No description available.

<p>Pod pojmom politraume se podrazumeva te&scaron;ka istovremena povreda najmanje dve regije tela sa anatomskom težinom povrede AIS koja je jednaka ili veća od tri kao i ukupna izračunata anatomska težina povreda izražena ISS zbirom mora da bude veća od 15. Cilj istraživanja je da se primenom upitnika (SF36, PTSD&ndash;testa i Glazgov skale ishoda) proceni kvalitet života između politraumatizovanih pacijenata sa prelomomima dugih kostiju i politraumatizovanih bez preloma duge kosti kao i da se uoče rani pokazatelji lo&scaron;e prognoze kvaliteta života nakon zavr&scaron;etka lečenja. Istraživanje je prospektivnog karaktera i obuhvatilo je 202 politraumatizovana pacijenta koji su bili povređeni u periodu 2010-2014 godine i bili lečeni u Urgentnom Centu Kliničkog Centra Vojvodine. Od 202 politraumatizovana pacijenta na kontrolne preglede se odazvalo ukupno 72 pacijenta, 37 sa prelomima dugih kostiju - ispitivana grupa i 35 politraumatizovanih pacijenata bez preloma duge kosti koji su činili kontrolnu gupu. Godinu dana nakon zavr&scaron;etka hospitalizacije svaki ispitanik je popunjavao upitnik( SF36, PTSD test i Glazgov skala ishoda ), načinjen je klinički pregled i standardna radiografija predela preloma duge kosti. Rezultati ukazuju da ukupni kvalitet života nakon zavr&scaron;etka lečenja se ne razlikuje značajno između ispitivanih grupa, iako politraumatizovani sa prelomima dugih kostiju imaju niži kvalitet života, odnosno značajno lo&scaron;ije fizički funkcioni&scaron;u i imaju značajno če&scaron;će psihičke poremećaje (postraumatski stresni poremećaj, depresija) u odnosu na kontrolnu grupu. Tip preloma duge kosti nije uticao na krajnji kvalitet života politraumatizovanih, dok su oni sa dva i vi&scaron;e preloma imali značajno lo&scaron;iji kvalitet života. Na osnovu dobijenih rezultata konstatovali smo da veću &scaron;ansu za bolji kvalitet života imaju pacijenti mlađi od 44 godine, ukoliko su inicjalno imali vrednost ISS skora manji od 30,5 bodova, vrednosti sistolnog i dijastolnog arterijskog pritiska u referentnim vrednostima, kao i broja eritrocita i trombocita, i ukoliko su primili manje od 4 jedinica transfuzije krvi u prva 24 časa.</p> / <p>The term of polytrauma means, a patient with multiple severe injuries in at least two regions of the body with anatomical severity of trauma AIS equal or greater than three and the total calculated weight anatomical injuries expressed by ISS score must be greater than 15. The aim of our study is early estimate of quality of life in polytrauma patients with multiple fractures of the long bones and polytrauma patients without fractures of long bones as well as to detect early indicators of poor prognosis of quality of life after treatment, using questionnaires (SF 36, PTSD test and Glasgow Outcome Scale). This was prospective study and included 202 polytrauma patients who were injured during the period 2010-2014 and were treated in the Emergency Center of Clinical Center of Vojvodina. From 202 polytrauma patients, on control examinations responded 72 patients, 37 with fractures of long bones - study group and 35 polytrauma patients without fractures of long bones and they were control group. One year after the end of hospitalization each patient filled out a questionnaire (SF36, PTSD test and Glasgow Outcome Scale), made a clinical examination and standard X-rays of long bone fractures. Our results indicate that the overall quality of life after treatment is not significantly different between the groups, although polytraumatized patients with fractures have a lower quality of life and significantly worse physical functioning and have significantly more mental disorders (post-traumatic stress disorder, depression) compared to the control group. Type of long bone fractures did not affect on the final quality of life, while those patients with two or more fractures had a significantly poorer quality of life. Based on these results we concluded that greater chance for a better quality of life have patients younger than 44 years, unless they had initially ISS score less than 30.5 points, systolic and diastolic blood pressure in the reference values as well as the number of red blood cells and platelets, and if they received less than 4 units of blood transfusions in the first 24 hours.</p>

<p>Тешка траума се може дефинисати на неколико различитих начина. Најчешће коришћена дефиниција укључује коришћење Injury Severity Score ( ISS скор). Ако је вредност ISS скор &gt;15, ради се о тешкој трауми. Траума је временски осетљиво стање, због тога је за збрињавање тешко повређених пацијената неопходна добра сарадња различитих нивоа здравствене заштите и здравствених стручњака различитих специјалности. У претходних неколико деценија, због сложенијег процеса лечења и великих трошкова, дошло је до потребе за што објективнијом проценом стања повређеног и исхода лечења. Циљ: Упоредити сензитивност и специфичност T-RTS скорa (Triage Revised Trauma Score), CRAMS скалe (Circulation, Respiration, Abdomen, Motor and Speech), МGAP скора (Mechanism, Glasgow coma scale, Age, and arterial Pressure) и GAP скора (Glasgow coma scale, Age, and arterial Pressure) примењених на прехоспиталном нивоу, проценити могућности прехоспитално примењених RTS, CRAMS, МGAP и GAP скорова у предикцији исхода лечења повређеног пацијента и утврдити значај појединачних фактора, одређиваних на прехоспиталном нивоу током иницијалног прегледa повређеног, за процену тежине повреде и предикцију исхода лечења повређеног. Истраживање је проспективног, опсервационог карактера. У истраживање су укључени пацијенти старији од 18 година, које су лекари Заводa за хитну медицинску помоћ Нови Сад (ЗЗХМП НС) и Службe хитне медицинске помоћи Дома здравља Бечеј (СХМП ДЗ Бечеј) збрињавали на терену након трауме, а потом их транспортовали у Ургентни центар Клиничког центра Војводине (УЦ КЦВ). На основу вредности ISS скора пацијенти су сврстани у једну од две групе: група А- пацијенти код којих је ISS скор након завршене дијагностике изнад 15- тешка траума и група Б -пацијенти код којих је након завршене дијагностике ISS скор &le;15- лака траума. У групи А је било 50, а у групи Б 257 пацијената. За граничне вредности скорова које означавају да траума није лака, највећу сензитивност у оцени тежине трауме је имао GAP скор 98,8%, а највећу специфичност MGAP скор 62%. У предвиђању исхода лечења, највећу сензитивност је имао RTS скор за предикцију 95,2%, а специфичност GAP скор и CRAMS скала 87,5%. MGAP скор, а пошто је у снажној корелацији са њим и GAP скор, мерени прехоспитално, су се издвојили као независни предиктор у оцени тежине трауме и предвиђању исхода лечења повређеног. Т- RTS скор и CRAMS скала су се издвојили као појединачни предиктори у оцени тежине трауме, али не и као независни предиктори. RTS скор за предикцију нема статистичку значајност у предвиђању исхода лечења повређеног, за разлику од CRAMS скале која има, али се није издвојила као независни предиктор исхода лечења. Осим наведених траума скорова, као независни предиктори у оцени тежине трауме издвојили су се: систолни крвни притисак, SaO2 у периферној крви мерена пулсном оксиметријом, повреда главе и врата и повреда грудног коша. За предвиђање исхода лечења повређеног само се SaO2 у периферној крви мерена пулсном оксиметријом издвојила као појединачни предиктор, али не и као независни предиктор исхода.</p> / <p>Teška trauma se može definisati na nekoliko različitih načina. Najčešće korišćena definicija uključuje korišćenje Injury Severity Score ( ISS skor). Ako je vrednost ISS skor &gt;15, radi se o teškoj traumi. Trauma je vremenski osetljivo stanje, zbog toga je za zbrinjavanje teško povređenih pacijenata neophodna dobra saradnja različitih nivoa zdravstvene zaštite i zdravstvenih stručnjaka različitih specijalnosti. U prethodnih nekoliko decenija, zbog složenijeg procesa lečenja i velikih troškova, došlo je do potrebe za što objektivnijom procenom stanja povređenog i ishoda lečenja. Cilj: Uporediti senzitivnost i specifičnost T-RTS skora (Triage Revised Trauma Score), CRAMS skale (Circulation, Respiration, Abdomen, Motor and Speech), MGAP skora (Mechanism, Glasgow coma scale, Age, and arterial Pressure) i GAP skora (Glasgow coma scale, Age, and arterial Pressure) primenjenih na prehospitalnom nivou, proceniti mogućnosti prehospitalno primenjenih RTS, CRAMS, MGAP i GAP skorova u predikciji ishoda lečenja povređenog pacijenta i utvrditi značaj pojedinačnih faktora, određivanih na prehospitalnom nivou tokom inicijalnog pregleda povređenog, za procenu težine povrede i predikciju ishoda lečenja povređenog. Istraživanje je prospektivnog, opservacionog karaktera. U istraživanje su uključeni pacijenti stariji od 18 godina, koje su lekari Zavoda za hitnu medicinsku pomoć Novi Sad (ZZHMP NS) i Službe hitne medicinske pomoći Doma zdravlja Bečej (SHMP DZ Bečej) zbrinjavali na terenu nakon traume, a potom ih transportovali u Urgentni centar Kliničkog centra Vojvodine (UC KCV). Na osnovu vrednosti ISS skora pacijenti su svrstani u jednu od dve grupe: grupa A- pacijenti kod kojih je ISS skor nakon završene dijagnostike iznad 15- teška trauma i grupa B -pacijenti kod kojih je nakon završene dijagnostike ISS skor &le;15- laka trauma. U grupi A je bilo 50, a u grupi B 257 pacijenata. Za granične vrednosti skorova koje označavaju da trauma nije laka, najveću senzitivnost u oceni težine traume je imao GAP skor 98,8%, a najveću specifičnost MGAP skor 62%. U predviđanju ishoda lečenja, najveću senzitivnost je imao RTS skor za predikciju 95,2%, a specifičnost GAP skor i CRAMS skala 87,5%. MGAP skor, a pošto je u snažnoj korelaciji sa njim i GAP skor, mereni prehospitalno, su se izdvojili kao nezavisni prediktor u oceni težine traume i predviđanju ishoda lečenja povređenog. T- RTS skor i CRAMS skala su se izdvojili kao pojedinačni prediktori u oceni težine traume, ali ne i kao nezavisni prediktori. RTS skor za predikciju nema statističku značajnost u predviđanju ishoda lečenja povređenog, za razliku od CRAMS skale koja ima, ali se nije izdvojila kao nezavisni prediktor ishoda lečenja. Osim navedenih trauma skorova, kao nezavisni prediktori u oceni težine traume izdvojili su se: sistolni krvni pritisak, SaO2 u perifernoj krvi merena pulsnom oksimetrijom, povreda glave i vrata i povreda grudnog koša. Za predviđanje ishoda lečenja povređenog samo se SaO2 u perifernoj krvi merena pulsnom oksimetrijom izdvojila kao pojedinačni prediktor, ali ne i kao nezavisni prediktor ishoda.</p> / <p>Severe trauma could be defined in several ways. The most commonly used definition includes Injury Severity Score (ISS) and severe trauma is determined if ISS &gt;15. Trauma management is a time sensitive issue and a coordination between different levels of health system and many specialists is vital in the treatment of severe trauma. In the last decades, a need for the objective evaluation of the severity of trauma and its outcome was perceived due to the complex management and treatment of trauma and its costs. Aim of the study: to compare the sensitivity and specificity between prehospital scores T-RTS (Revised Trauma Score), CRAMS (Circulation, Respiration, Abdomen, Motors, Speech), MGAP (Mechanism, Glasgow Coma Scale, Age, Arterial Pressure) and GAP (Glasgow Coma Scale, Age, Arterial Pressure), to assess the predictability of prehospital scores (RTS, CRAMS, MGAP and GAP) in the outcome of traumatized patients, to determine the significance of individual factors, initially determined during the prehospital evaluation, in evaluating the severity of trauma and the outcome of treatment. Patients enrolled into this prospective observational study were older than 18, prehospitally treated on the trauma site by the doctors of the Institute of the Emergency Medicine Novi Sad and Health Centre Bečej &ndash; Emergency Medical Service and afterward transported into the Emergency Centre Novi Sad. Based on ISS values, patients were divided into two groups: Group A &ndash; severe trauma (50 patients; ISS&gt;15) and Group B &ndash; mild trauma (257 patients; ISS&le;15). For the broder values of scores, determining the severity of trauma, GAP had the highest sensitivity (98%), while MGAP had the highest specificity (62%). RTS had the highest sensitivity in predicting the outcome (95.2%), while GAP and CRAMS had specificity of 87.5%. Prehospital MGAP score, in strong correlation with GAP, was singled out for its independent predictive value in determining the severity of trauma and its outcome. T-RTS and CRAMS stood out to be individual &ndash; but not independent &ndash; predictors in evaluating the severity of trauma. RTS was not statistically significant in predicting the outcome, in contrast with CRAMS. However, CRAMS was not singled out as an independent predictor of the outcome. In addition to the scores, independent predictors of the severity of trauma were: systolic blood pressure, arterial oxygen saturation (SaO2) by using the pulse oximeter, head, neck and thorax injuries. Only SaO2 proved to be a single &ndash; but not independent &ndash; predictor of the outcome.</p>

Since the 1990s, urban cultural policy in the UK has been bound to the cause of urban regeneration. Much has been written in examination and critique of this relationship, but what happens when the direction of strategic attention is reversed and civic leadership seeks to regenerate culture itself? The city of Glasgow, having made capital of culture over many decades, has moved towards a strategy for the development of literary Glasgow. This thesis documents a search for those factors crucial to that strategy. The research focuses on literary Glasgow as one aspect of the city’s cultural sector; identifies and examines gaps in the relationship between the civic cultural organisation and literary communities; and highlights those elements vital to the formation of a strategy for development of the literary in Glasgow. An extended period of participatory ethnographic research within the Aye Write! book festival and Sunny Govan Community Radio, is supplemented with data from interviews conducted across the literary sector and analysis of organisational documentation. Through these a gap has been identified between the policies and operations of a civic cultural organisation, and the desires of those engaged within the literary community. This gap is caused, in part, by the lack of a mechanism with which to reconcile contrasting narratives about the cultural essence of the city, or to negotiate the variations in definitions of value in relation to cultural engagement. The interdisciplinary approach builds upon insights from existing work within publishing studies, cultural policy, complexity theory and organisational studies to construct an understanding of the dynamics of Glasgow’s literary sector. This reveals the need for a framework in support of a landscape of practice, a desire for the placement of boundary objects to facilitate engagement, and the significance of value in relation to participation in literary activity. This work informs a strategy for literary Glasgow and contributes to conversations on strategies for cultural development in other cities.

Continuous Curatorial Conversations is a practice-led exploration of conversation, both as a medium and as a tool for capturing supplementary histories of the curatorial. The primary question of this research project is how the medium of conversation can be explored to write supplementary histories of the curatorial which thus far have been omitted from extant publications on the subject. Three important sub questions guide this exploration. First, what is and has been the role of conversation within the curatorial? What are the possibilities and limitations within the medium of conversation? What roles do conviviality and hospitality play within the process of conversation? This thesis reflects upon a series of curated projects that explore the sp/pl/ace for curatorial conversation and also reviews a collection of one-to-one recorded conversations conducted by the author, including conversations with Alfredo Cramerotti, Hedwig Fijen, Mel Gooding, William Furlong and Sarah Lowndes. Sites of fieldwork include: the 54th Venice Biennale; Manifesta 8, The European Biennial of Contemporary Art; and Glasgow International Festival of Visual Art 2012. Through these projects and related recordings it unpicks the norms and possibilities of what and when one can record on the subject of the curatorial. The hypothesis of this study is that a great deal of curatorial activity is locked up in conversation, yet a disproportion makes it to the pages of the history of the field. Furthermore, in its clean transcribed form it misrepresents the fragility and nuance of the original exchange. The theoretical context of this research looks at Nicolas Bourriaud’s notion of Relational Aesthetics, the writing of Maria Lind and Paul O’Neill, with a focus on Audio Arts. A new methodology relating to curatorial conversation and its recording has therefore been identified as ‘critical conviviality’. The writing relating to Continuous Curatorial Conversations research takes the form of four books. The book ‘An Introduction’ comprises the PhD thesis and sits next to a bespoke online platform www.continuous-curatorial-conversations.org which hosts a selection of audio recordings collated during the research process. The books ‘Continuous’, ‘Curatorial’, and ‘Conversations’ unpack the lineage and context of Alexandra C.M. Ross’s practice and projects conducted during her research and are to be read in no strict order. The new knowledge resulting from this thesis and relating practice is the attention to the subtleties of conversation and its capture as it relates to the instigation, recording and presentation of semi-private matters in semi-public contexts.

ABSTRACT This study focuses on twenty-one particular texts published in 1925 as contemporaries of The Great Gatsby. The manuscript is divided into four categories—The Impressionists, The Experimentalists, The Realists, and The Independents. Among The Impressionists are F. Scott Fitzgerald himself, Willa Cather (The Professor’s House), Sherwood Anderson (Dark Laughter), William Carlos Williams (In the American Grain), Elinor Wylie (The Venetian Glass Nephew), John Dos Passos (Manhattan Transfer), and William Faulkner (New Orleans Sketches). The Experimentalists are Gertrude Stein (The Making of Americans), E. E. Cummings (& aka “Poems 48-96”), Ezra Pound (A Draft of XVI Cantos), T. S. Eliot (“The Hollow Men”), Laura Riding (“Summary for Alastor”), and John Erskine (The Private Life of Helen of Troy). The Realists are Theodore Dreiser (An American Tragedy), Edith Wharton (The Mother’s Recompense), Upton Sinclair (Mammonart), Ellen Glasgow (Barren Ground), Sinclair Lewis (Arrowsmith), James Boyd (Drums), and Ernest Hemingway (In Our Time). The Independents are Archibald MacLeish (The Pot of Earth) and Robert Penn Warren (“To a Face in a Crowd”). Although these twenty-two texts may in some cases represent literary fragmentations, each in its own way also represents a coherent response to the spirit of the times that is in one way or another cognate to The Great Gatsby. The fact that all these works appeared the same year is special because the authors, if not already famous, would become famous, and their works were or would come to represent classic American literature around the world. The twenty-two authors either knew each other personally or knew each other’s works. Naturally, they were also influenced by writings of international authors and philosophers. The greatest common elements among the poets and fiction writers are their uninhibited interest in sex, an absorbing cynicism about life, and the frequent portrayal of disintegration of the family, a trope for what had happened to the countries and to the “family of nations” that experienced the Great War. In 1925, it would seem, Fitzgerald and many of his writing peers—some even considered his betters—channeled a major spirit of the times, and Fitzgerald did it more successfully than almost anyone.

科学研究費補助金 研究種目:基盤研究(C)(2) 課題番号:17530562 研究代表者:加藤 鉦治 研究期間:2005-2007年度

<p>Трауматско оштећење мозга (ТОМ) настаје услед дејства спољашње мехничке силе на кранијум и ендокранијални садржај, које се карактерише привременим или трајним неуролошким оштећењем, функционалном онеспособљеношћу или психосоцијалном неприлагођеношћу. Најчешће коришћени предиктори исхода су године повређеног, иницијални Гласгов кома скор (ГКС), статус зеница на пријему, време протекло од момента повређивања до неурохируршког збрињавања, удружене повреде, хипоксија, хипертензија и налаз компјутерско-томографског снимања. Основни циљ истраживања је израда алгоритма ургентног лечења трауматског можданог оштећења и дизајн скале за рану предикцију исхода ТОМ уз додатну анализу појединих фактора на пријему (ГКС, неуролошки налаз, радиолошки налаз, клинички симптоми). Спроведено је ретроспективно и проспективно истраживање којим је обухваћено 568 испитаника који су у периоду од 1.6.2018. до 31.05.2019. лечени унутар Клиничког центра Војводине у Новом Саду због трауматске озледе мозга. Узорак је чинило 34,3% жена и 65,7 % мушкараца. Старосна структура узорка је од 18-96 године (М=56,56; SD=20,17). Свим пацијентима је по пријему начињена радиолошка дијагностика компјутеризованом томографијом (ЦТ), начињен је детаљан физикални и неуролошки преглед, те је детаљно узета анамнеза. Нотирани су следећи подаци: витални параметри (артеријски крвни притисак, сатурација крви кисеоником), статус и повреде других система органа, знаци повређивања главе и врата. За неуролошки преглед је коришћена ГКС скала. За ЦТ преглед је нотирано присуство интракранијалних трауматских лезија и прелома лобање. Резултати овог истраживања указали су на неопходност пажљивог разматрања бројних фактора (радиолошких и клиничких) који се могу испољити већ на самом пријему. Иако ЦТ има висок појединачни допринос предвиђању исхода у моделу са више варијабли није се издвојио као значајан. Пацијенти који су имали дужи период између времена протеклог од момента повређивања до неурохируршког збрињавања имали су бољи исход лечења. Предпоставља се да су пацијенти који су стизали раније у здравствену установу имали тежа трауматска оштећења мозга и самим тим исход је био лошији, док су пацијенти са благим оштећењима долазили касније управо из разлога што манифестације проблема нису биле хитне. Ротердам скала се издвојила добром дискриминативном способношћу када се користи као изолован инструмент. Као најјачи предиктори издвојили су се следећи предиктори: нису показане цистерне на ЦТ-у, присутан САХ, померање више од 5 mm, присутан мали субдурални хематом, присутна велика контузија, примена антиагрегациона тераpија. Успешност предвиђања на основу новог модела је 96%. Резултати студије се могу искористити за боље разумевање ТОМ у смислу лакшег решавања дијагностичких дилема и терапијских, креирање ефикаснијих дијагностичких протокола и прецизније процене исхода након повређивања. Предикција исхода лечења је од великог значаја како би се благовермено направио алгоритам лечења и праћења ових пацијената.</p> / <p>Traumatsko oštećenje mozga (TOM) nastaje usled dejstva spoljašnje mehničke sile na kranijum i endokranijalni sadržaj, koje se karakteriše privremenim ili trajnim neurološkim oštećenjem, funkcionalnom onesposobljenošću ili psihosocijalnom neprilagođenošću. Najčešće korišćeni prediktori ishoda su godine povređenog, inicijalni Glasgov koma skor (GKS), status zenica na prijemu, vreme proteklo od momenta povređivanja do neurohirurškog zbrinjavanja, udružene povrede, hipoksija, hipertenzija i nalaz kompjutersko-tomografskog snimanja. Osnovni cilj istraživanja je izrada algoritma urgentnog lečenja traumatskog moždanog oštećenja i dizajn skale za ranu predikciju ishoda TOM uz dodatnu analizu pojedinih faktora na prijemu (GKS, neurološki nalaz, radiološki nalaz, klinički simptomi). Sprovedeno je retrospektivno i prospektivno istraživanje kojim je obuhvaćeno 568 ispitanika koji su u periodu od 1.6.2018. do 31.05.2019. lečeni unutar Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu zbog traumatske ozlede mozga. Uzorak je činilo 34,3% žena i 65,7 % muškaraca. Starosna struktura uzorka je od 18-96 godine (M=56,56; SD=20,17). Svim pacijentima je po prijemu načinjena radiološka dijagnostika kompjuterizovanom tomografijom (CT), načinjen je detaljan fizikalni i neurološki pregled, te je detaljno uzeta anamneza. Notirani su sledeći podaci: vitalni parametri (arterijski krvni pritisak, saturacija krvi kiseonikom), status i povrede drugih sistema organa, znaci povređivanja glave i vrata. Za neurološki pregled je korišćena GKS skala. Za CT pregled je notirano prisustvo intrakranijalnih traumatskih lezija i preloma lobanje. Rezultati ovog istraživanja ukazali su na neophodnost pažljivog razmatranja brojnih faktora (radioloških i kliničkih) koji se mogu ispoljiti već na samom prijemu. Iako CT ima visok pojedinačni doprinos predviđanju ishoda u modelu sa više varijabli nije se izdvojio kao značajan. Pacijenti koji su imali duži period između vremena proteklog od momenta povređivanja do neurohirurškog zbrinjavanja imali su bolji ishod lečenja. Predpostavlja se da su pacijenti koji su stizali ranije u zdravstvenu ustanovu imali teža traumatska oštećenja mozga i samim tim ishod je bio lošiji, dok su pacijenti sa blagim oštećenjima dolazili kasnije upravo iz razloga što manifestacije problema nisu bile hitne. Roterdam skala se izdvojila dobrom diskriminativnom sposobnošću kada se koristi kao izolovan instrument. Kao najjači prediktori izdvojili su se sledeći prediktori: nisu pokazane cisterne na CT-u, prisutan SAH, pomeranje više od 5 mm, prisutan mali subduralni hematom, prisutna velika kontuzija, primena antiagregaciona terapija. Uspešnost predviđanja na osnovu novog modela je 96%. Rezultati studije se mogu iskoristiti za bolje razumevanje TOM u smislu lakšeg rešavanja dijagnostičkih dilema i terapijskih, kreiranje efikasnijih dijagnostičkih protokola i preciznije procene ishoda nakon povređivanja. Predikcija ishoda lečenja je od velikog značaja kako bi se blagovermeno napravio algoritam lečenja i praćenja ovih pacijenata.</p> / <p>Traumatic brain injury (TBI) Is defined as temporary or permanent neurological damage, functional disability or psychosocial inadaptability occurring due to effects of external mechanical force to brain and cranium. Mostly used predictors are age, Glasgow coma scale score, pupillary reactivity, time from injury to neurosurgical intervention, combined injuries, hypoxia, hypertension and computed tomography (CT) findings. Basic goal of this research was to analyse TBI and design early outcome prediction scale together with the analysis of individual factors on admission (GCS, neurological status, radiological findings). This research was both retro and prospective and included 568 patients treated for TBI at Clinical centre of Vojvodina in Novi Sad from 01.06.2018. to 31.05.2019. Sample was made out of 34,3% females and 65,7 % males aged from 18 to 96 years ( M=56,56; SD=20,17). All patients had CT diagnostics preformed upon admission, had undergone detailed general and neurological examination and patient&rsquo;s history was taken. Physical examination included: vitals (arterial blood pressure, blood oxygenation), status and injuries of other organs, signs of injury to head and neck. GCS scale was used for neurological examination Computed tomography (CT) included presence of intracranial lesions and skull fractures. Results of this research showed importance of careful observation of multiple factors (radiological and clinical) that can be present at the time of admission. Despite CT having high individual predictive power for outcome, in multiple variable model it was not significant. Patients with longer time elapsed to treatment had better outcome. It is assumed that patients who arrived shortly after injury had severe TBI thus having worse outcome, while patients suffering from mild TBI arrived later and thus had better outcome right because their symptoms of TBI were not very symptomatic. Rotterdam scale showed good disciminative power. The strongest predictors were: CT absence of cisterns, present subarachnoid haemorrhage, midline shift over 5mm, presence of small subdural haematoma, presence of large contusion, presence of antiaggregational therapy. Predictive power based on primary model was 96%. Results of this study can be used for better understanding of TBI in order to solve some diagnostic dilemma, create more efficient diagnostic protocols and facilitate more precise outcome assessment after TBI. Prediction of treatment outcome is very important in order to timely design treatment algorithm of treatment and follow up of TBI patients.</p>