This diploma thesis provides to the reader an analysis of one of the most complex institutes of substantive criminal law - participation. Its aim is to focus mainly on the current legislation of participation, but also to criticize it and to propose the changes in legislation. Apart from the introduction and conclusion, the thesis consists of a total of six parts. The first part of the thesis is devoted to defining the concept participation together with concepts associated with participation. First of all, the concept criminal cooperation is defined, in which the division of participation we can find, and then the division of participation itself is discussed. The second part analyzes individual conditions and principles of participation, on which this institute is built. Accessority of participation, which is crucial for this institute, is discussed in more detail. The third part deals with individual forms of participation. Firstly the conditions of criminal liability are analyzed from the most serious form to the least serious one. For each individual form there are then discussed the specifics of the form associated. The chapter related to organizing distinguishes this from an organized group and an organized criminal group. At abetting there is the institute of agent provocateur and hiring...

<p>Борба против најтежих облика прекограничног криминалитета захтевала је успостављање тешње сарадње између држава чланица Европске уније. У том циљу је установљен принцип узајамног признавања судских одлука, који се огледа у чињеници признавања и извршења страних судских одлука са што мање контроле и у кратком року, као да је у питању одлука домаћих правосудних органа. На основу овог принципа усвојен је велики број инструмената којима се остварује ближа сарадња парвосудних и полицијских органа држава чланица ЕУ и овај принцип операционализује у пракси.<br />Предмет докторске дисертације су управо ти савремени облици сарадње правосудних и полицијских органа у кривичним стварима на нивоу ЕУ који се реализују кроз примену принципа узајамног признавања и њихова усаглашеност са основним људским правима окривљеног лица. Предметна проблематика обухвата Европску унију, као територијални ентитет у оквиру којег је принцип узајамног признавања најразвијенији, кроз велики број инструмената који на њему почивају. Основни проблем који се јавља у вези са предметом дисертације је у успостављању баланса између потребе за безбедношћу и ефикасношћу кривичног поступка, ради којих је и установљен читав инструментаријум који ће се проучавати и међународно признатих људских права, која су у овом процесу занемарена, а све у циљу што веће сарадње и пуног међусобног поверења у кривичноправне системе држава чланица ЕУ.<br />Циљ истраживања предметне проблематике је настојањe да се укаже на досадашња достигнућа у овој области на нивоу ЕУ, идентификују проблеми који у овој области постоје, анализира положај окривљеног на нивоу ЕУ, стандарди заштите права окривљеног према Европској конвенцији о људским правима и пракси Европског суда за људска права. Као крајњи циљ жели се дати одговор на питање какав је положај окривљеног лица у поступцима пружања разних облика међународне правне помоћи у кривичним стварима на нивоу ЕУ у зависности од инструмената сарадње и да ли баланс између безбедности и заштите људских права на нивоу ЕУ постоји или како се може постићи.<br />VI<br />У раду је представљен принцип узајамног признавања и одабрана су четири инструмента која почивају на овом принципу, као типични представници: Европски налог за хапшење, Европски налог за спровођење истраге, Европски налог за вршење надзора и инструмент који регулише узајамно признавање мера пробације и алтернативних санкција. Анализом правних основа на којима почивају, стања имплементације у националним законодавствима и праксом примене, дошло се до сазнања о предностима и недостацима принципа узајамног признавања. Поред тога, уочен је велики пропуст твораца ових инструмената да заштите основна људска права окривљеног у кривичном поступку. Стога је приступљено анализи стања људских права окривљеног на нивоу ЕУ и могућих правних путева заштите права окривљеног у случају повреде права у поступку примене савремених облика институционалне сарадње у кривичним стварима. Осим ЕУ, нагласак је у раду стављен и на поступак пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима по прописима Републике Србије и извршено је поређење са системом узајамног признавања који је на снази у ЕУ. У закључним разматрањима су изнети закључци спроведеног истраживања, предлози de lege ferenda за унапређење принципа узајамног признавања и положаја окривљеног на нивоу ЕУ, као и став о усаглашености потребе за ефикасношћу кривичног поступка на нивоу ЕУ и заштите основних људских права окривљеног.</p> / <p>Borba protiv najtežih oblika prekograničnog kriminaliteta zahtevala je uspostavljanje tešnje saradnje između država članica Evropske unije. U tom cilju je ustanovljen princip uzajamnog priznavanja sudskih odluka, koji se ogleda u činjenici priznavanja i izvršenja stranih sudskih odluka sa što manje kontrole i u kratkom roku, kao da je u pitanju odluka domaćih pravosudnih organa. Na osnovu ovog principa usvojen je veliki broj instrumenata kojima se ostvaruje bliža saradnja parvosudnih i policijskih organa država članica EU i ovaj princip operacionalizuje u praksi.<br />Predmet doktorske disertacije su upravo ti savremeni oblici saradnje pravosudnih i policijskih organa u krivičnim stvarima na nivou EU koji se realizuju kroz primenu principa uzajamnog priznavanja i njihova usaglašenost sa osnovnim ljudskim pravima okrivljenog lica. Predmetna problematika obuhvata Evropsku uniju, kao teritorijalni entitet u okviru kojeg je princip uzajamnog priznavanja najrazvijeniji, kroz veliki broj instrumenata koji na njemu počivaju. Osnovni problem koji se javlja u vezi sa predmetom disertacije je u uspostavljanju balansa između potrebe za bezbednošću i efikasnošću krivičnog postupka, radi kojih je i ustanovljen čitav instrumentarijum koji će se proučavati i međunarodno priznatih ljudskih prava, koja su u ovom procesu zanemarena, a sve u cilju što veće saradnje i punog međusobnog poverenja u krivičnopravne sisteme država članica EU.<br />Cilj istraživanja predmetne problematike je nastojanje da se ukaže na dosadašnja dostignuća u ovoj oblasti na nivou EU, identifikuju problemi koji u ovoj oblasti postoje, analizira položaj okrivljenog na nivou EU, standardi zaštite prava okrivljenog prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i praksi Evropskog suda za ljudska prava. Kao krajnji cilj želi se dati odgovor na pitanje kakav je položaj okrivljenog lica u postupcima pružanja raznih oblika međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima na nivou EU u zavisnosti od instrumenata saradnje i da li balans između bezbednosti i zaštite ljudskih prava na nivou EU postoji ili kako se može postići.<br />VI<br />U radu je predstavljen princip uzajamnog priznavanja i odabrana su četiri instrumenta koja počivaju na ovom principu, kao tipični predstavnici: Evropski nalog za hapšenje, Evropski nalog za sprovođenje istrage, Evropski nalog za vršenje nadzora i instrument koji reguliše uzajamno priznavanje mera probacije i alternativnih sankcija. Analizom pravnih osnova na kojima počivaju, stanja implementacije u nacionalnim zakonodavstvima i praksom primene, došlo se do saznanja o prednostima i nedostacima principa uzajamnog priznavanja. Pored toga, uočen je veliki propust tvoraca ovih instrumenata da zaštite osnovna ljudska prava okrivljenog u krivičnom postupku. Stoga je pristupljeno analizi stanja ljudskih prava okrivljenog na nivou EU i mogućih pravnih puteva zaštite prava okrivljenog u slučaju povrede prava u postupku primene savremenih oblika institucionalne saradnje u krivičnim stvarima. Osim EU, naglasak je u radu stavljen i na postupak pružanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima po propisima Republike Srbije i izvršeno je poređenje sa sistemom uzajamnog priznavanja koji je na snazi u EU. U zaključnim razmatranjima su izneti zaključci sprovedenog istraživanja, predlozi de lege ferenda za unapređenje principa uzajamnog priznavanja i položaja okrivljenog na nivou EU, kao i stav o usaglašenosti potrebe za efikasnošću krivičnog postupka na nivou EU i zaštite osnovnih ljudskih prava okrivljenog.</p> / <p>The fight against the hardest forms of cross-border crime required the establishment of a closer cooperation between the Member States of the European Union. In the light of that aim, the principle of mutual recognition of judicial decisions was established, which is reflected in the fact of recognition and enforcement of foreign court decisions with less control and in a short term, as if it was a decision of the national judicial authorities. On the basis of this principle a large number of instruments was adopted, which enable closer cooperation of judical and police authorities of the EU Member States and allow this principle to operate in practice.<br />The subject matter of the doctoral thesis are these modern forms of cooperation between judicial and police authorities in criminal matters at the EU level that are implemented through the application of the principle of mutual recognition and their compliance with fundamental human rights of the defendant. The subject matter also includes the European Union, as a territorial entity where the principle of mutual recognition is most developed, through a number of instruments that are based on it. The main problem that arises in connection with the subject matter of the dissertation is to establish a balance between the need for security and efficiency of the criminal proceedings for which the entire instrumentation to be studied was established and internationally recognized human rights, which are ignored in this process, all in order to achieve a greater cooperation and full mutual trust in the criminal justice systems of the EU Member States.<br />The aim of this research is in an attempt to highlight the previous achievements in this area at the EU level, identify the problems that exist in this field, analyze the position of the defendant at the level of EU and standards to protect the defendant&#39;s rights under the European Convention on Human Rights and according to the practise of the European Court of Human rights. The ultimate aim would be to provide an answer to the question concerning the position of the defendant in the proceedings of providing various forms of mutual legal assistance in criminal matters at the EU level, depending on the instruments of cooperation and whether there is balance between security and human rights protection at the EU level or how it may be achieved.<br />VIII<br />The paper presents the principle of mutual recognition and the following four instruments based on this principle, were selected as typical representatives: The European Arrest Warrant, The European Investigation Order, The European Supervision Order and an instrument that regulates mutual recognition of probation measures and alternative sanctions. By analysing the legal basis of this instruments, state of their implementation in national legislations and their enforcement in practise, we learned about the advantages and disadvantages of the principle of mutual recognition. In addition, a major failure was observed of the creators of these instruments to protect the basic human rights of the defendant in a criminal proceedings. Therefore, it was necessary to analyse the state of human rights of the defendant at the EU level and possible legal ways of protecting the rights of the defendant in case of infringement of rights in the process of the applying contemporary forms institutional cooperation in criminal matters. Besides the EU, the emphasis is put on the procedure of providing mutual legal assistance in criminal matters under the regulations of the Republic of Serbia and it was compared with the system of mutual recognition which is in force in the EU. In final considerations the conclusions of the research are presented, as well as the proposals de lege ferenda to improve the principle of mutual recognition and position of the defendant at the EU level, along with the opinion regarding the compliance of the need for effective criminal proceedings with the EU level protection of fundamental human rights of the defendant.</p>

Révolution dans l’ordre juridique international pénal, le mandat d’arrêt européen a été la traduction, concrète, d’un espace judiciaire européen en matière pénale. La création du mandat d’arrêt européen est né du constat d’un décalage, dont tirait profit la criminalité : alors que la liberté de circulation des biens, des services et des personnes était devenue une réalité au sein de l’Union européenne, l’effet des décisions de justice, expression de la souveraineté étatique, restait confiné aux limites frontalières nationales de chaque Etat membre. Visant à remplacer le système classique d’extradition au sein de l’Union européenne, en imposant à chaque autorité judiciaire nationale de reconnaître, moyennant un contrôle minimum, une demande de remise émanant de l’autorité judiciaire d’un autre Etat membre, le mandat d’arrêt européen est la conséquence d’une volonté de coopération efficace, visant à apporter une réponse pénale, forte, à la criminalité. L’ « euromandat » a été la première application concrète du principe de reconnaissance mutuelle des décisions de justice. Pierre angulaire de la coopération pénale européenne, ce principe repose sur le préalable nécessaire et fondamental de confiance mutuelle que doivent s’accorder, entre eux, les Etats membres, quant au fonctionnement de leur système juridique pénal interne et à la qualité des décisions rendues par leurs juridictions respectives. Théoriquement, le principe de reconnaissance mutuelle des décisions de justice implique l’existence de véritables standards communs des droits fondamentaux dans l’Union européenne, en ce sens que tous les Etats membres doivent assurer, de manière équivalente, le respect des libertés individuelles, des droits de l’homme et des garanties procédurales. Pourtant, en pratique, le mandat d’arrêt européen fait courir le risque, pour un Etat membre, de remettre une personne (y compris un national), aux autorités judiciaires d’un autre Etat membre, qui ne garantirait pas, effectivement, les droits fondamentaux, en général, et les droits de la défense, en particulier. / A Revolution in the international criminal legal order, the European arrest warrant was the concrete translation of a European judicial area for criminal issues. The European arrest warrant was created to close a loophole which benefitted criminals: while the free circulation of goods, services and people had become a reality within the European Union, the effect of legal decisions, the expression of a State’s sovereignty, remained confined to the national borders of each Member State. Aimed at replacing the classic extradition system within the European Union, by forcing each national judicial authority to recognise a request to surrender a suspect, from the judicial authority of another Member State, the European arrest warrant is the result of a desire for efficient cooperation, and is intended to send a strong message to criminals. The “Euro-warrant” was the first concrete application of the principal of mutual recognition of judicial decisions. The Cornerstone of the European criminal cooperation, this principal relies on the fundamental requirement of mutual trust between the Member States, with respect to the functioning of their internal criminal justice systems and the quality of the rulings made by their respective jurisdictions. Theoretically, the principal of mutual recognition of judicial decisions implies the existence of true common standards of fundamental rights in the European Union, in the sense that all the Member States must respect individual freedoms, human rights and procedural guarantees. However, in practice the European arrest warrant runs the risk of surrendering a person (including a national) to the judicial authorities of another Member State who do not effectively guarantee the fundamental rights in general and more specifically the right to defend oneself.

La double incrimination est une condition « classique » en droit pénal international, que l'on trouve formulée dans les instruments normatifs relatifs à la coopération pénale internationale, ainsi que dans ceux consacrés aux compétences extraterritoriales. Dans ces deux domaines la condition de la double incrimination est considérée comme remplie lorsque les faits en question sont punis par les droits internes des deux États concernés (État requérant et État requis, ou État de poursuite et État de commission). Toutefois, l'application de cette condition n'est pas sans poser de difficultés, aussi bien sur un plan substantiel que sur un plan procédural. Des difficultés qui ont conduit les États européens à la remettre en cause, du moins pour partie ; une remise en cause totale de la double incrimination s'avérant, en l'état, impossible. / Double criminality is a “classic” condition in international criminal law, which is found in normative instruments relating to international cooperation in criminal matters, as well as those relating to extraterritorial jurisdiction. In these two fields, the condition of double criminality is considered fulfilled when the conduct in question is punishable under the domestic law of both states (the requesting state and the requested state, or the prosecuting State and the State in which the act was committed). Moreover, the application of this condition continues to pose difficulties, not only in substance but also in procedure. The difficulties have driven the European states to call the condition into question, at least partially; even though a total removal of the condition in its current state is impossible.

Depuis la fin du XXème siècle, le nombre d'enquêtes et de procédures judiciaires civiles et criminelles internationales a considérablement augmenté à cause de la mondialisation de l'économie et de la facilité de transport de personnes et de biens. Toutefois, les normes de coopération juridique internationale, y compris celles existantes entre la France et le Brésil, n'ont pas accompagné cette évolution. En réalité, l'assistance juridique internationale a toujours faiblement fonctionné à cause, notamment, de la défense rigoureuse de la souveraineté étatique, de l'absence de confiance mutuelle et de coordination entre les pays. La distribution de pouvoirs dans la communauté internationale est faite horizontalement, de sorte que les normes d'assistance entre les États sont marquées par la décentralisation et le particularisme. Dans la plupart des régions du monde, l'accomplissement des demandes d'entraide judiciaire est lent et bureaucratisé, en dépit de la signature de nombreux traités bilatéraux et de conventions régionales et mondiales. L'extradition est encore réalisée presque selon la même formule inventée par les égyptiens et les hittites en 1280 av. J.-C .. La commission rogatoire, dont les racines se retrouvent dans les systèmes de la litterœ publicœ romaine et de la lettre de pareatis française, est encore le principal outil d'entraide civile et pénale. Quelques normes qui peuvent être classées comme de première génération prévoient encore l'utilisation de la voie diplomatique indirecte. Les règles de deuxième génération, créées, notamment, à partir de la fin du XXème siècle, ont amélioré la transmission de demandes, à travers les autorités centrales, mais ne résolvent pas tous les problèmes. En fait, seules les normes de l'Union européenne sont véritablement de troisième génération, parce qu'elles privilégient l'envoi direct de demandes d'entraide civile et pénale, la rapide exécution du mandat d'arrêt européen et l'accomplissement d'une grande quantité de jugements civils sans exequatur ou autre procédure intermédiaire. Les normes de coopération juridique franco-brésiliennes, qui découlent des conventions signées en 1996, sont aujourd'hui dépassées et anachroniques. Les règles de droit interne des deux pays qui visent l'assistance internationale sont franchement plus généreuses et plus efficaces que les règles d'origine conventionnelle. L'élaboration de nouvelles conventions surgit ainsi comme une solution envisageable, malgré les énormes défis politiques et juridiques. Évidemment, les conventions éventuellement parrainées par les Nations Unies ou par la Conférence de La Haye qui traitent de la coopération juridique directe semblent plus appropriées à une résolution plus ample des principales questions. Mais rien n'empêche la conclusion de textes régionaux, inter-régionaux ou même bilatéraux, mais leur étendue serait plus restreinte. / Since the end of the twentieth century, the number of international investigations and legal proceedings in civil and criminal matters has grown considerably due to the globalization of the economy and the ease of transportation of people and goods. Nevertheless, the international legal cooperation rules and regulations, including those between France and Brazil, have not kept up with this evolution. In fact, the international legal cooperation has always been flawed, mostly as a result of the rigorous defense of state sovereignty and the lack of mutual trust and coordination among countries. The authority distribution in the international community is made horizontally, thus the norms of assistance among States are marked by decentralization and particularism. In most regions of the world, the enforcement of legal cooperation claims is slow and bureaucratized, despite numerous treaties and bilateral, regional or international conventions. Extradition is still carried out in accordance with practically the same formula invented by the Egyptians and Hittites in 1280 B.C .. The letter of request, which springs from the Roman litterœ publicœ and the French lettre de pareatis, is still the major tool of civil and criminal legal cooperation. Some standards, regarded as first-generation, stipulate the use of indirect diplomatic ways. The second-generation norms established mostly at the end of the twentieth century have improved the transmission of demands through central authorit1es but have not solved all the problems. In fact, only the European Union norms are truly third-generation, since they favor the straight submission of civil and criminal legal cooperation claims, the swift execution of the European arrest warrant and the execution of a large number of civil judgments, with no exequatur or any other intermediate procedure. The French-Brazilian legal cooperation rules, which stem from conventions signed in 1996, are outdated and anachronistic. The rules of internal law of the countries that pursue international cooperation are utterly more generous and effective than those of conventional origin. The elaboration of new conventions thus arises as a significant solution, despite the enormous political and juridical challenges. Naturally, prospective conventions sponsored by the United Nations or by The Hague Convention concerning: direct legal cooperation seem more suitable to a comprehensive solution of the main issues. However, nothing precludes the conclusion of regional, interregional and bilateral texts, even though these will have a smaller reach.

[pt] O aumento do crime organizado transnacional nas últimas três décadas fez com que as autoridades mundiais procurassem novos meios de enfrentar, reprimir e punir organizações cada vez mais poderosas. A soberania estatal impede a intervenção de terceiros nos assuntos internos dos Estados, mesmo quando se trata de delitos de repercussão internacional, impossibilitando a criação um órgão supranacional dotados de poderes para investigar e punir esses delitos. A única resposta encontrada pelos Estados foi o incremento dos tipos e da quantidade de medidas de cooperação internacional em matéria penal. Para isso, fez-se necessário rever os métodos tradicionais de cooperação judicial, outorgando às autoridades encarregadas da persecução penal maior autonomia para cooperar diretamente, sem intervenção judicial. No Brasil, mesmo que de forma mais vagarosa que no resto do mundo, o mesmo vai acontecendo. A tese propõe que a Constituição da República, da legislação infraconstitucional e dos tratados internacionais, que regulam a cooperação em matéria criminal celebrados pelo Brasil, revelam que o Ministério Público Brasileiro, em especial o Ministério Público Federal, tem o dever de cooperar com as autoridades estrangeiras no combate à criminalidade transnacional. É o Ministério Público o principal ator da persecução penal, sendo-lhe inerente papel a atribuição de realizar atos de cooperação internacional. Decisões recentes do Supremo Tribunal Federal e do Superior Tribunal de Justiça negaram a validade de atos de cooperação direta. Apesar disso, persistem fortes argumentos a favor da cooperação pelo MP, mesmo quando a medida solicitada pelo Estado estrangeiro depender da autorização dos órgãos da base do Poder Judiciário. / [en] In the last three decades the world has seen an astonishing rise in transnational organized crime, a challenge that made the International Society search for new ways to prosecute organizations that seem to grow more powerful every day. In International Society, each and every State is an independent and sovereign entity, which means that no other State or international entity may meddle in another Stat s internal affairs. This means that the prosecution of transnational crime cannot be entrusted to an international organ, nor can a State pretend to pursue an offender into another s territory. To overcome this barrier, new and faster methods of international cooperation have been adopted with authorities being granted a greater degree of autonomy to perform acts of mutual legal assistance. The same phenomenon is occurring in Brazil, although in a much slower pace. This doctoral dissertation seeks to establish that the Constitution, Brazilian procedural and criminal laws, and the international treaties to which Brazil is party assign to the Ministério Público - MP, as the autonomous government office in charge of criminal prosecution, the task to assist international authorities in prosecuting transnational crime. Specially at the Federal level, the Ministério Público is the main actor in the investigation and judicial prosecution of criminals, however recent decisions reached by the Supremo Tribunal Federal and the Superior Tribunal de Justiça, Brazil s highest courts, have voided acts of direct cooperation by judicial authorities, raising a lot of questions about the possibility of mutual legal assistance acts by Brazilian authorities. That notwithstanding, there are several arguments which were not presented to those courts that clearly show that the MP has a crucial role to play in international cooperation in criminal matters.