Das Sammeln von Handschriften hat in Dresden eine lange Tradition. Seit dem 16. Jahrhundert werden handschriftliche Dokumente, insbesondere mit Bezug zu Sachsen, in Form von Chroniken, Kollektaneen zur Regionalgeschichte, Werkmanuskripten, biographischen und genealogischen Niederschriften, Schrifttum des sächsischen Hofes und Adels sowie Briefsammlungen aufbewahrt. Neben den besonders wertvollen Sonderbeständen der rund 700 mittelalterlichen Handschriften und knapp 1.000 orientalischen Handschriften bildet die etwa 375 Stücke umfassende Stammbuchsammlung eine der bedeutendsten dieser Art in Deutschland. Eine nicht gesondert aufgestellte Teilsammlung der Handschriftensammlung ist die Autographensammlung.

Häufig fristen sie ein mehr oder minder unbeachtetes Dasein in unscheinbaren Pappkisten irgendwo im Archiv. Briefe und andere handschriftliche Dokumente sind aufgrund ihrer allgemeinen Natur nur mit großem Aufwand zu katalogisieren. Dabei besteht über deren Nutzen und Wert allgemeiner Konsens. Die Universitätsbibliothek Leipzig hat in einem mehrere Jahre umfassenden Projekt Systematik in ihre Sammlung bringen können.

<p>Списи о Светом цару Урошу &ndash; Служба, Синаксарско житије и Житије Светог цара Уроша чине посебну и недељиву књижевну и рукописну целину, која је сачувана у аутографу патријарха Пајсеја, насталом 1641. године. Налази се у литургијском зборнику из 1676. године, који се чува у Библиотеци Српске патријаршије у Београду под бројем 33. Циљ истраживача био је да у форми селективне, двојезичне српскословенско-српске, лематизоване конкорданције пружи увид у све контексте у којима се пунозначне лексеме јављају и на тај начин обезбеди поуздан лексички материјал за различите врсте будућих језичких и књижевних истраживања. Такође, један од циљева био је и тај да се у форми лексикографске одреднице издвоје и дефинишу све значењске нијансе лексема у посведоченим контекстима, крећући се од примарних значења па до оних која настају у комбинацији са другим лексемама. У датом истраживању постојала је и тежња да се покаже да ли је и у коликој мери дошло до појаве нових значења у односу на стање у постојећим лексикографским изворима који бележе канонски и редакцијски материјал. Осветљавање лексичког нивоа језика у испитиваним делима указивањем на евентуалне разлике између поетског и прозних састава у корпусу био је још један од постављених циљева овог истраживања.<br />Осим у аутографу, списи о Светом цару Урошу постоје и у једном препису на новоцрквенословенском језику с почетка четврте деценије XVIII века (Јазачки препис), који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду под бројем 333. Како главни део рада представља конкорданција култних списа о Светом цару Урошу у аутографу, делове који недостају нисмо допуњавали текстом из млађег преписа. Он је послужио као ослонац на оним местима која је у аутографу било тешко прочитати или су постојале недоумице у рашчитавању текста, а које су решене у појединим случајевима поређењем са млађим преписом. С друге стране, издвајањем фонетских и творбених дублета, синонима, као и текстолошких дублета дошли смо до закључка да постоји могућност да је као предложак Јазачком препису послужила и новија текстолошка редакција, а не само аутограф.<br />У циљу извођења општег закључка о типу лексике у испитиваним делима, а који je, пре свега, требало да покаже да ли постоје одлике понародњавања српскословенског језика на лексичкој равни, указали смо на позајмљенице и доминантна творбена средства у различитим делима, с једне стране, и на синонимске парове лексема и семантичку раслојеност лексике, с друге стране.<br />Процентуално гледано, удео страних речи приближно је једнак у свим делима. Код писца није била изражена тенденција употребе позајмљеница тамо где је постојала одговарајућа словенска реч. У Житију је забележено највише лексема са страном основом и то међу антропонимима (и присвојним придевима изведеним од њих), патронимима, етницима, топонимима и ктетицима. Потом следе лексеме којима се идентификују литургијски термини, духовна звања и чинови. Њих је највише у Служби, што је у директној вези с наменом овог дела и начином настанка.<br />Сложеница је највише у поетском делу, али њихов удео ни у осталим делима није драстично мањи, што говори о уједначености стила у текстовима различитог жанра. Остала књишка творбена средства везују се превасходно за сферу духовности.<br />Синонимски парови у којима је једна од лексема била позната народном говору говоре у прилог томе да Житије одликује уплив лексике из народне базе. Затечено стање може бити условљено како пореклом извора који су коришћени при састављању овог дела, тако и његовим карактером (владарско житије) и историјским околностима настанка. С друге стране, преовладавање лексема својствених књижевном идиому у Служби у директној је вези са степеном сакралности текста, али и с његовом општом наменом.<br />Када се иста лексема јавља у различитим делима, запажа се да се у Житију она најчешће бележи у конкретном значењу и везује се за световни аспект живота, док у Служби врло често долази до семантичке промене конкретно &gt; апстрактно, те се иста лексема јавља у фигуративном значењу и прелази у сферу духовности.</p> / <p>Spisi o Svetom caru Urošu &ndash; Služba, Sinaksarsko žitije i Žitije Svetog cara Uroša čine posebnu i nedeljivu književnu i rukopisnu celinu, koja je sačuvana u autografu patrijarha Pajseja, nastalom 1641. godine. Nalazi se u liturgijskom zborniku iz 1676. godine, koji se čuva u Biblioteci Srpske patrijaršije u Beogradu pod brojem 33. Cilj istraživača bio je da u formi selektivne, dvojezične srpskoslovensko-srpske, lematizovane konkordancije pruži uvid u sve kontekste u kojima se punoznačne lekseme javljaju i na taj način obezbedi pouzdan leksički materijal za različite vrste budućih jezičkih i književnih istraživanja. Takođe, jedan od ciljeva bio je i taj da se u formi leksikografske odrednice izdvoje i definišu sve značenjske nijanse leksema u posvedočenim kontekstima, krećući se od primarnih značenja pa do onih koja nastaju u kombinaciji sa drugim leksemama. U datom istraživanju postojala je i težnja da se pokaže da li je i u kolikoj meri došlo do pojave novih značenja u odnosu na stanje u postojećim leksikografskim izvorima koji beleže kanonski i redakcijski materijal. Osvetljavanje leksičkog nivoa jezika u ispitivanim delima ukazivanjem na eventualne razlike između poetskog i proznih sastava u korpusu bio je još jedan od postavljenih ciljeva ovog istraživanja.<br />Osim u autografu, spisi o Svetom caru Urošu postoje i u jednom prepisu na novocrkvenoslovenskom jeziku s početka četvrte decenije XVIII veka (Jazački prepis), koji se čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu pod brojem 333. Kako glavni deo rada predstavlja konkordancija kultnih spisa o Svetom caru Urošu u autografu, delove koji nedostaju nismo dopunjavali tekstom iz mlađeg prepisa. On je poslužio kao oslonac na onim mestima koja je u autografu bilo teško pročitati ili su postojale nedoumice u raščitavanju teksta, a koje su rešene u pojedinim slučajevima poređenjem sa mlađim prepisom. S druge strane, izdvajanjem fonetskih i tvorbenih dubleta, sinonima, kao i tekstoloških dubleta došli smo do zaključka da postoji mogućnost da je kao predložak Jazačkom prepisu poslužila i novija tekstološka redakcija, a ne samo autograf.<br />U cilju izvođenja opšteg zaključka o tipu leksike u ispitivanim delima, a koji je, pre svega, trebalo da pokaže da li postoje odlike ponarodnjavanja srpskoslovenskog jezika na leksičkoj ravni, ukazali smo na pozajmljenice i dominantna tvorbena sredstva u različitim delima, s jedne strane, i na sinonimske parove leksema i semantičku raslojenost leksike, s druge strane.<br />Procentualno gledano, udeo stranih reči približno je jednak u svim delima. Kod pisca nije bila izražena tendencija upotrebe pozajmljenica tamo gde je postojala odgovarajuća slovenska reč. U Žitiju je zabeleženo najviše leksema sa stranom osnovom i to među antroponimima (i prisvojnim pridevima izvedenim od njih), patronimima, etnicima, toponimima i kteticima. Potom slede lekseme kojima se identifikuju liturgijski termini, duhovna zvanja i činovi. NJih je najviše u Službi, što je u direktnoj vezi s namenom ovog dela i načinom nastanka.<br />Složenica je najviše u poetskom delu, ali njihov udeo ni u ostalim delima nije drastično manji, što govori o ujednačenosti stila u tekstovima različitog žanra. Ostala knjiška tvorbena sredstva vezuju se prevashodno za sferu duhovnosti.<br />Sinonimski parovi u kojima je jedna od leksema bila poznata narodnom govoru govore u prilog tome da Žitije odlikuje upliv leksike iz narodne baze. Zatečeno stanje može biti uslovljeno kako poreklom izvora koji su korišćeni pri sastavljanju ovog dela, tako i njegovim karakterom (vladarsko žitije) i istorijskim okolnostima nastanka. S druge strane, preovladavanje leksema svojstvenih književnom idiomu u Službi u direktnoj je vezi sa stepenom sakralnosti teksta, ali i s njegovom opštom namenom.<br />Kada se ista leksema javlja u različitim delima, zapaža se da se u Žitiju ona najčešće beleži u konkretnom značenju i vezuje se za svetovni aspekt života, dok u Službi vrlo često dolazi do semantičke promene konkretno &gt; apstraktno, te se ista leksema javlja u figurativnom značenju i prelazi u sferu duhovnosti.</p>

In ihrer Gründungsphase im 16. Jahrhundert war die Churfürstliche Bibliothek nicht nur Wissensspeicher sondern auch eine protestantische Musterbibliothek. Verantwortlich dafür war Kurfürst August (1526–1586), der im Reich als einer der Führer der lutherischen Stände galt. Noch heute zeugen circa 4.000 Flugschriften der Reformationszeit und weitere 1.000 katholische und innerprotes tantische Streitschriften im Bestand der SLUB von den Auseinandersetzungen dieser Zeit. Vermutlich noch im Gründungsjahrhundert gelangten auch mehrere der schon damals seltenen Handschriften des Reformators Martin Luther in die Churfürst liche Bibliothek.

In ihrer Gründungsphase im 16. Jahrhundert war die Churfürstliche Bibliothek nicht nur Wissensspeicher sondern auch eine protestantische Musterbibliothek. Verantwortlich dafür war Kurfürst August (1526–1586), der im Reich als einer der Führer der lutherischen Stände galt. Noch heute zeugen circa 4.000 Flugschriften der Reformationszeit und weitere 1.000 katholische und innerprotes tantische Streitschriften im Bestand der SLUB von den Auseinandersetzungen dieser Zeit. Vermutlich noch im Gründungsjahrhundert gelangten auch mehrere der schon damals seltenen Handschriften des Reformators Martin Luther in die Churfürst liche Bibliothek.

Nationale Sonderausstellungen in Berlin, Eisenach, Wittenberg: Das Reformationsjubiläum, 2017 kündigt sich an. Es liegt auf der Hand, dass die Sächsische Staatsbibliothek im historischen Mutterland der Reformation nicht zurücksteht und ihre Schätze präsentiert.

Die SLUB beteiligt sich umfangreich an den Feierlichkeiten zum 500jährigen Reformationsjubiläum. Seit über einem Jahr stellt die Bibliothek wöchentlich ein Autograph aus der Reformationszeit online vor (http://reformation. slub-dresden.de/) und präsentiert so ihren Reichtum an Originalzeugnissen aus dem direkten Umfeld Luthers. Im Herbst dieses Jahres erscheint eine gedruckte Ausgabe dieser Auswahl im Sax-Verlag Markkleeberg.

Oskar Nedbal patří mezi nejvýznamnější české hudební osobnosti konce 19. a počátku 20. století. Jeho přínos lze spatřovat nejen v oblasti interpretačního umění a hudebně organizačního úsilí, ale rovněž na poli skladatelském, především díky operetě Polská krev (Polenblut). Disertační práce se kromě nezbytného přehledu pramenů a literatury a nástinu života a díla Oskara Nedbala soustředí na otázku postavení operety Polská krev jak v rámci skladatelovy ostatní tvorby, tak i v širším kontextu vídeňské operety. Zároveň přináší doposud nepublikované informace o nedbalianech z depozitáře divadelního oddělení Národního muzea v Terezíně a ve světle průzkumu těchto pramenů se pokouší definovat základní atributy Nedbalova způsobu práce při kompozici operety Polská krev i dalších významných děl. Nedbalova vrcholná operetní tvorba je ukázkovým příkladem populární hudby vysoké umělecké úrovně, ve které se odráží skladatelův vysoce seriózní kompoziční přístup. Zejména opereta Polská krev dokumentuje Nedbalův záměr klást na tento žánr vyšší umělecký nárok, než jaký byl běžný zejména ve Vídni počátkem 20. století. Abstract: Oskar Nedbal is one of the most important Czech music personalities of the end of 19th and the beginning of 20th century. His contribution can be seen not only in the fields of interpretive art...

This diploma thesis deals with Moravian Duets op. 32 written by Antonín Dvořák. Including comparsion of manuscript and contemporary edition of notation and comprehensive chapter which analyse recordings of this piece. Recordings are from different types of choirs. They are represented by children's choirs, women choirs and by female component of mixed choirs. Next chapters focus on analysis of each duet from perspective of interpretation, draw attention to difficult parts and gives recommendations for the interpretation. The analysis is mainly focused on the difficulty of interpretation in terms of vocal technique. The final chapter describes vocal exercises and recommendations for easier practicing and more convincing interpretation of this piece.

The discovery of the autograph of Fibich's Variations in B-flat major for piano from 1877 not only extends the collection of known and completed compositions by Zdeněk Fibich, but they also present the single preserved concert variations for piano within his oeuvre. Thanks to the Variations, we can have a better insight into Fibich's compositional technique, for in 1883, he reworked them for a string quartet. Among other things, the comparative analysis reveals the latter work to be an unjustly neglected treasure. Also interesting is the fact that the origin of other significant sets of variations for piano by Bedřich Smetana, Antonín Dvořák and Leoš Janáček falls into the same period as Fibich's opus. Following the discovery in 2008 and the consequent study in Hudební věda ('Musicology') magazine, this thesis further focuses on the dedicatee, Prof. Josef Sallač (1849 - 1929), and reveals him as a prominent figure of the musical world, esp. in the 2nd half of the 19th century. This is one of the reasons why a search for Sallač's archive would be advisable, as it might contain valuable manuscripts. It was, after all, thanks to him that Fibich's Sonata in D major for violin and piano from 1875 was preserved. Powered by TCPDF (www.tcpdf.org)