В данной работе мы рассматриваем различный характер критики гендерных стереотипов в женской викторианской литературе на материале романов «Мельница на Флоссе» Джордж Элиот и «Жены и дочери» Элизабет Гаскелл. В первой части работы мы рассматриваем жанр романа воспитания, вопросы его генезиса и эволюции, а также подробно описываем женский роман воспитания как одну из его разновидностей. Кроме того, в теоретической главе мы также выявляем особенности репрезентации гендера в литературе (в частности, мы обращаем особое внимание на феномены женского письма и женского чтения) и рассматриваем гендер как социокультурное явление в викторианском обществе. Заключительные параграфы первой части освещают историко-культурный и социальный контекст творчества Дж. Элиот и Э. Гаскелл. Вторая часть нашей работы посвящена непосредственному анализу романов «Жены и дочери» и «Мельница на Флоссе». В ней последовательно рассматриваются такие аспекты текстов, как объектная и субъектная организация, нарративная структура и стилевые особенности. Большое внимание уделяется выделению собственно женской парадигмы становления в романах. Жанровый анализ произведений включает также выявление черт «двойного» романа воспитания в данных текстах. Две параллельные линии становления героя и героини составляют структурную основу данной разновидности жанра и играют важную роль в определении специфики критики гендерных стереотипов, так как в «двойных» романах воспитания можно увидеть четкое сопоставление мужской и женской парадигм становления и выявить различия между ними. Сравнительный анализ двух романов с привлечением изученного теоретического материала позволяет заключить, что ключом к пониманию специфики критики гендерных стереотипов в данных произведениях является роль общества как неотъемлемлемого фактора формирования личности и как контролирующей инстанции, которая предписывает нормы поведения для мужчин и женщин. / In this paper, we examine the different approaches to gender stereotypes criticism in Victorian novel on “The Mill on the Floss” by George Eliot and “Wives and Daughters” by Elizabeth Gaskell. The first part of the work is devoted to the genre of formation novel, the problems of its genesis and evolution, and also describe the female educational novel as one of its varieties. Additionally, the theoretical chapter also covers gender representation in literature (namely, we pay special attention to the phenomena of women’s writing and women’s reading) and consider gender as a sociocultural phenomenon in Victorian society. The concluding paragraphs of the first part cover the historical, cultural and social context of J. Eliot’s and E. Gaskell’s novel. The second part of our work provides an analysis of the novels "”Wives and Daughters"” and “Mill on the Floss”. It consistently deals with such aspects of a literary work as image and narrative structure, and features of style. Much attention is paid to the female characters development in the given novels. Genre analysis of works also includes revealing the features of the “double” educational novel in these texts. Two parallel lines of the male and female characters development form the structural basis of this genre and play an important role in rendering gender stereotypes criticism, as in the “double” educational novels one can see a clear juxtaposition of the male and female paradigms of self-fulfillment and reveal the differences between them. A comparative analysis of the two novels with the use of the studied theoretical material allows us to conclude that the key to understanding the nature of gender stereotypes in these works is the role of society as an integral factor in the formation of personality and as a controlling authority that prescribes norms of behavior for men and women.

<p>У дисертацији су проучени српски хумористичко-сатирички листови с краја XIX и почетка XX века, тачније из периода 1881&ndash;1903. године. Трагано је за хумористичко-сатиричким прилозима како би се они укључили у корпус српске књижевности тог периода. Истраживање је спроведено применом критичко-методичког апарата за изучавање књижевно-уметничких дела. Основна идеја била је да се покаже да раније маргинализована грађа завређује пажњу историчара српске књижевности, јер прилози који су анализирани у раду показују да су у њима коришћене стилске фигуре и поступци као и у другим родовима и жанровима који су били третирани као норма српске књижевности. Прилози у српској хумористичко-сатиричкој периодици овог времена могу да буду одлична грађа не само за књижевну историју, већ и за историјску, социолошку, психолошку, културолошку или родну анализу. То је важно, јер се кроз хумористичке прилоге проговарало о темама које су биле табуиране и цензурисане у озбиљним политичким листовима. У шаљивој периодици готово увек је постојао и ликовни део у виду карикатура које су пратиле текст. У раду се наглашава повезаност ликовног и текстуалног слоја тих прилога, тако да се помињу и неки од најзначајнијих твораца карикатуре код Срба из тог периода (Драгутин Дамјановић, Јосип Даниловац, Јован Јовановић Змај и други). Стога ови прилози могу да се проучавају и са аспекта ликовне уметности. Текстуални елемент&nbsp;карикатура имао је увек подтекст који је могао бити историјски, књижевни, па чак и религиозни, али који је обавезно био кључ за разумевање карикатуре. Данашњем читаоцу тај подтекст је далек и циљ рада био је да се он појасни и да се карикатура на прави начин протумачи. Показало се да су се аутори хумористичко-сатиричких прилога бавили пре свега политиком на микро и макро нивоу, црквеним темама, родним темама, путописним темама и другим. Рад показује велику актуелност хумористичко-сатиричке периодике у оно време и да су српски листови пратили трендове који су постојали у истоврсној литератури у Европи и шире.</p> / <p>U disertaciji su proučeni srpski humorističko-satirički listovi s kraja XIX i početka XX veka, tačnije iz perioda 1881&ndash;1903. godine. Tragano je za humorističko-satiričkim prilozima kako bi se oni uključili u korpus srpske književnosti tog perioda. Istraživanje je sprovedeno primenom kritičko-metodičkog aparata za izučavanje književno-umetničkih dela. Osnovna ideja bila je da se pokaže da ranije marginalizovana građa zavređuje pažnju istoričara srpske književnosti, jer prilozi koji su analizirani u radu pokazuju da su u njima korišćene stilske figure i postupci kao i u drugim rodovima i žanrovima koji su bili tretirani kao norma srpske književnosti. Prilozi u srpskoj humorističko-satiričkoj periodici ovog vremena mogu da budu odlična građa ne samo za književnu istoriju, već i za istorijsku, sociološku, psihološku, kulturološku ili rodnu analizu. To je važno, jer se kroz humorističke priloge progovaralo o temama koje su bile tabuirane i cenzurisane u ozbiljnim političkim listovima. U šaljivoj periodici gotovo uvek je postojao i likovni deo u vidu karikatura koje su pratile tekst. U radu se naglašava povezanost likovnog i tekstualnog sloja tih priloga, tako da se pominju i neki od najznačajnijih tvoraca karikature kod Srba iz tog perioda (Dragutin Damjanović, Josip Danilovac, Jovan Jovanović Zmaj i drugi). Stoga ovi prilozi mogu da se proučavaju i sa aspekta likovne umetnosti. Tekstualni element&nbsp;karikatura imao je uvek podtekst koji je mogao biti istorijski, književni, pa čak i religiozni, ali koji je obavezno bio ključ za razumevanje karikature. Današnjem čitaocu taj podtekst je dalek i cilj rada bio je da se on pojasni i da se karikatura na pravi način protumači. Pokazalo se da su se autori humorističko-satiričkih priloga bavili pre svega politikom na mikro i makro nivou, crkvenim temama, rodnim temama, putopisnim temama i drugim. Rad pokazuje veliku aktuelnost humorističko-satiričke periodike u ono vreme i da su srpski listovi pratili trendove koji su postojali u istovrsnoj literaturi u Evropi i šire.</p> / <p>The dissertation examines a set of Serbian humorous-satirical journals at the end of the 19th and the beginning of the 20th century, in the period between 1881 and 1903. It aimed at identifying the humorous-satirical articles in order to include them in the Serbian literature of that period. The research was carried out by using the critical and methodical apparatus for studying literary and artistic works. The main idea was to demonstrate that previously marginalized material deserved proper attention of literary historians, since the articles analyzed in the dissertation contained both the figures of speech and literary procedures seen in other works and genres treated as normative in the Serbian literature. Articles in the Serbian humorous-satirical periodicals of that time could be an excellent material not only for literary history, but also for historical, sociological, psychological, cultural and gender research. This is important, having in mind that the comical articles spoke about the topics that were forbidden or censored in serious political journals. In comic periodicals, there was almost always a segment of fine art, displayed through caricatures accompanying the text. The dissertation emphasises this connection between the caricatures and the text. Therefore, it references some of the most prominent Serbian caricature artists of that&nbsp;time (Dragutin Damjanović, Josip Danilovac, Jovan Jovanović Zmaj, etc.). Furthermore, these articles can be analysed from the point of view of fine arts. The textual element of caricatures always had the subtext which could be historical, literary, or even religious, and it was always the key to understaninding the caricature. To the contemporary reader, this subtext is out of reach. The dissertation aims at making it understandable so as to correctly interpret the caricature. It became obvious that the authors of humorous-satirical articles predominanty dealt with politics on the micro and macro levels, clerical topics, gender issues, travel literature, and so on. The dissertation shows that the humorous-satirical periodical was highly resonant of its time and that Serbian journals followed the trends of the same kind of literature in Europe and elsewhere.</p>

<p>У раду је представљен целокупни књижевни опус заборављеног писца Павла Марковића Адамова, једног од зачетника српске реалистичке приповетке и оснивача и првог уредника Бранковог кола &ndash; листа за забаву, поуку и књижевност, у циљу превредновања његовог књижевног дела, како би Адамов, коначно, добио место које му припада у историји српске књижевности.</p> / <p>U radu je predstavljen celokupni književni opus zaboravljenog pisca Pavla Markovića Adamova, jednog od začetnika srpske realističke pripovetke i osnivača i prvog urednika Brankovog kola &ndash; lista za zabavu, pouku i književnost, u cilju prevrednovanja njegovog književnog dela, kako bi Adamov, konačno, dobio mesto koje mu pripada u istoriji srpske književnosti.</p> / <p>The thesis represents the complete literary corpus of the forgotten author Pavle Marković Adamov, one of the pioneers of the Serbian realism short stories and the founder and first editor of ᾽Brankovo kolo᾿ - a paper for fun, learning and literature. The aim of the thesis is to bring his literary works back to light and give them proper appreciation, so that Adamov will finally be given the spot that he deserves in the history of Serbian literature.</p>

The dissertation is devoted to the problems of the perception of Muslims and the threat posed by the Ottoman by the Byzantine and East-European writers of the XV century. According to the materials of historical works analyzed the ratio of the authors to the representatives of the Islamic faith in a severe foreign situation and also domestic religious contradictions. Analysis of the works of Byzantine and Balkan writers allows us to trace the evolution of the views of historians on the matter and to reveal the extent of their bias. According to the Byzantine and East-European sources revealed the attitude of the authors of the XV century to the Turks and denoted points of contact of Christian and Muslim civilizations in the context of military confrontation, also investigated the attitude of the authors to the key events of the Turkish expansion in the XV century - Battle of Varna in 1444 and the capture of Constantinople in 1453. The dissertation also addresses the problem of mutual Christians and Muslims considered in the interpretation of the writers and the question of the possibility of cultural and religious dialogue between the warring parties. / Диссертация посвящена рассмотрению проблемы восприятия мусульман и угрозы со стороны османов византийскими и восточно-европейскими писателями XV века. По материалам их исторических произведений анализируется отношение авторов к представителям исламского вероучения в условиях тяжелой внешнеполитической ситуации и внутренних религиозных противоречий. Анализ сочинений византийских и балканских писателей позволяет проследить эволюцию взглядов историков относительно данного вопроса и выявить степень их тенденциозности. По данным византийских и восточно-европейских источников выявляется отношение авторов XV в. к туркам, обозначаются точки соприкосновения христианской и мусульманской цивилизаций в контексте военного противостояния, а также исследуется отношение авторов к ключевым событиям турецкой экспансии XV в. - битве при Варне 1444 г. и захвату Константинополя в 1453 г. В диссертации также затрагивается проблема взаимовосприятия христиан и мусульман в интерпретации рассматриваемых писателей и ставится вопрос о возможности культурного и религиозного диалога между представителями противоборствующих сторон.

Работа посвящена участию маршала Жана II Ле Менгра, прозванного Бусико, во французской политике в Средиземноморье на рубеже XIV–XV в. Для достижения целей исследования был установлен ход и результаты французской внешней политики, а также личность самого маршала Бусико. В результате было установлено, что Жан II Ле Менгр участвовал в военных экспедициях французской короны на Балканы (1396 г.) и в Малую Азию (1399), а также управлял Генуей (1401–1409) от имени французского короля Карла VI Валуа. Военный опыт и дипломатические связи позволили Бусико обеспечить локальные тактические успехи на каждом направлении проводимой внешней политики в Средиземноморье, однако его ресурсов и навыков не хватило для того, чтобы Франция добилась стратегического успеха в Средиземноморском регионе на рубеже XIV–XV в. / The work is devoted to the participation of Marshal Jean II Le Meingres, called Boucicaut, in French politics in the Mediterranean at the turn of the 14th–15th centuries. To achieve the goals of the study, the course and results of French foreign policy, as well as the personality of Marshal Boucicaut himself, were established. As a result, it was established that Jean II Le Meingres participated in the military expeditions of the French crown to the Balkans (1396) and Asia Minor (1399), and also ruled Genoa (1401–1409) on behalf of the French king Charles VI of Valois. Military experience and diplomatic connections allowed Boucicaut to ensure local tactical successes in each direction of foreign policy in the Mediterranean, but his resources and skills were not enough for France to achieve strategic success in the Mediterranean region at the turn of the 14th–15th centuries.

<p>У раду је представљен најзначајнији део<br />књижевног опуса Николаја Тимченка,<br />књижевног историчара и критичара, есејисте<br />и филозофа и указано је на вредност,<br />домете и актуелност његове мисли о српској<br />књижевности 20. века.</p> / <p>U radu je predstavljen najznačajniji deo<br />književnog opusa Nikolaja Timčenka,<br />književnog istoričara i kritičara, esejiste<br />i filozofa i ukazano je na vrednost,<br />domete i aktuelnost njegove misli o srpskoj<br />književnosti 20. veka.</p> / <p>The work presents the most important part of<br />the literary opus of Nikolai Timchenko, literary<br />historian and critic, essayist and philosopher,<br />and points to the value, reach and actuality of his<br />thought on Serbian literature of the 20th century.</p>

<p>Уводно поглавље садржи образложење наслова и предмета студије, као и критичку анализу досадашњих музиколошких радова о српској црквеној хорској музици између два светска рата. Следеће поглавље посвећено је Традиционалној црквеној уметности, њеним основним појмовима и тумачењима у 20. веку. У њему су теоријски разрађени теолошки аспекти аутентичног<br />црквеног уметничког стваралаштва, са посебним освртом на проблем уметничког<br />символа и његовог функционисања у литургијској перспективи, те месту музике у<br />богослужењу као сложеној синтези више уметничких врста. Поглавље Црквено-<br />уметничко стваралаштво и црквена хорска музика у српској култури између два светска рата доноси контекстуално сагледавање црквене хорске музике са црквеним сликарством и црквеном архитектуром тога времена, тумачећи достигнућа српских композитора као део укупног процеса развоја православне уметности под дејством традиционалних и модерних елемената. У четвртом поглављу Историја жанра кроз сагледавање богослужбених и концертних елемената &ndash; стилско-аналитички наратив као централном делу студије извршена је подела посматраних композиција према стваралачким принципима од наједноставнијих обрада и хармонизација напева до сложених и веома оригиналних поступака са и без сличности са црквеним мелодијама. Примарна анализа допуњена је сагледавањем жанровско-извођачких карактеристика (доминантно богослужбена или концертна пракса) које значајно доприносе одређивању односа између функционалних и уметничких елемената осматраних остварења. У последњем поглављу Закључак поред сумирања најзначајнијих релевантних чињеница из претходног тока студије, уз помоћ одређивања опште хијерархије односа између композиционих поступака (превласт западног или православног елемента), као и кроз препознавање типологије начина усвајања конвенција (спровођење композиционих решења) објективно се дефинишу достигнућа српских аутора црквене хорске музике међуратног периода.<br />Успостављени критеријум третира оба својства ове музике: традиционалну<br />вредност у домену литургијско-функционалне употребе, као и уметнички<br />квалитет по себи, у оквирима укупног развоја српске музике током прве половине 20. века.</p> / <p>Uvodno poglavlje sadrži obrazloženje naslova i predmeta studije, kao i kritičku analizu dosadašnjih muzikoloških radova o srpskoj crkvenoj horskoj muzici između dva svetska rata. Sledeće poglavlje posvećeno je Tradicionalnoj crkvenoj umetnosti, njenim osnovnim pojmovima i tumačenjima u 20. veku. U njemu su teorijski razrađeni teološki aspekti autentičnog<br />crkvenog umetničkog stvaralaštva, sa posebnim osvrtom na problem umetničkog<br />simvola i njegovog funkcionisanja u liturgijskoj perspektivi, te mestu muzike u<br />bogosluženju kao složenoj sintezi više umetničkih vrsta. Poglavlje Crkveno-<br />umetničko stvaralaštvo i crkvena horska muzika u srpskoj kulturi između dva svetska rata donosi kontekstualno sagledavanje crkvene horske muzike sa crkvenim slikarstvom i crkvenom arhitekturom toga vremena, tumačeći dostignuća srpskih kompozitora kao deo ukupnog procesa razvoja pravoslavne umetnosti pod dejstvom tradicionalnih i modernih elemenata. U četvrtom poglavlju Istorija žanra kroz sagledavanje bogoslužbenih i koncertnih elemenata &ndash; stilsko-analitički narativ kao centralnom delu studije izvršena je podela posmatranih kompozicija prema stvaralačkim principima od najednostavnijih obrada i harmonizacija napeva do složenih i veoma originalnih postupaka sa i bez sličnosti sa crkvenim melodijama. Primarna analiza dopunjena je sagledavanjem žanrovsko-izvođačkih karakteristika (dominantno bogoslužbena ili koncertna praksa) koje značajno doprinose određivanju odnosa između funkcionalnih i umetničkih elemenata osmatranih ostvarenja. U poslednjem poglavlju Zaključak pored sumiranja najznačajnijih relevantnih činjenica iz prethodnog toka studije, uz pomoć određivanja opšte hijerarhije odnosa između kompozicionih postupaka (prevlast zapadnog ili pravoslavnog elementa), kao i kroz prepoznavanje tipologije načina usvajanja konvencija (sprovođenje kompozicionih rešenja) objektivno se definišu dostignuća srpskih autora crkvene horske muzike međuratnog perioda.<br />Uspostavljeni kriterijum tretira oba svojstva ove muzike: tradicionalnu<br />vrednost u domenu liturgijsko-funkcionalne upotrebe, kao i umetnički<br />kvalitet po sebi, u okvirima ukupnog razvoja srpske muzike tokom prve polovine 20. veka.</p> / <p>The introductory chapter contains an<br />explanation of titles and subjects of the paper,<br />critical analysis of previous musicological<br />works on Serbian Church Choral Music of the<br />period between two World Wars. The following<br />chapter is devoted to the Traditional Church<br />Art, its basic elements and interpretations from<br />20th century. This part of the study brings the<br />crucial theological aspects of the authentic<br />Church аrt, with the special attention to the<br />problem of artistic symbol and its function in<br />the liturgical perspective, as well as the position<br />of music in the liturgical service as synthesis of<br />several disciplines of art. The chapter named<br />Church-artistic practice and Church Choral<br />Music in the Serbian culture between the two<br />World Wars brings contextual view over the<br />Church Choral Music together with the Church<br />visual art and Church architecture of the period<br />understanding the composers efforts as part of<br />the whole artistic evolution of the Orthodox art<br />under traditional and modern influences. The<br />fourth chapter The history of the genre through<br />the balance of the liturgical and concert<br />elements as a central part of the study offers<br />segmentation of the composed music on the<br />basis of compositional approach from the<br />simple harmonisations to the original and<br />complex attitudes with or without the usage of<br />the chant. This kind of basic analyse is followed<br />by the division of the performing characteristics<br />(the dominant liturgical or concert practice)<br />which can help in understanding the relation<br />between functional and artistic elements of this<br />choral genre. The final chapter Conclusion<br />beside summaries of the most important facts<br />from the previous parts of the study, through the<br />definition of hierarchy of the relations between<br />compositional approaches (the domination of<br />Western or Orthodox elements) and recognition<br />the typology of the usage of conventions (the<br />guidance of compositional solutions) brings<br />objective evaluation of the Church Choral<br />Music composed by the Serbian authors of this<br />period. The final reached criteria offers the<br />evaluation of both meanings of this music: its<br />traditional level of liturgical and functional role<br />and its artistic value as part of the general<br />development of the Serbian music of first part<br />of 20th century.</p> / null