė vienos disertacijos, skirtos okazionaliajai frazeologijai. Iš tikrųjų šių frazeologinių junginių stilistinių ypatumų aptarimas yra ne ką mažiau svarbus negu frazeologizmų kilmės, semantikos ar struktūros tyrinėjimai: kalba nuolat kinta, o okazionalieji frazeologizmai, patarlės ir priežodžiai kaip tik ir atspindi šį procesą, tai rodo komponentų keitimas, sudėties plėtimas, reikšmės kitimas, frazeologinių junginių plėtojimas į platesnį kontekstą ir pan. Modifikacijos būdai parodo junginių pritaikymo šiandieninio gyvenimo situacijoms, reiškiniams galimybes, aktualumą komunikacijos procese. Kalbos ir stiliaus kitimas aiškiai matomas publicistikoje, kurioje fiksuojami svarbiausi žmonių gyvenimo, valstybės, kultūros pokyčiai. Taigi okazionaliai vartojamų frazeologizmų tyrinėjimas publicistikoje yra naujas ir aktualus. Šia disertacija norima atkreipti dėmesį į okazionaliųjų frazeologinių junginių, taip pat patarlių, priežodžių vartosenos ypatumus dabartinės lietuvių kalbos publicistiniame stiliuje... [toliau žr. visą tekstą] / Object of the research this Dissertation – occasional phraseological units, common proverbs and sayings, i.e., units of individual usage. The latter are discussed not only when they are used in Lithuanian but also when found in texts in their original language. Purpose of the Dissertation – based on the selected references, to examine the phraseological image and image formation methods as well as stylistic shades of occasional phraseological units, common proverbs and sayings. General functions of phraseological units, semantics and structure are given vast attention by linguists whereas their stylistic characteristics receive rather less consideration. Dissertations regarding occasional phraseology are absent from Lithuanian linguistics thus far. In fact, consideration of stylistic patterns of these phraseological word combinations is none the less important than research of their origin, semantics and structure: language is continuously changing, and occasional phraseological units, common proverbs and sayings are the ones that reflect this process; it is evidenced by the change and replacement of components, expansion of composition, change of meaning, development of phraseological units into the broader context, etc. Types of modification show adaptability potential of word combinations and their communicative flexibility. Process of speech and style changing is obvious in the publicistic writings where fundamental changes in human life, state and culture are captured.

Disertacijos tyrimo objektas – okazionalieji, t.y. individualios vartosenos, frazeologiniai junginiai, patarlės ir priežodžiai. Disertacijos tikslas – išnagrinėti frazeologinį vaizdą ir jo kūrimo būdus, okazionaliųjų frazeologizmų, patarlių ir priežodžių stilistinius atspalvius remiantis pasirinktais šaltiniais. Bendrosioms frazeologizmų funkcijoms, semantikai, struktūrai kalbininkai skiria daug dėmesio, o stilistinėms jų ypatybėms – gerokai mažiau. Iki šiol lietuvių kalbotyroje nebuvo nė vienos disertacijos, skirtos okazionaliajai frazeologijai. Iš tikrųjų šių frazeologinių junginių stilistinių ypatumų aptarimas yra ne ką mažiau svarbus negu frazeologizmų kilmės, semantikos ar struktūros tyrinėjimai: kalba nuolat kinta, o okazionalieji frazeologizmai, patarlės ir priežodžiai kaip tik ir atspindi šį procesą, tai rodo komponentų keitimas, sudėties plėtimas, reikšmės kitimas, frazeologinių junginių plėtojimas į platesnį kontekstą ir pan. Modifikacijos būdai parodo junginių pritaikymo šiandieninio gyvenimo situacijoms, reiškiniams galimybes, aktualumą komunikacijos procese. Kalbos ir stiliaus kitimas aiškiai matomas publicistikoje, kurioje fiksuojami svarbiausi žmonių gyvenimo, valstybės, kultūros pokyčiai. Taigi okazionaliai vartojamų frazeologizmų tyrinėjimas publicistikoje yra naujas ir aktualus. Šia disertacija norima atkreipti dėmesį į okazionaliųjų frazeologinių junginių, taip pat patarlių, priežodžių vartosenos ypatumus dabartinės lietuvių kalbos publicistiniame stiliuje... [toliau žr. visą tekstą] / Object of the research this Dissertation – occasional phraseological units, common proverbs and sayings, i.e., units of individual usage. The latter are discussed not only when they are used in Lithuanian but also when found in texts in their original language. Purpose of the Dissertation – based on the selected references, to examine the phraseological image and image formation methods as well as stylistic shades of occasional phraseological units, common proverbs and sayings. General functions of phraseological units, semantics and structure are given vast attention by linguists whereas their stylistic characteristics receive rather less consideration. Dissertations regarding occasional phraseology are absent from Lithuanian linguistics thus far. In fact, consideration of stylistic patterns of these phraseological word combinations is none the less important than research of their origin, semantics and structure: language is continuously changing, and occasional phraseological units, common proverbs and sayings are the ones that reflect this process; it is evidenced by the change and replacement of components, expansion of composition, change of meaning, development of phraseological units into the broader context, etc. Types of modification show adaptability potential of word combinations and their communicative flexibility. Process of speech and style changing is obvious in the publicistic writings where fundamental changes in human life, state and culture are captured.

<p>Најрепрезентативнији показатељ вербализације части и поштења у српском језику су српске паремије. Но, оне одражавају врло растегљиво схватање тих моралних појмова, и тешко је наћи јединствени лингвистички чинилац који их означава. Српски народ је исказивао поменуте концепте сразмерно ретко у пословицама и изрекама помоћу речи поштење и част, те њихових изведеница, а ова лексичка разноврсност је одраз недовољно екзактне концептуализације поштења и части уопште, уз многа поклапања са другим моралним појмовима. Различити разлози су утицали на ову неегзактност. Први је дуг, можда и вишемиленијумски период од настанка појединих паремија до њиховог објављивања, што је створило велику шароликост денотација поштења и части у српској паремиологији: од примитивног праисторијског поимања, заснованог више на на митском мишљењу, преко преетичке, хомеровске античке идеје, по којој је моралност изједначавана са обичајношћу, теорија попут Аристотелове, па до средњовековног теолошког учења (о врлини као богоугодности, светости, правоверности), нововековних становишта и тако даље. Сва ова схватања имају мање-више заједночко једино поистовећивање поштења са поштовањем етичких правила заједнице коју појединац осећа као своју, однсоно части са награђивањем те индивидуе од стране истог колектива за поштовање речених норми. Чињеница да су Срби, услед вишевековног живота под страним, турским законима, често могли да се ослоне искључиво на неписане, моралне законе властигог колектива, значајно је утицала да етички термини поштења и части прошире изворно значење. Такође, подређени положај нашег народа у Отоманском царству истакао је функцију пословица и изрека као својеврсног тајног, интерног језичког кода у српском друштву. Ова је функција захтевала симболичку употребу речи, како би се прикрио њихов стварни контекст од туђина, често упознатог са српским језиком, али у исто време да би се вербализовали и учинили препознатљивим апстрактни појмови части и поштења у махом неписменом домаћем становништву, које је преносило те пословице и изреке, и које је кудикамо боље познавало конкетне термине, колико год ови били семантички &bdquo;тврди&ldquo; и у основи непрецизни. За ту сврху су се користили лексичко-семантички бинарни парови (поређења по слиности или супротности), рима и друге игре речи, с њиховом експресивном симболиком и емфатичким карактером, те најзад, обиље митологема, иако је многим од њих првобитни смисао временом измењен или заборављен.</p> / <p>Najreprezentativniji pokazatelj verbalizacije časti i poštenja u srpskom jeziku su srpske paremije. No, one odražavaju vrlo rastegljivo shvatanje tih moralnih pojmova, i teško je naći jedinstveni lingvistički činilac koji ih označava. Srpski narod je iskazivao pomenute koncepte srazmerno retko u poslovicama i izrekama pomoću reči poštenje i čast, te njihovih izvedenica, a ova leksička raznovrsnost je odraz nedovoljno ekzaktne konceptualizacije poštenja i časti uopšte, uz mnoga poklapanja sa drugim moralnim pojmovima. Različiti razlozi su uticali na ovu neegzaktnost. Prvi je dug, možda i višemilenijumski period od nastanka pojedinih paremija do njihovog objavljivanja, što je stvorilo veliku šarolikost denotacija poštenja i časti u srpskoj paremiologiji: od primitivnog praistorijskog poimanja, zasnovanog više na na mitskom mišljenju, preko preetičke, homerovske antičke ideje, po kojoj je moralnost izjednačavana sa običajnošću, teorija poput Aristotelove, pa do srednjovekovnog teološkog učenja (o vrlini kao bogougodnosti, svetosti, pravovernosti), novovekovnih stanovišta i tako dalje. Sva ova shvatanja imaju manje-više zajednočko jedino poistovećivanje poštenja sa poštovanjem etičkih pravila zajednice koju pojedinac oseća kao svoju, odnsono časti sa nagrađivanjem te individue od strane istog kolektiva za poštovanje rečenih normi. Činjenica da su Srbi, usled viševekovnog života pod stranim, turskim zakonima, često mogli da se oslone isključivo na nepisane, moralne zakone vlastigog kolektiva, značajno je uticala da etički termini poštenja i časti prošire izvorno značenje. Takođe, podređeni položaj našeg naroda u Otomanskom carstvu istakao je funkciju poslovica i izreka kao svojevrsnog tajnog, internog jezičkog koda u srpskom društvu. Ova je funkcija zahtevala simboličku upotrebu reči, kako bi se prikrio njihov stvarni kontekst od tuđina, često upoznatog sa srpskim jezikom, ali u isto vreme da bi se verbalizovali i učinili prepoznatljivim apstraktni pojmovi časti i poštenja u mahom nepismenom domaćem stanovništvu, koje je prenosilo te poslovice i izreke, i koje je kudikamo bolje poznavalo konketne termine, koliko god ovi bili semantički &bdquo;tvrdi&ldquo; i u osnovi neprecizni. Za tu svrhu su se koristili leksičko-semantički binarni parovi (poređenja po slinosti ili suprotnosti), rima i druge igre reči, s njihovom ekspresivnom simbolikom i emfatičkim karakterom, te najzad, obilje mitologema, iako je mnogim od njih prvobitni smisao vremenom izmenjen ili zaboravljen.</p> / <p>The most representative indicator of verbalization of honor and honesty in the Serbian language are Serbian proverbs. However, they show very elastic conception of these moral concepts, and it is hard to find unique linguistic factor which marks them. Serbs were expressing forenamed concepts relatively rarely in proverbs and sayings with words поштење (&ldquo;honesty&rdquo;) and част (&ldquo;honor&ldquo;), or their derivatives, and the lexical diversity is a reflection of insufficient exact conceptualization of honesty and honor in general, with many matching with other moral concepts. Reasons that contributed to this inexactness are various. The first is long, perhaps millenniums-old period from the occurrence of certain proverbs to their publication, which has created a great diversity of denotations of honesty and honor in Serbian proverbs: from primitive prehistoric comprehension, based more on the mythical thought, through the idea of pre-ethical Homeric antiquity, when morality has been equated with tradition, theories such as those of Aristotle, to Middle Ages theological learning (of the virtue as obedience, holiness, orthodoxy), New Century opinions and so on. All these opinions have more or less in common only mere identification of the honesty with respect of the ethics rules of community which an individual feels like his own, and identification of the honor with rewarding the individual by the same community for respect of the abovementioned rules. The fact that the Serbs, due to centuries of living under foreign Ottoman laws, often were able to rely exclusively on unwritten, the moral standards of their own collective, has significantly influenced the ethical terms of honesty and honor extend their original meaning. Also, the subordinate position of Serbs in the Ottoman Empire emphasized the function of proverbs and sayings as a kind of secret, internal language code of Serbian community. This function required the symbolic use of words, so as to conceal their actual contents from aliens, often familiar with the Serbian language, but at the same time to verbalize and make recognizable abstract concepts of honor and honesty to almost illiterate local population who communicated these proverbs and sayings, rather accustomed to concrete terms, however semantically &ldquo;hard&rdquo; and basically imprecise. For that purpose have been used binary pairs that is opposites (comparison by semantic and lexical similarity or contrast), rhyming words and other wordplays with their expressive symbolism and emphatic character, and finally, plenty of mythologems, even though original meaning of many of these words by time was altered or forgotten.</p>

Данное диссертационное исследование посвящено компаративному анализу репрезентации дуальных концептов «жизнь» и «смерть» в паремиологическом фонде английского и русского языков. Работа выполнена в русле актуальных исследований в области когнитивной лингвистики и лингвокультурологии. Основным предметом исследования культурные особенности и различия реализации концептов «жизнь» и «смерть» в паремиологическом фонде английского и русского языков, а главным материалом исследования послужили пословицы и поговорки английского и русского языка, репрезентующие концепты «жизнь» – «смерть». В результате семантического анализа паремиологических единиц были сформулированы когнитивные признаки дуальных концептов «жизнь» и «смерть» в паремиологическом фонде английского и русского языков, большая часть из которых является национально-специфическими, т.е. имеющимися только в одном из исследуемых паремиологических фондов. В результате выполнения сопоставительного анализа удалось выявить культурно-национальные особенности и различия паремиологического фонда английского и русского языков, а именно те когнитивные признаки дуальных концептов «жизнь» и «смерть», которые были выявлены только в одном языке и таким образом являются отличительными, характерными только для одной из анализируемых лингвокультур. / This dissertation research is devoted to the comparative analysis of the representation of the dual concepts "life" and "death" in the paremiological fund of the English and Russian languages. The work is carried out in line with current research in the field of cognitive linguistics and linguoculturology. Russian and English proverbs and sayings representing the concepts "life" and "death" are the main subject of the study, and the main research material is the proverbs and sayings of the English and Russian languages that represent the concepts "life" and "death". As a result of semantic analysis of paremiological units, cognitive features of the dual concepts "life" and "death" in the paremiological fund of English and Russian languages were formulated, most of which are national-specific, i.e. available only in one of the studied paremiological funds. As a result of the comparative analysis, cultural and national features and differences in the paremiological fund of the English and Russian languages were identified, namely, those cognitive features of the dual concepts "life" and "death " that were identified only in one language and thus are distinctive only for one of the analyzed linguistic cultures.