This thesis deals with the morganatic marriage of archdukess Eleonora and naval officer Alfons von Kloss in 1913, which was the first marriage of a Habsburg archdukess with a member of lower nobility. It focuses mainly on the analysis of the Imperial Austrian Family Statute and moganatic marriages of the Habsburg-Lorraine family. Furthermore, it deals with the Habsburgs of Austria-Teschen and the analysis of the Eleonora's marriage. The aim of the thesis is to present the circumstances and the consequences of this morganatic marriage. Key words: Habsburg Dynasty, Austria-Hungary, morganatic marriage, Francis Joseph I

The thesis "The Wölfling Case. Resignation of Leopold Ferdinand of Tuscany from the Archduke's Position and His Life as an Ordinary Citizen" discusses the events associated with the departure of Archduke Leopold Ferdinand (1868-1935) from the Habsburg-Lorraine House. The thesis deals with the Imperial Austrian Family Statute, individual cases of resignation to the rank of Archduke, as well as the issue of violation of family norms in the Habsburg-Lorraine family. The focus is on events surrounding the escape of Archduke Leopold Ferdinand from the court and his subsequent resignation from the Archduke rank. Attention is paid to the cause of this, as well as the dramatic negotiations surrounding his final resignation from the imperial court and family. The thesis also charts the career of the former Archduke (since 1903 Leopold Wölfling) in the position of an ordinary citizen.

This thesis explores the existence and outlook of a European officer class in the mid- to later 18th century by studying the army officers of Britain and the Habsburg Monarchy from the War of the Austrian Succession to the eve of the French Revolutionary Wars. It illuminates the character of such an officer class of ‘Military Europe’ with its own cultural customs and practices. Furthermore, it details similarities, differences and peculiarities of both officer corps. This is achieved by analysing the social and national composition of both armies, with a focus here on the Habsburg Army due to the fact that it took in great numbers of foreigners and that the muster lists give an indication of how great the proportion of nobility was. A comparison with the British case shows striking similarities but also obvious differences. In a further step the ability of individuals for social advancement and national mobility is scrutinised on both sides. In this context, the state’s care for its officers and their social security is also taken into account. One possibility to acknowledge the officers’ service was to raise their status, either by ennoblement or through increasing the prestige of the uniform in court and society, its transformation into an ‘Ehrenkleid’ (garment of honour). As officers increasingly became servants to the state, rather than noble retainers and military enterprisers, they were also subject to professionalization efforts by the sovereigns. What becomes apparent, however, is that the officers did not only react to such measures but that at least a significant part of them actively worked on improving the service, thereby exhibiting a growing professionalism. In order to explore the coherence of the officer corps in those armies, with officers all following the same codes and accepting each other as equals, the thesis looks into core values (including honour, duty, courage and loyalty) binding them together and separating them from the enlisted men. The thesis will also offer a glimpse of their engagement with civilian society and culture as well as their role as ‘foot soldiers of Enlightenment’. On a European level, interaction between these officers proves their general acceptance of and respect for each other, while at the same time acting as state representatives in wartimes. Their interaction with non-European and non-state military forces and their leadership marks out the fluid boundaries of military Europe, but also exhibits the pervasiveness of European military culture.

Inaug. Diss.--Universität Bonn. / Vita. Includes bibliographical references.

This dissertation addresses the role of recipe writing in the culture and development of empiricism in Spain over the course of the long sixteenth century. In 1516, Charles of Habsburg was named King of Spain, and began his project to consolidate and extend Spanish rule, picking up where his grandparents, Isabel and Ferdinand, left off. While the Iberian Monarchy attempted to control empirical practice and knowledge of the natural world by way of its administrative institutions, Europe was developing a bit of a recipe habit. Across sixteenth and seventeenth century Europe, there was an surge in readership of recipe books, manuals, books of secrets, and artes, as well as any other book containing recipes (including natural histories). Much like today, there was a rich culture of recipe writing and exchange. When it came to household affairs such as cooking, toiletries and cosmetics, cleaning, and pharmaceuticals, most people had their own practices, and many were also willing to share their tested recipes with others. As I argue in this dissertation, local experimentation and the exchange of said knowledge took place among heterogenous networks of practitioners across Habsburg Spain. While the Crown was influenced by these practices and often appropriated them as well, it was not the only force behind the empirical turn in the history of science and medicine in Spain. Rather, local practitioners and cohorts of experimenting nobles and laypeople alike all played a role in the turn toward experimentation as scientific method.

The subject of the Masters thesis The Czech Kingdom in The Chronicle of Otakar of Styria is the history of Czech Kingdom in the Otokar of Styrias versified cronicle. The goal of this work is a comprehensive view of that cronicle as a historic source of cetral European history during the second half of the 13th and the beginning of the 14th century. The Masters thesis includes an evaluation the relationships between the central European sources of that time. It investigates both, the knetty question of the autor's live story and his motivation for writing a work around 100 000 verses. In particular chapters, various social groups, which the author focuses on, are examined (royal houses, aristocracy, burgher class, people). No particular social group can be considered in isolation. Thier interrelations are highlighted in the thesis. Following section introduces Otakar's description of certain central European regions (Austria, Styria, Carinthia, Hungary, Polen and the Holy Roman Empire), which is the foundation of my attempt to discover the cronicler's source and information base. Used method is based on the analysis of cronicle sources and the study of historical materials. The history of the Kingdom of Bohemia results from the above mentioned circumstances. Based on this approach, the thesis of...

<p>Средином 19. века настављају се<br />европски револуционарни процеси који су<br />захватили и просторе Хабзбуршке<br />монархије. У овим процесима нашао се и<br />српски народ који је, својом<br />&bdquo;густином&ldquo;,заузимао јужни део<br />Mонархије.Захваљујући привилегијама<br />добијеним од аустријског цара Леополда I, а<br />које је &bdquo;заслужио&ldquo; српски патријарх Арсеније<br />III Чарнојевић, Срби су се у политичком<br />смислупоставиликао верски одређен народ.<br />У периоду од 1690. до 1918. године српска<br />црквена хијерархија, српски политички<br />прваци и други значајни представници<br />српског народа трудили су се да очувају<br />статус и права српског становништва. Са<br />своје стране, бечке власти су константно<br />настојале да српске привилегије сузе и<br />оспоре, да би их пред крај Монархије и<br />потпуно укидале. Било је то питање<br />опстанка и очувања верског, националног и<br />културног идентитета српског народа,најпре<br />у Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19.<br />века у Аустроугарској. Надолазећи догађаји<br />који су 1848-1849. године усталасали средњу<br />Европу, прелили су се и на аустријску<br />царевину. Она није била национално<br />компактна држава, већ је у свом саставу<br />имала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци,<br />Срби, Румуни...), који су бројчано<br />надмашили немачко становништво. У овим<br />догађајима, који су у суштини део<br />историјских токова,значајну, а неретко и<br />пресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују на</p><p>политичкој сцени.<br />Таква личност у српском народу био је<br />и Ђорђе Стратимировић. Потицао је из<br />значајне српске породице Стратимировић,<br />која своје порекло води из Херцеговине.<br />Родоначелници ове породице били су Петар<br />Стратимировић и његов син Вучко<br />Петровић-Стратимировић. Вучков син био је<br />Богић Вучковић - Стратимировић.<br />Окончањем првог аустро-турског рата<br />Пожаревачким миром 1718. године,<br />порастао је углед Аустрије међу Србима у<br />Херцеговини, тако да у следећем аустро-<br />турском рату 1737-1739. године, Срби нуде<br />своје услуге и узимају учешће у рату. Богић<br />Стратимировић је,1737. године,заповеднику<br />грофу Херберштајну понудио 30.000 војника<br />за рат против Турака. Ипак, цео пројекат се<br />није остварио због мира који је 1739. године<br />склопљен између Аустрије и Турске. Након<br />тога, у периоду од 1743-1745. године, Богић<br />и његов брат Никола преговарају у Бечу о<br />насељавању Стратимировића у Аустрији.<br />Најпре им је додељена пустара Сириг у<br />Бачкој, а када је тај посед предат бачком<br />владики, Богић и његова три брата (Јован,<br />Тома и Никола) у замену су добили посед<br />Кулпин. Када је царица Марија Терезија<br />отпочела са интензивнијим издавањем<br />племићких диплома знаменитијим српским<br />породицама, са циљем да их придобијеза<br />своје војне и друге планове, племство је<br />стекла и породица Стратимировић.Из ове<br />породице је знаменити и утицајни<br />карловачки митрополит Стефан<br />Стратимировић, стриц Ђорђа<br />Стратимировића, што је, како се<br />испоставило, било итекако важно за будућу<br />судбину и улогу Ђорђа у наступајућим<br />историјским догађајима.<br />Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19.<br />фебруара 1822. године у Новом Саду, у кући<br />свог деде по мајци Јована Петровића. Његов<br />отац Василије био је &bdquo;миран и озбиљан<br />човек&ldquo;, кулпински велепоседник уз то и<br />образован. Слободно време проводио је<br />читајући научну литературу. Радио је и као<br />фишкал (адвокат) фрушкогорских<br />манастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзор</p><p>лутеранског свештеника Словака Рохоњија и<br />кућног пријатеља познатог српског писца<br />Милована Видаковића. Снажне утиске на<br />младог Ђорђа остављале су приче о<br />херојским подвизима из јуначког рода<br />Стратимировића и живо сећање, на истина<br />ретке, али упечатљиве доласке митрополита<br />Стратимировића у Кулпин. И поред<br />противљења родитеља определио се за<br />војнички позив који је тада између осталог<br />нудио прилику за брзо напредовање,<br />посебно Србина племенитог рода. Похађао је<br />нижу Евангелистичку гимназију у Новом<br />Врбасу. Након изненадне смрти оца,поред<br />попустљиве мајке,испунила му се жеља да<br />постане војник. Похађање академије у<br />Тителу, на кадетском курсу (тзв.<br />математика), омогућило му је да буде одмах<br />примљен у други разред инжењеријске<br />академије у Бечу. Тамо је провео следећих<br />пет година, од 1837. до 1841.,где је као<br />узоран ученик стекао многобројне<br />пријатеље. Један од најбољих другова био<br />му је Фердинанд Бауер, који је касније<br />постао барон и министар рата. Из академије<br />је изашао у чину потпоручника дакле постао<br />је официр. Био је распоређен на службу у<br />регименту у Милану, где је био омиљен<br />међу својим колегама. Истицао се као частан<br />и храбар човек. Ускоро је стицајем пре свега<br />приватних разлога 1843. године напустио<br />војну службу.<br />Већ почетком бурних догађаја 1848.<br />године Стратимировић је узео активно<br />учешће у њима. Образован, родољубив, млад<br />и пун енергије а при томе разумевајући<br />политичку и друштвену ситуацију и стање у<br />коме се нашао српски народ пре свега у<br />односу на Мађаре био је одмах између<br />осталог и захваљујући свом пореклу<br />прихваћен од српских првака и српског<br />народа. Након састанка српске делегације<br />чији је био члан са Лајошем Кошутом и<br />Мађарима у Пешти 1848. године,стекао је<br />велике симпатије и поверење народа. Његово<br />војничко умеће, храброст, способност и<br />неоспорна харизма показали су се већ у<br />првом значајнијем сукобу Срба и Мађара,<br />приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године.</p><p>Тада је, захваљујући енергичној команди<br />Ђорђа Стратимировића, овај напад је<br />одбијен, а Мађари су претрпели свој први<br />пораз. То је Стратимировићу у народу<br />донело велики углед и титулу &bdquo;вожда&ldquo;.<br />Доказао се Стратимировић и у многим<br />будућим биткама и догађајима,али је ова<br />популарност,са друге, стране навукла и<br />омразу, пре свега духовног поглавара Срба у<br />монархији патријарха Јосифа Рајачића и<br />његовог утицајног окружења. У том сукобу<br />са конзервативним делом српског друштва,<br />Стратимировић није имао успеха као на<br />бојном пољу, на челу српске војске.<br />У суштини, Ђорђе Стратимировић се,<br />обзиром на своје младе године, веома добро<br />носио са проблемима у овим тешким<br />исудбоносним догађајима. Показао се као<br />успешан стратег и командант. Добро се<br />снашао и у замршеним политичким играма и<br />при томе је дао велики допринос стварању<br />Српске Војводине и поред свих потешкоћа<br />којима је био изложен српски народ на<br />просторима Јужне Угарске.<br />У раду су коришћени постојећа литература,<br />објављена и необјављена, а пре свега богата<br />архивска грађавезана за револуционарне<br />догађаје 1848. и 1849. године и активности<br />Ђорђа Стратимировића у њима, затим<br />успомене савременика, посебно Ђорђа<br />Стратимировића, домаћа и страна<br />периодика, посебно немачка, српска и<br />мађарска, архивска грађа. Рад је организован<br />по тематско-хронолошком принципу уз<br />оцену кључних односа Ђорђа<br />Стратимировића са патријархом Рајачићем и<br />Стеваном Книћанином.</p> / <p>Sredinom 19. veka nastavljaju se<br />evropski revolucionarni procesi koji su<br />zahvatili i prostore Habzburške<br />monarhije. U ovim procesima našao se i<br />srpski narod koji je, svojom<br />&bdquo;gustinom&ldquo;,zauzimao južni deo<br />Monarhije.Zahvaljujući privilegijama<br />dobijenim od austrijskog cara Leopolda I, a<br />koje je &bdquo;zaslužio&ldquo; srpski patrijarh Arsenije<br />III Čarnojević, Srbi su se u političkom<br />smislupostavilikao verski određen narod.<br />U periodu od 1690. do 1918. godine srpska<br />crkvena hijerarhija, srpski politički<br />prvaci i drugi značajni predstavnici<br />srpskog naroda trudili su se da očuvaju<br />status i prava srpskog stanovništva. Sa<br />svoje strane, bečke vlasti su konstantno<br />nastojale da srpske privilegije suze i<br />ospore, da bi ih pred kraj Monarhije i<br />potpuno ukidale. Bilo je to pitanje<br />opstanka i očuvanja verskog, nacionalnog i<br />kulturnog identiteta srpskog naroda,najpre<br />u Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19.<br />veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događaji<br />koji su 1848-1849. godine ustalasali srednju<br />Evropu, prelili su se i na austrijsku<br />carevinu. Ona nije bila nacionalno<br />kompaktna država, već je u svom sastavu<br />imala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci,<br />Srbi, Rumuni...), koji su brojčano<br />nadmašili nemačko stanovništvo. U ovim<br />događajima, koji su u suštini deo<br />istorijskih tokova,značajnu, a neretko i<br />presudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju na</p><p>političkoj sceni.<br />Takva ličnost u srpskom narodu bio je<br />i Đorđe Stratimirović. Poticao je iz<br />značajne srpske porodice Stratimirović,<br />koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine.<br />Rodonačelnici ove porodice bili su Petar<br />Stratimirović i njegov sin Vučko<br />Petrović-Stratimirović. Vučkov sin bio je<br />Bogić Vučković - Stratimirović.<br />Okončanjem prvog austro-turskog rata<br />Požarevačkim mirom 1718. godine,<br />porastao je ugled Austrije među Srbima u<br />Hercegovini, tako da u sledećem austro-<br />turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nude<br />svoje usluge i uzimaju učešće u ratu. Bogić<br />Stratimirović je,1737. godine,zapovedniku<br />grofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnika<br />za rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat se<br />nije ostvario zbog mira koji je 1739. godine<br />sklopljen između Austrije i Turske. Nakon<br />toga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogić<br />i njegov brat Nikola pregovaraju u Beču o<br />naseljavanju Stratimirovića u Austriji.<br />Najpre im je dodeljena pustara Sirig u<br />Bačkoj, a kada je taj posed predat bačkom<br />vladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan,<br />Toma i Nikola) u zamenu su dobili posed<br />Kulpin. Kada je carica Marija Terezija<br />otpočela sa intenzivnijim izdavanjem<br />plemićkih diploma znamenitijim srpskim<br />porodicama, sa ciljem da ih pridobijeza<br />svoje vojne i druge planove, plemstvo je<br />stekla i porodica Stratimirović.Iz ove<br />porodice je znameniti i uticajni<br />karlovački mitropolit Stefan<br />Stratimirović, stric Đorđa<br />Stratimirovića, što je, kako se<br />ispostavilo, bilo itekako važno za buduću<br />sudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućim<br />istorijskim događajima.<br />Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19.<br />februara 1822. godine u Novom Sadu, u kući<br />svog dede po majci Jovana Petrovića. NJegov<br />otac Vasilije bio je &bdquo;miran i ozbiljan<br />čovek&ldquo;, kulpinski veleposednik uz to i<br />obrazovan. Slobodno vreme provodio je<br />čitajući naučnu literaturu. Radio je i kao<br />fiškal (advokat) fruškogorskih<br />manastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzor</p><p>luteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija i<br />kućnog prijatelja poznatog srpskog pisca<br />Milovana Vidakovića. Snažne utiske na<br />mladog Đorđa ostavljale su priče o<br />herojskim podvizima iz junačkog roda<br />Stratimirovića i živo sećanje, na istina<br />retke, ali upečatljive dolaske mitropolita<br />Stratimirovića u Kulpin. I pored<br />protivljenja roditelja opredelio se za<br />vojnički poziv koji je tada između ostalog<br />nudio priliku za brzo napredovanje,<br />posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao je<br />nižu Evangelističku gimnaziju u Novom<br />Vrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,pored<br />popustljive majke,ispunila mu se želja da<br />postane vojnik. Pohađanje akademije u<br />Titelu, na kadetskom kursu (tzv.<br />matematika), omogućilo mu je da bude odmah<br />primljen u drugi razred inženjerijske<br />akademije u Beču. Tamo je proveo sledećih<br />pet godina, od 1837. do 1841.,gde je kao<br />uzoran učenik stekao mnogobrojne<br />prijatelje. Jedan od najboljih drugova bio<br />mu je Ferdinand Bauer, koji je kasnije<br />postao baron i ministar rata. Iz akademije<br />je izašao u činu potporučnika dakle postao<br />je oficir. Bio je raspoređen na službu u<br />regimentu u Milanu, gde je bio omiljen<br />među svojim kolegama. Isticao se kao častan<br />i hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svega<br />privatnih razloga 1843. godine napustio<br />vojnu službu.<br />Već početkom burnih događaja 1848.<br />godine Stratimirović je uzeo aktivno<br />učešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mlad<br />i pun energije a pri tome razumevajući<br />političku i društvenu situaciju i stanje u<br />kome se našao srpski narod pre svega u<br />odnosu na Mađare bio je odmah između<br />ostalog i zahvaljujući svom poreklu<br />prihvaćen od srpskih prvaka i srpskog<br />naroda. Nakon sastanka srpske delegacije<br />čiji je bio član sa Lajošem Košutom i<br />Mađarima u Pešti 1848. godine,stekao je<br />velike simpatije i poverenje naroda. NJegovo<br />vojničko umeće, hrabrost, sposobnost i<br />neosporna harizma pokazali su se već u<br />prvom značajnijem sukobu Srba i Mađara,<br />prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine.</p><p>Tada je, zahvaljujući energičnoj komandi<br />Đorđa Stratimirovića, ovaj napad je<br />odbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prvi<br />poraz. To je Stratimiroviću u narodu<br />donelo veliki ugled i titulu &bdquo;vožda&ldquo;.<br />Dokazao se Stratimirović i u mnogim<br />budućim bitkama i događajima,ali je ova<br />popularnost,sa druge, strane navukla i<br />omrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba u<br />monarhiji patrijarha Josifa Rajačića i<br />njegovog uticajnog okruženja. U tom sukobu<br />sa konzervativnim delom srpskog društva,<br />Stratimirović nije imao uspeha kao na<br />bojnom polju, na čelu srpske vojske.<br />U suštini, Đorđe Stratimirović se,<br />obzirom na svoje mlade godine, veoma dobro<br />nosio sa problemima u ovim teškim<br />isudbonosnim događajima. Pokazao se kao<br />uspešan strateg i komandant. Dobro se<br />snašao i u zamršenim političkim igrama i<br />pri tome je dao veliki doprinos stvaranju<br />Srpske Vojvodine i pored svih poteškoća<br />kojima je bio izložen srpski narod na<br />prostorima Južne Ugarske.<br />U radu su korišćeni postojeća literatura,<br />objavljena i neobjavljena, a pre svega bogata<br />arhivska građavezana za revolucionarne<br />događaje 1848. i 1849. godine i aktivnosti<br />Đorđa Stratimirovića u njima, zatim<br />uspomene savremenika, posebno Đorđa<br />Stratimirovića, domaća i strana<br />periodika, posebno nemačka, srpska i<br />mađarska, arhivska građa. Rad je organizovan<br />po tematsko-hronološkom principu uz<br />ocenu ključnih odnosa Đorđa<br />Stratimirovića sa patrijarhom Rajačićem i<br />Stevanom Knićaninom.</p> / <p>In the mid-19th century, the ongoing European<br />revolutionary processes spread out to the area of<br />the Habsburg Monarchy. The Serbian nation<br />found itself amidst these processes, being<br />densely populated in the southern region of the<br />Monarchy. Thanks to the privileges granted by<br />the Austrian Emperor Leopold I, and which<br />were &ldquo;deserved&rdquo; by the Serbian patriarch<br />Arsenije III Čarnojević, the Serbs imposed<br />themselves in a political sense as a religiously<br />determined nation. In the period between 1690<br />and 1918, the Serbian church hierarchy, the<br />Serbian political leaders and other significant<br />representatives of the Serbian nation strived to<br />keep the status and rights of the Serbian<br />population. The Viennese authorities, however,<br />on their side made every effort to cut and deny<br />privileges, and finally abolished them<br />completely before the fall of the Monarchy. It<br />was a question of survival and preservation of<br />the religious, national and cultural identity of<br />the Serbian nation, first in the Habsburg<br />Monarchy, and later in the 1860s in Austro-<br />Hungary. The ensuing events which in 1848-<br />1849 shook Central Europe affected the<br />Austrian Empire too. It was not a nationally<br />homogenous country but it consisted of several<br />nations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs,<br />Romanians&hellip;) that outnumbered the German<br />population. In these events, which were<br />essentially parts of historical processes,<br />important roles, and often decisive ones, were<br />held by people who in such circumstances<br />appear on the political scene.<br />Among the Serbs, such a remarkable<br />personality was Djordje Stratimirović. He came<br />from the prosperous Serbian Stratimirovic<br />family originating from Herzegovina. His<br />forefathers were Petar Stratimirović and his son<br />Vučko Petrović-Stratimirović. Vučko&rsquo;s son was<br />Bogić Vučković-Stratimirović. With the end of<br />the Austrian-Turkish war and signing the<br />Požarevac peace treaty in 1718, Austria&rsquo;s<br />population increased among the Serbs in<br />Herzegovina, so in the next Austrian-Turkish<br />war in 137-1739, the Serbs rendered their<br />services and participated in the war. In 1737,<br />Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers to<br />Commander Count Herberstein for the war<br />against the Turks. Nevertheless, the whole<br />project failed due to the peace agreement signed<br />by Austria and Turkey in 1739. Afterwards, in<br />the period between 1743-1745, Bogić and his<br />brother Nikola negotiated in Vienna on settling<br />the Stratimirović family in Austria. First the<br />family received a piece of dry land Sirig in<br />Bačka, but when that property was given to the<br />Bishop of Bačka, Bogić and his three brothers<br />(Jovan, Toma and Nikola) got property in<br />Kulpin in exchange. When Empress Mary<br />Therese commenced a widespread grant of<br />nobility charters to prosperous Serbian families,<br />with the aim of gaining their services for<br />military and other purposes, the Stratimirović<br />family was also granted nobility. The eminent<br />and influential Metropolitan of Sremski<br />Karlovci Stefan Stratimirović, uncle to Djordje<br />Stratimirović, was also from this family, which<br />was &ndash; as it turned out &ndash; particularly important<br />for Djordje&rsquo;s the future role in the upcoming<br />historical events.<br />Djordje Stratimirović was born on 19th<br />February 1822 in Novi Sad, in his the house of<br />his grandfather on his mother&rsquo;s side, Jovan<br />Petrović. His father Vasilije was a &ldquo;timid and<br />serious man,&rdquo; a landowner from Kulpin, and an<br />educated one. He spent his leisure time reading<br />scientific literature. He worked as a lawyer of<br />the monasteries in Fru&scaron;ka Gora. His mother died<br />very early, in 1841. He was educated in Kulpin<br />under the guidance of a Slovak Lutheran priest<br />Rohonji, a family friend of the famous Serbian<br />poet Milovan Vidaković. The young Djordje<br />was deeply impressed by the stories of the<br />heroic deeds of the Stratimirović ancestors, as<br />well as by the vivid memories of the rare but<br />noteworthy visits of Metropolitan Stratimirović<br />to Kulpin. Against his parents&rsquo; wish, he opted<br />for military service, which at the time, among<br />others, offered an opportunity of fast prosperity,<br />especially for a Serb of noble origin. He<br />attended the lower Evangelist Gymnasium in<br />Novi Vrbas. After his father&rsquo;s sudden death,<br />thanks to his mother&rsquo;s conciliatory nature, he<br />fulfilled his wish to become a soldier. Attending<br />the cadet course (the so-called &ldquo;matematika&rdquo;) at<br />the military academy in Titel, enabled him<br />direct admittance to the second grade of<br />engineering academy in Vienna. He spent the<br />following five years there, from 1837 to 1841,<br />where as an outstanding student he made<br />numerous friends. One of his best friends was<br />Ferdinand Bauer, who later became a baron and<br />War Minister. He left the academy with the rank<br />of lieutenant, in other words he became a<br />military officer. He was assigned to the service<br />of the regiment in Milan, where he was highly<br />respected by his fellow officers. He excelled as<br />an honorable and courageous man. Soon, as a<br />result of personal reasons, he left military<br />service in 1843.<br />At the very beginning of the turbulent<br />events of 1848, Stratimirović took an active role<br />in them. Educated, patriotic, young and full of<br />energy, he well understood the political and social circumstances and the situation in which</p><p>the Serbian nation was primarily in relation to<br />the Hungarians, he was immediately accepted<br />among the Serbian leaders and nation owing to<br />his family background, among other reasons. As<br />a member of the Serbian delegation, he met<br />with Lajos Kossuth and the Hungarians in Pest<br />in 1848, and deserved approval and confidence<br />of his own nation. His military skills, courage,<br />abilities and undeniable charismatic personality<br />became prominent in the first battle between the<br />Serbs and Hungarians, on the occasion of<br />General Hrabovsky&rsquo;s attack on Sremski<br />Karlovci on 12th June 1848. Owing to Djordje<br />Stratimirović&rsquo;s energetic command, this attack<br />was resisted and the Hungarians suffered their<br />first defeat. This brought Stratimirović immense<br />reputation and the title of Supreme Leader.<br />Stratimirović approved himself in many<br />successive battles and events, but this<br />popularity, on the other hand, brought along<br />certain enmity, primarily of the spiritual leader<br />of Serbs in the Monarchy, Patriarch Josif<br />Rajačić and his influential circle. In this conflict<br />with the conservative fraction of Serbian<br />society, Stratimirović did not win as he did in<br />the battlefield as the leader of the Serbian army.<br />Essentially, regarding his young age,<br />Djordje Stratimirović dealt with problems<br />skillfully in those difficult and ominous times.<br />He proved a successful strategist and<br />commander. He handled the intricate political<br />games well, and at the same time contributed<br />greatly to the creation of Serbian Vojvodina,<br />despite all the hardships the Serbian nation was<br />facing in the region of Southern Hungary.<br />For the purpose of this study various<br />existing literature has been used, both published<br />and not published, but predominantly archival<br />materials in connection with the Revolution of<br />1848 and 1849, and regarding the activities of<br />Djordje Stratimirović in it. Other sources<br />included the memories of his contemporaries,<br />and especially those of Djordje Stratimirović;<br />Serbian and foreign periodicals; archival<br />sources, predominantly German, Serbian and<br />Hungarian. The paper is organized and based on<br />a thematic-chronological principle, with the<br />assessment of the relationship between Djordje<br />Stratimirović with Patriarch Rajačić and Stevan&nbsp;Knićanin.</p>

Esta tese busca refletir sobre a configuração fragmentária da produção do escritor Franz Kafka (1883-1924). Procura-se mostrar como a partir do final de 1916 ocorre na produção kafkiana uma inflexão formal decorrente de uma mudança no modo do escritor conceber o caráter danificado de sua escrita. / This thesis reflects upon the fragmentary configuration of Franz Kafka´s production. It aims to show how, from the end of 1916, occurs an formal inflection in the Kafkaesque production due to a change in the way the writer conceives the \"damaged\" character of his writing.

This study examines Ludwig Zinzendorf’s political economy and the intellectual inspiration of his thinking. Zinzendorf, a protégé of Kaunitz, was a sophisticated economic thinker in the mid eighteenth-century Habsburg monarchy who was part of the wider intellectual movement in Europe dedicated to understanding political economy and presenting it as an independent and important activity. Self- educated, polyglot and hard-working, Zinzendorf was formidably well read and impressively numerate. His output was detailed and analytical. With an exceptionally wide knowledge, he offered a more original way to discuss the economy than the essentially didactic approach of cameralist writers. He was a reformer dedicated to propagating the most advanced European ideas and practices. This study is divided into five chapters: chapter one covers the relationship between Zinzendorf and Kaunitz and Zinzendorf’s formative years in France from 1750 to 1752. The influence of French economic thinkers on Zinzendorf’s intellectual development, Jean-François Melon and Vincent de Gournay in particular, is the subject of chapter two. Chapter three is devoted to Zinzendorf’s German translation of John Law’s Money and Trade. The development of Zinzendorf’s ideas on state credit, notably the creation of a new stock exchange and political bank in the monarchy, modelled on the Bank of England, is discussed in chapter four. The final chapter examines how Zinzendorf operated as a sophisticated financial expert in the monarchy. He sought to provide a different kind of economic advice and attempted to open-up government to new concepts on the economy. He was influenced by the important contribution in France made by Gournay and his circle of writers in disseminating foreign ideas by publishing in French a range of economic texts from rival nations. Zinzendorf, it is argued, attempted to apply a moderate format of Gournay’s initiative in the monarchy.

Cette thèse trouve son origine dans l’étude d’une partie méconnue de la biographie d’un prince lorrain au XVIIIème siècle, dont le destin l’amène à la tête de l’une des puissances décisives de l’Europe, le Saint Empire romain germanique. François-Étienne de Lorraine, né en 1708 dans le duché de Lorraine, y passe les premières années de sa vie, principalement au château de Lunéville, avant, en 1723, d’être envoyé par son père à Vienne, en Autriche, pour poursuivre son éducation à la cour de l’empereur Charles VI. Plus qu’une poursuite de son éducation, il s’agit davantage d’une réorientation de cette éducation, animée par des desseins politiques qui dirigent les modalités et les contenus de la formation reçue par François-Étienne. Les travaux biographiques sur ce dernier se sont surtout focalisés sur le prince devenu adulte : son gouvernement de la Toscane, son rôle aux côtés de sa femme, Marie-Thérèse d’Autriche, ou encore, dans une moindre mesure, sa vie en tant qu’empereur du Saint Empire romain germanique, après son élection à la tête de celui-ci en 1745. Mais son enfance et le parcours qui l’ont amené jusqu’à ce point sont particulièrement méconnus.Ainsi, la première partie de la thèse est l’objet d’un retour sur les environnements dans lesquels François-Étienne évolue depuis sa naissance et pendant ses années de formation. L’éducation est en effet le résultat de plusieurs paramètres ; elle emprunte aux théories et aux idées des siècles passés, mais se renouvèle sans cesse par les réflexions philosophiques qui en changent les méthodes et les contenus, notamment au XVIIIème siècle, avec la nouvelle vision de l’éducation des philosophes des Lumières. Les environnements matériels participent aussi à définir l’éducation, tout comme les personnes cotôyées : celles-ci vont soit impulser ou limiter une forme de soif de savoirs, ou peuvent diriger les modalités de l’éducation.L’éducation est multiforme et ne se résume pas seulement à un enrichissement intellectuel. Avant même de s’intéresser à son esprit, c’est sur son corps que se focalisent toutes les attentions familiales. L’aspect physique du prince, sa maitrise de son comportement et de ses gestes sont des préalables à l’introduction dans la société des princes. L’esprit du prince n’est pas pour autant longtemps délaissé ; très tôt, il lui est inculqué des préceptes religieux d’abord, puis des savoirs et des connaissances dont il doit savoir faire usage afin de devenir un bon prince. Mais c’est aussi ses interactions avec le monde extérieur qui doivent être encadrées et guidées selon plusieurs niveaux d’intimité et de relations avec autrui.Afin de dépeindre ces trois niveaux de formation, dans deux mondes différents, les axes d’étude choisis ont principalement été les modalités, les moyens, les buts et les personnes qui encadrent cette éducation. Principalement à partir de deux fonds regroupant les sources issues des archives de Vienne et les sources présentes aux archives départementales de Meurthe-et Moselle, à Nancy, il a ainsi été possible de revenir sur l’enfance et les années de formation de François-Étienne. La bivalence volontaire de son parcours est peu fréquente pour un prince, et pose également la question du devenir de cette éducation à l’âge adulte ; à travers cette étude, il apparaît qu’aucune des deux formes d’éducation reçues ne prend réellement l’avantage sur l’autre, elles se confondent au contraire ou se distinguent selon les domaines.Enfin, c’est aussi la question de la transmission d’un modèle éducatif qui est à l’étude, ou plutôt de la volonté ou non de transmettre les mêmes axes, contenus et modalités à ses propres enfants, ainsi que des conséquences à plus long terme des premières années de l’empereur François-Étienne. / The aim of this thesis is to study the little-known part of a Lorrain prince’s life during the 18th century; destiny brought him to the head of one of the most powerful state in Europe, the Holy Roman Germanic Empire. Francis Stephen of Lorraine was born in 1708 in the duchy of Lorraine where he stayed for the first years of his life, mainly at Luneville castle; then, in 1723, his father sent him to Austria, in Vienna, at the court of the Emperor Charles VI, where his education was to proceed. But more than the next step to his education, a complete shift and reorganisation in methods and contents were operated, shift intended by his father who wanted a political ascension for his son. The biographies about Francis are more focused on his adult’s life, when he reigned in Toscana, when he became Holy Emperor after the 1745 election or his duties as Maria-Theresia’s husband. However, his childhood and education are particularly little-known.Thus, the first part of this thesis deals with his surroundings when he was a child. Education is the result of several factors, among which are the old theories and ideas, although these ideas are constantly renewed; this renewing is due to the philosophical reflection on education which changed the methods and contents, particularly in the 18th century, with the new philosophy of Enlightenment. The material conditions are very important too, as well as the persons involved in his tuition: these persons could act like a new impulse to the development of his eagerness to learn or a break to his progress, or could direct teaching methods.Education can be multiform and cannot be considered a mere intellectual enrichment. Before dealing with his mind, his family’s attention was drawn to his body. The prince’s physical aspect, the mastery of his behaviour and manners are paramount assets at court. Still, the education of his mind wasn’t left apart. Very early, he was taught religious precepts, then the learning he needed to become a good ruler. Moreover, his relationships with other people were controlled and supervised, according to different levels of intimacy and the relation to others.To depict these three levels of education in two different worlds, I have chosen to study the methods, the resources, the goals and the persons that took part in his education. I have exploited sources mostly from two different archives, one in Vienna and the other one at the departmental archives of Meurthe-et-Moselle, in Nancy. With these records, I have studied Francis-Stephen‘s childhood and education. The conscious bivalence of his life is quite unusual for a prince; this raises the issue of the evolution of this education when Francis Stephen became an adult: a priori, he assimilated both ways of training, with no predominance of one over the other.Finally, one can also wonder if Francis Stephen ‘s bicultural education became a model for his children or if he didn’t want to educate his sons and daughters with both influences, and as well what were its consequences on the first years of his reign as an emperor in the long run.