S. Krutulienė ir G. Zdanavičiūtė (Lekt. V. Jakutienė, Prof. Habil. Dr. A. Bagdonas) EPILEPSIJA SERGANČIŲ ASMENŲ SPECIALIŲ POREIKIŲ IR JŲ TENKINIMO ANALIZĖ Magistro darbas V.: VU Socialinio darbo katedra, 2007, 93 p. SANTRAUKA Epilepsija vienas iš dažniausių neurologinių sutrikimų. Lietuvoje per metus priskaičiuojama 1300 naujų epilepsijos atvejų (MOSES, 2006), tačiau epilepsija sergančių asmenų psichosocialinė situacija ir specialieji poreikiai mažai tyrinėta sritis. Anketavimo būdu buvo surinkta duomenų apie 186 įvairaus amžiaus epilepsija sergančius asmenis (vaikus, suaugusius, pagyvenusius). Apie epilepsija sergančius vaikus informacija gauta iš vaikų motinų. Tyrimo metu paaiškėjo, jog epilepsija sergantiems suaugusiems asmenims (ESA) ir epilepsija sergantiems vaikams (ESV) kyla psichologinių, tarpasmeninių santykių problemų. ESA dažniau nei ESV šeimos jaučia stigmą. ESA jaučiama stigma dažniausiai nėra susijusi su neuroepilepsiniais ir sociodemografiniais veiksniais. Tyrimas parodė, jog ESA ir ESV šeimų poreikiai yra mažai tenkinami. Didžiausi tiriamųjų poreikiai buvo informavimo bei psichologinės pagalbos, taip pat reabilitacijos ir savipagalbos grupių. ESV šeimoms taip pat reikalinga pagalba, susijusi su vaiko priežiūra ir ugdymu. ESA išreiškė maitinimo organizavimo ir labdaros poreikius. Dauguma ESA yra neužimti, tačiau poreikio dirbti neišreiškė. / THE ANALYSIS AND SITUATION OF MEETING OF SPECIAL NEEDS OF PEOPLE WITH EPILEPSY Master work V.: VU Department of Social Work SUMMARY Epilepsy is one of the most common neurological disorders. Every year about 1300 people are diagnosed having epilepsy in Lithuania. However, the special needs and psychosocial situation of these people is not extensively studied yet. The data have been collected about 186 people with epilepsy of different age groups (children, adults and the elderly) by using questionnaires. Mothers filled in the questionnaires in order to give information about their children with epilepsy as they could not do it themselves. The results of the research show that both children and adults with epilepsy have psychological and interpersonal relationships problems. Adults face stigma more often than families having children with epilepsy. Stigma is not related to neuroepileptical and sociodemografical factors. Moreover, the research shows that special needs of both families having children with epilepsy and adults with epilepsy are not fully met. Briefing, psychological support, rehabilitation and involvement in mutual assistance groups are essential for people with epilepsy. Families having children with epilepsy also need assistance concerning care and education of their children. Adults with epilepsy are in the need of charity and food supply. Most of the adults with epilepsy are not employed, however, they did not express the need to work.

S. Krutulienė ir G. Zdanavičiūtė (Lekt. V. Jakutienė, Prof. Habil. Dr. A. Bagdonas) EPILEPSIJA SERGANČIŲ ASMENŲ SPECIALIŲ POREIKIŲ IR JŲ TENKINIMO ANALIZĖ Magistro darbas V.: VU Socialinio darbo katedra, 2007, 93 p. SANTRAUKA Epilepsija vienas iš dažniausių neurologinių sutrikimų. Lietuvoje per metus priskaičiuojama 1300 naujų epilepsijos atvejų (MOSES, 2006), tačiau epilepsija sergančių asmenų psichosocialinė situacija ir specialieji poreikiai mažai tyrinėta sritis. Anketavimo būdu buvo surinkta duomenų apie 186 įvairaus amžiaus epilepsija sergančius asmenis (vaikus, suaugusius, pagyvenusius). Apie epilepsija sergančius vaikus informacija gauta iš vaikų motinų. Tyrimo metu paaiškėjo, jog epilepsija sergantiems suaugusiems asmenims (ESA) ir epilepsija sergantiems vaikams (ESV) kyla psichologinių, tarpasmeninių santykių problemų. ESA dažniau nei ESV šeimos jaučia stigmą. ESA jaučiama stigma dažniausiai nėra susijusi su neuroepilepsiniais ir sociodemografiniais veiksniais. Tyrimas parodė, jog ESA ir ESV šeimų poreikiai yra mažai tenkinami. Didžiausi tiriamųjų poreikiai buvo informavimo bei psichologinės pagalbos, taip pat reabilitacijos ir savipagalbos grupių. ESV šeimoms taip pat reikalinga pagalba, susijusi su vaiko priežiūra ir ugdymu. ESA išreiškė maitinimo organizavimo ir labdaros poreikius. Dauguma ESA yra neužimti, tačiau poreikio dirbti neišreiškė. / THE ANALYSIS AND SITUATION OF MEETING OF SPECIAL NEEDS OF PEOPLE WITH EPILEPSY Master work V.: VU Department of Social Work SUMMARY Epilepsy is one of the most common neurological disorders. Every year about 1300 people are diagnosed having epilepsy in Lithuania. However, the special needs and psychosocial situation of these people is not extensively studied yet. The data have been collected about 186 people with epilepsy of different age groups (children, adults and the elderly) by using questionnaires. Mothers filled in the questionnaires in order to give information about their children with epilepsy as they could not do it themselves. The results of the research show that both children and adults with epilepsy have psychological and interpersonal relationships problems. Adults face stigma more often than families having children with epilepsy. Stigma is not related to neuroepileptical and sociodemografical factors. Moreover, the research shows that special needs of both families having children with epilepsy and adults with epilepsy are not fully met. Briefing, psychological support, rehabilitation and involvement in mutual assistance groups are essential for people with epilepsy. Families having children with epilepsy also need assistance concerning care and education of their children. Adults with epilepsy are in the need of charity and food supply. Most of the adults with epilepsy are not employed, however, they did not express the need to work.

Sveikas žmogus užmiega vidutiniškai per 15 min, o miegas prasideda lėtojo miego fazėje. Patologinis užmigimas yra diagnozuojamas narkolepsija sergantiems pacientams, kurie užmiega paradoksinio miego fazėje. Šiam miego sutrikimui diagnozuoti yra atliekamas - Pakartotinas Miego Latencijos Testas (anlg. Multiply sleep latency test (MSLT)). Testas atliekamas tam pačiam pacientui keturis kartus per dieną. Vertinamos keturios užmigimo trukmės, analizuojant registruojamą paciento žievės bioelektrinį aktyvumą polisomnografiniu tyrimu miego laboratorijoje bei vertinant miego latenciją. Miegas ir epilepsija yra susiję. Miego metu provokuojami priepuoliai, tuo tarpu priepuoliai įtakoja miego vientisumą, jo fazes. Kai kurių epilepsijos formų (idiopatinės židininės, infantilinių spazmų ir kt.) epilepsiniai priepuoliai aktyvuojasi užmingant, kitų (juvenilinės miokloninės)- prabundant. Miego pradžios nustatymas yra reikalingas epilepsija sergančių ligonių miego struktūros analizei, ankstyvųjų epilepsinių iškrūvių atpažinimui bei tiksliai narkolepsijos diagnostikai. Todėl klinikinėje praktikoje yra reikalingas automatinis diagnostinis metodas, kuris padėtų objektyviai, greitai ir tiksliai įvertinti miego pradžią. Mūsų tyrimo tikslas - įvertinti integruotos amplitudės EEG (aEEG) metodo patikimumą nustatant miego pradžią narkolepsija ir epilepsija sergantiems pacientams Tyrime dalyvavo Kopenhagos universitetinėje ligoninėje gydyti 25 narkolepsija sergantys bei 23 Vilniaus universiteto vaikų... [toliau žr. visą tekstą] / The onset of sleep under normal circumstances in young adult humans is normally through Non-REM sleep after 15 minutes of being awake. The abnormal entry into sleep through REM sleep can be diagnostic in patients with narcolepsy. One important investigation in diagnosing narcolepsy is the Multiple Sleep Latency Test (MSLT), where onset of sleep and occurrence of REM – if any is measured 4 times per day. This test is traditionally scored by visual analysis of sleep onset and onset of REM sleep. There is tight relation between sleep and epilepsy. During sleep epileptiform activity is frequent and seizures make influence on the quality of sleep ant it’s phases. In some types of epilepsy (e.g. idiopathic focal) seizures occur during onset of sleep, in others (juvenile myoclonic) – short time after awaking. Detection of sleep onset is very important for the evaluation of the sleep quality of epilepsy patient’s and for accurate diagnosis of narcolepsy. EEG interpretation strongly depends on the skills of the EEG reader. Therefore automatic sleep onset detection could be useful diagnostic tool for EEG interpretation. We have found it of interest to investigate if an automatic analysis amplitude – integrated electroencephalography (aEEG) method could reliable identify sleep onset by comparing it with visual analysis in 25 narcolepsy patients, who were treated in Copenhagen University hospital and 23 children with epilepsy (idiopathic focal and juvenile myoclonic), who were treated in... [to full text]

Sleep disorders in children provide a frequent cause for parents to seek medical care. If a child has several kinds of sleep disorders and (or) has another illness, their diagnosis and treatment typically become more complicated. Sleep disorders are a frequent comorbidity to epilepsy. In the clinical practice, synthetic melatonin is prescribed for treatment of sleep disorders in children with epilepsy. Clinical trials suggest that melatonin may shorten the duration to sleep onset and balance the sleep structure, leading to decrease in the number of epileptic attacks. However, the melatonin system in these trials has not been explored, and changes of the melatonin system in children with epilepsy are not yet understood. The main objectives of the present study were: i) to determine the most frequent kinds of sleep disorders in children with epilepsy; ii) to characterize the melatonin (MLT) system in children with epilepsy in detail: to describe full diurnal profile, to search correlation with anthropometric data, seizure characteristics (time, type of seizures, antiepileptic medications), as well as the other physiological circadian rhythms (body temperature, pulse, blood pressure). The study results have shown that sleep disorders were more frequent in the group of children with epilepsy (Sleep disorders scale for children (SDSC) (Bruni O et al, 1996)).The most frequent were: the disorders of excessive somnolence (DOES) and sleep - wake transition disorders (SWTD)... [to full text] / Vaikų miego sutrikimai – dažna problema, dėl kurios tėvai kreipiasi į gydytoją. Jei vaikui būdingi keli miego sutrikimai ir (ar) jis serga kita liga, tai diagnozuoti ir gydyti miego sutrikimus yra sudėtinga. Miego sutrikimams ir epilepsijai būdingas komorbidiškumas. Literatūros duomenimis, vaikams, sergantiems epilepsija, empiriškai skiriama sintetinių melatonino preparatų. Įrodyta, kad jie sutrumpina užmigimo laiką, reguliuoja miego struktūrą, todėl retėja epilepsijos priepuoliai. Tačiau epilepsija sergančių vaikų melatonino sistema dar nebuvo tiriama. Darbo tikslas – išsiaiškinti epilepsija sergančių vaikų dažniausius miego sutrikimus ir kankorėžinės liaukos hormono melatonino, jo metabolito 6-sulfatoksimelatonino (aMT6s) paros cirkadinio profilio ypatumus bei ryšį su epilepsijos formomis, priepuoliais, priepuolių laiku, vartojamais vaistais nuo epilepsijos (VNE) bei kitų fiziologinių rodiklių cirkadiniu ritmu (kūno temperatūros, širdies susitraukimų dažnio, arterinio kraujo spaudimo). Rezultatai parodė, kad epilepsija sergančių vaikų miego sutrikimų skalės (VMSS) rodikliai buvo aukštesni visuose miego sutrikimų pogrupiuose. Dažnesni buvo padidėjusio mieguistumo bei miego ir budrumo ritmo sutrikimai. Kontrolinėje ir sergančių epilepsija vaikų grupėse melatonino apykaita, išreikšta ekskrecijos metabolito aMT6s kiekis kūno svorio vienetui, turėjo neigiamą ryšį su amžiumi ir lytinės brandos stadija. Vaikų, sergančių epilepsija, cirkadinis melatonino sekrecijos ir ekskrecijos... [toliau žr. visą tekstą]

<p>УВОД: Епилепсију карактерише појава рекурентних непровоцираних напада који су манифестација појачане активности појединих епилептички измењених неуронских група у мозгу. Електроенцефалографија (EEG), је једина метода која може открити присуство фокалних или генерализованих епилептиформних пражњења, и пружити податке који су неопходни за синдромску класификацију епилепсија. МАТЕРИЈАЛ И МЕТОДЕ: Истраживање је обухватило 229 oсоба након првог епилептичког напада. Све особе су испитиване према дијагностичком протоколу који је обухватио анамнестичке и клиничке податке као и резултате допунских EEG и неурорадиолошких (CT, MRI) испитивања. Патолошки EEG налаз је описан као епилептиформан или неепилептиформан, генерализованог, нелатерализованог или фокалног типа. Неурорадиолошки снимак је сматран патолошким уколико је откривена потенцијално епилептогена лезија. Класификација типа и етиологије првог епилептичког напада је извршена у односу на важеће критеријуме. РЕЗУЛТАТИ: Нападе непознатог узрока је имало 51% особа, док је 49% особа имало симптоматске нападе. Најчешћи су били напади генерализованог типа (примарни или секундарни). Патолошки измењен EEG је регистрован код 76% особа, 47% је имало регистровану интерикталну епилептиформну активност (28% фокалну, 16% генерализовану), а&nbsp; у 31% EEG регистрација је бележена спора интериктална активност. Након депривације спавања, епилептиформна активност која је регистрована на EEG-у код 60% особа, била је најчешће фокалног типа (37%). Фактори који су дали статистички значајан допринос појави интерикталне епилептиформне активности су били старост (р 0,000; OR 1,036; 95%CI 1,021-1,051) и тип првог напада (р 0,016; OR 1,00a - 1,937; 95%CI 1,130-3,319). Ризик од рекурентних напада је био највиши код жаришних лезија (р=0,012) које су смештене у фронталном или темпоралном региону (р=0,012).&nbsp; ЗАКЉУЧАК: У периоду након првог непровоцираног напада епилептиформна активност је била чешћа код особа млађе старостне доби са генерализованим типом напада у односу на старије особе са жаришним типом напада. Иако EEG може помоћи у сагледавању епилептичке природе кризе свести, посебно код млађих особа, ипак код многих, дијагноза епилепсије зависи од појаве поновног епилептичког напада.</p> / <p>UVOD: Epilepsiju karakteriše pojava rekurentnih neprovociranih napada koji su manifestacija pojačane aktivnosti pojedinih epileptički izmenjenih neuronskih grupa u mozgu. Elektroencefalografija (EEG), je jedina metoda koja može otkriti prisustvo fokalnih ili generalizovanih epileptiformnih pražnjenja, i pružiti podatke koji su neophodni za sindromsku klasifikaciju epilepsija. MATERIJAL I METODE: Istraživanje je obuhvatilo 229 osoba nakon prvog epileptičkog napada. Sve osobe su ispitivane prema dijagnostičkom protokolu koji je obuhvatio anamnestičke i kliničke podatke kao i rezultate dopunskih EEG i neuroradioloških (CT, MRI) ispitivanja. Patološki EEG nalaz je opisan kao epileptiforman ili neepileptiforman, generalizovanog, nelateralizovanog ili fokalnog tipa. Neuroradiološki snimak je smatran patološkim ukoliko je otkrivena potencijalno epileptogena lezija. Klasifikacija tipa i etiologije prvog epileptičkog napada je izvršena u odnosu na važeće kriterijume. REZULTATI: Napade nepoznatog uzroka je imalo 51% osoba, dok je 49% osoba imalo simptomatske napade. Najčešći su bili napadi generalizovanog tipa (primarni ili sekundarni). Patološki izmenjen EEG je registrovan kod 76% osoba, 47% je imalo registrovanu interiktalnu epileptiformnu aktivnost (28% fokalnu, 16% generalizovanu), a&nbsp; u 31% EEG registracija je beležena spora interiktalna aktivnost. Nakon deprivacije spavanja, epileptiformna aktivnost koja je registrovana na EEG-u kod 60% osoba, bila je najčešće fokalnog tipa (37%). Faktori koji su dali statistički značajan doprinos pojavi interiktalne epileptiformne aktivnosti su bili starost (r 0,000; OR 1,036; 95%CI 1,021-1,051) i tip prvog napada (r 0,016; OR 1,00a - 1,937; 95%CI 1,130-3,319). Rizik od rekurentnih napada je bio najviši kod žarišnih lezija (r=0,012) koje su smeštene u frontalnom ili temporalnom regionu (r=0,012).&nbsp; ZAKLJUČAK: U periodu nakon prvog neprovociranog napada epileptiformna aktivnost je bila češća kod osoba mlađe starostne dobi sa generalizovanim tipom napada u odnosu na starije osobe sa žarišnim tipom napada. Iako EEG može pomoći u sagledavanju epileptičke prirode krize svesti, posebno kod mlađih osoba, ipak kod mnogih, dijagnoza epilepsije zavisi od pojave ponovnog epileptičkog napada.</p> / <p>INTRODUCTION: Epilepsy is characterized by recurrent, unprovoked seizures defined as the manifestation of epileptic excessive activity of neurons in the brain. Electroencephalography (EEG) provides a different focal and generalized epileptiform discharges and essential information for the syndromic classification of epilepsy. MATERIALS AND METHODS: The investigation included 229 patients with first epileptic seizure. Assesment of the first seizure presentation requires systematic clinical approach and diagnostic tests such as EEG and neuroradiological methods. In all the patients first time EEG had been performed within a month of the event. The presence of abnormal EEG activity was classified as epileptic or non-epileptic, of focal, nonlateralized or generalized type. RESULTS: 51% of all persons had a presumed seizure of unknown origin and 49% had presumed remote symptomatic seizures. About 73% had generalized seizures (primarily or secondarily). Abnormal single EEGs were present in 76%, with epileptiform activity in 47% (28% focal, 16% generalized), and nonepileptic slowing activity in 31%. Epileptiform EEG activity was present in 60%, and was predominantely focal (37%) if registration was done after sleep-deprivation. Statistical significance on interictal epileptorm activity was registered in younger age of first seizure oncet (р 0,000; OR 1,036; 95%CI 1,021-1,051) and with generalized seizures (р 0,016; OR 1,00a - 1,937; 95%CI 1,130-3,319). Reccurence risk increased in presence of focal type first seizure (p=0,012), and in frontal or temporal localization of epileptogenic lesions (p=0,012). CONCLUSION: Following a single unprovoked presumed seizure epileptiform activity was most common in younger patients with generalized seizures compared with older individuals with focal seizures. Reccurence risk increased in focal frontal and temporal seizures. Although the EEG is particularly helpful in supporting the epileptic nature of the event in younger patients, still many patients need further seizure reccurence, to be diagnosed.</p>

Nors Rolando epilepsijai (RE) būdinga gerybinė eiga, dalis sergančiųjų turi miego bei elgesio problemų. Nuosekliai ištyrėme 75 RE sergančius bei 32 lyginamosios grupės nesergančius epilepsija pacientus. Grupės nesiskyrė pagal amžių ir lytį. Suskirstėme sergančiuosius RE į dvi grupes pagal priepuolių pasikartojimą per paskutinius 6 mėnesius. Elgesio sutrikimai buvo vertinami pasitelkiant CBCL (angl. Child Behavior Checklist) klausimyną, miego sutrikimai-pagal vaikų miego sutrikimų skalę (SDSC) (angl. Sleep Disturbance Scale for Children). Vertinome miego ir elgesio problemas bei jų sąsajas su klinikiniais, EEG duomenimis bei vizualinės-motorinės reakcijos laiko duomenimis. Bendradarbiaudami su Vilniaus universiteto Matematikos ir informatikos fakultetu rankiniu ir automatiniu būdu tyrėme pacientų EEG. Tik tiems RE pacientams, kuriems buvo priepuolių per paskutinius 6 mėn., nustatėme patikimai aukštesnius SDSC klausimyno įverčius (padidintą mieguistumą, kvėpavimo sutrikimus miego metu, miego- budrumo ritmo sutrikimus, ilgesnę miego latenciją) bei patikimai aukštesnius CBCL klausimyno rodiklius (socialinių sunkumų, mąstymo sunkumų, dėmesio sunkumų, agresyvaus elgesio bei bendrų sunkumų skalių įverčius). Elgesio problemos buvo susiję su ilgesne epilepsijos trukme, sunkesniais ir dažnesniais priepuoliais, miego problemomis bei miego EEG pakitimais (>35/min pikų kiekiu bei pikų lokalizacija ir kitose nei centrotemporalinės srityse). Budrumo EEG nustatytas >17/min pikų kiekis buvo... [toliau žr. visą tekstą] / Although patients with benign Rolandic epilepsy (RE) exhibit a benign course of the disease, some of them display sleep and behavioural problems. Seventy five patients with RE, aged 6–11 years, were included in this study. The patients were divided into two subgroups according to the presence of seizures over the preceding 6 months. The comparison group comprised 32 patients without epilepsy and with similar characteristics in terms of age and sex. All patients underwent evaluation of sleep (Sleep Disturbance Scale for Children) and behaviour (Lithuanian version of Child Behaviour Checklist). We examined the sleep and behavioural problems in correlation with the clinical data, EEG data, and simple visual-motor reaction time data. We automatically and manually analysed EEG in the collaboration with Vilnius University Faculty of Mathematics and Informatics. Only patients who had had seizures over the preceding 6 months displayed significantly higher scores for sleep problems (disorders of excessive daytime sleepiness, disorders of sleep breathing, and disorders of sleep-wake transition, longer sleep onset latency), and behavioural problems (social problems, thought problems, attention problems, and aggressive behavior) than the patients of the comparison group. Behavioural problems were associated with the longer epilepsy duration, more frequent and more severe seizures, sleep problems and sleep EEG data (spike frequency >35/min and spike focus, spreading to the other than... [to full text]

Nors Rolando epilepsijai (RE) būdinga gerybinė eiga, dalis sergančiųjų turi miego bei elgesio problemų. Nuosekliai ištyrėme 75 RE sergančius bei 32 lyginamosios grupės nesergančius epilepsija pacientus. Grupės nesiskyrė pagal amžių ir lytį. Suskirstėme sergančiuosius RE į dvi grupes pagal priepuolių pasikartojimą per paskutinius 6 mėnesius. Elgesio sutrikimai buvo vertinami pasitelkiant CBCL (angl. Child Behavior Checklist) klausimyną, miego sutrikimai-pagal vaikų miego sutrikimų skalę (SDSC) (angl. Sleep Disturbance Scale for Children). Vertinome miego ir elgesio problemas bei jų sąsajas su klinikiniais, EEG duomenimis bei vizualinės-motorinės reakcijos laiko duomenimis. Bendradarbiaudami su Vilniaus universiteto Matematikos ir informatikos fakultetu rankiniu ir automatiniu būdu tyrėme pacientų EEG. Tik tiems RE pacientams, kuriems buvo priepuolių per paskutinius 6 mėn., nustatėme patikimai aukštesnius SDSC klausimyno įverčius (padidintą mieguistumą, kvėpavimo sutrikimus miego metu, miego- budrumo ritmo sutrikimus, ilgesnę miego latenciją) bei patikimai aukštesnius CBCL klausimyno rodiklius (socialinių sunkumų, mąstymo sunkumų, dėmesio sunkumų, agresyvaus elgesio bei bendrų sunkumų skalių įverčius). Elgesio problemos buvo susiję su ilgesne epilepsijos trukme, sunkesniais ir dažnesniais priepuoliais, miego problemomis bei miego EEG pakitimais (>35/min pikų kiekiu bei pikų lokalizacija ir kitose nei centrotemporalinės srityse). Budrumo EEG nustatytas >17/min pikų kiekis buvo... [toliau žr. visą tekstą] / Although patients with benign Rolandic epilepsy (RE) exhibit a benign course of the disease, some of them display sleep and behavioural problems. Seventy five patients with RE, aged 6–11 years, were included in this study. The patients were divided into two subgroups according to the presence of seizures over the preceding 6 months. The comparison group comprised 32 patients without epilepsy and with similar characteristics in terms of age and sex. All patients underwent evaluation of sleep (Sleep Disturbance Scale for Children) and behaviour (Lithuanian version of Child Behaviour Checklist). We examined the sleep and behavioural problems in correlation with the clinical data, EEG data, and simple visual-motor reaction time data. We automatically and manually analysed EEG in the collaboration with Vilnius University Faculty of Mathematics and Informatics. Only patients who had had seizures over the preceding 6 months displayed significantly higher scores for sleep problems (disorders of excessive daytime sleepiness, disorders of sleep breathing, and disorders of sleep-wake transition, longer sleep onset latency), and behavioural problems (social problems, thought problems, attention problems, and aggressive behavior) than the patients of the comparison group. Behavioural problems were associated with the longer epilepsy duration, more frequent and more severe seizures, sleep problems and sleep EEG data (spike frequency >35/min and spike focus, spreading to the other than... [to full text]

<p>Упркос значајном напретку који је остварен на пољу разумевања природе епилепсије и њеног лечења, већина људи са епилепсијом је и даље изложена стигматизацији. Спроведене студије у различитим земљама показују да стигма има снажан утицај на економски статус, социјалне интеракције и свеукупно здравље. Стигма може ометати благовремено обраћање здравственој служби и придржавање препоручене терапије, те оболели приступају алтернативним начинима лечења. Уз претходно наведено, стигма је повезана са широким спектром психосоцијалних последица, укључујући губитак самопоштовања, социјално повлачење и изолацију. Значајан проблем представља и стигма од стране здравствених радника која може негативно утицати на начин пружања услуге лечења и здравствену негу оболелих од епилепсије. Поред улоге у пружању здравствене заштите, здравствени радници су важни друштвени субјекти у одређивању понашања шире друштвене заједнице. Знање и ставови о епилепсији здравствених радника и оболелих од епилепсије су важни фактори за редукцију последица напада, потенцијално штетних поступака за самопомоћ и емоционалних последица болести. Основни циљеви овог истраживања били су анализа стигматизације особа оболелих од епилепсије, како из њиховог сопственог угла, тако и из угла здравствених радника, као и анализа знања о самој болести. Истраживање је спроведено у свим објектима Дома здравља &bdquo;Нови Сад&ldquo;, анкетирањем здравствених радника и особа са постављеном дијагнозом епилепсије. За процену знања о епилепсији, за обе групе је кориштен Упитник о познавању епилепсије, а за испитивање степена стигме и стамостигме је кориштена стандардизована Скала стигме за епилепсију, посебно прилагођена за обе испитиване групе. Резултати овог истраживања показују да више од половине здравствених радника примарне здравствене заштите има низак степен стигматизације према особама оболелим од епилепсије. Такође, наши резултати указују да постоји статистички значајна негативна корелације између степена самостигматизације и нивоа знања о епилепсији код особа оболелих од епилепсије, али и да не постоји статистички значајна корелације између степена стигматизације здравствених радника примарних здравственох установа према особама оболелим од епилепсије и нивоа знања о епилепсији. Степен стигме здравствених радника, према нашем истраживању статистички је нижи од степена самостигме испитаника оболелих од епилепсије, док је ниво знања о епилепсији здравствених радника статистички виши од нивоа знања о епилепсији испитаника оболелих од поменуте болести. На основу резултата овог рада могу се донети препоруке засноване на доказима, а које представљају реалне и оствариве циљеве смањивања стигматизације особа оболелих од епилепсије, које су свакако неопходне. Резултати овог рада указују и на неопходност имплементације образовних програма које би спроводили здравствени радници са позитивним порукама о болести, чиме би се подигао ниво знања о епилепсији, смањила постојећа стигматизација и самостигматизација оболелих од епилепсије те би се омогућило комплетно укључивање особа оболелих од епилепсије у ширу друштвену заједницу и осигурало поштовање основних људских права.</p> / <p>Uprkos značajnom napretku koji je ostvaren na polju razumevanja prirode epilepsije i njenog lečenja, većina ljudi sa epilepsijom je i dalje izložena stigmatizaciji. Sprovedene studije u različitim zemljama pokazuju da stigma ima snažan uticaj na ekonomski status, socijalne interakcije i sveukupno zdravlje. Stigma može ometati blagovremeno obraćanje zdravstvenoj službi i pridržavanje preporučene terapije, te oboleli pristupaju alternativnim načinima lečenja. Uz prethodno navedeno, stigma je povezana sa širokim spektrom psihosocijalnih posledica, uključujući gubitak samopoštovanja, socijalno povlačenje i izolaciju. Značajan problem predstavlja i stigma od strane zdravstvenih radnika koja može negativno uticati na način pružanja usluge lečenja i zdravstvenu negu obolelih od epilepsije. Pored uloge u pružanju zdravstvene zaštite, zdravstveni radnici su važni društveni subjekti u određivanju ponašanja šire društvene zajednice. Znanje i stavovi o epilepsiji zdravstvenih radnika i obolelih od epilepsije su važni faktori za redukciju posledica napada, potencijalno štetnih postupaka za samopomoć i emocionalnih posledica bolesti. Osnovni ciljevi ovog istraživanja bili su analiza stigmatizacije osoba obolelih od epilepsije, kako iz njihovog sopstvenog ugla, tako i iz ugla zdravstvenih radnika, kao i analiza znanja o samoj bolesti. Istraživanje je sprovedeno u svim objektima Doma zdravlja &bdquo;Novi Sad&ldquo;, anketiranjem zdravstvenih radnika i osoba sa postavljenom dijagnozom epilepsije. Za procenu znanja o epilepsiji, za obe grupe je korišten Upitnik o poznavanju epilepsije, a za ispitivanje stepena stigme i stamostigme je korištena standardizovana Skala stigme za epilepsiju, posebno prilagođena za obe ispitivane grupe. Rezultati ovog istraživanja pokazuju da više od polovine zdravstvenih radnika primarne zdravstvene zaštite ima nizak stepen stigmatizacije prema osobama obolelim od epilepsije. Takođe, naši rezultati ukazuju da postoji statistički značajna negativna korelacije između stepena samostigmatizacije i nivoa znanja o epilepsiji kod osoba obolelih od epilepsije, ali i da ne postoji statistički značajna korelacije između stepena stigmatizacije zdravstvenih radnika primarnih zdravstvenoh ustanova prema osobama obolelim od epilepsije i nivoa znanja o epilepsiji. Stepen stigme zdravstvenih radnika, prema našem istraživanju statistički je niži od stepena samostigme ispitanika obolelih od epilepsije, dok je nivo znanja o epilepsiji zdravstvenih radnika statistički viši od nivoa znanja o epilepsiji ispitanika obolelih od pomenute bolesti. Na osnovu rezultata ovog rada mogu se doneti preporuke zasnovane na dokazima, a koje predstavljaju realne i ostvarive ciljeve smanjivanja stigmatizacije osoba obolelih od epilepsije, koje su svakako neophodne. Rezultati ovog rada ukazuju i na neophodnost implementacije obrazovnih programa koje bi sprovodili zdravstveni radnici sa pozitivnim porukama o bolesti, čime bi se podigao nivo znanja o epilepsiji, smanjila postojeća stigmatizacija i samostigmatizacija obolelih od epilepsije te bi se omogućilo kompletno uključivanje osoba obolelih od epilepsije u širu društvenu zajednicu i osiguralo poštovanje osnovnih ljudskih prava.</p> / <p>Despite the significant progress made in understanding the nature of epilepsy and its treatment, most people with epilepsy remain exposed to stigmatization. Studies conducted in different countries shows that stigma has a strong impact on economic status, social interactions and overall health. Stigma can interfere with timely addressing the health service and adhering to the recommended therapy, and patients approach alternative treatments. In addition to the above, the stigma is associated with a wide range of psychosocial consequences, including loss of self-esteem, social retreat and isolation. A significant problem is the stigma of health workers, which can negatively affect the way in which the treatment service and the care of epilepsy sufferers are provided. In addition to the role in providing health care, health workers are important social factor in determining the behavior of the wider community. Knowledge and attitudes about the epilepsy of health workers and epilepsy sufferers are important factors in reducing the consequences of epilepsy attacks, potentially harmful self-help and emotional impacts. The main objectives of this study were the analysis of the stigmatization of epilepsy patients both from their own perspective and from the perspective of health professionals, as well as analysis of knowledge about the disease itself. The research was carried out in all facilities &quot;Dom zdravlja Novi Sad&quot; in the form of a cross section study, interviewing health workers and persons with diagnosed epilepsy. For the assessment of epilepsy knowledge, the Epilepsy Questionnaire was used for both groups, and a standardized Scala stigma of epilepsy was used to test the degree of stigma and self stigma, specifically designed for both examined groups. The results of this study show that more than half of health care workers in primary health care have low stigmatization rates for people with epilepsy. Also, our results indicate that there are statistically significant negative correlations between the degree of self stigma and knowledge about epilepsy, in epilepsy patients, but also that there are no statistically significant correlations between the degree of stigmatization of health workers in primary health care institutions against people with epilepsy and knowledge about epilepsy. The degree of stigma of health workers, according to our research, is statistically lower than the degree of self stigma of respondents suffering from epilepsy, while the level of knowledge about the epilepsy of health workers is statistically higher than the level of knowledge about the epilepsy of respondents with epilepsy. Based on the results of this paper, recommendations based on evidence can be made, which represent real and achievable goals of reducing stigmatization of people with epilepsy, which are certainly necessary. The results of this paper also point to the necessity to implement educational programs that would be carried out by healthcare workers with positive messages about the disease, which would increase the knowledge about epilepsy, reduce the existing stigmatization and self stigma of people with epilepsy, and enable complete inclusion of persons suffering from epilepsy in the wider social community and ensure respect for basic human rights.</p>