<p>Намера студије јесте да се целокупни досадашњи драмски опус Виде Огњеновић<br />сагледа у ширем контексту савремене српске драматургије и књижевне традиције. Овакав<br />задатак подразумева анализу примењеног литерарно-драматуршког поступка, тематско-<br />мотивских одредница, жанровских и стилских особености, језичког израза,<br />карактеризације ликова, односа према историјским, политичким, идеолошким, културним,<br />социјалним и другим друштвеним феноменима. За реализацију тако дефинисаног циља<br />истраживања, било је неопходно формирати својеврсни координатни систем. Унутар<br />система једна оса представља најзначајније ауторе и њихова репрезентативна дела, који су<br />кључни за развој савремене српске драме од Другог светског рата до прве деценије овог<br />века, а друга оса означава књижевну традицију као недвосмислену исходишну тачку и<br />креативну инспирацију. Рад је подељен у три органски повезане целине: &bdquo;Савремена<br />српска драма&rdquo;, &bdquo;Драмски опус Виде Огњеновић&rdquo; и &bdquo;Књижевна традиција као креативна<br />инспирација</p> / <p>Namera studije jeste da se celokupni dosadašnji dramski opus Vide Ognjenović<br />sagleda u širem kontekstu savremene srpske dramaturgije i književne tradicije. Ovakav<br />zadatak podrazumeva analizu primenjenog literarno-dramaturškog postupka, tematsko-<br />motivskih odrednica, žanrovskih i stilskih osobenosti, jezičkog izraza,<br />karakterizacije likova, odnosa prema istorijskim, političkim, ideološkim, kulturnim,<br />socijalnim i drugim društvenim fenomenima. Za realizaciju tako definisanog cilja<br />istraživanja, bilo je neophodno formirati svojevrsni koordinatni sistem. Unutar<br />sistema jedna osa predstavlja najznačajnije autore i njihova reprezentativna dela, koji su<br />ključni za razvoj savremene srpske drame od Drugog svetskog rata do prve decenije ovog<br />veka, a druga osa označava književnu tradiciju kao nedvosmislenu ishodišnu tačku i<br />kreativnu inspiraciju. Rad je podeljen u tri organski povezane celine: &bdquo;Savremena<br />srpska drama&rdquo;, &bdquo;Dramski opus Vide Ognjenović&rdquo; i &bdquo;Književna tradicija kao kreativna<br />inspiracija</p> / <p>This study is aimed at offering an overview of the entire dramatic oeuvre of Vida<br />Ognjenović to date within the wider context of the contemporary Serbian dramaturgy and literary<br />tradition. This objective entails an analysis of the literary-dramatic procedure used, as well as the<br />thematic-motif determinants, distinctive features in regard to genre and style, linguistic<br />expression, characterisation, attitude towards historical, political, ideological, cultural, social and<br />other societal phenomena. In order to accomplish the objective of research thus formulated, it<br />was necessary to form a singular coordinate system. One coordinate axis represents major<br />authors and their representative works, which bear crucial significance for the development of<br />the contemporary Serbian drama from World War II to the first decade of this century, while the<br />other axis represents literary tradition as an unambiguous point of origin and creative inspiration.<br />The study is divided into three organically related units: &lsquo;Contemporary Serbian drama&rsquo;,<br />&lsquo;Dramatic oeuvre of Vida Ognjenović&rsquo; and &lsquo;Literary tradition as creative inspiration&rsquo;.</p>

<p>Средином 19. века настављају се<br />европски револуционарни процеси који су<br />захватили и просторе Хабзбуршке<br />монархије. У овим процесима нашао се и<br />српски народ који је, својом<br />&bdquo;густином&ldquo;,заузимао јужни део<br />Mонархије.Захваљујући привилегијама<br />добијеним од аустријског цара Леополда I, а<br />које је &bdquo;заслужио&ldquo; српски патријарх Арсеније<br />III Чарнојевић, Срби су се у политичком<br />смислупоставиликао верски одређен народ.<br />У периоду од 1690. до 1918. године српска<br />црквена хијерархија, српски политички<br />прваци и други значајни представници<br />српског народа трудили су се да очувају<br />статус и права српског становништва. Са<br />своје стране, бечке власти су константно<br />настојале да српске привилегије сузе и<br />оспоре, да би их пред крај Монархије и<br />потпуно укидале. Било је то питање<br />опстанка и очувања верског, националног и<br />културног идентитета српског народа,најпре<br />у Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19.<br />века у Аустроугарској. Надолазећи догађаји<br />који су 1848-1849. године усталасали средњу<br />Европу, прелили су се и на аустријску<br />царевину. Она није била национално<br />компактна држава, већ је у свом саставу<br />имала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци,<br />Срби, Румуни...), који су бројчано<br />надмашили немачко становништво. У овим<br />догађајима, који су у суштини део<br />историјских токова,значајну, а неретко и<br />пресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују на</p><p>политичкој сцени.<br />Таква личност у српском народу био је<br />и Ђорђе Стратимировић. Потицао је из<br />значајне српске породице Стратимировић,<br />која своје порекло води из Херцеговине.<br />Родоначелници ове породице били су Петар<br />Стратимировић и његов син Вучко<br />Петровић-Стратимировић. Вучков син био је<br />Богић Вучковић - Стратимировић.<br />Окончањем првог аустро-турског рата<br />Пожаревачким миром 1718. године,<br />порастао је углед Аустрије међу Србима у<br />Херцеговини, тако да у следећем аустро-<br />турском рату 1737-1739. године, Срби нуде<br />своје услуге и узимају учешће у рату. Богић<br />Стратимировић је,1737. године,заповеднику<br />грофу Херберштајну понудио 30.000 војника<br />за рат против Турака. Ипак, цео пројекат се<br />није остварио због мира који је 1739. године<br />склопљен између Аустрије и Турске. Након<br />тога, у периоду од 1743-1745. године, Богић<br />и његов брат Никола преговарају у Бечу о<br />насељавању Стратимировића у Аустрији.<br />Најпре им је додељена пустара Сириг у<br />Бачкој, а када је тај посед предат бачком<br />владики, Богић и његова три брата (Јован,<br />Тома и Никола) у замену су добили посед<br />Кулпин. Када је царица Марија Терезија<br />отпочела са интензивнијим издавањем<br />племићких диплома знаменитијим српским<br />породицама, са циљем да их придобијеза<br />своје војне и друге планове, племство је<br />стекла и породица Стратимировић.Из ове<br />породице је знаменити и утицајни<br />карловачки митрополит Стефан<br />Стратимировић, стриц Ђорђа<br />Стратимировића, што је, како се<br />испоставило, било итекако важно за будућу<br />судбину и улогу Ђорђа у наступајућим<br />историјским догађајима.<br />Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19.<br />фебруара 1822. године у Новом Саду, у кући<br />свог деде по мајци Јована Петровића. Његов<br />отац Василије био је &bdquo;миран и озбиљан<br />човек&ldquo;, кулпински велепоседник уз то и<br />образован. Слободно време проводио је<br />читајући научну литературу. Радио је и као<br />фишкал (адвокат) фрушкогорских<br />манастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзор</p><p>лутеранског свештеника Словака Рохоњија и<br />кућног пријатеља познатог српског писца<br />Милована Видаковића. Снажне утиске на<br />младог Ђорђа остављале су приче о<br />херојским подвизима из јуначког рода<br />Стратимировића и живо сећање, на истина<br />ретке, али упечатљиве доласке митрополита<br />Стратимировића у Кулпин. И поред<br />противљења родитеља определио се за<br />војнички позив који је тада између осталог<br />нудио прилику за брзо напредовање,<br />посебно Србина племенитог рода. Похађао је<br />нижу Евангелистичку гимназију у Новом<br />Врбасу. Након изненадне смрти оца,поред<br />попустљиве мајке,испунила му се жеља да<br />постане војник. Похађање академије у<br />Тителу, на кадетском курсу (тзв.<br />математика), омогућило му је да буде одмах<br />примљен у други разред инжењеријске<br />академије у Бечу. Тамо је провео следећих<br />пет година, од 1837. до 1841.,где је као<br />узоран ученик стекао многобројне<br />пријатеље. Један од најбољих другова био<br />му је Фердинанд Бауер, који је касније<br />постао барон и министар рата. Из академије<br />је изашао у чину потпоручника дакле постао<br />је официр. Био је распоређен на службу у<br />регименту у Милану, где је био омиљен<br />међу својим колегама. Истицао се као частан<br />и храбар човек. Ускоро је стицајем пре свега<br />приватних разлога 1843. године напустио<br />војну службу.<br />Већ почетком бурних догађаја 1848.<br />године Стратимировић је узео активно<br />учешће у њима. Образован, родољубив, млад<br />и пун енергије а при томе разумевајући<br />политичку и друштвену ситуацију и стање у<br />коме се нашао српски народ пре свега у<br />односу на Мађаре био је одмах између<br />осталог и захваљујући свом пореклу<br />прихваћен од српских првака и српског<br />народа. Након састанка српске делегације<br />чији је био члан са Лајошем Кошутом и<br />Мађарима у Пешти 1848. године,стекао је<br />велике симпатије и поверење народа. Његово<br />војничко умеће, храброст, способност и<br />неоспорна харизма показали су се већ у<br />првом значајнијем сукобу Срба и Мађара,<br />приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године.</p><p>Тада је, захваљујући енергичној команди<br />Ђорђа Стратимировића, овај напад је<br />одбијен, а Мађари су претрпели свој први<br />пораз. То је Стратимировићу у народу<br />донело велики углед и титулу &bdquo;вожда&ldquo;.<br />Доказао се Стратимировић и у многим<br />будућим биткама и догађајима,али је ова<br />популарност,са друге, стране навукла и<br />омразу, пре свега духовног поглавара Срба у<br />монархији патријарха Јосифа Рајачића и<br />његовог утицајног окружења. У том сукобу<br />са конзервативним делом српског друштва,<br />Стратимировић није имао успеха као на<br />бојном пољу, на челу српске војске.<br />У суштини, Ђорђе Стратимировић се,<br />обзиром на своје младе године, веома добро<br />носио са проблемима у овим тешким<br />исудбоносним догађајима. Показао се као<br />успешан стратег и командант. Добро се<br />снашао и у замршеним политичким играма и<br />при томе је дао велики допринос стварању<br />Српске Војводине и поред свих потешкоћа<br />којима је био изложен српски народ на<br />просторима Јужне Угарске.<br />У раду су коришћени постојећа литература,<br />објављена и необјављена, а пре свега богата<br />архивска грађавезана за револуционарне<br />догађаје 1848. и 1849. године и активности<br />Ђорђа Стратимировића у њима, затим<br />успомене савременика, посебно Ђорђа<br />Стратимировића, домаћа и страна<br />периодика, посебно немачка, српска и<br />мађарска, архивска грађа. Рад је организован<br />по тематско-хронолошком принципу уз<br />оцену кључних односа Ђорђа<br />Стратимировића са патријархом Рајачићем и<br />Стеваном Книћанином.</p> / <p>Sredinom 19. veka nastavljaju se<br />evropski revolucionarni procesi koji su<br />zahvatili i prostore Habzburške<br />monarhije. U ovim procesima našao se i<br />srpski narod koji je, svojom<br />&bdquo;gustinom&ldquo;,zauzimao južni deo<br />Monarhije.Zahvaljujući privilegijama<br />dobijenim od austrijskog cara Leopolda I, a<br />koje je &bdquo;zaslužio&ldquo; srpski patrijarh Arsenije<br />III Čarnojević, Srbi su se u političkom<br />smislupostavilikao verski određen narod.<br />U periodu od 1690. do 1918. godine srpska<br />crkvena hijerarhija, srpski politički<br />prvaci i drugi značajni predstavnici<br />srpskog naroda trudili su se da očuvaju<br />status i prava srpskog stanovništva. Sa<br />svoje strane, bečke vlasti su konstantno<br />nastojale da srpske privilegije suze i<br />ospore, da bi ih pred kraj Monarhije i<br />potpuno ukidale. Bilo je to pitanje<br />opstanka i očuvanja verskog, nacionalnog i<br />kulturnog identiteta srpskog naroda,najpre<br />u Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19.<br />veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događaji<br />koji su 1848-1849. godine ustalasali srednju<br />Evropu, prelili su se i na austrijsku<br />carevinu. Ona nije bila nacionalno<br />kompaktna država, već je u svom sastavu<br />imala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci,<br />Srbi, Rumuni...), koji su brojčano<br />nadmašili nemačko stanovništvo. U ovim<br />događajima, koji su u suštini deo<br />istorijskih tokova,značajnu, a neretko i<br />presudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju na</p><p>političkoj sceni.<br />Takva ličnost u srpskom narodu bio je<br />i Đorđe Stratimirović. Poticao je iz<br />značajne srpske porodice Stratimirović,<br />koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine.<br />Rodonačelnici ove porodice bili su Petar<br />Stratimirović i njegov sin Vučko<br />Petrović-Stratimirović. Vučkov sin bio je<br />Bogić Vučković - Stratimirović.<br />Okončanjem prvog austro-turskog rata<br />Požarevačkim mirom 1718. godine,<br />porastao je ugled Austrije među Srbima u<br />Hercegovini, tako da u sledećem austro-<br />turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nude<br />svoje usluge i uzimaju učešće u ratu. Bogić<br />Stratimirović je,1737. godine,zapovedniku<br />grofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnika<br />za rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat se<br />nije ostvario zbog mira koji je 1739. godine<br />sklopljen između Austrije i Turske. Nakon<br />toga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogić<br />i njegov brat Nikola pregovaraju u Beču o<br />naseljavanju Stratimirovića u Austriji.<br />Najpre im je dodeljena pustara Sirig u<br />Bačkoj, a kada je taj posed predat bačkom<br />vladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan,<br />Toma i Nikola) u zamenu su dobili posed<br />Kulpin. Kada je carica Marija Terezija<br />otpočela sa intenzivnijim izdavanjem<br />plemićkih diploma znamenitijim srpskim<br />porodicama, sa ciljem da ih pridobijeza<br />svoje vojne i druge planove, plemstvo je<br />stekla i porodica Stratimirović.Iz ove<br />porodice je znameniti i uticajni<br />karlovački mitropolit Stefan<br />Stratimirović, stric Đorđa<br />Stratimirovića, što je, kako se<br />ispostavilo, bilo itekako važno za buduću<br />sudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućim<br />istorijskim događajima.<br />Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19.<br />februara 1822. godine u Novom Sadu, u kući<br />svog dede po majci Jovana Petrovića. NJegov<br />otac Vasilije bio je &bdquo;miran i ozbiljan<br />čovek&ldquo;, kulpinski veleposednik uz to i<br />obrazovan. Slobodno vreme provodio je<br />čitajući naučnu literaturu. Radio je i kao<br />fiškal (advokat) fruškogorskih<br />manastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzor</p><p>luteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija i<br />kućnog prijatelja poznatog srpskog pisca<br />Milovana Vidakovića. Snažne utiske na<br />mladog Đorđa ostavljale su priče o<br />herojskim podvizima iz junačkog roda<br />Stratimirovića i živo sećanje, na istina<br />retke, ali upečatljive dolaske mitropolita<br />Stratimirovića u Kulpin. I pored<br />protivljenja roditelja opredelio se za<br />vojnički poziv koji je tada između ostalog<br />nudio priliku za brzo napredovanje,<br />posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao je<br />nižu Evangelističku gimnaziju u Novom<br />Vrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,pored<br />popustljive majke,ispunila mu se želja da<br />postane vojnik. Pohađanje akademije u<br />Titelu, na kadetskom kursu (tzv.<br />matematika), omogućilo mu je da bude odmah<br />primljen u drugi razred inženjerijske<br />akademije u Beču. Tamo je proveo sledećih<br />pet godina, od 1837. do 1841.,gde je kao<br />uzoran učenik stekao mnogobrojne<br />prijatelje. Jedan od najboljih drugova bio<br />mu je Ferdinand Bauer, koji je kasnije<br />postao baron i ministar rata. Iz akademije<br />je izašao u činu potporučnika dakle postao<br />je oficir. Bio je raspoređen na službu u<br />regimentu u Milanu, gde je bio omiljen<br />među svojim kolegama. Isticao se kao častan<br />i hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svega<br />privatnih razloga 1843. godine napustio<br />vojnu službu.<br />Već početkom burnih događaja 1848.<br />godine Stratimirović je uzeo aktivno<br />učešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mlad<br />i pun energije a pri tome razumevajući<br />političku i društvenu situaciju i stanje u<br />kome se našao srpski narod pre svega u<br />odnosu na Mađare bio je odmah između<br />ostalog i zahvaljujući svom poreklu<br />prihvaćen od srpskih prvaka i srpskog<br />naroda. Nakon sastanka srpske delegacije<br />čiji je bio član sa Lajošem Košutom i<br />Mađarima u Pešti 1848. godine,stekao je<br />velike simpatije i poverenje naroda. NJegovo<br />vojničko umeće, hrabrost, sposobnost i<br />neosporna harizma pokazali su se već u<br />prvom značajnijem sukobu Srba i Mađara,<br />prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine.</p><p>Tada je, zahvaljujući energičnoj komandi<br />Đorđa Stratimirovića, ovaj napad je<br />odbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prvi<br />poraz. To je Stratimiroviću u narodu<br />donelo veliki ugled i titulu &bdquo;vožda&ldquo;.<br />Dokazao se Stratimirović i u mnogim<br />budućim bitkama i događajima,ali je ova<br />popularnost,sa druge, strane navukla i<br />omrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba u<br />monarhiji patrijarha Josifa Rajačića i<br />njegovog uticajnog okruženja. U tom sukobu<br />sa konzervativnim delom srpskog društva,<br />Stratimirović nije imao uspeha kao na<br />bojnom polju, na čelu srpske vojske.<br />U suštini, Đorđe Stratimirović se,<br />obzirom na svoje mlade godine, veoma dobro<br />nosio sa problemima u ovim teškim<br />isudbonosnim događajima. Pokazao se kao<br />uspešan strateg i komandant. Dobro se<br />snašao i u zamršenim političkim igrama i<br />pri tome je dao veliki doprinos stvaranju<br />Srpske Vojvodine i pored svih poteškoća<br />kojima je bio izložen srpski narod na<br />prostorima Južne Ugarske.<br />U radu su korišćeni postojeća literatura,<br />objavljena i neobjavljena, a pre svega bogata<br />arhivska građavezana za revolucionarne<br />događaje 1848. i 1849. godine i aktivnosti<br />Đorđa Stratimirovića u njima, zatim<br />uspomene savremenika, posebno Đorđa<br />Stratimirovića, domaća i strana<br />periodika, posebno nemačka, srpska i<br />mađarska, arhivska građa. Rad je organizovan<br />po tematsko-hronološkom principu uz<br />ocenu ključnih odnosa Đorđa<br />Stratimirovića sa patrijarhom Rajačićem i<br />Stevanom Knićaninom.</p> / <p>In the mid-19th century, the ongoing European<br />revolutionary processes spread out to the area of<br />the Habsburg Monarchy. The Serbian nation<br />found itself amidst these processes, being<br />densely populated in the southern region of the<br />Monarchy. Thanks to the privileges granted by<br />the Austrian Emperor Leopold I, and which<br />were &ldquo;deserved&rdquo; by the Serbian patriarch<br />Arsenije III Čarnojević, the Serbs imposed<br />themselves in a political sense as a religiously<br />determined nation. In the period between 1690<br />and 1918, the Serbian church hierarchy, the<br />Serbian political leaders and other significant<br />representatives of the Serbian nation strived to<br />keep the status and rights of the Serbian<br />population. The Viennese authorities, however,<br />on their side made every effort to cut and deny<br />privileges, and finally abolished them<br />completely before the fall of the Monarchy. It<br />was a question of survival and preservation of<br />the religious, national and cultural identity of<br />the Serbian nation, first in the Habsburg<br />Monarchy, and later in the 1860s in Austro-<br />Hungary. The ensuing events which in 1848-<br />1849 shook Central Europe affected the<br />Austrian Empire too. It was not a nationally<br />homogenous country but it consisted of several<br />nations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs,<br />Romanians&hellip;) that outnumbered the German<br />population. In these events, which were<br />essentially parts of historical processes,<br />important roles, and often decisive ones, were<br />held by people who in such circumstances<br />appear on the political scene.<br />Among the Serbs, such a remarkable<br />personality was Djordje Stratimirović. He came<br />from the prosperous Serbian Stratimirovic<br />family originating from Herzegovina. His<br />forefathers were Petar Stratimirović and his son<br />Vučko Petrović-Stratimirović. Vučko&rsquo;s son was<br />Bogić Vučković-Stratimirović. With the end of<br />the Austrian-Turkish war and signing the<br />Požarevac peace treaty in 1718, Austria&rsquo;s<br />population increased among the Serbs in<br />Herzegovina, so in the next Austrian-Turkish<br />war in 137-1739, the Serbs rendered their<br />services and participated in the war. In 1737,<br />Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers to<br />Commander Count Herberstein for the war<br />against the Turks. Nevertheless, the whole<br />project failed due to the peace agreement signed<br />by Austria and Turkey in 1739. Afterwards, in<br />the period between 1743-1745, Bogić and his<br />brother Nikola negotiated in Vienna on settling<br />the Stratimirović family in Austria. First the<br />family received a piece of dry land Sirig in<br />Bačka, but when that property was given to the<br />Bishop of Bačka, Bogić and his three brothers<br />(Jovan, Toma and Nikola) got property in<br />Kulpin in exchange. When Empress Mary<br />Therese commenced a widespread grant of<br />nobility charters to prosperous Serbian families,<br />with the aim of gaining their services for<br />military and other purposes, the Stratimirović<br />family was also granted nobility. The eminent<br />and influential Metropolitan of Sremski<br />Karlovci Stefan Stratimirović, uncle to Djordje<br />Stratimirović, was also from this family, which<br />was &ndash; as it turned out &ndash; particularly important<br />for Djordje&rsquo;s the future role in the upcoming<br />historical events.<br />Djordje Stratimirović was born on 19th<br />February 1822 in Novi Sad, in his the house of<br />his grandfather on his mother&rsquo;s side, Jovan<br />Petrović. His father Vasilije was a &ldquo;timid and<br />serious man,&rdquo; a landowner from Kulpin, and an<br />educated one. He spent his leisure time reading<br />scientific literature. He worked as a lawyer of<br />the monasteries in Fru&scaron;ka Gora. His mother died<br />very early, in 1841. He was educated in Kulpin<br />under the guidance of a Slovak Lutheran priest<br />Rohonji, a family friend of the famous Serbian<br />poet Milovan Vidaković. The young Djordje<br />was deeply impressed by the stories of the<br />heroic deeds of the Stratimirović ancestors, as<br />well as by the vivid memories of the rare but<br />noteworthy visits of Metropolitan Stratimirović<br />to Kulpin. Against his parents&rsquo; wish, he opted<br />for military service, which at the time, among<br />others, offered an opportunity of fast prosperity,<br />especially for a Serb of noble origin. He<br />attended the lower Evangelist Gymnasium in<br />Novi Vrbas. After his father&rsquo;s sudden death,<br />thanks to his mother&rsquo;s conciliatory nature, he<br />fulfilled his wish to become a soldier. Attending<br />the cadet course (the so-called &ldquo;matematika&rdquo;) at<br />the military academy in Titel, enabled him<br />direct admittance to the second grade of<br />engineering academy in Vienna. He spent the<br />following five years there, from 1837 to 1841,<br />where as an outstanding student he made<br />numerous friends. One of his best friends was<br />Ferdinand Bauer, who later became a baron and<br />War Minister. He left the academy with the rank<br />of lieutenant, in other words he became a<br />military officer. He was assigned to the service<br />of the regiment in Milan, where he was highly<br />respected by his fellow officers. He excelled as<br />an honorable and courageous man. Soon, as a<br />result of personal reasons, he left military<br />service in 1843.<br />At the very beginning of the turbulent<br />events of 1848, Stratimirović took an active role<br />in them. Educated, patriotic, young and full of<br />energy, he well understood the political and social circumstances and the situation in which</p><p>the Serbian nation was primarily in relation to<br />the Hungarians, he was immediately accepted<br />among the Serbian leaders and nation owing to<br />his family background, among other reasons. As<br />a member of the Serbian delegation, he met<br />with Lajos Kossuth and the Hungarians in Pest<br />in 1848, and deserved approval and confidence<br />of his own nation. His military skills, courage,<br />abilities and undeniable charismatic personality<br />became prominent in the first battle between the<br />Serbs and Hungarians, on the occasion of<br />General Hrabovsky&rsquo;s attack on Sremski<br />Karlovci on 12th June 1848. Owing to Djordje<br />Stratimirović&rsquo;s energetic command, this attack<br />was resisted and the Hungarians suffered their<br />first defeat. This brought Stratimirović immense<br />reputation and the title of Supreme Leader.<br />Stratimirović approved himself in many<br />successive battles and events, but this<br />popularity, on the other hand, brought along<br />certain enmity, primarily of the spiritual leader<br />of Serbs in the Monarchy, Patriarch Josif<br />Rajačić and his influential circle. In this conflict<br />with the conservative fraction of Serbian<br />society, Stratimirović did not win as he did in<br />the battlefield as the leader of the Serbian army.<br />Essentially, regarding his young age,<br />Djordje Stratimirović dealt with problems<br />skillfully in those difficult and ominous times.<br />He proved a successful strategist and<br />commander. He handled the intricate political<br />games well, and at the same time contributed<br />greatly to the creation of Serbian Vojvodina,<br />despite all the hardships the Serbian nation was<br />facing in the region of Southern Hungary.<br />For the purpose of this study various<br />existing literature has been used, both published<br />and not published, but predominantly archival<br />materials in connection with the Revolution of<br />1848 and 1849, and regarding the activities of<br />Djordje Stratimirović in it. Other sources<br />included the memories of his contemporaries,<br />and especially those of Djordje Stratimirović;<br />Serbian and foreign periodicals; archival<br />sources, predominantly German, Serbian and<br />Hungarian. The paper is organized and based on<br />a thematic-chronological principle, with the<br />assessment of the relationship between Djordje<br />Stratimirović with Patriarch Rajačić and Stevan&nbsp;Knićanin.</p>

<p>Uloga kulture u dru&scaron;tvenim promenama javlja se kao nezaobilazna tema u kontekstu postsocijalističke<br />tranzicije. Ispostavilo se da institucionalna transformacija političkog i ekonomskog uređenja dru&scaron;tva nije<br />dovoljna, te da uspeh institucionalnih promena uveliko zavisi od nacionalne kulture, i promena na nivou cele<br />nacije (Elste, Offe, Preuss, 1998:19). Ekonomska strana tranzicije se pokazala posebno problematičnom jer<br />ekonomske aktivnosti čine veliki deo svakodnevice svakog pripadnika dru&scaron;tva, neprestano ukazujući na<br />probleme vezane za ekonomsku transformaciju dru&scaron;tva. Kada se od nje odvoje apstraktni pokazatelji kojima<br />se savremeni ekonomisti služe očito je da ekonomija sama jeste deo kulture (Beugelsdijk i Maseland,<br />2014:116). Dru&scaron;tvene i kulturne promene u osnovnoj strukturi i vrsti modifikacija kulturnih institucija tokom<br />nekog vremenskog perioda ogledaju se kroz kulturne obrasce (Koković 2005: 228). Primenjujući savremene<br />ekonomske metode i teorije novi institucionalni ekonomisti uglavnom poku&scaron;avaju da izbegnu argumentaciju<br />prisutnu u drugim dru&scaron;tvenim naukama &ndash; argumentaciju da institucije nisu rezultat efikasnog re&scaron;enja<br />ekonomskih problema (Granovetter u Biggard ed. 2002:88), već ne&scaron;to mnogo kompleksnije. Ipak, kako se<br />kulturni obrasci manifestuju kao ustaljeni načini pona&scaron;anja te stoga predstavljaju relativno stabilne pojave,<br />oni su takođe i temelj institucionalizacije &ndash; kada se takva pona&scaron;anja nađu u okviru većih koherentnih celina<br />prerastaju u institucionalizovano pona&scaron;anje, učestvujući u izgradnji institucije (Koković 2005: 228). Jedan od<br />nedovoljno istraženih pristupa u sociologiji kulture je legitimacija kulturnih obrazaca, i sledstveno tome<br />legitimacija institucija i institucionalnih sistema. Mehanizmi legitimacije kao socijalne činjenice zahvataju u<br />&scaron;iroko polje kulture, uključujući socijalnu strukturu, odnose moći i slično, pa se ne mogu posmatrati mimo<br />toga (Berger, Luckmann, 1991. Searl, 1996). Sa svoja četri funkcionalna nivoa, prema Bergeru i Lukmanu,<br />legitimacija povezuje čitav socio-kulturni svet zajednice i pripadajućih individua. U kontekstu<br />postsocijalističke tranzicije u Srbiji stanje ekonomske kulture se posebno manifestuje na relacijama između<br />institucija svojine, trži&scaron;ta i nacionalne države, kao specifičnih artikulacija srpske kulture, i za njih vezane<br />kulturne obrasce.<br />Disertacija je imala za cilj da pruži uvid u odnos između institucija svojine, trži&scaron;ta i države kao jednog<br />institucionalnog sklopa iz perspektive ekonomske kulture, a oslanjajući se prvenstveno na legitimaciju<br />institucionalnih i kulturnih obrazaca i sistema. Imajući u vidu složenost zadatka &ndash; stanje u savremenom<br />srpskom dru&scaron;tvu trebalo je objasniti i iz istorijske perspektive &ndash; bilo je neophodno kombinovati različitu vrstu<br />građe i evidencije, i u skladu sa tim različite metode opisa, analize i interpretacije. Pored istorijske građe i<br />radova autora koji su istraživali socioekonomske aspekte srpskog dru&scaron;tva i istorije kori&scaron;ćena je empirijske<br />evidencija prikupljena u okviru Evropskog istraživanja vrednosti (EVS) i Projekta jugoistočnog socijalnog<br />istraživanja (SEESSP). Pomenuta empirijska građa obrađna je klaster analizom kako bi se utvrdili<br />legitimacijski obrasci koji korespondiraju kulturnim obrascima u savremnom srpskom dru&scaron;tvu. Kori&scaron;ćenjem<br />istorijske i savremene evidencije trebalo je utvrditi kakvu ulogu u srpskoj ekonomskoj kulturi ima institucija<br />trži&scaron;ta, i u kakvom je odnosu sa institucijama svojine i države, kao i kako se to menjalo kroz razvoj srpske<br />države od XIX veka naovamo &ndash; kako se u ovom kulturno-institucionalnom trouglu organizovao ekonomski<br />život srpskog dru&scaron;tva.<br />U teorijsko-metodolo&scaron;kom pogledu pokazalo se da su legitimacijski mehanizmi solidni pokazatelji kulturnih<br />obrazaca čak i kada kori&scaron;ćeni podaci nisu optimalni. Sa druge strane, a nimalo neočekivano, ispostavilo se da<br />uvođenje trži&scaron;nih mehanizama u ekonomiju dru&scaron;tva kontekstualno uslovljen postojećim institucionalnim<br />ograničenjima vezanim za svojinu i državno uređenje, kao i &scaron;ire kulturne obrasce i etičke norme dru&scaron;tva. Ne<br />može se govoriti o uvođenju ili neuvođenju trži&scaron;ne ekonomije, već o spcefičnim trži&scaron;nim mehanizmima i<br />njihovoj strukturi i poziciji u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti i kulturi dru&scaron;tva.<br />Kada je reč o srpskom dru&scaron;tvu, identifikovani kulturni obrasci potvrđuju nalaze drugih autora o kulturi u<br />kojoj značajno mesto zauzimaju egalitaristički principi, kolektivizam, i oslanjanje na državu kao<br />dominantnog ekonomskog arbitra. Istorijska analiza takođe sugeri&scaron;e da takva kultura nije rezultat<br />vi&scaron;edecenijskog socijalizma, već joj koreni sežu mnogo dalje u pro&scaron;lost, pojavljujući se kao karakteristika<br />zajednička različitim socio-političkim uređenjima. Kulturni obrasci iz prve decenije XXI veka ukazuju da<br />postoji legitimacijski deficit kad je u pitanju trži&scaron;te. Trži&scaron;te u srpskoj kulturi nije institucionalizovano kao<br />mehanizam pogodan za distribuciju bogatstva, odnosno, većina kulturnih obrazaca ne pozicionira trži&scaron;te kao<br />dobar kriterijum regulacije materijalnih nejednakosti. Takođe, iako većinu kulturnih obrazaca karakteri&scaron;e<br />preferencija privatne svojine, uočljiva su opredeljenja uspostavljena etičkim normama koje važe u srpskom Uloga kulture u dru&scaron;tvenim promenama javlja se kao nezaobilazna tema u kontekstu postsocijalističke</p><p>tranzicije. Ispostavilo se da institucionalna transformacija političkog i ekonomskog uređenja dru&scaron;tva nije<br />dovoljna, te da uspeh institucionalnih promena uveliko zavisi od nacionalne kulture, i promena na nivou cele<br />nacije (Elste, Offe, Preuss, 1998:19). Ekonomska strana tranzicije se pokazala posebno problematičnom jer<br />ekonomske aktivnosti čine veliki deo svakodnevice svakog pripadnika dru&scaron;tva, neprestano ukazujući na<br />probleme vezane za ekonomsku transformaciju dru&scaron;tva. Kada se od nje odvoje apstraktni pokazatelji kojima<br />se savremeni ekonomisti služe očito je da ekonomija sama jeste deo kulture (Beugelsdijk i Maseland,<br />2014:116). Dru&scaron;tvene i kulturne promene u osnovnoj strukturi i vrsti modifikacija kulturnih institucija tokom<br />nekog vremenskog perioda ogledaju se kroz kulturne obrasce (Koković 2005: 228). Primenjujući savremene<br />ekonomske metode i teorije novi institucionalni ekonomisti uglavnom poku&scaron;avaju da izbegnu argumentaciju<br />prisutnu u drugim dru&scaron;tvenim naukama &ndash; argumentaciju da institucije nisu rezultat efikasnog re&scaron;enja<br />ekonomskih problema (Granovetter u Biggard ed. 2002:88), već ne&scaron;to mnogo kompleksnije. Ipak, kako se<br />kulturni obrasci manifestuju kao ustaljeni načini pona&scaron;anja te stoga predstavljaju relativno stabilne pojave,<br />oni su takođe i temelj institucionalizacije &ndash; kada se takva pona&scaron;anja nađu u okviru većih koherentnih celina<br />prerastaju u institucionalizovano pona&scaron;anje, učestvujući u izgradnji institucije (Koković 2005: 228). Jedan od<br />nedovoljno istraženih pristupa u sociologiji kulture je legitimacija kulturnih obrazaca, i sledstveno tome<br />legitimacija institucija i institucionalnih sistema. Mehanizmi legitimacije kao socijalne činjenice zahvataju u<br />&scaron;iroko polje kulture, uključujući socijalnu strukturu, odnose moći i slično, pa se ne mogu posmatrati mimo<br />toga (Berger, Luckmann, 1991. Searl, 1996). Sa svoja četri funkcionalna nivoa, prema Bergeru i Lukmanu,<br />legitimacija povezuje čitav socio-kulturni svet zajednice i pripadajućih individua. U kontekstu<br />postsocijalističke tranzicije u Srbiji stanje ekonomske kulture se posebno manifestuje na relacijama između<br />institucija svojine, trži&scaron;ta i nacionalne države, kao specifičnih artikulacija srpske kulture, i za njih vezane<br />kulturne obrasce.<br />Disertacija je imala za cilj da pruži uvid u odnos između institucija svojine, trži&scaron;ta i države kao jednog<br />institucionalnog sklopa iz perspektive ekonomske kulture, a oslanjajući se prvenstveno na legitimaciju<br />institucionalnih i kulturnih obrazaca i sistema. Imajući u vidu složenost zadatka &ndash; stanje u savremenom<br />srpskom dru&scaron;tvu trebalo je objasniti i iz istorijske perspektive &ndash; bilo je neophodno kombinovati različitu vrstu<br />građe i evidencije, i u skladu sa tim različite metode opisa, analize i interpretacije. Pored istorijske građe i<br />radova autora koji su istraživali socioekonomske aspekte srpskog dru&scaron;tva i istorije kori&scaron;ćena je empirijske<br />evidencija prikupljena u okviru Evropskog istraživanja vrednosti (EVS) i Projekta jugoistočnog socijalnog<br />istraživanja (SEESSP). Pomenuta empirijska građa obrađna je klaster analizom kako bi se utvrdili<br />legitimacijski obrasci koji korespondiraju kulturnim obrascima u savremnom srpskom dru&scaron;tvu. Kori&scaron;ćenjem<br />istorijske i savremene evidencije trebalo je utvrditi kakvu ulogu u srpskoj ekonomskoj kulturi ima institucija<br />trži&scaron;ta, i u kakvom je odnosu sa institucijama svojine i države, kao i kako se to menjalo kroz razvoj srpske<br />države od XIX veka naovamo &ndash; kako se u ovom kulturno-institucionalnom trouglu organizovao ekonomski<br />život srpskog dru&scaron;tva.<br />U teorijsko-metodolo&scaron;kom pogledu pokazalo se da su legitimacijski mehanizmi solidni pokazatelji kulturnih<br />obrazaca čak i kada kori&scaron;ćeni podaci nisu optimalni. Sa druge strane, a nimalo neočekivano, ispostavilo se da<br />uvođenje trži&scaron;nih mehanizama u ekonomiju dru&scaron;tva kontekstualno uslovljen postojećim institucionalnim<br />ograničenjima vezanim za svojinu i državno uređenje, kao i &scaron;ire kulturne obrasce i etičke norme dru&scaron;tva. Ne<br />može se govoriti o uvođenju ili neuvođenju trži&scaron;ne ekonomije, već o spcefičnim trži&scaron;nim mehanizmima i<br />njihovoj strukturi i poziciji u ukupnoj ekonomskoj aktivnosti i kulturi dru&scaron;tva.<br />Kada je reč o srpskom dru&scaron;tvu, identifikovani kulturni obrasci potvrđuju nalaze drugih autora o kulturi u<br />kojoj značajno mesto zauzimaju egalitaristički principi, kolektivizam, i oslanjanje na državu kao<br />dominantnog ekonomskog arbitra. Istorijska analiza takođe sugeri&scaron;e da takva kultura nije rezultat<br />vi&scaron;edecenijskog socijalizma, već joj koreni sežu mnogo dalje u pro&scaron;lost, pojavljujući se kao karakteristika<br />zajednička različitim socio-političkim uređenjima. Kulturni obrasci iz prve decenije XXI veka ukazuju da<br />postoji legitimacijski deficit kad je u pitanju trži&scaron;te. Trži&scaron;te u srpskoj kulturi nije institucionalizovano kao<br />mehanizam pogodan za distribuciju bogatstva, odnosno, većina kulturnih obrazaca ne pozicionira trži&scaron;te kao<br />dobar kriterijum regulacije materijalnih nejednakosti. Takođe, iako većinu kulturnih obrazaca karakteri&scaron;e<br />preferencija privatne svojine, uočljiva su opredeljenja uspostavljena etičkim normama koje važe u srpskom.</p> / <p>The role of culture in social changes appears as unavoidable topic in the context of post-socialist transition. It<br />turned out that institutional transformation of political and economic systems is not sufficient and that social<br />success of instituional changes depends on culture, and requires changes at the national level (Elster, Offe,<br />Preuss, 1998:19). Economic transition has proven particularly problematic given that economic activities<br />make a significant part of daily routine for every member of a society, hence constantly bringing about<br />problems related to economic transformation of a society. Looking beyond abstract indicators contemporary<br />economists rely on economy is obviously part of culture (Beugelsdijk i Maseland, 2014:116). Social and<br />cultural changes in structure and substance of social institutions are manifested over time as changes in<br />cultural patterns (Koković 2005: 228). By applying contemporary economic methods and theories new<br />institutional economists try mainly to avoid an argument present in other social sciences &ndash; institutions are not<br />a result of efficient solution to economic problems (Granovetter u Biggard ed. 2002:88), but rather something<br />much more complex. Cultural patterns as habitual behavioural models manifest relatively stable phenomena,<br />and make foundation for institutionalization &ndash; when such behaviour finds itslef within larger coherent units it<br />turns into institutionalized behaviour, contributing to institution building (Koković 2005: 228). One of the<br />less explored directions in sociology of culture is legitimation of cultural patterns, and subsequently<br />legitimation of institutions and institutional systems. Legitimating mechanisms as identifiable social facts<br />reach into a broad field of culture, including social structure, power relations and similar, and therefore<br />cannot be analyzed separately (Berger, Luckmann, 1991. Searl, 1996). With four functional levels, according<br />to Berger and Luckmann, legitimation connects all socio-cultural world of a community and its members. In<br />the context of post-socialist transition in Serbia the state of economic culture is manifested through relation<br />between institutions of property, market and national state, as specific articulations of Serbian culture and<br />relevant cultural patterns.<br />The goal of the thesis was to provide insight into a relationship between institutions of property, market and<br />the state as an institutional entity from the perspective of economic culture, relying primarily on legitimation<br />of institutional and cultural patterns and systems. Having in mind complexity of the task &ndash; contemporary<br />Serbian society had to be explained from economic culture perspective &ndash; it was necessary to combine a<br />variety of sources and evidence, and accordingly a different ways of description, analysis and interpretation.<br />Apart from historical evidence and works of scholars dealing with socioeconomic aspects of Serbian society<br />and history two other sources of evidence were used: European Values Survey (EVS), and Southeastern<br />European Social Study Project (SEESSP). This empircal evidence was analysed using cluster analysis in<br />order to explore legitimation patterns that corespond to cultural patterns in contemporary Serbian society.<br />Recent empirical evidence was used to assess the role market as an institution plays in Serbian economic<br />culture, and its relation to institutions of property and the state, as well as changes from XIX century onwards<br />&ndash; to analyse how economic life of Serbian society was organised in this cultural-institutional triangle.<br />From methodological and theoretical side legitimation mechanisms proved to be solid indicators of cultural<br />patterns, even if data used was not optimal. On the other hand, and not unexpected, introduction of market<br />mechanisms into a national economy turned out to be dependent on the context defined by existing<br />institutional boundaries related to property and state organization, as well as more general kultural patterns<br />and ethical norms. We cannot simply talk about introduction of market economy, but rather about specific<br />market mechanisms and their structue and position in general economic practice of a society.<br />Regarding Serbian society specifically, identified cultural patterns coincide with conclusions of other authors<br />where egalitarian principles, collectivism and reliance on the state as a dominant economic player have<br />prominent role. Historical analysis also suggests that such a culture is not a result of many decades of<br />socialism but rather its roots reach much farther into the past, as a constant common to different sociopolitical<br />systems. Cultural patterns from the first decade of XXI century suggest legitimation deficit in<br />relation to the market. The market is not parceived as a mechanism appropriate for wealth distribution, and<br />majority of cultural patterns do not percieve market as a good criteria for inequalities regulation. Also, even<br />though most cultural patterns suggest preference towards private property, the norm linked to accumulation<br />and liberties to use property leads to ethical norm of Serbian society. Given the results, and although<br />indirectly, it can be claimed with certainty that ethical norm of relative egalitarianism in functional (as the<br />most appropriate mechanism to uphold and reproduce the norm) and legitimation (by establishing institutional interdependence) sense rely on the state as an institution &ndash; not the market. Long lasting</p><p>transitional uncertainity and lack of real reforms can be pointed at as reasons for identified situation in<br />Serbian society and culture, as well as a cause of cognitively dissonant legitimation and cultural patterns.<br />The research suggests conclusion in three main points: economic prosperity of a society requires<br />unambiguous cultural patterns which can provide clear guidance for economic action of an individual; one of<br />the preconditions is stability of the framework in which economic life happens, something we can with<br />caution claim is the situation in Serbia today; and finally, apart from stability and clear value orientation,<br />economic culture in Serbia depends equally on ability of society itself to eliminate cultural norms and<br />patterns for which there is a modern alternative. Apart from these conclusions theorietical framework and<br />results of this work by openning new questions present a solid ground for future research of economic culture<br />in Serbia.<br />&nbsp;</p>

<p>U radu se identifikuju unutarjezicke gre&scaron;ke,<br />sistematizuju se prema jezickim nivoima i<br />tipovima, morfolo&scaron;kim i sintaksickosemantickim<br />modelima, zatim se opisuju i<br />gre&scaron;ke i uzroci njihovog nastanka (gde god je to<br />moguce). Izlažu se rezultati analize prema:<br />- jezickim nivoima,<br />- gramatickim kategorijama,<br />- ucestalosti pojavljivanja gre&scaron;aka,<br />- prvom jeziku studenata, tako ce se pokazati<br />koje gre&scaron;ke su odlika govornika samo jednog<br />polaznog jezika, a koje su zajednicke<br />govornicima razlicitih ili možda cak svih<br />polaznih jezika.</p> / <p>In the paper, intralinguistic errors are<br />identified, systematized according to linguistic<br />levels and types, morphological and syntactic<br />and semantic models. Errors are then described<br />including the causes of their occurrence (in<br />cases in which it is possible). The results of the<br />analysis are presented according to:<br />- linguistic levels,<br />- grammatical categories,<br />- frequency of error occurrence,<br />- students&#39; L1, which will indicate which<br />errors are characteristic of speakers of<br />only one L1 as well as which errors are<br />common to speakers of different or<br />possibly all the native languages</p>

<p>Doktorska disertacija naslovljena &ldquo;Srpski<br />roman za decu na početku 21. veka u svetlu<br />književnih nagrada (2001-2010)&rdquo; bavi se<br />analizom romana za decu na srpskom jeziku<br />nagrađenih jednom od tri relevantne nagrade:<br />Nagradom &ldquo;Neven&rdquo;, Nagradom &ldquo;Politikinog<br />Zabavnika&rdquo; i Nagradom &ldquo;Rade Obrenović&rdquo; .<br />Osnovni predmet rada jeste sagledavanje<br />tipolo&scaron;kih odrednica i žanrovskih usmerenja<br />romana za decu u prvoj deceniji 21. veka,<br />njihovih estetskih vrednosti i(li)<br />reprezentativnosti, te utvrđivanje dominantne<br />slike sveta i detinjstva prezentovanih u ovim<br />delima, kao i razmatranje njihove razvojne<br />relevantnosti. Romani su analizirani<br />pojedinačno i u okviru tipolo&scaron;kih odrednica<br />kojima, po na&scaron;em mi&scaron;ljenju pripadaju, ali su,<br />takođe, sagledavani u &scaron;irem kulturolo&scaron;kom<br />kontekstu . Razmatran je odnos nagrađenih<br />romana prema aktuelnim događajima, kao i<br />ukupna uklopljivost u koncept megastrukture<br />modernizma, referencijalnost, prisutnost u<br />medijima, te mogućnost da budu baza za<br />najsavremeniji koncept kulture namenjene deci<br />koji implicira njihovo uključivanje u obrazovni<br />sistem, odnosno kanonizaciju. Sa obzirom da je<br />reč o delima koja nastaju u periodu tranzicije,<br />važan deo istraživanja je bio i odnos ovih<br />romana prema &scaron;irem kontekstu srpskog romana za decu, sa naglaskom na periodu osamdesetih i devedesetih godina. Zaključak koji izvodimo</p><p>nakon istraživanja jeste da je u naznačenom<br />periodu napisano i nagrađeno niz romana koji<br />po estetskoj izuzetnosti odgovaraju najvi&scaron;im<br />zahtevima bogate tradicije srpske književnosti<br />za decu. Takođe, primećena je i potreba za<br />promenama i inovacijama, koja je uslovila da<br />povremeno razlog za nagrađivanje bude<br />reprezentativnost dela i njegov komunikativni<br />potencijal, umesto izuzetnosti. Tri (tada) mlada<br />pisca (Jasminka Petrović, Igor Kolarov, Uro&scaron;<br />Petrović) su sredinom decenije u potpunosti<br />posvetili svoj umetnički i dru&scaron;tveni angažman<br />stvarala&scaron;tvu za decu, te svojim autentičnim<br />autorskim potpisima dragoceno obogatili<br />savremenu dečju književnost. Dakle, umetnička<br />dela nastala u prvoj dekadi 21. veka imaju<br />veliki potencijal da postanu deo budućeg<br />kanona, ali je prethodno neophodna ozbiljna<br />stručna i institucionalna rasprava</p> / <p>The Doctoral Dissertation entitled &ldquo;Serbian<br />Novel for Children at the Beginning of the 21st<br />Century in the Light of Literary Prizes (2001 &ndash;<br />2010)&rdquo; is based on analysis of novels for<br />children in Serbian language that were awarded<br />one of the three relevant prizes: &ldquo;Neven&ldquo;,<br />&rdquo;Politikin zabavnik&rdquo; and &ldquo;Rade Obrenović&rdquo;.<br />The basic focus of the dissertation is analysis of<br />typological characteristics and genre<br />orientations of the novels for children in the first<br />decade of the 21st century, their esthetic values<br />and/or representativity, and determination of a<br />dominant vision of the world and childhood<br />presented in these novels, as well as evaluation<br />of their developmental relevance. The novels<br />have been analyzed individually as well as<br />within typological characteristics to which, in<br />our opinion, they belong, and also they have<br />been seen in a wider culturological context. We<br />have analyzed the relation between the novels<br />that received awards and current events, their<br />potential to fit in the megastructural modernism<br />concept, their reference values, presence in the<br />media and a possibility to be a basis for the<br />most modern culture concept dedicated to<br />children, which implies their inclusion in the<br />educational system, that is, the canonization.<br />Bearing in mind that we speak about works that<br />have come into being in the transition period, an<br />important part of our investigation was oriented towards the relation of these novels with a wider</p><p>context of the Serbian novel for children, with<br />an emphasis on the period of the eighties and<br />ninetieth. The conclusion that we made after the<br />research is that many novels have been written<br />and awarded a prize in the stated period which,<br />judged by esthetic uniqueness, correspond to the<br />highest requirements of the rich tradition of the<br />Serbian literature for children. Also, a need for<br />changes and innovations has been noticed;<br />certain works were awarded prizes because of<br />their representative character and their<br />communicational potential, not because of their<br />uniqueness. In the middle of the decade three<br />(then) young authors (Jasminka Petrović, Igor<br />Kolarov, Uro&scaron; Petrović), dedicated their entire<br />artistic and social engagement to creating books<br />for children, so that they, by their authentic<br />signatures as authors, enriched the modern<br />literature for children.<br />Thus, the works of art created in the first decade<br />of the 21st century have a great potential to<br />become a part of the future canon; however,<br />before it happens, it is necessary to expose them<br />to a serious and institutional discussion.</p>

<p>Ova disertacija se usredsređuje na jezičke i vanjezičke opise srpsko-engleskog ili englesko-srpskog hibridnog jezika serbli&scaron;a koji upotrebljavaju pripadnici mlađe generacije srpske dijaspore u Vankuveru. Tema zahvata oblast kontaktne i kontrastivne lingvistike, sociolingvistike, psiholingvistike i pragmatike i bavi se istražvanjem i opisom navedenog varijeteta na morfosintaksičkom, leksičkom (semantičkom i pragmatičkom), fonolo&scaron;kom i grafolo&scaron;kom nivou.<br />Teorijsku podlogu ovog rada čine brojna proučavanja jezičkog kontakta sa lingvističkog, sociolingvističkog, pragmatičkog i psiholingvističkog aspekta, kako u svetu, tako i kod nas &minus; u biv&scaron;oj Jugoslaviji i u Srbiji.<br />Prvu fazu istraživanja predstavljalo je pilot-istraživanje koje je obuhvatilo pisane izvore na srpskom jeziku u Vankuveru, od kojih su najvažniji i najobimniji novine Ki&scaron;obran koje su petnaest godina (od 1997. do 2012.) izlazile u Vankuveru. Podaci dobijeni ovim istraživanjem poslužili su kao osnova za sastavljanje upitnika za drugu fazu istraživanja.<br />Analiza i opis serbli&scaron;a kao varijeteta srpskog jezika zasniva se na građi dobijenoj u drugoj fazi istraživanja putem intervjua sa dvojezičnim ispitanicima i upitnika koji su ispitanici popunjavali. Prikupljena građa je analizirana i u odgovarajućim poglavljima predstavljena su svojstva ovog varijeteta na navedenim nivoima. Na kraju su izvedeni zaključci o svojstvima serbli&scaron;a među pripadnicima mlađe generacije iseljenika, utvrđen je intenzitet i način uticaja engleskog jezika u konkretnoj kontaktnoj situaciji, ustanovljeni su slučajevi u kojima promene u jeziku nisu rezultat delovanja engleskog jezika, već nedovoljno naučenih aspekata srpskog jezika ili unutra&scaron;njih tendencija u srpskom jeziku u matici i utvrđene su sličnosti i razlike u upotrebi jezika između dve ispitivane pogdrupe mlađe generacije govornika serbli&scaron;a.<br />Disertacije je podeljena u pet poglavlja. U prvom, uvodnom poglavlju dat je prikaz teme i ciljeva istraživanja i obja&scaron;njenje osnovnih termina. Drugo poglavlje daje prikaz teorijskih postavki istraživanja i pregled preovlađujućih stavova u literaturi. Metodi istraživanja, profil ispitanika, etički aspekti istraživanja, jezik na kojem je istraživanje vođeno, kao i prikupljanje i obrada podataka za korpus predstavljaju se u trećem poglavlju. U četvrtom poglavlju daje se analiza korpusa i diskusija dobijenih rezultata. U poslednjem, petom poglavlju daju se zaključna razmatranja sa rekapitulacijom rezultata istraživanja i implikacijama za dalja istraživanja.</p> / <p>This dissertation focuses on a linguistic and extralinguistic description of the Serbian-English or English-Serbian hybrid language Serblish as used by the younger generation of the Serbian diaspora in Vancouver. It encompasses the domains of contact and contrastive linguistics, sociolinguistics psycholinguistics and pragmatics and analyeses and describes this language variety at the morphosyntactic, lexical (semantic and pragmatic), phonological and graphological levels.<br />Numerous studies of language contact from the linguistic, sociolinguistic, pragmatic and psycholinguistic aspects conducted around the world, as well as in the former Yugoslavia and in Serbia form the theoretical framework of this dissertation.<br />The first stage of the research was a pilot research of written sources in the Serbian language in Vancouver, the most important and extensive being the Ki&scaron;obran newspaper published in Vancouver over 15 years (from 1997 to 2012). The data obtained in this pilot study formed the basis for creating a questionnaire to be used in the second stage of the research.<br />The analysis and description of Serblish as a variety of the Serbian language is based on the material obtained in the second stage of the research through interviews with bilingual research participants and through a questionnaire filled out by the participants. The collected material was analyzed, and the properties of this variety are presented in the corresponding chapters for each linguistic level. Finally, conclusions were drawn about the properties of Serblish as used by the younger generations of immigrants, the intensity and ways of the influence of English in the given language contact situation were specified, cases were determined where the observed changes are not a result of English influence, but stem from imperfect learning or from internally motivated changes in the Serbian language in the home country, and similarities and differences in the use of the language between the two generations were determined.<br />This dissertation is divided into five chapters. The first, introductory chapter outlines the topic and goals of the research, as well as introducing the basic terminology. The second chapter presents the theoretical framework of the research and reviews the prevailing perspectives in the literature. Research methods, profile of the research participants, ethical issues and language mode in the research, as well as gathering and processing the corpus material are presented in the third chapter. The focus of the the fourth chapter is an analysis of the corpus and a discussion of the obtained results. The final, fifth chapter provides concluding remarks, summarizing the research findings and outlining implications for further research.</p>

<p>Предмет нашег истраживања су француски,<br />италијански и српски фраземи који садрже<br />кулинарску терминологију (лексеме које<br />означавају различите намирнице (нпр.<br />јабука, јаје), поједине врсте једноставнијих<br />јела (нпр. кајгана, каша), месне прерађевине<br />(нпр. кобасица, салама) итд.). Циљ<br />истраживања је да компаративно-<br />контрастивном анализом установимо<br />лексичка и семантичка (не)подударања<br />одабраних фразема француског,<br />италијанског и српског језика. Поред тога,<br />циљ је да фраземе тематски групишемо<br />према концептима које изражавају и да<br />утврдимо на који начин је кулинарска<br />терминологија учествовала у изградњи<br />фразеолошког значења.<br />Први део рада представља теоријски оквир<br />истраживања, док други део рада садржи<br />анализу корпуса и обухвата две целине &ndash;<br />анализу мотивације фразема и концептуалну<br />анализу фразема. У делу рада у којем<br />анализирамо мотивацију фразема грађу ћемо<br />разврстати по компонентама које су носиоци<br />значења, док ћемо у оквиру концептуалне<br />анализе фраземе тематски груписати и<br />придружити им одговарајуће дескрипторе<br />који их прецизније описују и представљају<br />односе сличности међу њима.</p> / <p>Predmet našeg istraživanja su francuski,<br />italijanski i srpski frazemi koji sadrže<br />kulinarsku terminologiju (lekseme koje<br />označavaju različite namirnice (npr.<br />jabuka, jaje), pojedine vrste jednostavnijih<br />jela (npr. kajgana, kaša), mesne prerađevine<br />(npr. kobasica, salama) itd.). Cilj<br />istraživanja je da komparativno-<br />kontrastivnom analizom ustanovimo<br />leksička i semantička (ne)podudaranja<br />odabranih frazema francuskog,<br />italijanskog i srpskog jezika. Pored toga,<br />cilj je da frazeme tematski grupišemo<br />prema konceptima koje izražavaju i da<br />utvrdimo na koji način je kulinarska<br />terminologija učestvovala u izgradnji<br />frazeološkog značenja.<br />Prvi deo rada predstavlja teorijski okvir<br />istraživanja, dok drugi deo rada sadrži<br />analizu korpusa i obuhvata dve celine &ndash;<br />analizu motivacije frazema i konceptualnu<br />analizu frazema. U delu rada u kojem<br />analiziramo motivaciju frazema građu ćemo<br />razvrstati po komponentama koje su nosioci<br />značenja, dok ćemo u okviru konceptualne<br />analize frazeme tematski grupisati i<br />pridružiti im odgovarajuće deskriptore<br />koji ih preciznije opisuju i predstavljaju<br />odnose sličnosti među njima.</p> / <p>The subject of this research are French, Italian<br />and Serbian idioms comprising the culinary<br />terminology (lexemes that denote groceries (e.g.<br />apple, egg), certain types of simple meals (e.g.<br />omelette, porridge), meat products (e.g.<br />sausage, salami), etc.). The aim of this study is<br />to determine the lexical and semantic<br />similarities and differences of the chosen idioms<br />by using comparative-contrastive analysis.<br />Furthermore, our objective is to classify the<br />idioms into groups based on the concepts which<br />they express and to determine the way in which<br />the culinary terminology motivates the<br />phraseological meaning.<br />The first part of this work presents the<br />theoretical frame of the research, while the<br />second part contains the analysis of the corpus<br />and consists of two parts &ndash; analysis of the<br />motivation of the idioms and conceptual<br />analysis of the idioms. In the part where we<br />analyse the motivation of the idioms, the corpus<br />is classified according to components which are<br />the carriers of meaning, while in the conceptual<br />analysis we will classify the idioms into<br />thematic groups and we will associate the<br />idioms with appropriate descriptors which<br />describe them more precisely and represent the<br />relations of similarity between them.</p>

<p>Предмет рада је анализа семантичке категорије теличности као дистинктивног обележја аспектуалног значења у француском и српском језику. Теличност представља једно од семантичких, односно инхерентних аспектуалних особина глаголских лексема или синтагми и означава постојање крајње тачке у одвијању глаголске радње. У теорији концептуалне семантике (Jackendoff 1996) теличност се дефинише као ограничење Путање, једне од основних концептуалних категорија, која заједно са категоријама Догађај и Време чини структуру глаголске ситуације.<br />Циљ рада је анализа начина на које теличност учествује у стварању аспектуалног значења у француском и српском језику. У анализи су посматране семантичке класе глагола кретања, као и класе глагола извођења, стварања и трошења код којих важну улогу у изражавању теличности има директни објекат. Примењена метода контрастивне анализе открива да између француског и српског језика у начинима изражавања теличности највећа сличност постоји код глагола кретања: у француском ограниченост осе путање обележавају предлози &agrave; и jusque (+&agrave;/en), док предлог vers указује на неограниченост путање; у српском, ограниченост путање и достизање циља у току кретања изражавају предлошко-падежне конструкције са акузативом, док предлошко-падежне конструкције са дативом означавају да циљ у току кретања није достигнут и да је путања неограничена. У оба језика уочава се семантичка усклађеност између типа глаголске ситуације и предлога у француском, односно предлошко-падежних конструкција и глаголског вида у српском језику: уз ателичне глаголске ситуације у француском, односно неограниченотрајне глаголе у српском јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежном конструкцијом који такође означавају неограничену осу путање у процесу кретања (marcher/nager/courir vers &ndash; ходати/пливати/трчати према ка); уз глаголе који означавају тренутне радње, у француском теличне глаголске ситуације, а у српском глаголе свршеног вида, јављају се синтагме уведене предлогом, односно предлошко-падежне конструкције које указују да је оса путање у току кретања ограничена (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; стићи/доћи/ући у). Код семантичких класа глагола извођења, стварања и трошења у француском и српском језику, међутим, уочава се извесна разлика у погледу изражавања теличности. У француском језику концептуализација објекта као ограниченог или неограниченог учествује у изражавању теличности, те се глаголске ситуације у којима је објекат изражен као неограничен интерпретирају као ателичне (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges), док се глаголске ситуације које подразумевају постојање објекта актуализованог као ограниченог, целовитог појма, посматрају као теличне (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). И у српском језику уочава се улога директног објекта у односу на теличност, али је она у вези са градилачким процесима. Код семантичких класа српских глагола извођења, стварања и трошења телични карактер глаголске ситуације обележава се непостојањем трећег члана видске опозиције у оним случајевима када перфективни облик глагола означава да је радња у потпуности протекла кроз објекат, односно када објекат настане или нестане у целости током глаголске радње (читати &ndash; прочитати &ndash; *прочитавати / писати &ndash; написати &ndash; *написавати / трошити &ndash; потрошити &ndash; *потрошивати). Уколико је објекат модификован или трансформисан, могуће је продужити радњу и тада постоји трећи члан видске опозиције (писати &ndash; уписати &ndash; уписивати). У оба језика, дакле, на концептуалном нивоу уочавају се истоветне појмовне категорије које се на структурно-језичком плану формализују на различите начине.</p> / <p>Predmet rada je analiza semantičke kategorije teličnosti kao distinktivnog obeležja aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. Teličnost predstavlja jedno od semantičkih, odnosno inherentnih aspektualnih osobina glagolskih leksema ili sintagmi i označava postojanje krajnje tačke u odvijanju glagolske radnje. U teoriji konceptualne semantike (Jackendoff 1996) teličnost se definiše kao ograničenje Putanje, jedne od osnovnih konceptualnih kategorija, koja zajedno sa kategorijama Događaj i Vreme čini strukturu glagolske situacije.<br />Cilj rada je analiza načina na koje teličnost učestvuje u stvaranju aspektualnog značenja u francuskom i srpskom jeziku. U analizi su posmatrane semantičke klase glagola kretanja, kao i klase glagola izvođenja, stvaranja i trošenja kod kojih važnu ulogu u izražavanju teličnosti ima direktni objekat. Primenjena metoda kontrastivne analize otkriva da između francuskog i srpskog jezika u načinima izražavanja teličnosti najveća sličnost postoji kod glagola kretanja: u francuskom ograničenost ose putanje obeležavaju predlozi &agrave; i jusque (+&agrave;/en), dok predlog vers ukazuje na neograničenost putanje; u srpskom, ograničenost putanje i dostizanje cilja u toku kretanja izražavaju predloško-padežne konstrukcije sa akuzativom, dok predloško-padežne konstrukcije sa dativom označavaju da cilj u toku kretanja nije dostignut i da je putanja neograničena. U oba jezika uočava se semantička usklađenost između tipa glagolske situacije i predloga u francuskom, odnosno predloško-padežnih konstrukcija i glagolskog vida u srpskom jeziku: uz atelične glagolske situacije u francuskom, odnosno neograničenotrajne glagole u srpskom javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežnom konstrukcijom koji takođe označavaju neograničenu osu putanje u procesu kretanja (marcher/nager/courir vers &ndash; hodati/plivati/trčati prema ka); uz glagole koji označavaju trenutne radnje, u francuskom telične glagolske situacije, a u srpskom glagole svršenog vida, javljaju se sintagme uvedene predlogom, odnosno predloško-padežne konstrukcije koje ukazuju da je osa putanje u toku kretanja ograničena (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; stići/doći/ući u). Kod semantičkih klasa glagola izvođenja, stvaranja i trošenja u francuskom i srpskom jeziku, međutim, uočava se izvesna razlika u pogledu izražavanja teličnosti. U francuskom jeziku konceptualizacija objekta kao ograničenog ili neograničenog učestvuje u izražavanju teličnosti, te se glagolske situacije u kojima je objekat izražen kao neograničen interpretiraju kao atelične (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges), dok se glagolske situacije koje podrazumevaju postojanje objekta aktualizovanog kao ograničenog, celovitog pojma, posmatraju kao telične (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). I u srpskom jeziku uočava se uloga direktnog objekta u odnosu na teličnost, ali je ona u vezi sa gradilačkim procesima. Kod semantičkih klasa srpskih glagola izvođenja, stvaranja i trošenja telični karakter glagolske situacije obeležava se nepostojanjem trećeg člana vidske opozicije u onim slučajevima kada perfektivni oblik glagola označava da je radnja u potpunosti protekla kroz objekat, odnosno kada objekat nastane ili nestane u celosti tokom glagolske radnje (čitati &ndash; pročitati &ndash; *pročitavati / pisati &ndash; napisati &ndash; *napisavati / trošiti &ndash; potrošiti &ndash; *potrošivati). Ukoliko je objekat modifikovan ili transformisan, moguće je produžiti radnju i tada postoji treći član vidske opozicije (pisati &ndash; upisati &ndash; upisivati). U oba jezika, dakle, na konceptualnom nivou uočavaju se istovetne pojmovne kategorije koje se na strukturno-jezičkom planu formalizuju na različite načine.</p> / <p>This thesis analyzes the semantic category of telicity as a distinctive feature of aspectual meaning in French and Serbian. Telicity is one of the semantic, or inherent aspectual features of the verb or phrase and indicates the existence of endpoints of a verbal action. In The theory of conceptual semantics (Jackendoff 1996) telicity is defined as boundedness of the Path, one of the basic conceptual categories, which together with the categories of Event and Time, constitute the structure of verb situations.<br />The aim of the thesis is to analyze the ways in which telicity affects the creation of aspectual meaning in French and Serbian. The analysis was applied to the semantic class of verbs of motion, as well as the class of verbs of performance, creation and consumption for which the direct object plays an important role in expressing telicity. The applied method of contrastive analysis reveals that the greatest similarity between French and Serbian exists in the ways of expressing telicity with verbs of motion. In French, boundedness of the path is indicated by the prepositions &agrave; and jusque (+ &agrave; / en), while the preposition vers indicates boundlessness. In Serbian, boundedness of the path and reaching the goal during movement is expressed by preposition-case constructions with the accusative, while preposition-case constructions with the dative indicate that the goal is not reached during movement, and that the trajectory is unlimited. In both languages semantic consistency between the type of verb situation and preposition in French, or the preposition-case construction and verb aspect in Serbian can be observed. Syntagmatically foreseen prepositions occur with atelic verb situations in French, or durative verbs in Serbian and preposition-case constructions which also indicate the boundlessness of the path in the process of movement (marcher/nager/courir vers &ndash; hоdati/plivati/trčati prema ka); verbs that denote punctual actions in French, i.e. telic verb situations, and in Serbian, verbs in the perfect aspect occur with the syntagmatically foreseen preposition, or preposition-case constructions which indicate that the trajectory during movement is limited (arriver/venir/entrer &agrave; &ndash; stići/dоći/ući u). In the semantic class of verbs of performance, creation and consumption in French and Serbian, however, we can see certain differences in terms of expressing telicity. In French, conceptualization of the object as limited or unlimited participates in expressing telicity, verb situations in which the object is expressed as an unlimited are interpreted as atelic (lire des romans/&eacute;crire des lettres/manger des oranges) while verb situations which imply the existence of the object as a limited, unique concept, are regarded as telic (lire les romans/&eacute;crire les lettres/manger les oranges). In Serbian, the role of the direct object in relation to telicity can also be observed, but it is related to derivational processes. With the semantic classes of Serbian verbs of performance, creation and consumption the telic character of the verb situation is marked by the absence of the third member of the aspectual opposition in those cases where the perfective form of the verb indicates that the action completely passed through the object, or when the object is completely created or consumed during the verbal action (čitati &ndash; prоčitati &ndash; *prоčitavati / pisati &ndash; napisati &ndash; *napisavati / trо&scaron;iti &ndash; pоtrо&scaron;iti &ndash; *pоtrо&scaron;ivati). If the object has been modified or transformed, the verb action can be prolonged and the aspectual opposition admits the third form (pisati &ndash; upisati &ndash; upisivati). In both languages the conceptual level, therefore, reveals identical conceptual categories that in the structural-linguistic plan are formalized in different ways.</p>

Exploration of the influence that politics may have on artists’ creativity has been undertaken by looking at selected works of Yugoslav film director Aleksandar Petrović. An attempt was made to identify thematic or stylistic motifs in his films that could be understood as reflections on the political context in which the work was made. One of the most common approaches to examine a work of one filmmaker, the auteur theory, has been modified into the theory of political auteur, to aid in identifying recurrent motifs and themes that artists introduce in their work as a reaction to the surrounding political reality. As Petrović worked in Yugoslavia during Socialism, this period was historicised in order to support the identification of ‘political motifs’ in his films. The period between 1965 and 1973 is taken as the focus of research, since it is known as the 'liberal hour', the period of great artistic and intellectual freedoms, during which Petrović directed four of his most significant films. Each of these four films is analysed in respective chapters, first by elaborating on the then current political background, and then by analysing the films’ narratives against it, and extrapolating thematic and stylistic motifs reflecting back on this background. Such exploration of art and politics has been undertaken with a view to emphasise consistent motifs in art works, not only to do with an artist’s personal interests, but also those that emerge as a result of imposing societal structures.

Based on Hobsbawm’s notion of “invented traditions,” this thesis argues that the Serbian warrior tradition, the hajduk, was formalised from the folk oral epic tradition into official state practices. Using reports from the Balkan Wars of 1912-1913, military histories of Yugoslavia’s Second World War, and case files from the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY), this thesis shows how the hajduk epics were used to articulate war programs and formations, to construct perpetrator and victim identities, and to help encourage and justify the levels of violence during the Yugoslav wars of succession, 1991-1995. The thesis shows how the formalising of the invented hajduk tradition made the epics an important part of political and military mobilisation for at least the last two centuries. During Serbia’s modernisation campaign in the nineteenth century, the epic hajduk traditions were codified by Serbian intellectuals and fashioned into national stories of heroism. While cleansing territories of undesirable populations during the Balkan Wars of 1912-1913, the hajduks were portrayed in the tradition of nation builders by the Kingdom of Serbia. The hajduk tradition was also mobilised as Nazi Germany invaded Yugoslavia in 1941, with both Draža Mihailović’s Četniks and Tito’s Partisans appropriating the historic guerrilla tradition. During the “re-traditionalisation” period under Slobodan Milošević in the 1980s, the invented hajduk tradition was again mobilised in the service of war. As Bosnian Muslim bodies were flung from the Mehmed Sokolović Bridge in Višegrad in 1992, the Serbian perpetrators dreamed of themselves as avenging hajduks thus justifying a modern ethnic cleansing. / Graduate