Proefschrift--Utrecht. / "Stellingen" inserted. "Literatuur": p. 101-103.

Proefschrift--Utrecht. / "Stellingen" inserted. "Literatuur": p. 101-103.

Thesis (doctoral)--Université de Paris-Sorbonne, 1974. / Includes bibliographical references (p. [xvii]-xxix) and index.

Proefschrift Rijksuniversiteit Groningen. / Met lit.opg. - Met samenvatting in het Nederlands.

Hierdie studie ondersoek die vingersettings wat Johann Sebastian Bach (1685-1750) moontlik gebruik het. Die meeste klawerbordspelers speel een of ander tyd in hul lewe ‘n komposisie van J. S. Bach. Aangesien Bach min inligting oor vingersettings in sy komposisies nagelaat het, bemoeilik dit die taak van die klawerbordspeler om ’n histories-korrekte uitvoering van ’n bepaalde komposisie te lewer. As gevolg hiervan word navorsers genoop om ander bronne te raadpleeg wat kan lei tot ’n beter insig oor sy vingersettingpraktyke. Die bronne naaste aan Bach, dit wil sê sy leerlinge, tydgenote en Bach self verskaf die mees objektiewe inligting oor die aanvaarbare gebruik van vingersettings tydens Bach se leeftyd. Tydens hierdie ondersoek na historiese vingersettingpraktyke is bevind dat dit verskil van die huidige. Vingersettings vir ‘n komposisie is gekies sodat die nodige artikulasie, ritme en frasering daardeur aangehelp en vergemaklik word. Verskillende lande het verskillende reëls oor die gebruik van vingersettings. Dit sou wenslik wees om, sover prakties moontlik, vingersettings vir ’n komposisie van Bach te probeer gebruik soos hy dit in daardie periode sou gedoen het. Die Applicatio (BWV 994) en Praeambulum (BWV 930) is die enigste twee komposisies met vingersettings van Bach self. Dit is egter vir die beginner klawerbord-student geskryf en as gevolg hiervan is dit moeilik om vingersettings volgens Bach se praktyke te bepaal vir sy latere en meer gevorderde werke. Vingersettings in hierdie twee komposisies bewys egter dat Bach vroeë vingersettingpraktyke as kind geleer het en dit steeds as geldige vingersettings beskou het. In die agtiende eeu in Duitsland het ‘n beduidende groep amateur-musikante ontstaan wat onderrig oor die bespeling van die klawerbord benodig het. As gevolg hiervan is verskeie handboeke deur verskillende klawerbordspelers gepubliseer. ʼn Studie hiervan gee insig oor aanvaarbare vingersettingpraktyke en metodes van die tyd. Aangesien dit tydens Bach se leeftyd in Duitsland in gebruik was, is dit heel waarskynlik dat Bach in aanraking gekom het met klawerbordmetodes soos in die handboeke beskryf en moontlik self daarvan vir sy eie spel gebruik het. Twee verskillende strominge by die gebruik van vingersettings word aangetref tydens Bach se leeftyd, een meer konserwatief, die ander meer progressief. Albei strominge se gebruik van vingersettings is steeds konserwatief in vergelyking met moderne klawerbordspel. Teen die laat agtiende eeu word daar egter wel ‘n meer progressiewe gebruik van vingersettings aangetref. Bach het soms van sy leerlinge verwag om sy musiek te kopieer en in sommige van die gekopieerde komposisies was vingersettings ingeskryf deur sy leerlinge. Vingersettings in hierdie komposisies kan as ʼn riglyn dien van die vingersettings wat Bach self gebruik het. Uit hierdie studie is dit duidelik dat daar nie met sekerheid vingersettings volgens Bach se praktyke bepaal kan word nie aangesien min inligting van Bach self kom. Dit is egter moontlik om sekere algemene riglyne daar te stel. Die gevolgtrekking van hierdie studie is dat die vingersettings van Bach reeds heelwat ooreenstem met moderne vingersettingpraktyke, maar dat sekere historiese praktyke steeds ʼn plek gehad het. ENGLISH : This study investigates the fingering which Johann Sebastian Bach could possibly have used. Some time or another in the life of most keyboard players, they play a composition of J.S. Bach. Since Bach left little information about fingering in his compositions, it makes it difficult for the keyboard player to give an historically correct performance of a particular composition. This results in researchers being forced to consult other sources which may give them more insight into Bach’s fingering practices. The sources closest to Bach, i.e. his pupils, contemporaries and Bach himself, supply the most objective information regarding the acceptable use of fingering during Bach’s lifetime. During this investigation into historic fingering practices it became evident that they differ from current practices. Fingering for a composition was chosen in order to assist and simplify the required articulation, rhythm and phrasing. Different countries have different rules for the use of fingering practices. It would be desirable to use the actual fingering in a Bach composition that he would have used in his time, if at all practical. The Applicatio (BWV 994) and Praeambulum (BWV 930) are the only two compositions that include Bach’s own fingering. However, they were written for beginner keyboard players and therefore it is difficult to determine what fingering Bach would have required in his later and more advanced works. Fingering in these two compositions, however, show that Bach’s earlier fingering practices would have been learnt in his childhood and that he must still have regarded them as relevant. In the eighteenth century, a significant group of amateur musicians in Germany needed instruction on playing the keyboard. As a result a variety of manuals were published by different keyboard players. A study of these gives insight into acceptable fingering practices and methods of this period. As these were used in Germany during Bach’s lifetime, it is probable that he came in contact with keyboard methods described in the manuals and probably used them himself. Two different approaches to fingering practices, one more conservative, and another more progressive, were used during Bach’s lifetime. Both approaches to fingering are still conservative in comparison with modern keyboard playing. Towards the end of the eighteenth century, however, a more progressive use of fingering came into being. Bach sometimes required his students to copy his compositions, and fingering was included in some of the students’ copies. These fingering systems can be used as a guideline to those that Bach would have used himself. It can be deduced from this study that it is not possible to state with any certainty what fingerings were actually used by Bach, as little information came from Bach himself. It is, however, possible to present certain general guidelines. This study concludes that the fingering of Bach’s was in keeping with modern practices, but that certain historical practices were also in use. Copyright / Dissertation (MMus)--University of Pretoria, 2011. / Music / unrestricted

This master thesis is concerned with biblical epic poem (or "epos") by Slovak author Augustin Dolezal, called Memorial Tragedy (1791, originally in Czech language). In this type of genre author takes well known biblical stories, such as fall of man or murder of Abel and adds his own fabricated circumstances. In this particular case author is trying to provide reader with catechesis and religious education on top the tale. Tragedy is mainly focused on the nature of sin and its connection to human condition, fall of man and possibility of evil in the world. Method of this paper is mainly theme analysis and comparison with Bible and its well known exegesis throughout the history. It is focused on comicality, which shall be defined in the theoretical part. Practical part attempts to come up with interpretation of the text in such a way, that certain themes, tropes or figures from the literary text are interconnected with certain features of comicality and shown as such. Keywords: Comicality, Biblical Epic Poem, Augustin Dolezal, Baroque, Classicism, Carnivalesque

<p>Докторска дисертација Барок у белетристичком опусу Милорада Павића састоји се из пет целина јасно структурисаних, које поред уводних и закључних разматрања узимају у обзир стваралачки опус писца од поезије преко романа и приповедака до драмских дела. Увод је дводелно конципиран. Најпре је описан рецепцијски лук стваралаштва Милорада Павића, не би ли се одредила релевантност и иновативност перспективе из које се тумачи опус српског писца, а затим је преиспитан широк опсег и хоризонти семантизације појма барок.<br />Што се тиче досадашње рецепције дела Милорада Павића као књижевног историчара и као писца, чини се да се може поделити на два колосека: афирмативни и порицатељски, и то без превеликих валера, дакле &ndash; и рецепција је барокна: напета, динамична, у сукобима и супротностима. Уколико о појединим писцима и делима не можемо да кажемо увек нешто ново, уколико их закључамо у канон и оставимо да у њему таворе, та литература постаће временом за нас мртва. Управо су ту три највеће рецепцијске опасности по Павићев белетристички опус: 1) естетска неуједначеност његовог дела; 2) таутолошко гомилање радова-труизама који понављају махом догме о Павићевом постмодернизму, чија су полазишта и закључци слични, а не нуде нова читања и тумачења; 3) негативна рецепција.<br />У том смислу, релативизовао се вредносни потенцијал Павићеве белетристике, који је доведен у питање. Уколико се, међутим, Павићева дела читају са познавањем књижевно-историјских прилика у луку историје српске књижевности, на другачији начин може да се сагледа његова специфична стилистика и необичност израза; може се увидети да је онда већина зачудних метафора или ингениозних кончета заправо функционализован херменеутички изазов, а не облик испразности. Иако је Милорад Павић као књижевни историчар највећу истраживачку посвећеност усмерио на барок, може нас зачудити чињеница да је једина објављена студија која се најдиректније односи на сагледавање барокних елемената у његовој белетристици, управо студија коју је Павић с&acirc;м написао &ndash; &bdquo;Барокни слој у &#39;Хазарском речнику&#39;&ldquo;. Књижевни научници (да поменемо најважније: Јован Делић,&nbsp; Јасмина Михајловић,&nbsp; Петар Пијановић,&nbsp; Александар Јерков,&nbsp; Сава Дамјанов,&nbsp; Сава Бабић,&nbsp; Ала Татаренко) нису пренебрегавали присуство барокног стила, па и духа у Павићевој белетристици, али нису се задржавали или упуштали у шире поставке или херменеутичке изазове задате барокним у Павићевом делу. Једини научник који је у већој мери посветио пажњу овој проблематици, мада је научник из области природних наука, Владан Панковић, написао је студију Квантна теорија и барок у српској књижевности,&nbsp; књигу која је интригантна и обећавајућа, али која изван увида који се заснивају махом на књижевној примени &bdquo;принципа комплементарности&ldquo; Нилса Бора, нажалост, нема већи интерпретативни замах. Дата запажања дају нам повода да сагледамо опус Милорада Павића кроз призму барока и покушамо да схватимо шта је барокно у делу овог писца, како се оно манифестује, функционализује и какав му је семантички опсег.<br />Од првостепене користи за схватање барока, али и Павићевог поимања барокног биле су у првом реду студије Андрије Анђала, а затим Чижевског и Морозова, који су са одушевљењем прихватили књигу Историја српске књижевности барокног доба. Коришћене су и различите антологије, општи прегледи, али постављено је и питање шта је од литературе било доступно писцу и шта је могао да користи. Милорад Павић пише своју Историју српске књижевности барокног доба на темељима које су поставили Јован Скерлић у Српској књижевности у 18. веку (1909)&nbsp; и Тихомир Остојић у књигама: Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја (1905) и Историја српске књижевности (1910/ 1923).&nbsp; Павић напомиње да је за разлику од Скерлића зашао и у 17. столеће, не би ли одговорио &bdquo;како је дошло до свега онога о чему је Скерлић писао у својој историји&ldquo; , а да је Тихомир Остојић у предавањима одржаним у Новом Саду 1910. године први пут употребио термин барок, и детаљно га образложио.<br />Поред, дакле, књижевно-историјских запажања и истраживања, у другом делу Увода било је речи и о односу између барока и маниризма, али и сложене слике струја и праваца унутар барока (барокна готика/ барокни медиевализам; барокни хуманизам и ренесанса; барокни романтизам; барок, класицизам и рококо). Указано је на значај барокнох елемената и у 19. и у 20. веку, с освртом на питање пролазности времена, укус за егзотично, питање дијалекатске поезије и барока у музици и на филму. Барок у белетристичком опусу Милорада Павића функционише на неколико нивоа. Као одредница за епоху барок обухвата 16. и 17. век на Западу, а 17. и 18. век у Србији и Русији на пример. Тај потенцијал Павић је искористио да успостави дијалог са писцима тог времена и духом епохе, који се осећа и у другој половини 20. века, али и с почетком 21. века. Прелазни период &ndash; барокни медиевализам (17. век) карика је у ланцу континуитета српске књижевности, духовности и културе. Павић је то најпре образложио с научног становишта, а затим уметнички инкорпорирао у своје дело. Како је препознатљив и у поезији и у прози испитано је у каквом се смислотворном кључу стилизује. За поезију је несумљиво значајан графостилематски план који преко периферних (бугарштички припеви) и централних обележј&acirc; (средишта силабичког оквира песме) открива нове стихове и ствара ефекат који песмама даје патину древног, старог, мистичког, чаробног и тајанственог. Преко поетике бугарштице која управо има ауру тајанственог и песме старца Силуана која иако припада средњовековној књижевности, има назнака барокних формалних стилизација, песник је укључио читаоца у нелинеарно, прстенасто читање, на начин близак оном коме су писци барокне епохе то чинили са својом читалачком публиком. Сложен систем римовања и коришћење графичких средстава, те архаизама, славизама и кованица српскословенског призвука допринео је онеобичавању Павићевог песничког речника, али је допринело и имагинативној свести читаоца на плану зачуђености над песничким светом који му се отвара.<br />Што се прозе тиче, функција барокног медиевализма у Павићевим романима и приповеткама има утемељење превасходно у исихазму и исламској мистици као спони између старе и &bdquo;рађања нове српске књижевности&ldquo;: сусрету византијског наслеђа и историјских прилика које су донела османлијска освајања. Имајући у виду и могућности барокне готике, Павић је овај аспект естетизовао причама &bdquo;Чувар ветрова&ldquo; и &bdquo;Хор птица из Париза&ldquo;, везујући за њега историјску личност Јелене Анжујске и српско-француске везе којима се исписује линија између уметности српског средњег века и готике карактеристичне за стил француске архитектуре. Овим је сусрету Византије (житијна књижевност) и Османлија (исламска мистика) придружен и Запад (готика). Стуб културолошког сећања Срба, Павић је саградио од културолошког обиља нашег тла. Рекао је &bdquo;ДА&ldquo; плодном калему утицаја, сусрету цивилизација и религија, култура и обичаја, те не чуди што наилазимо на књижевно чвориште: Византија, Османско царство, Запад, настало управо у доба барока, када је српска књижевност своје византијско наслеђе укрстила са западноевропским тековинама културе, и то за време борби са Турцима.<br />Барокни медиевализам стога је један од најзначајнијих струја и праваца унутар барока који отвара нове хоризонте тумачења Павићевог стваралаштва. Поред неколико примера који су дати у уводу за огледање барока и просветитељства, барока и класицизма, барокног романтизма, у даљем раду запажа се и поигравање са сентиментализмом (Симеон Пишчевић), рококоом (Александар Пишчевић), али и високо естетизованим примером митолошког и амблематског огледања барока и романтизма у сирени и Медузи. Овај потенцијал барока Павић је, може се рећи, ефектно искористио и уобличио.<br />Поред струја и праваца унутар барока, Павић је искористио и ресурсе барокне поетике и то лепезом метаморфоза у систему барокних жанрова и жанрова којима је писано у доба барока мада строго гледано не припадају тој поетици. Углавном, ради се о жанровима народне књижевности (бугарштица, бајалица, бећарац, балада, бајка), међутим, у Историји српске књижевности барокног доба запажа се да је Павић народну књижевност која паралелно живи са писаном видео као нераскидиву од контекста барокне епохе, штавише, управо је у народној књижевности проналазио примере за рефлексе типично барокних црта. Стога је и оправдано узимати их у обзир када је реч о систему жанрова барока. Остали жанрови прате барокну писану књижевност и успостављају једну линију културолошке повезаности Медитерана, тј. Јадранског басена (мелодрама, маскерата, commedia del&rsquo; arte, ораторијум, вертеп, приказање, проскинитарион, писма &bdquo;српске књиге&ldquo;...).<br />Систем ових жанрова уједно постаје стожер карневала и театара у Павићевом опусу: Дубровник (Хазарски речник), Венеција (Друго тело), Котор (Кутија за писање). Управо су највећа достигнућа барока &ndash; театар и фестивал или театарски фестивали, који су имали за циљ да допринесу изградњи сцене која је служила као центар уједињавања.&nbsp; Метаморфозе у овом систему с једне стране условљене су карневалском, тј. фестивалском атмосфером (замена улога, маске и сл), а с друге тичу се медитеранске митолошке имагинације и имагинације српских народних бајки, будући да су неки од јунака пола људи пола животиње (сирене-птице, сирене-рибе, Медуза, кентаур, Минотаур, сатир, Међедовић, најчешће људи-змије, људи-пси).<br />Два типа метаморфоза тицала би се метаморфоза у ратном контексту &ndash; људи се најчешће посуврате у сопствену супротност и та врста углавном демонског преображаја илустрована је метафорама волујских очију, изврнуте рукавице, канцерогених ћелија &bdquo;не-ја&ldquo;, док жене које не учествују у сукобима постају носиоци духовних вредности, обичаја и сл. па се у ратним контекстима преображаји женских ликова доводе у везу са Богородицом. Коначно, последњи преображај, преображај је у Христу, у Љубави (&bdquo;Љубећи лице твоје, обретох те&ldquo;, како поручује Итика Јерополитика) и тај преображај предуслов је васкрсења и спасења душе сваког понаособ (али и душе једног народа, читавог човечанства). Уосталом и Рука Мистерије поручује да Уметност не треба да служи у друге сврхе осим за спасење душе.<br />Милорад Павић је покушавао да барокном сублимацијом свих уметности окаје смртне грехе и то је жанровски пројекат тоталне уметности или универзалног уметничког дела, вагнеровски Gesamtkunstwerk, у коме ће бити сједињене све уметности, што се препознаје у романима Седам смртних грехова и Вештачки младеж. &bdquo;Успон Београда&ldquo; присутан у кућама оних великана и великих српских задужбинара који су допринели развоју Београда и Србије, а које представљају поглавља романа, дозива барокно стварање грађанске свести која се симболички везује за Жефаровићеву графику о Богородичином Извору живота&nbsp; и отвара ауру престонице која осигурава опстанак, тј. васкрсење српског народа који би се на том Извору окупао и поново родио, уцеловио. Чини се да на примеру Павићевог опуса барок има функцију како борбе за опстанак, тако и хуманистичких, али и естетских тежњи. Писац се зато и служио свим његовим расположивим аспектима.</p> / <p>Doktorska disertacija Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića sastoji se iz pet celina jasno strukturisanih, koje pored uvodnih i zaključnih razmatranja uzimaju u obzir stvaralački opus pisca od poezije preko romana i pripovedaka do dramskih dela. Uvod je dvodelno koncipiran. Najpre je opisan recepcijski luk stvaralaštva Milorada Pavića, ne bi li se odredila relevantnost i inovativnost perspektive iz koje se tumači opus srpskog pisca, a zatim je preispitan širok opseg i horizonti semantizacije pojma barok.<br />Što se tiče dosadašnje recepcije dela Milorada Pavića kao književnog istoričara i kao pisca, čini se da se može podeliti na dva koloseka: afirmativni i poricateljski, i to bez prevelikih valera, dakle &ndash; i recepcija je barokna: napeta, dinamična, u sukobima i suprotnostima. Ukoliko o pojedinim piscima i delima ne možemo da kažemo uvek nešto novo, ukoliko ih zaključamo u kanon i ostavimo da u njemu tavore, ta literatura postaće vremenom za nas mrtva. Upravo su tu tri najveće recepcijske opasnosti po Pavićev beletristički opus: 1) estetska neujednačenost njegovog dela; 2) tautološko gomilanje radova-truizama koji ponavljaju mahom dogme o Pavićevom postmodernizmu, čija su polazišta i zaključci slični, a ne nude nova čitanja i tumačenja; 3) negativna recepcija.<br />U tom smislu, relativizovao se vrednosni potencijal Pavićeve beletristike, koji je doveden u pitanje. Ukoliko se, međutim, Pavićeva dela čitaju sa poznavanjem književno-istorijskih prilika u luku istorije srpske književnosti, na drugačiji način može da se sagleda njegova specifična stilistika i neobičnost izraza; može se uvideti da je onda većina začudnih metafora ili ingenioznih končeta zapravo funkcionalizovan hermeneutički izazov, a ne oblik ispraznosti. Iako je Milorad Pavić kao književni istoričar najveću istraživačku posvećenost usmerio na barok, može nas začuditi činjenica da je jedina objavljena studija koja se najdirektnije odnosi na sagledavanje baroknih elemenata u njegovoj beletristici, upravo studija koju je Pavić s&acirc;m napisao &ndash; &bdquo;Barokni sloj u &#39;Hazarskom rečniku&#39;&ldquo;. Književni naučnici (da pomenemo najvažnije: Jovan Delić,&nbsp; Jasmina Mihajlović,&nbsp; Petar Pijanović,&nbsp; Aleksandar Jerkov,&nbsp; Sava Damjanov,&nbsp; Sava Babić,&nbsp; Ala Tatarenko) nisu prenebregavali prisustvo baroknog stila, pa i duha u Pavićevoj beletristici, ali nisu se zadržavali ili upuštali u šire postavke ili hermeneutičke izazove zadate baroknim u Pavićevom delu. Jedini naučnik koji je u većoj meri posvetio pažnju ovoj problematici, mada je naučnik iz oblasti prirodnih nauka, Vladan Panković, napisao je studiju Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti,&nbsp; knjigu koja je intrigantna i obećavajuća, ali koja izvan uvida koji se zasnivaju mahom na književnoj primeni &bdquo;principa komplementarnosti&ldquo; Nilsa Bora, nažalost, nema veći interpretativni zamah. Data zapažanja daju nam povoda da sagledamo opus Milorada Pavića kroz prizmu baroka i pokušamo da shvatimo šta je barokno u delu ovog pisca, kako se ono manifestuje, funkcionalizuje i kakav mu je semantički opseg.<br />Od prvostepene koristi za shvatanje baroka, ali i Pavićevog poimanja baroknog bile su u prvom redu studije Andrije Anđala, a zatim Čiževskog i Morozova, koji su sa oduševljenjem prihvatili knjigu Istorija srpske književnosti baroknog doba. Korišćene su i različite antologije, opšti pregledi, ali postavljeno je i pitanje šta je od literature bilo dostupno piscu i šta je mogao da koristi. Milorad Pavić piše svoju Istoriju srpske književnosti baroknog doba na temeljima koje su postavili Jovan Skerlić u Srpskoj književnosti u 18. veku (1909)&nbsp; i Tihomir Ostojić u knjigama: Srpska književnost od Velike seobe do Dositeja (1905) i Istorija srpske književnosti (1910/ 1923).&nbsp; Pavić napominje da je za razliku od Skerlića zašao i u 17. stoleće, ne bi li odgovorio &bdquo;kako je došlo do svega onoga o čemu je Skerlić pisao u svojoj istoriji&ldquo; , a da je Tihomir Ostojić u predavanjima održanim u Novom Sadu 1910. godine prvi put upotrebio termin barok, i detaljno ga obrazložio.<br />Pored, dakle, književno-istorijskih zapažanja i istraživanja, u drugom delu Uvoda bilo je reči i o odnosu između baroka i manirizma, ali i složene slike struja i pravaca unutar baroka (barokna gotika/ barokni medievalizam; barokni humanizam i renesansa; barokni romantizam; barok, klasicizam i rokoko). Ukazano je na značaj baroknoh elemenata i u 19. i u 20. veku, s osvrtom na pitanje prolaznosti vremena, ukus za egzotično, pitanje dijalekatske poezije i baroka u muzici i na filmu. Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića funkcioniše na nekoliko nivoa. Kao odrednica za epohu barok obuhvata 16. i 17. vek na Zapadu, a 17. i 18. vek u Srbiji i Rusiji na primer. Taj potencijal Pavić je iskoristio da uspostavi dijalog sa piscima tog vremena i duhom epohe, koji se oseća i u drugoj polovini 20. veka, ali i s početkom 21. veka. Prelazni period &ndash; barokni medievalizam (17. vek) karika je u lancu kontinuiteta srpske književnosti, duhovnosti i kulture. Pavić je to najpre obrazložio s naučnog stanovišta, a zatim umetnički inkorporirao u svoje delo. Kako je prepoznatljiv i u poeziji i u prozi ispitano je u kakvom se smislotvornom ključu stilizuje. Za poeziju je nesumljivo značajan grafostilematski plan koji preko perifernih (bugarštički pripevi) i centralnih obeležj&acirc; (središta silabičkog okvira pesme) otkriva nove stihove i stvara efekat koji pesmama daje patinu drevnog, starog, mističkog, čarobnog i tajanstvenog. Preko poetike bugarštice koja upravo ima auru tajanstvenog i pesme starca Siluana koja iako pripada srednjovekovnoj književnosti, ima naznaka baroknih formalnih stilizacija, pesnik je uključio čitaoca u nelinearno, prstenasto čitanje, na način blizak onom kome su pisci barokne epohe to činili sa svojom čitalačkom publikom. Složen sistem rimovanja i korišćenje grafičkih sredstava, te arhaizama, slavizama i kovanica srpskoslovenskog prizvuka doprineo je oneobičavanju Pavićevog pesničkog rečnika, ali je doprinelo i imaginativnoj svesti čitaoca na planu začuđenosti nad pesničkim svetom koji mu se otvara.<br />Što se proze tiče, funkcija baroknog medievalizma u Pavićevim romanima i pripovetkama ima utemeljenje prevashodno u isihazmu i islamskoj mistici kao sponi između stare i &bdquo;rađanja nove srpske književnosti&ldquo;: susretu vizantijskog nasleđa i istorijskih prilika koje su donela osmanlijska osvajanja. Imajući u vidu i mogućnosti barokne gotike, Pavić je ovaj aspekt estetizovao pričama &bdquo;Čuvar vetrova&ldquo; i &bdquo;Hor ptica iz Pariza&ldquo;, vezujući za njega istorijsku ličnost Jelene Anžujske i srpsko-francuske veze kojima se ispisuje linija između umetnosti srpskog srednjeg veka i gotike karakteristične za stil francuske arhitekture. Ovim je susretu Vizantije (žitijna književnost) i Osmanlija (islamska mistika) pridružen i Zapad (gotika). Stub kulturološkog sećanja Srba, Pavić je sagradio od kulturološkog obilja našeg tla. Rekao je &bdquo;DA&ldquo; plodnom kalemu uticaja, susretu civilizacija i religija, kultura i običaja, te ne čudi što nailazimo na književno čvorište: Vizantija, Osmansko carstvo, Zapad, nastalo upravo u doba baroka, kada je srpska književnost svoje vizantijsko nasleđe ukrstila sa zapadnoevropskim tekovinama kulture, i to za vreme borbi sa Turcima.<br />Barokni medievalizam stoga je jedan od najznačajnijih struja i pravaca unutar baroka koji otvara nove horizonte tumačenja Pavićevog stvaralaštva. Pored nekoliko primera koji su dati u uvodu za ogledanje baroka i prosvetiteljstva, baroka i klasicizma, baroknog romantizma, u daljem radu zapaža se i poigravanje sa sentimentalizmom (Simeon Piščević), rokokoom (Aleksandar Piščević), ali i visoko estetizovanim primerom mitološkog i amblematskog ogledanja baroka i romantizma u sireni i Meduzi. Ovaj potencijal baroka Pavić je, može se reći, efektno iskoristio i uobličio.<br />Pored struja i pravaca unutar baroka, Pavić je iskoristio i resurse barokne poetike i to lepezom metamorfoza u sistemu baroknih žanrova i žanrova kojima je pisano u doba baroka mada strogo gledano ne pripadaju toj poetici. Uglavnom, radi se o žanrovima narodne književnosti (bugarštica, bajalica, bećarac, balada, bajka), međutim, u Istoriji srpske književnosti baroknog doba zapaža se da je Pavić narodnu književnost koja paralelno živi sa pisanom video kao neraskidivu od konteksta barokne epohe, štaviše, upravo je u narodnoj književnosti pronalazio primere za reflekse tipično baroknih crta. Stoga je i opravdano uzimati ih u obzir kada je reč o sistemu žanrova baroka. Ostali žanrovi prate baroknu pisanu književnost i uspostavljaju jednu liniju kulturološke povezanosti Mediterana, tj. Jadranskog basena (melodrama, maskerata, commedia del&rsquo; arte, oratorijum, vertep, prikazanje, proskinitarion, pisma &bdquo;srpske knjige&ldquo;...).<br />Sistem ovih žanrova ujedno postaje stožer karnevala i teatara u Pavićevom opusu: Dubrovnik (Hazarski rečnik), Venecija (Drugo telo), Kotor (Kutija za pisanje). Upravo su najveća dostignuća baroka &ndash; teatar i festival ili teatarski festivali, koji su imali za cilj da doprinesu izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja.&nbsp; Metamorfoze u ovom sistemu s jedne strane uslovljene su karnevalskom, tj. festivalskom atmosferom (zamena uloga, maske i sl), a s druge tiču se mediteranske mitološke imaginacije i imaginacije srpskih narodnih bajki, budući da su neki od junaka pola ljudi pola životinje (sirene-ptice, sirene-ribe, Meduza, kentaur, Minotaur, satir, Međedović, najčešće ljudi-zmije, ljudi-psi).<br />Dva tipa metamorfoza ticala bi se metamorfoza u ratnom kontekstu &ndash; ljudi se najčešće posuvrate u sopstvenu suprotnost i ta vrsta uglavnom demonskog preobražaja ilustrovana je metaforama volujskih očiju, izvrnute rukavice, kancerogenih ćelija &bdquo;ne-ja&ldquo;, dok žene koje ne učestvuju u sukobima postaju nosioci duhovnih vrednosti, običaja i sl. pa se u ratnim kontekstima preobražaji ženskih likova dovode u vezu sa Bogorodicom. Konačno, poslednji preobražaj, preobražaj je u Hristu, u LJubavi (&bdquo;LJubeći lice tvoje, obretoh te&ldquo;, kako poručuje Itika Jeropolitika) i taj preobražaj preduslov je vaskrsenja i spasenja duše svakog ponaosob (ali i duše jednog naroda, čitavog čovečanstva). Uostalom i Ruka Misterije poručuje da Umetnost ne treba da služi u druge svrhe osim za spasenje duše.<br />Milorad Pavić je pokušavao da baroknom sublimacijom svih umetnosti okaje smrtne grehe i to je žanrovski projekat totalne umetnosti ili univerzalnog umetničkog dela, vagnerovski Gesamtkunstwerk, u kome će biti sjedinjene sve umetnosti, što se prepoznaje u romanima Sedam smrtnih grehova i Veštački mladež. &bdquo;Uspon Beograda&ldquo; prisutan u kućama onih velikana i velikih srpskih zadužbinara koji su doprineli razvoju Beograda i Srbije, a koje predstavljaju poglavlja romana, doziva barokno stvaranje građanske svesti koja se simbolički vezuje za Žefarovićevu grafiku o Bogorodičinom Izvoru života&nbsp; i otvara auru prestonice koja osigurava opstanak, tj. vaskrsenje srpskog naroda koji bi se na tom Izvoru okupao i ponovo rodio, ucelovio. Čini se da na primeru Pavićevog opusa barok ima funkciju kako borbe za opstanak, tako i humanističkih, ali i estetskih težnji. Pisac se zato i služio svim njegovim raspoloživim aspektima.</p>

disertační práce v anglickém jazyce MGR. ING. MARIE OPATRNÁ REFLECTION OF ITALIAN PAINTING IN WORK OF "CZECH" ARTISTS AND ITS INFLUENCE ON THE DEVELOPMENT OF BAROQUE PAINTING IN THE PERIOD 1611-1650 Školitel práce: DOC. PHDR. MARTIN ZLATOHLÁVEK, PHD. The thesis deals with "Czech" painting of the first half of the 17th century and the Italian influences in it. In order to understand the origin of these influences, it explores Italian sacral painting of the whole 16th century. Nevertheless, the main attention is dedicated to the second half of this century. The part of this theme is explained on the development of academic studies from the 20th century. The second part of the thesis deals with the Czech art-historical literature and with the subject of protobaroque or early baroque painting. These two parts define terms of these periods and their approaches to painting. The main point of interest is the transition in the field of sacral painting from the art of late renaissance to the art of early baroque. The existence of this special period of sacral painting in Czech area is supported by examples of images and their analysis. The conclusion summarizes new findings and opens questions about new view on the Czech painting of the 17th century and about new methodological attitudes.

<p>У овом раду пажња је усмерена<br />на истраживање и анализу различитих<br />текстова српског књижевног<br />историчара Драгољуба Павловића.<br />Kaко до сада није написана ни једна<br />монографска публикација о њему, ова<br />теза представља покушај да се његова<br />делатност на тлу дубровачке<br />књижевности прикаже у целини.<br />Анализиране су и интерпретиране<br />његове студије о дубровачким<br />писцима ренесансе и барока,<br />приређена дела Марина Држића и<br />Ивана Гундулића, антологије<br />дубровачке поезије и текстови о<br />различитим литерарним и<br />културолошким појавама које се сада<br />сагледавају у ширем, како друштвеноисторијском, тако и<br />књижевнотеоријском контексту.</p> / <p>U ovom radu pažnja je usmerena<br />na istraživanje i analizu različitih<br />tekstova srpskog književnog<br />istoričara Dragoljuba Pavlovića.<br />Kako do sada nije napisana ni jedna<br />monografska publikacija o njemu, ova<br />teza predstavlja pokušaj da se njegova<br />delatnost na tlu dubrovačke<br />književnosti prikaže u celini.<br />Analizirane su i interpretirane<br />njegove studije o dubrovačkim<br />piscima renesanse i baroka,<br />priređena dela Marina Držića i<br />Ivana Gundulića, antologije<br />dubrovačke poezije i tekstovi o<br />različitim literarnim i<br />kulturološkim pojavama koje se sada<br />sagledavaju u širem, kako društvenoistorijskom, tako i<br />književnoteorijskom kontekstu.</p> / <p>The subject of this thesis is the<br />literary-historical work of Dragoljub<br />Pavlović and his significant contributions<br />to the study of Dubrovnik literature. The<br />entire body of his scientific research has<br />not been looked into in its entirety until<br />now, nor were his valuable scientific<br />findings in this area systematized before.<br />In this paper, we used primary literature<br />which includes studies, essays, reviews<br />and short texts related to Dubrovnik<br />literature. The papers of other researchers<br />of the Dubrovnik literature, dealing with<br />the same writers or other phenomena that<br />he studied, were also used; as well as the<br />papers that in any way have direct<br />connection with the work of Dragoljub&nbsp;Pavlović.</p>

(in English) This thesis is a summary of opinions coming from 20th century Czech art historians which wrote about baroque architectural space. Based on reading texts from them I have chosen three cardinal themes characterizing the research of baroque architectural space: tendencies to emancipate architectural space, emphasis on the time based experience of architectural space and interest in luminary qualities of architectural space. In the chapter about time based experience of architectural space I am dealing with the illusion of movement that creates baroque architectural space, with the parallel between baroque architecture and baroque musical compositions and with the principles of designing the so called "moving space" by using illusionary splines. I find a tendency to describe baroque architectural space in a poetical way by Czech art historians due to the process of perceiving architecture happening through the interaction of the human body arrangement. I am focused on philosophy of Martin Heidegger and Hans Georg Gadamer where the support of metaphoric description of baroque architectural space can be found. In the final part of this thesis I write about the symbolic qualities of sacral baroque architectural space. I consider the spatial relationship "above" and "down" as an interpretation...