Pusiau pagalbinio veiksmažodžio vaidmuo šiuolaikinėje prancūzų kalboje semantikos ir sintaksės požiūriu yra labai ženklus, nes pusiau pagalbiniai veiksmažodžiai yra dažni ir grožinėje literatūroje, ir dokumentiniame žanre, ir buityje. Kalbininkų požiūris į pusiau pagalbinius veiksmažodžius skiriasi tik dėl paties pavadinimo: pusiau pagalbiniai, veikslo, pagalbiniai veikslo veiksmažodžiai, modaliniai veiksmažodžiai, veiksmažodžių junginiai, tačiau visi kalbininkai sutaria, kad pagalbiniai veiksmažodžiai prancūzų kalboje skiriasi nuo pagalbinių veiksmažodžių tuo, kad jie išsaugo didesnę ar mažesnę semantinės reikšmės dalį ir padeda išreikšti tuos niuansus, kurių neįmanoma išreikšti morfologinėmis formomis. Tai ir yra pusiau pagalbinių veiksmažodžių vaidmuo semantikos požiūriu. Sintaksės požiūriu pusiau pagalbiniai veiksmažodžiai sudaro nedalomą junginį su tariniu, todėl yra sudėtinė tarinio dalis, kuri paklūsta visoms tradicinės gramatikos taisyklėms: yra asmenuojama, kaitoma laikais, asmenimis, derinama su skaičiumi, gimine ir tt. / Semi-auxiliary verb's role in modern French syntax and semantics is very significant because the semi-auxiliary verbs are quite frequent in literature as well as periodicals. All the linguists agree on the fact, that auxiliary verbs or pure modals do not contain any semantic meaning and serve just for grammatical purposes to express future or past times and semi-auxiliary verbs in French do contain some part of its semantic meaning and have some serious impact on the main verb. Linguists’ approaches differ only in the denomination as a semi-auxiliary or auxiliary of aspect, auxiliary aspect verbs, modal verbs, verbs compounds and so on. The semi-auxiliary verbs role consists of its semantic sens as well as its syntactic functions, as semi-auxiliary verbs tend to express the shadings of a verb, that can’t be translated by morphological means and morphological forms. On the syntactic point of view, semi-auxiliary verbs form with the infinitive an integrated combination of the predicate. It is an integral part of the predicate, where the semi-auxiliary acts as a regular verb under all rules of grammar: changes in accordance with person, singular or plural, gender, mode, time etc. / Le rôle du verbe semi-auxiliaire dans le français contemporain du point de vue sémantico- syntaxique est très important, puisque les verbes semi auxiliaires sont fréquents en belles lettres ainsi que les périodiques et le quotidien. Les approches des linguistes envers le verbe semi-auxiliaire ne diffèrent qu’en dénomination : semi-auxiliaire, auxiliaire d’aspect, les aspectuels, les modaux, causatifs, perceptifs, périphrases verbales etc. Tous les linguistes soulignent que le verbe auxiliaire est dépourvu de tout sens, et le verbe semi-auxiliaire en garde une partie sémantique plus ou moins grande. Les semi-auxiliaires aident à exprimer les nuances quand les formes morphologiques ne peuvent pas les couvrir. Le verbe semi-auxiliaire est étroitement lié à l’expression de l’aspect. Le rôle sémantique des verbes semi-auxiliaires consiste à apporter des nuances au verbe principal ou même détourner son sens, tandis que le rôle syntaxique est plus concret et consiste à précéder et faire partie intégrante du prédicat et .

<p>U radu se identifikuju unutarjezicke gre&scaron;ke,<br />sistematizuju se prema jezickim nivoima i<br />tipovima, morfolo&scaron;kim i sintaksickosemantickim<br />modelima, zatim se opisuju i<br />gre&scaron;ke i uzroci njihovog nastanka (gde god je to<br />moguce). Izlažu se rezultati analize prema:<br />- jezickim nivoima,<br />- gramatickim kategorijama,<br />- ucestalosti pojavljivanja gre&scaron;aka,<br />- prvom jeziku studenata, tako ce se pokazati<br />koje gre&scaron;ke su odlika govornika samo jednog<br />polaznog jezika, a koje su zajednicke<br />govornicima razlicitih ili možda cak svih<br />polaznih jezika.</p> / <p>In the paper, intralinguistic errors are<br />identified, systematized according to linguistic<br />levels and types, morphological and syntactic<br />and semantic models. Errors are then described<br />including the causes of their occurrence (in<br />cases in which it is possible). The results of the<br />analysis are presented according to:<br />- linguistic levels,<br />- grammatical categories,<br />- frequency of error occurrence,<br />- students&#39; L1, which will indicate which<br />errors are characteristic of speakers of<br />only one L1 as well as which errors are<br />common to speakers of different or<br />possibly all the native languages</p>

<p>У овој дисертацији се бавимо семантичком категоријом<br />каузалности у француском и српском језику<br />превасходно са становишта синтаксе и семантике,<br />односно утврђивањем инвентара и описом различитих<br />синтаксичких поступака и лексичких средстава којима<br />се ова категорија формализује у два посматрана језика.<br />Циљ ове контрастивне студије је да се установе начини<br />за изражавање каузалности, те да се систематизују<br />структурне подударности, односно неподударности у<br />француском и у српском језику, да се утврди степен<br />семантичке еквиваленције између њих, као и да се<br />укаже на најбоље могуће начине транспозиције<br />семантичког односа експлицитне или имплицитне<br />каузалности из једног посматраног језика у други. На<br />теоријском плану, резултати истраживања требало би<br />да употпуне постојећа лингвистичка сазнања везана за<br />каузалне односе уопште, а посебно у француском и<br />српском језику, док би се практичне импликације<br />добијених резултата огледале како у области<br />примењене лингвистике и у настави француског као<br />страног језика, тако и у непосредној преводилачкој<br />пракси.</p> / <p>U ovoj disertaciji se bavimo semantičkom kategorijom<br />kauzalnosti u francuskom i srpskom jeziku<br />prevashodno sa stanovišta sintakse i semantike,<br />odnosno utvrđivanjem inventara i opisom različitih<br />sintaksičkih postupaka i leksičkih sredstava kojima<br />se ova kategorija formalizuje u dva posmatrana jezika.<br />Cilj ove kontrastivne studije je da se ustanove načini<br />za izražavanje kauzalnosti, te da se sistematizuju<br />strukturne podudarnosti, odnosno nepodudarnosti u<br />francuskom i u srpskom jeziku, da se utvrdi stepen<br />semantičke ekvivalencije između njih, kao i da se<br />ukaže na najbolje moguće načine transpozicije<br />semantičkog odnosa eksplicitne ili implicitne<br />kauzalnosti iz jednog posmatranog jezika u drugi. Na<br />teorijskom planu, rezultati istraživanja trebalo bi<br />da upotpune postojeća lingvistička saznanja vezana za<br />kauzalne odnose uopšte, a posebno u francuskom i<br />srpskom jeziku, dok bi se praktične implikacije<br />dobijenih rezultata ogledale kako u oblasti<br />primenjene lingvistike i u nastavi francuskog kao<br />stranog jezika, tako i u neposrednoj prevodilačkoj<br />praksi.</p> / <p>This thesis examines the semantic category of causality in<br />French and Serbian, primarily from the point of view of<br />syntax and semantics, i.e. it provides an inventory and a<br />description of different syntactic and lexical means by<br />which this category is formalized in the two observed<br />languages. The purpose of this contrastive study is to<br />establish the ways of expressing causality, to systematize<br />structural congruence, or rather incongruence in French and<br />Serbian, to determine the degree of semantic equivalence<br />between them, as well as to point to the best possible means<br />of transposition of the semantic relation of explicit or<br />implicit causality from one observed language into the<br />other. At a theoretical level, the results of the research<br />should contribute to the existing linguistic knowledge of<br />causal relations in general, and particularly in French and<br />Serbian. The results obtained should have considerable<br />practical implications not only for applied linguistics, but<br />also for teaching French as a foreign language, and for<br />translation.</p>

<p>Предмет рада је анализа семантичке категорије теличности као дистинктивног обележја аспектуалног значења у француском и српском језику. Теличност представља једно од семантичких, односно инхерентних аспектуалних особина глаголских лексема или синтагми и означава постојање крајње тачке у одвијању глаголске радње. У теорији концептуалне семантике (Jackendoff 1996) теличност се дефинише као ограничење Путање, једне од основних концептуалних категорија, која заједно са категоријама Догађај и Време чини структуру глаголске ситуације.<br />Циљ рада је анализа начина на које теличност учествује у стварању аспектуалног значења у француском и српском језику. У анализи су посматране семантичке класе глагола кретања, као и класе глагола извођења, стварања и трошења код којих важну улогу у изражавању теличности има директни објекат. Примењена метода контрастивне анализе открива да између француског и српског језика у начинима изражавања теличности највећа сличност постоји код глагола кретања: у француском ограниченост осе путање обележавају предлози &agrave; и jusque (+&agrave;/en), док предлог vers указује на неограниченост путање; у српском, ограниченост путање и достизање циља у току кретања изражавају предлошко-падежне конструкције са акузативом, док предлошко-падежне конструкције са дативом означавају да циљ у току кретања није достигнут и да је путања неограничена. У оба језика уочава се семантичка усклађеност између типа глаголске ситуације и предлога у француском, односно предлошко-падежних конструкција и глаголског вида у српском језику: уз ателичне глаголске ситуације у француском, односно неограниченотрајне глаголе у српском јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежном конструкцијом који такође означавају неограничену осу путање у процесу кретања (marcher/nager/courir vers &ndash; ходати/пливати/трчати према ка); уз глаголе који означавају тренутне радње, у француском теличне глаголске ситуације, а у српском глаголе свршеног вида, јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежне конструкције које указују да је оса путање у току кретања ограничена (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; стићи/доћи/ући у). Код семантичких класа глагола извођења, стварања и трошења у француском и српском језику, међутим, уочава се извесна разлика у погледу изражавања теличности. У француском језику концептуализација објекта као ограниченог или неограниченог учествује у изражавању теличности, те се глаголске ситуације у којима је објекат изражен као неограничен интерпретирају као ателичне (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges), док се глаголске ситуације које подразумевају постојање објекта актуализованог као ограниченог, целовитог појма, посматрају као теличне (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). И у српском језику уочава се улога директног објекта у односу на теличност, али је она у вези са градилачким процесима. Код семантичких класа српских глагола извођења, стварања и трошења телични карактер глаголске ситуације обележава се непостојањем трећег члана видске опозиције у оним случајевима када перфективни облик глагола означава да је радња у потпуности протекла кроз објекат, односно када објекат настане или нестане у целости током глаголске радње (читати &ndash; прочитати &ndash; *прочитавати / писати &ndash; написати &ndash; *написавати / трошити &ndash; потрошити &ndash; *потрошивати). Уколико је објекат модификован или трансформисан, могуће је продужити радњу и тада постоји трећи члан видске опозиције (писати &ndash; уписати &ndash; уписивати). У оба језика, дакле, на концептуалном нивоу уочавају се истоветне појмовне категорије које се на структурно-језичком плану формализују на различите начине.</p> / <p>Predmet rada je analiza semantičke kategorije teličnosti kao distinktivnog obeležja aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. Teličnost predstavlja jedno od semantičkih, odnosno inherentnih aspektualnih osobina glagolskih leksema ili sintagmi i označava postojanje krajnje tačke u odvijanju glagolske radnje. U teoriji konceptualne semantike (Jackendoff 1996) teličnost se definiše kao ograničenje Putanje, jedne od osnovnih konceptualnih kategorija, koja zajedno sa kategorijama Događaj i Vreme čini strukturu glagolske situacije.<br />Cilj rada je analiza načina na koje teličnost učestvuje u stvaranju aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. U analizi su posmatrane semantičke klase glagola kretanja, kao i klase glagola izvođenja, stvaranja i trošenja kod kojih važnu ulogu u izražavanju teličnosti ima direktni objekat. Primenjena metoda kontrastivne analize otkriva da između francuskog i srpskog jezika u načinima izražavanja teličnosti najveća sličnost postoji kod glagola kretanja: u francuskom ograničenost ose putanje obeležavaju predlozi &agrave; i jusque (+&agrave;/en), dok predlog vers ukazuje na neograničenost putanje; u srpskom, ograničenost putanje i dostizanje cilja u toku kretanja izražavaju predloško-padežne konstrukcije sa akuzativom, dok predloško-padežne konstrukcije sa dativom označavaju da cilj u toku kretanja nije dostignut i da je putanja neograničena. U oba jezika uočava se semantička usklađenost između tipa glagolske situacije i predloga u francuskom, odnosno predloško-padežnih konstrukcija i glagolskog vida u srpskom jeziku: uz atelične glagolske situacije u francuskom, odnosno neograničenotrajne glagole u srpskom javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežnom konstrukcijom koji takođe označavaju neograničenu osu putanje u procesu kretanja (marcher/nager/courir vers &ndash; hodati/plivati/trčati prema ka); uz glagole koji označavaju trenutne radnje, u francuskom telične glagolske situacije, a u srpskom glagole svršenog vida, javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežne konstrukcije koje ukazuju da je osa putanje u toku kretanja ograničena (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; stići/doći/ući u). Kod semantičkih klasa glagola izvođenja, stvaranja i trošenja u francuskom i srpskom jeziku, međutim, uočava se izvesna razlika u pogledu izražavanja teličnosti. U francuskom jeziku konceptualizacija objekta kao ograničenog ili neograničenog učestvuje u izražavanju teličnosti, te se glagolske situacije u kojima je objekat izražen kao neograničen interpretiraju kao atelične (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges), dok se glagolske situacije koje podrazumevaju postojanje objekta aktualizovanog kao ograničenog, celovitog pojma, posmatraju kao telične (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). I u srpskom jeziku uočava se uloga direktnog objekta u odnosu na teličnost, ali je ona u vezi sa gradilačkim procesima. Kod semantičkih klasa srpskih glagola izvođenja, stvaranja i trošenja telični karakter glagolske situacije obeležava se nepostojanjem trećeg člana vidske opozicije u onim slučajevima kada perfektivni oblik glagola označava da je radnja u potpunosti protekla kroz objekat, odnosno kada objekat nastane ili nestane u celosti tokom glagolske radnje (čitati &ndash; pročitati &ndash; *pročitavati / pisati &ndash; napisati &ndash; *napisavati / trošiti &ndash; potrošiti &ndash; *potrošivati). Ukoliko je objekat modifikovan ili transformisan, moguće je produžiti radnju i tada postoji treći član vidske opozicije (pisati &ndash; upisati &ndash; upisivati). U oba jezika, dakle, na konceptualnom nivou uočavaju se istovetne pojmovne kategorije koje se na strukturno-jezičkom planu formalizuju na različite načine.</p> / <p>This thesis analyzes the semantic category of telicity as a distinctive feature of aspectual meaning in French and Serbian. Telicity is one of the semantic, or inherent aspectual features of the verb or phrase and indicates the existence of endpoints of a verbal action. In The theory of conceptual semantics (Jackendoff 1996) telicity is defined as boundedness of the Path, one of the basic conceptual categories, which together with the categories of Event and Time, constitute the structure of verb situations.<br />The aim of the thesis is to analyze the ways in which telicity affects the creation of aspectual meaning in French and Serbian. The analysis was applied to the semantic class of verbs of motion, as well as the class of verbs of performance, creation and consumption for which the direct object plays an important role in expressing telicity. The applied method of contrastive analysis reveals that the greatest similarity between French and Serbian exists in the ways of expressing telicity with verbs of motion. In French, boundedness of the path is indicated by the prepositions &agrave; and jusque (+ &agrave; / en), while the preposition vers indicates boundlessness. In Serbian, boundedness of the path and reaching the goal during movement is expressed by preposition-case constructions with the accusative, while preposition-case constructions with the dative indicate that the goal is not reached during movement, and that the trajectory is unlimited. In both languages semantic consistency between the type of verb situation and preposition in French, or the preposition-case construction and verb aspect in Serbian can be observed. Syntagmatically foreseen prepositions occur with atelic verb situations in French, or durative verbs in Serbian and preposition-case constructions which also indicate the boundlessness of the path in the process of movement (marcher/nager/courir vers &ndash; hоdati/plivati/trčati prema ka); verbs that denote punctual actions in French, i.e. telic verb situations, and in Serbian, verbs in the perfect aspect occur with the syntagmatically foreseen preposition, or preposition-case constructions which indicate that the trajectory during movement is limited (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; stići/dоći/ući u). In the semantic class of verbs of performance, creation and consumption in French and Serbian, however, we can see certain differences in terms of expressing telicity. In French, conceptualization of the object as limited or unlimited participates in expressing telicity, verb situations in which the object is expressed as an unlimited are interpreted as atelic (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges) while verb situations which imply the existence of the object as a limited, unique concept, are regarded as telic (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). In Serbian, the role of the direct object in relation to telicity can also be observed, but it is related to derivational processes. With the semantic classes of Serbian verbs of performance, creation and consumption the telic character of the verb situation is marked by the absence of the third member of the aspectual opposition in those cases where the perfective form of the verb indicates that the action completely passed through the object, or when the object is completely created or consumed during the verbal action (čitati &ndash; prоčitati &ndash; *prоčitavati / pisati &ndash; napisati &ndash; *napisavati / trо&scaron;iti &ndash; pоtrо&scaron;iti &ndash; *pоtrо&scaron;ivati). If the object has been modified or transformed, the verb action can be prolonged and the aspectual opposition admits the third form (pisati &ndash; upisati &ndash; upisivati). In both languages the conceptual level, therefore, reveals identical conceptual categories that in the structural-linguistic plan are formalized in different ways.</p>

<p>Предмет рада је анализа семантичке категорије теличности као дистинктивног обележја аспектуалног значења у француском и српском језику. Теличност представља једно од семантичких, односно инхерентних аспектуалних особина глаголских лексема или синтагми и означава постојање крајње тачке у одвијању глаголске радње. У теорији концептуалне семантике (Jackendoff 1996) теличност се дефинише као ограничење Путање, једне од основних концептуалних категорија, која заједно са категоријама Догађај и Време чини структуру глаголске ситуације.<br />Циљ рада је анализа начина на које теличност учествује у стварању аспектуалног значења у француском и српском језику. У анализи су посматране семантичке класе глагола кретања, као и класе глагола извођења, стварања и трошења код којих важну улогу у изражавању теличности има директни објекат. Примењена метода контрастивне анализе открива да између француског и српског језика у начинима изражавања теличности највећа сличност постоји код глагола кретања: у француском ограниченост осе путање обележавају предлози &agrave; и jusque (+&agrave;/en), док предлог vers указује на неограниченост путање; у српском, ограниченост путање и достизање циља у току кретања изражавају предлошко-падежне конструкције са акузативом, док предлошко-падежне конструкције са дативом означавају да циљ у току кретања није достигнут и да је путања неограничена. У оба језика уочава се семантичка усклађеност између типа глаголске ситуације и предлога у француском, односно предлошко-падежних конструкција и глаголског вида у српском језику: уз ателичне глаголске ситуације у француском, односно неограниченотрајне глаголе у српском јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежном конструкцијом који такође означавају неограничену осу путање у процесу кретања (marcher/nager/courir vers &ndash; ходати/пливати/трчати према ка); уз глаголе који означавају тренутне радње, у француском теличне глаголске ситуације, а у српском глаголе свршеног вида, јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежне конструкције које указују да је оса путање у току кретања ограничена (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; стићи/доћи/ући у). Код семантичких класа глагола извођења, стварања и трошења у француском и српском језику, међутим, уочава се извесна разлика у погледу изражавања теличности. У француском језику концептуализација објекта као ограниченог или неограниченог учествује у изражавању теличности, те се глаголске ситуације у којима је објекат изражен као неограничен интерпретирају као ателичне (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges), док се глаголске ситуације које подразумевају постојање објекта актуализованог као ограниченог, целовитог појма, посматрају као теличне (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). И у српском језику уочава се улога директног објекта у односу на теличност, али је она у вези са градилачким процесима. Код семантичких класа српских глагола извођења, стварања и трошења телични карактер глаголске ситуације обележава се непостојањем трећег члана видске опозиције у оним случајевима када перфективни облик глагола означава да је радња у потпуности протекла кроз објекат, односно када објекат настане или нестане у целости током глаголске радње (читати &ndash; прочитати &ndash; *прочитавати / писати &ndash; написати &ndash; *написавати / трошити &ndash; потрошити &ndash; *потрошивати). Уколико је објекат модификован или трансформисан, могуће је продужити радњу и тада постоји трећи члан видске опозиције (писати &ndash; уписати &ndash; уписивати). У оба језика, дакле, на концептуалном нивоу уочавају се истоветне појмовне категорије које се на структурно-језичком плану формализују на различите начине.</p> / <p>Predmet rada je analiza semantičke kategorije teličnosti kao distinktivnog obeležja aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. Teličnost predstavlja jedno od semantičkih, odnosno inherentnih aspektualnih osobina glagolskih leksema ili sintagmi i označava postojanje krajnje tačke u odvijanju glagolske radnje. U teoriji konceptualne semantike (Jackendoff 1996) teličnost se definiše kao ograničenje Putanje, jedne od osnovnih konceptualnih kategorija, koja zajedno sa kategorijama Događaj i Vreme čini strukturu glagolske situacije.<br />Cilj rada je analiza načina na koje teličnost učestvuje u stvaranju aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. U analizi su posmatrane semantičke klase glagola kretanja, kao i klase glagola izvođenja, stvaranja i trošenja kod kojih važnu ulogu u izražavanju teličnosti ima direktni objekat. Primenjena metoda kontrastivne analize otkriva da između francuskog i srpskog jezika u načinima izražavanja teličnosti najveća sličnost postoji kod glagola kretanja: u francuskom ograničenost ose putanje obeležavaju predlozi &agrave; i jusque (+&agrave;/en), dok predlog vers ukazuje na neograničenost putanje; u srpskom, ograničenost putanje i dostizanje cilja u toku kretanja izražavaju predloško-padežne konstrukcije sa akuzativom, dok predloško-padežne konstrukcije sa dativom označavaju da cilj u toku kretanja nije dostignut i da je putanja neograničena. U oba jezika uočava se semantička usklađenost između tipa glagolske situacije i predloga u francuskom, odnosno predloško-padežnih konstrukcija i glagolskog vida u srpskom jeziku: uz atelične glagolske situacije u francuskom, odnosno neograničenotrajne glagole u srpskom javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežnom konstrukcijom koji takođe označavaju neograničenu osu putanje u procesu kretanja (marcher/nager/courir vers &ndash; hodati/plivati/trčati prema ka); uz glagole koji označavaju trenutne radnje, u francuskom telične glagolske situacije, a u srpskom glagole svršenog vida, javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežne konstrukcije koje ukazuju da je osa putanje u toku kretanja ograničena (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; stići/doći/ući u). Kod semantičkih klasa glagola izvođenja, stvaranja i trošenja u francuskom i srpskom jeziku, međutim, uočava se izvesna razlika u pogledu izražavanja teličnosti. U francuskom jeziku konceptualizacija objekta kao ograničenog ili neograničenog učestvuje u izražavanju teličnosti, te se glagolske situacije u kojima je objekat izražen kao neograničen interpretiraju kao atelične (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges), dok se glagolske situacije koje podrazumevaju postojanje objekta aktualizovanog kao ograničenog, celovitog pojma, posmatraju kao telične (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). I u srpskom jeziku uočava se uloga direktnog objekta u odnosu na teličnost, ali je ona u vezi sa gradilačkim procesima. Kod semantičkih klasa srpskih glagola izvođenja, stvaranja i trošenja telični karakter glagolske situacije obeležava se nepostojanjem trećeg člana vidske opozicije u onim slučajevima kada perfektivni oblik glagola označava da je radnja u potpunosti protekla kroz objekat, odnosno kada objekat nastane ili nestane u celosti tokom glagolske radnje (čitati &ndash; pročitati &ndash; *pročitavati / pisati &ndash; napisati &ndash; *napisavati / trošiti &ndash; potrošiti &ndash; *potrošivati). Ukoliko je objekat modifikovan ili transformisan, moguće je produžiti radnju i tada postoji treći član vidske opozicije (pisati &ndash; upisati &ndash; upisivati). U oba jezika, dakle, na konceptualnom nivou uočavaju se istovetne pojmovne kategorije koje se na strukturno-jezičkom planu formalizuju na različite načine.</p> / <p>The subject of this dissertation is the presence,<br />position and role of literary texts in the<br />textbooks of French as a foreign language.<br />Though in the last few years a lot has been<br />written about the importance of using literary<br />texts in foreign language teaching and its<br />advantages in comparison to other types of<br />teaching material, French glotodidacticians<br />point to the fact that literary texts are used in<br />contemporary communication-oriented<br />textbooks as any other texts, with the primary<br />purpose of developing language skills. In order<br />to prove this hypothesis, the textbooks of<br />national and French authors in use in<br />elementary and high schools in Serbia are<br />analysed. As reading, that is, understanding a<br />text is a prerequisite to any further work on the<br />text, special attention is given to reading<br />strategies and models which facilitate students&rsquo;<br />access to literary texts used in textbooks. The<br />comparative approach allows us to gain insight<br />into similarities and differences in choosing<br />French authors and their work represented in<br />textbooks, the position of literary texts in<br />teaching unit, the ways they are presented and<br />the accompanying activities. These criteria are<br />used in the analysis of all textbooks: the ones by<br />our and French authors both for elementary<br />schools, and for high schools.</p>

<p>U radu se analizira funkcionisanje determinativnih<br />padežnih sistema u romanijskim govorima Starog<br />Vlaha. Razmatraju se sintaksičko-semantičke<br />karakteristike padežnih konstrukcija koje su<br />sintaksički formalizatori semantičke kategorije<br />prostornosti, a zatim i one koje su sintaksički<br />formalizatori vi&scaron;e apstraktnih semantičkih kategorija,<br />a to su: temporalnost, kvalifikativnost (u okviru nje:<br />instrumentalnost, kvalifikativnost u užem smislu,<br />propratna okolnost, kriterijum / osnov<br />kvalifikativnog tipa, komparativnost,<br />kvantifikativnost), intencionalnost, kauzalnost,<br />kondicionalnost, koncesivnost i posesivnost.<br />Posebno se sagledavaju padežne konstrukcije s<br />primarno prostornim značenjem, kao izvornim<br />domenom, koje mehanizmom metaforizacije prostora<br />nalaze svoje mesto u sistemu formalizatora navedenih<br />apstraktnih semantičkih kategorija kao ciljnih<br />domena.</p> / <p>The thesis analyses the function of<br />determinative case systems in the Romanija<br />speech of the Stari Vlah region. It deals with<br />syntactic and semantic characteristics of case<br />constructions which act as syntactic formalisers<br />of the semantic category of spatiality as well as<br />those which are syntactic formalisers of more<br />abstract semantic categories, such as the<br />following: temporality, qualificability<br />(including instrumentality, qualificability in a<br />narrower sense, concomitancy, the criterion /<br />basis of the qualificative type, comparability<br />and quantifiability), intentionality, causality,<br />conditionality, concessionality and<br />possessiveness. A special attention is devoted to<br />the case constructions whose primary meaning<br />is that of spatiality, as their source domain,<br />which then by the mechanism of<br />metaphorisation of space find their place in the<br />system of formalisers of the aforementioned<br />abstract semantic categories as their target<br />domains.</p>