The thesis analyzes formation of Muslim nationalism identity during the 20th century and then its radical discursive transformation in the context of the Bosnian war between 1992 and 1995 and the conflicting struggle with neighboring Serbian nationalism. Internal redefinition of the Muslim/Bosniak national identity is examined in the context of a number of structural, institutional and discursive continuities and discontinuities, as both a contingent and determined event at the same time. As a result of these heterogeneous processes, the current Bosniak national identity is mainly homogenized around the symbols of Islam and the national myth of eternal suffering of Bosniaks and the age-long genocidal endeavor of Non-Bosniaks that resulted in the "Serbian genocide/Holocaust" over Bosniaks between 1992 and 1995. Key words War, nationalism, national identity, ethnic conflict, nation-building, Bosniak nationalism, Muslim nationalism, Serbian nationalismm, Islam, genocide, Holocaust, Bosnia and Herzegovina, Bosnian war

<p>Pola veka nakon ukidanja apsolutizma je u mađarskoj književnosti bio period preporoda, razvoja građanstva, kada su &scaron;irom Mađarske osnivane nove institucije književnosti i naučnog života. U gimnazijama Bačke i Banata su posle 1867. godine omladinu poučavali visokoobrazovani profesori klasične filologije i književnosti, njihove studije sa tematikom iz istorije književnosti i kritičke recenzije dela su redovito objavljivane u &scaron;kolskim biltenima, a njihovi udžbenici i radovi namenjeni &scaron;iroj publici su bili dostupni i brojnijoj čitalačkoj publici. Pažnja nekolicine učenih profesora somborske i pančevačke gimnazije se tada okrenula prema srpskoj književnosti, nastao je ceo niz prevoda srpskih junačkih pesama i srpske romantične poezije, a pojavili su se i prvi tomovi mađarsko&ndash;srpskih rečnika. Prvi roman na mađarskom jeziku je objavljen 1868-e godine u Somboru, da bi se nakon toga do 1918-e razvijao i obogaćivao u sve čistijoj estetskoj formi. U lirici se 1880-ih godina javljaju atmosfera, doživljaj života i predela u Bačkoj i Banatu, dok autori istovremeno i naučnih i beletrističkih putopisa otkrivaju lepote i kulturnu ba&scaron;tinu zavičaja, pa i &scaron;ire: donjeg toka Dunava, Slavonije i Bosne. Mađarska književnost na&scaron;ih krajeva je u prvih pet decenija&nbsp;postojanja od početnih uspeha stigla do generacije Dežea Kostolanjija (Kosztol&aacute;nyi Dezső), čiji su članovi stvorili najveća dela mađarske književnosti XX veka.</p> / <p>The half century following the eradication of absolutism witnessed the renaissance of literature, the era of embourgeoisement, the time when the new literary and scientific institutions were established throughout Hungary. After 1867 young people in gymnasiums were taught by teachers erudite in classical philology and literature; their papers in literary history and analyses were regularly published in the school reports, and their school textbooks and studies written for the general public reached a wide circle of readers. It was at this time that the interest of a number of teachers in the gymnasiums in Zombor and Pancsova was aroused in Serbian literature; consequently, works of Serbian romantic poetry and heroic songs appeared in Hungarian translation one after the other, and the first Hungarian &ndash; Serbian dictionaries were compiled. The first Hungarian novel was published in Zombor in 1868, and was followed by several in aesthetically more and more purified form until 1918. Lyric poetry became imbued with the atmosphere, sensation of life and experience of the landscape of B&aacute;cska and B&aacute;n&aacute;t, while travelogues, scientific and literary at the same time, revealed the beauties and the cultural history of the homeland and beyond it of the Lower Danube Region, Slavonia and Bosnia. Within the span of fifty years Hungarian literature of our region developed from its initial successes as far as Dezső Kosztol&aacute;ny&rsquo;s generation whose members created works worthy of being ranked among the&nbsp;best works of 20th century Hungarian literature</p>

<p>Питање експресионистичког наслеђа у поетички вишеслојној савременој српској поезији остало је занемарено у нашој књижевној науци, иако је у питању један од њених највиталнијих традицијских токова. Отуда се отвара значајно поље истраживања бројних интертекстуалних веза и утицаја експресионистичке традиције у поезији најистакнутијих српских песника друге половине XX века (М. Павловић, С. Раичковић, И. В. Лалић, Б. Петровић, Љ. Симовић, А. Ристовић, Д. Смиљанић, Н. Тадић). Утицај експресионистичке поетике у њиховој поезији није био директан и очит, него дубоко и спонтано уткан у њихову самосвојну песничку визију, што ове песнике и чини већ признатим, савременим &bdquo;класицима&rdquo; наше поезије. Експресионистичка традиција активирана је у њиховој поезији на стваралачки нов, креативан начин, у постмодернистичком кључу и садејству са другим, често опречним традицијским токовима (од неосимболизма и неонадреализма, до дубинских наслага усменог и средњовековног наслеђа), што је стварало неочекиване интертекстуалне спојеве и нов песнички квалитет.<br />На интертекстуалном и компаратистичком плану, уочавају се бројне духовно-поетичке сродности наших савремених песника са најзначајнијим експресионистичким ауторима у нашем и европском књижевном контексту (М. Црњански, Растко Петровић, Д. Васиљев, Г. Бен, Г. Тракл, Г. Хајм, Е. Ласкер-Шилер).<br />И поред свих специфичности и разлика индивидуалних поетика ових песника, утврдили смо да у њиховој поезији долази до реактуализације готово свих експресионистичких топоса (топоса града, смрти, рата, апокалипсе, &bdquo;живих мртваца&rdquo;, космоса/хаоса, дисоцијације и подвојености субјекта, као и топоса божанско/сатанско). Проблематизујући ове експресионистичке топосе у новим књижевно-историјским и цивилизацијским околностима, наши савремени песници отварају бројна питања духовног, личног и колективног идентитета и опстанка човека на крају другог миленијума. Такође, у њиховом песништву издвојили смо низ кључних експресионистичких стилско-реторичких и обликовних поступака, међу којима је на првом месту поступак гротеске и дисторзије, симултаности, црног хумора, колажа и монтаже, дисоцијативног низања слика, одуховљења и апстраховања материје, као и поступак интертекстуалности и цитатности. Утицај експресионистичке поетике огледа се и на формалном плану, у смислу деструкције и деканонизације традиционалних родољубивих и религиозних жанрова, као и усмених, фолклорних облика басми, бајалица, ругалица, гатки. Долази до жанровских померања и преплитања различитих језичко-формалних модела, од традиционалних, класичних облика (најчешће сонета), до слободног стиха и модерног, неоавангардног поигравања језиком и формом песме, односно песме у прози (прозаиде).</p><p>Истраживање експресионистичког наслеђа показује да су се из поетичке раслојености српског и европског експресионизма развиле и различите неоекспресионистичке струје нашег савременог песништва: критичка, (Љ. Симовић, Б. Петровић, делимично М. Павловић), неосуматраистичка (С. Раичковић), метафизичка (А. Ристовић, Д. Смиљанић), нихилистичка (Н. Тадић), религиозна (једним слојем свог песништва Иван В. Лалић и Новица Тадић).<br />Експресионизам је тако у трајно наслеђе нашој савременој поезији оставио дух критичког преиспитивања свих досадашњих духовних, културних, књижевних, историјских тековина, &bdquo;певање кризе&rdquo;, расапа вредности и визију &bdquo;сумрака човечанства&rdquo;, намећући се као исходиште даљих, постмодернистичких трагања и преиспитивања граница и моћи певања.</p> / <p>Pitanje ekspresionističkog nasleđa u poetički višeslojnoj savremenoj srpskoj poeziji ostalo je zanemareno u našoj književnoj nauci, iako je u pitanju jedan od njenih najvitalnijih tradicijskih tokova. Otuda se otvara značajno polje istraživanja brojnih intertekstualnih veza i uticaja ekspresionističke tradicije u poeziji najistaknutijih srpskih pesnika druge polovine XX veka (M. Pavlović, S. Raičković, I. V. Lalić, B. Petrović, LJ. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić). Uticaj ekspresionističke poetike u njihovoj poeziji nije bio direktan i očit, nego duboko i spontano utkan u njihovu samosvojnu pesničku viziju, što ove pesnike i čini već priznatim, savremenim &bdquo;klasicima&rdquo; naše poezije. Ekspresionistička tradicija aktivirana je u njihovoj poeziji na stvaralački nov, kreativan način, u postmodernističkom ključu i sadejstvu sa drugim, često oprečnim tradicijskim tokovima (od neosimbolizma i neonadrealizma, do dubinskih naslaga usmenog i srednjovekovnog nasleđa), što je stvaralo neočekivane intertekstualne spojeve i nov pesnički kvalitet.<br />Na intertekstualnom i komparatističkom planu, uočavaju se brojne duhovno-poetičke srodnosti naših savremenih pesnika sa najznačajnijim ekspresionističkim autorima u našem i evropskom književnom kontekstu (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Ben, G. Trakl, G. Hajm, E. Lasker-Šiler).<br />I pored svih specifičnosti i razlika individualnih poetika ovih pesnika, utvrdili smo da u njihovoj poeziji dolazi do reaktualizacije gotovo svih ekspresionističkih toposa (toposa grada, smrti, rata, apokalipse, &bdquo;živih mrtvaca&rdquo;, kosmosa/haosa, disocijacije i podvojenosti subjekta, kao i toposa božansko/satansko). Problematizujući ove ekspresionističke topose u novim književno-istorijskim i civilizacijskim okolnostima, naši savremeni pesnici otvaraju brojna pitanja duhovnog, ličnog i kolektivnog identiteta i opstanka čoveka na kraju drugog milenijuma. Takođe, u njihovom pesništvu izdvojili smo niz ključnih ekspresionističkih stilsko-retoričkih i oblikovnih postupaka, među kojima je na prvom mestu postupak groteske i distorzije, simultanosti, crnog humora, kolaža i montaže, disocijativnog nizanja slika, oduhovljenja i apstrahovanja materije, kao i postupak intertekstualnosti i citatnosti. Uticaj ekspresionističke poetike ogleda se i na formalnom planu, u smislu destrukcije i dekanonizacije tradicionalnih rodoljubivih i religioznih žanrova, kao i usmenih, folklornih oblika basmi, bajalica, rugalica, gatki. Dolazi do žanrovskih pomeranja i preplitanja različitih jezičko-formalnih modela, od tradicionalnih, klasičnih oblika (najčešće soneta), do slobodnog stiha i modernog, neoavangardnog poigravanja jezikom i formom pesme, odnosno pesme u prozi (prozaide).</p><p>Istraživanje ekspresionističkog nasleđa pokazuje da su se iz poetičke raslojenosti srpskog i evropskog ekspresionizma razvile i različite neoekspresionističke struje našeg savremenog pesništva: kritička, (LJ. Simović, B. Petrović, delimično M. Pavlović), neosumatraistička (S. Raičković), metafizička (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistička (N. Tadić), religiozna (jednim slojem svog pesništva Ivan V. Lalić i Novica Tadić).<br />Ekspresionizam je tako u trajno nasleđe našoj savremenoj poeziji ostavio duh kritičkog preispitivanja svih dosadašnjih duhovnih, kulturnih, književnih, istorijskih tekovina, &bdquo;pevanje krize&rdquo;, rasapa vrednosti i viziju &bdquo;sumraka čovečanstva&rdquo;, namećući se kao ishodište daljih, postmodernističkih traganja i preispitivanja granica i moći pevanja.</p> / <p>The question of expressionist heritage in poetic multilayer contemporary Serbian poetry has been neglected in our literary science, although it is one of its most vital traditional trends. A significant field of research of numerous intertextual ties and influence of expressionist tradition in the poetry of the most prominent Serbian poets of the second half of XX century (M. Pavlović, S. Raičković, Ivan V. Lalić, B. Petrović, Lj. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić) is therefore revealed. The influence of expressionist poetics in their poetry was not direct and obvious, but deeply and spontaneously interlaced in their unique poetic vision, which makes these poets already recognised, contemporary &bdquo;classics&rdquo; of our poetry. The expressionist tradition was activated in their poetry in a new inventive and creative fashion, in postmodernism clue, and in interaction with the other, often opponent traditional trends (from neosymbolism and neosurrealism, to deep layers of oral and medieval heritage), which has created unexpected intertextual bonds and new poetic quality.<br />At the intertextual and comparative level, a numerous spiritual and poetic similarities of our contemporary poets with the most significant expressionist authors in our and European literary context can be observed (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Benn, G. Trakl, G. Heym, E. Lasker-Sch&uuml;ler).<br />Besides all specificities and differences in individual poetics of these poets, we have identified the reactualisation of almost all expressionist toposes in their poetry (toposes of city, death, war, apocalypse, &bdquo;living deadˮ, cosmos/chaos, dissociative and divided subject, and divine/satan topos). By problematising these expressionist toposes in new literary-historic and civilisation circumstances, our contemporary poets open numerous questions of spiritual, personal and collective identity and survival of a man at the end of second millennium. Furthermore, we have detected a range of key expressionist stylistic-rhetorical and structural procedures, among others primarily the procedures of grotesque and distortion, simultaneity, black humour, collage and montage, dissociative sequence of images, spiritualising and abstracting matter, and the procedure of intertextuality and citationality.<br />The influence of expressionist poetry is also reflected on a formal plan, in terms of destruction and decanonization of traditional patriotic and religious genres, as well as oral, folk forms of chants, incantations, mocking poems, tales. There has been genres shifting and interlacing of different language and formal models, from traditional, classical forms (most<br />4<br />often sonnets), to free verse and modern, neoavant-garde play with the language and the form of a poem or a prose poem.<br />The research of expressionist heritage shows that different neoexpressionist currents of our contemporary poetry have developed from the poetic diversity of Serbian and Europe expressionism: critical (Lj. Simović, B. Petrović, partially M. Pavlović), neosumatraistic (S. Raičković), metaphysical (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistic (N. Tadić), religious (in a layer of their poetry Ivan V. Lalić and Novica Tadić).<br />The expressionism has thus left a spirit of critical questioning of all present spiritual, cultural, literal, historic inheritance, &bdquo;singing the crisis&rdquo;, destruction of values and vision of &bdquo;dusk of mankindˮ as a permanent heritage in our contemporary poetry, placing itself as an outcome of further postmodern searches and questioning of limits and power of poetry.</p>

<p>Ауторка је у раду систематизовала и представила слике, представе и стереотипе које су канонизовани песници српског романтизма у својим делима&nbsp; конструисали о Србима и Другима, проблематизовала је и истражила везу и утицај канона на креирање слика и представа и њихову међусобну условљеност.</p> / <p>Autorka je u radu sistematizovala i predstavila slike, predstave i stereotipe koje su kanonizovani pesnici srpskog romantizma u svojim delima&nbsp; konstruisali o Srbima i Drugima, problematizovala je i istražila vezu i uticaj kanona na kreiranje slika i predstava i njihovu međusobnu uslovljenost.</p> / <p>In this work, the author systematized and presented the images, notions and stereotypes that the canonized poets of Serbian romanticism have constructed in their works about Serbs and Others, questioning and researching the relationship and the influence of canons on creation of images and notions and their mutual conditionality.</p>

<p>Кулинарска лексика уопште, као и<br />кулинарска лексика Војводине није до сада<br />детаљније са лексичко семантичког и<br />творбеног аспекта обрађивана (осим у<br />појединим приказима наших дијелектолога и<br />лексикографа), али је свакако она (не у<br />потпуности) део српских важнијих<br />дијалекатских речника (Од Вукова до<br />Речника српских говора Војводине) и<br />речника општег типа.<br />У истраживачком раду је примењена у нас<br />одомаћена теорија семантичких поља руског<br />етнолингвисте Никите Толстоја. У лексичко<br />семантичкој и творбеној анализи као и у<br />лексикографској обради примењен је<br />дескриптивни, лингвогеографски и<br />компаративни метод.<br />Обрађено је шеснаест семантичких поља:<br />Намирнице, Оброци, Припремање хране,<br />Зимница, Млеко , млечни производи и јела<br />од млека, Супе и чорбе, Јела од теста,<br />Јела од јаја, Јела од меса, Месне<br />прерађевине, Врсте меса и делови, Умаци,<br />Јела од поврћа, Колачи, слаткиши, Пића,<br />Јела приликом разних светковина.<br />Материјал је и лексикографски уобличен, а<br />потом картографисан.</p> / <p>Kulinarska leksika uopšte, kao i<br />kulinarska leksika Vojvodine nije do sada<br />detaljnije sa leksičko semantičkog i<br />tvorbenog aspekta obrađivana (osim u<br />pojedinim prikazima naših dijelektologa i<br />leksikografa), ali je svakako ona (ne u<br />potpunosti) deo srpskih važnijih<br />dijalekatskih rečnika (Od Vukova do<br />Rečnika srpskih govora Vojvodine) i<br />rečnika opšteg tipa.<br />U istraživačkom radu je primenjena u nas<br />odomaćena teorija semantičkih polja ruskog<br />etnolingviste Nikite Tolstoja. U leksičko<br />semantičkoj i tvorbenoj analizi kao i u<br />leksikografskoj obradi primenjen je<br />deskriptivni, lingvogeografski i<br />komparativni metod.<br />Obrađeno je šesnaest semantičkih polja:<br />Namirnice, Obroci, Pripremanje hrane,<br />Zimnica, Mleko , mlečni proizvodi i jela<br />od mleka, Supe i čorbe, Jela od testa,<br />Jela od jaja, Jela od mesa, Mesne<br />prerađevine, Vrste mesa i delovi, Umaci,<br />Jela od povrća, Kolači, slatkiši, Pića,<br />Jela prilikom raznih svetkovina.<br />Materijal je i leksikografski uobličen, a<br />potom kartografisan.</p> / <p>Culinary lexicon as such, as well as the<br />culinary lexicon of Vojvodina Region has so far<br />not been systematically examined in the lexicosemantic<br />and word-formation aspect (except for<br />some reviews of our dialectologists and lexicographers). However, it is (yet not</p><p>completely) a part of some major Serbian<br />dialect dictionaries (from Rječnik, a dictionary<br />by Vuk Stefanović Karadžić to Dictionary of<br />Serbian Vojvodina Speech) as well as the<br />range of general dictionaries.<br />The research implied the semantic field<br />theory developed by Russian ethno-linguist<br />Nikita Tolstoy, which is commonly applied<br />approach in our region. Lexico-semantic and<br />word-formation analysis as well as<br />lexicographic processing were performed<br />applying descriptive and linguo-geographic<br />methods.<br />Sixteen semantic fields were analyzed:<br />Foodstuffs; Meals; Food Preparation; Winter<br />Stores; Milk; Dairy Products and Dishes; Soups<br />and Stocks; Pasta and Savory Dishes; Egg<br />Dishes; Meat Dishes; Meat Products; Meat<br />Types and Cuts; Sauces; Vegetable Dishes;<br />Cakes, Cookies and Sweets; Drinks and<br />Beverages; Festive Foods. The material was<br />lexicographically edited and cartographed.</p>