<p>Монографски приказ песничких облика у одређеном периоду српске књижевности, настао на корпусу дела српских неосимболистичких песника, корак је ка валоризовању форме и незанемаривању проблема формализације путем утврђених правила. Проучавање репертоара песничких облика ових песника модернизоване традиције, препознавање употребе облика, извођење типолошке поделе као и маркирање начина на који се односе према облику (у којој мери и на који начин се крше строга и утврђена правила; ради ли се о деструкцији или стилизацији облика), представљаће допринос управо континуираном актуализовању питања сталних облика. Премда је о неосимболистичким песницима доста писано, има значајних текстова у којима се тумачи њихова поетика, није истражено, међутим, који су се све песнички облици и на који начин употребљавали, нити је компаративно сагледана специфичност поступака свих песника ове оријентације. Само се у својству примера могу уочити понеке песме ових песника у радовима који систематски представљају све сталне облике<br />песме, строфе и стиха. Циљ нашег истраживања је да сагледа поетичке претпоставке неосимболистичког песништва из аспекта опредељења за утврђене песничке облике; да издвоји промишљања о облицима појединих песника ове групе исказана у есејима, са освртом на начелне разлике у схватању; да уочи доследност између поетичких исказа и конкретних песничких остварења, и коначно, да укаже на врсте и одлике облика којима су се служили, као и на поступке којима су их модернизовали. Све до данашњег дана остало је занемарено студиозно проматрање и интерпретирање принципа грађења песме, па чак и нека компаративна анализа примене песничких облика неосимболиста и песника на које су се угледали.<br />У првом поглављу докторске дисертације Песнички облици српског неосимболизма осврнућемо се на појам песнички облици, дати преглед постојеће литературе о сталним облицима, указати на претходна сазнања и методолошки оквир истраживања. Потом ћемо сагледати основне поетичке постулате неосимболистичког песништва и издвојити склоност према сталним облицима као вид односа према традицији и представити грађу (библиографија облика у песничким књигама).<br />Друго поглавље, поред књижевно-историјског контекста српског неосимболистичког песништва, којим се указује на утицај модерне поезије како европске тако и наше, те активирање и модернизовање песничке традиције, представиће и свесност значаја форме опипљиву у експлицитној поетици ових песника.<br />Главно поглавље монографије пружиће преглед сталних облика песме и строфе којима су се песници изражавали. Биће издвојени облици по пореклу: романски (који су и најзаступљенији), грчко-<br />византијски и класични. Прегледно ће све песме истог облика наведених песника бити груписане, свака интерпретирана понаособ и у односу на песме других аутора. Издвојиће се и одређени типови строфа преузети из традиције; интерпретативно ће се указати на однос слободног и везаног стиха, указати на обнову стихова из класичне, европске и домаће традиције.<br />Закључак ће генерално одговорити које су особености избора песничких облика и поступања с традицијом песника друге послератне песничке генерације, затим извести проблематику принципа грађења песама усклађену са поетичким моментима и иновације у поступцима структурирања чиме су начинили помаке на развојној линији српске поезије.</p> / <p>Monografski prikaz pesničkih oblika u određenom periodu srpske književnosti, nastao na korpusu dela srpskih neosimbolističkih pesnika, korak je ka valorizovanju forme i nezanemarivanju problema formalizacije putem utvrđenih pravila. Proučavanje repertoara pesničkih oblika ovih pesnika modernizovane tradicije, prepoznavanje upotrebe oblika, izvođenje tipološke podele kao i markiranje načina na koji se odnose prema obliku (u kojoj meri i na koji način se krše stroga i utvrđena pravila; radi li se o destrukciji ili stilizaciji oblika), predstavljaće doprinos upravo kontinuiranom aktualizovanju pitanja stalnih oblika. Premda je o neosimbolističkim pesnicima dosta pisano, ima značajnih tekstova u kojima se tumači njihova poetika, nije istraženo, međutim, koji su se sve pesnički oblici i na koji način upotrebljavali, niti je komparativno sagledana specifičnost postupaka svih pesnika ove orijentacije. Samo se u svojstvu primera mogu uočiti poneke pesme ovih pesnika u radovima koji sistematski predstavljaju sve stalne oblike<br />pesme, strofe i stiha. Cilj našeg istraživanja je da sagleda poetičke pretpostavke neosimbolističkog pesništva iz aspekta opredeljenja za utvrđene pesničke oblike; da izdvoji promišljanja o oblicima pojedinih pesnika ove grupe iskazana u esejima, sa osvrtom na načelne razlike u shvatanju; da uoči doslednost između poetičkih iskaza i konkretnih pesničkih ostvarenja, i konačno, da ukaže na vrste i odlike oblika kojima su se služili, kao i na postupke kojima su ih modernizovali. Sve do današnjeg dana ostalo je zanemareno studiozno promatranje i interpretiranje principa građenja pesme, pa čak i neka komparativna analiza primene pesničkih oblika neosimbolista i pesnika na koje su se ugledali.<br />U prvom poglavlju doktorske disertacije Pesnički oblici srpskog neosimbolizma osvrnućemo se na pojam pesnički oblici, dati pregled postojeće literature o stalnim oblicima, ukazati na prethodna saznanja i metodološki okvir istraživanja. Potom ćemo sagledati osnovne poetičke postulate neosimbolističkog pesništva i izdvojiti sklonost prema stalnim oblicima kao vid odnosa prema tradiciji i predstaviti građu (bibliografija oblika u pesničkim knjigama).<br />Drugo poglavlje, pored književno-istorijskog konteksta srpskog neosimbolističkog pesništva, kojim se ukazuje na uticaj moderne poezije kako evropske tako i naše, te aktiviranje i modernizovanje pesničke tradicije, predstaviće i svesnost značaja forme opipljivu u eksplicitnoj poetici ovih pesnika.<br />Glavno poglavlje monografije pružiće pregled stalnih oblika pesme i strofe kojima su se pesnici izražavali. Biće izdvojeni oblici po poreklu: romanski (koji su i najzastupljeniji), grčko-<br />vizantijski i klasični. Pregledno će sve pesme istog oblika navedenih pesnika biti grupisane, svaka interpretirana ponaosob i u odnosu na pesme drugih autora. Izdvojiće se i određeni tipovi strofa preuzeti iz tradicije; interpretativno će se ukazati na odnos slobodnog i vezanog stiha, ukazati na obnovu stihova iz klasične, evropske i domaće tradicije.<br />Zaključak će generalno odgovoriti koje su osobenosti izbora pesničkih oblika i postupanja s tradicijom pesnika druge posleratne pesničke generacije, zatim izvesti problematiku principa građenja pesama usklađenu sa poetičkim momentima i inovacije u postupcima strukturiranja čime su načinili pomake na razvojnoj liniji srpske poezije.</p> / <p>Founded on the body of works by Serbian<br />neosymbolist poets, this monographic<br />presentation of poetic forms in a particular<br />period of Serbian literature is a step toward the<br />evaluation of the form and represents due<br />acknowledgement of the formalization problem<br />by means of established rules. Studying the<br />repertoire of poetic forms of these poets<br />belonging to a modernized tradition,<br />recognizing their form usage, proposing<br />typological classifications and marking the<br />manners in which they are related to the form<br />(how and to which extent are strict and<br />predefined rules broken; is there any destruction<br />or stylization of forms) will contribute to the<br />continued actualization of the issue of fixed<br />forms. Much has been written on neosymbolist<br />poets and there are significant texts in which<br />their poetics is interpreted. Nevertheless, it has<br />never been researched which poetic forms are<br />used and how, nor has there ever been any<br />comparative analysis of specific techniques of<br />all the poets within this orientation. Some<br />poems of these poets can only be recognized as<br />examples in the papers systematically<br />presenting all fixed forms of poems, stanzas,<br />and verses. The goal of this research is to<br />analyze poetic preconceptions of neosymbolist<br />poetry in terms of commitment to established<br />poetic forms. In addition, the research aims to<br />pinpoint the thoughts on the forms of the<br />respective poets within this group expressed in<br />essays, paying attention to fundamental<br />differences in their understanding, and to notice<br />consistency in poetic statements and particular<br />poetic achievements. Finally, it highlights the<br />types and characteristics of the forms used by<br />Serbian neosymbolist poets, as well as the<br />techniques applied in their modernization.<br />Studious consideration and interpretation of<br />principles involved in writing poems have been<br />neglected to this very day, just like any<br />comparative analysis of the use of poetic forms<br />by neosymbolists and the poets they revered.<br />The first chapter of the doctoral thesis<br />Poetic Forms of Serbian Neosymbolism takes a<br />look at the notion of poetic forms, offers an<br />overview of the existing literature dealing with<br />fixed forms, and indicates previous findings and<br />the methodological framework of this research.<br />Then the basic poetic postulates of neosymbolist<br />poetry are considered and the tendency toward<br />fixed forms as a kind of relation to tradition is<br />highlighted. Finally, the first chapter brings the<br />overview of the corpus &ndash; bibliography of forms<br />in poetic books.<br />The second chapter presents the awareness<br />of the significance of the form tangible in the<br />explicit poetics of these poets. It also underlines<br />the literary and historical context of Serbian<br />neosymbolist poetry, which indicates the<br />influence of both European and Serbian modern<br />poetry, as well as the activation and<br />modernization of poetic tradition.<br />The central chapter of this monograph<br />presents an overview of fixed forms of poems<br />and stanzas used by Serbian neosymbolist poets.<br />Based on their origin, forms are classified as:<br />Roman (the most common), Greek-Byzantine<br />and classical. All the poems by the listed poets<br />using the same forms are clearly grouped, and<br />each of them interpreted, on its own and in<br />relation to the poems by the other authors.<br />Certain types of stanzas taken from the tradition<br />are listed as well. The relation between free and<br />rhymed verse is highlighted interpretively and<br />the revival of verses stemming from classical,<br />European and Serbian tradition is underscored<br />too.<br />In general, the conclusion proposes the<br />characteristics of chosen poetic forms and the<br />usage of the tradition of the second postwar<br />generation of poets. Furthermore, it draws<br />attention to the issue of poem creating<br />principles harmonized with poetic eras, and to<br />innovation in structuring techniques which<br />brought improvements in the development of<br />Serbian poetry.</p>

Important traité philosophique portant sur l’amour et l’amitié, le Breuiloquium de amore et amicitia d’Alfonso de Madrigal, dit « El Tostado » (1401/1410-1454) comprend une synthèse des conceptions classiques et chrétiennes sur l’amour dans toutes ses formes (spirituel, familial, charnel, concupiscent) et sur l’amitié (vertueuse, politique) qui résulte de la juxtaposition d’exercices académiques et d’enseignements donnés par le Tostado à la Faculté des Arts de Salamanque. Notre travail doctoral consiste à proposer une édition critique de la première partie consacrée à l’amour, à partir des deux témoins manuscrits conservés d’un traité resté jusqu’à présent inédit. Le commentaire qui accompagne l’édition vise non seulement à éclairer la place privilégiée qu’occupe la théorie amoureuse du Tostado au sein du traité comme de l’ensemble de l’œuvre tostadienne, mais également à replacer l’élaboration de cette théorie dans le contexte de l’enseignement salmantin puis de la diffusion d’une culture universitaire au sein des milieux auliques, au moment même où se forge un premier humanisme castillan. Nous proposons enfin d’examiner si la version castillane du Breuiloquium (Breuiloquio de amor et amiçiçia) est une traduction ou une auto-traduction (comme le prétend le prologue) et de resituer cette entreprise dans l’histoire de la traduction, à une époque où ce phénomène acquiert une importance considérable. C’est sur la confrontation entre le discours théorique sur la traduction – formalisé dans un texte postérieur du Tostado – et sa mise en pratique dans l’élaboration de la version castillane que repose l’analyse traductologique réalisée. / An important philosophical treaty written by Alfonso de Madrigal, also known as “El Tostado” (1401/1410-1454), the Breuiloquium de amore et amicitia sums up both the classical and the Christian conceptions of love of every kind (spiritual, physical, familial, carnal, lustful) and friendship (virtuous, political), brought together within a text that is a juxtaposition of academic exercises and of lectures given by El Tostado at the Faculty of Arts of Salamanca. This Ph. D. thesis is a critical edition of the first part of this treaty (the one dealing with love), founded on two remaining manuscripts of a text that to this day has never been published. The commentary that comes along with the edition aims at understanding the central role played by El Tostado’s love theory in the underlying logic of his treaty but also within his entire work. This commentary also seeks to grasp the construction of this love theory in the double context of the Salmantine teaching and of the diffusion of a university culture into John II’s court, at a moment when some first form of Castilian humanism was rising. Finally, this thesis tries to figure out if the Breuiloquium is a translation or an auto-translation (as stated in the prologue), and thus to understand the treaty from the point of view of the history of translations, precisely when translating reached a whole new degree of importance. The confrontation between a theoretical discourse about translation –that El Tostado formalised in a later text– and its practical dimensions in the translation from Latin to Castilian is the base upon which our traductological analysis is founded.

The Spiritual Exercises of Ignatius of Loyola, the founder of the Jesuit order, presuppose Roman Catholicism, but are today made by many who are not Catholics. Moreover, even Roman Catholics who make Ignatian Exercises often are not spontaneously inclined to obey Roman ecclesiastical authority. Neither avoiding the ecclesial dimension nor an authoritarian ‘follow the rules!’ provides spiritual directors with adequate orientation when working with issues at Church frontiers. This dissertation in pastoral theology seeks to navigate a middle position by moving beyond the individualism and the a-historical assumptions of the existing relevant literature. The dissertation remains close to the Ignatian primary sources, in the awareness that the Ignatian tradition needs to be constantly updated and that the contemporary ecclesial frontiers are not fully foreseen in the canonical texts. The main hypothesis is that a notion is needed of a ‘pilgrim Church’ in space and time, with Christians who are related to one another in a deep and fundamental sense. The minor hypothesis is that the individual needs to be open towards and prepared to learn from the Roman Catholic Church, in order to understand and to be profoundly moved by these exercises, but not necessarily to become a Roman Catholic. Having presented and discussed various approaches in the writings of twentieth-century and recent thinkers, this thesis puts forward its own ecclesiological position informed by Charles Taylor, Hans-Georg Gadamer and Karl Rahner. The aim is to take Ignatian studies forward by combining relational anthropology, hermeneutics and a sacramental understanding of the Church, and to apply this synthesis to the practice of giving Ignatian Exercises. The final chapter discusses a selection of cases in the light of my ecclesiological position. The synthesis and application claim originality.

Diploma thesis focuses its attention on life and work composer, poet, music theorist Christoper Demantius and his two collections compositions Tympanum militare (1600, 1615). First part of diploma thesis brings on updated composers biography, evaluation his creation and detection of all contexts with bohemian music culture in age before the Battle of White mountain. In the second part author makes thorough text and music analysis of both collections Tympanum militare. The obtained results includes into wider music-historical context. The part of this thesis is edition of collection from 1600.