В данной магистерской работе “М. Булгаков и Московский Художественный театр” рассматривается трагическая история взаимоотношений М. Булгакова с Московским Художественным академическим театром, которая нашла своё художественное отражение в ”Театральном романе”. Трагические переживания М. Булгакова в романе выражаются через призму смеха, что сообщает ему необычайную легкость. В ”Театральном романе” писатель использует разные формы комического: сатиру, иронию, пародию. Вместе с тем, в романе Булгакова раскрывается подлинная трагедия художника, творящего в условиях несвободы и насилия. / Šiame magistro darbe „M. Bulgakov‘as ir Maskvos teatras „Chudožestvennyj“ yra aptariama tragiška M. Bulgakov‘o santykių su Maskvos akademiniu teatru „Chudožestvennyj“ istorija, meniškai atsispindėjusi „Teatro romane“. Tragiški M. Bulgakov‘o išgyvenimai romane yra išreiškiami per juoko prizmę, kas suteikia jam nepaprasto lengvumo. „Teatro romane“ rašytojas naudoja įvairias komiškumo formas: satyrą, ironiją, parodiją. Tuo pačiu M. Bulgakov‘o romane yra atskleidžiama tikroji menininko, kuriančio prievartos ir laisvės nebuvimo sąlygomis, tragedija. / In the Master Paper “M. Bulgakov and Moscow Khudozhestvenny Theatre”, the tragic history of relations between M. Bulgakov and Moscow Khudozhestvenny Theatre that was artistically reflected in “The Theatre Novel” is discussed upon. The tragic experience of M. Bulgakov is expressed in the novel through a prism of laugh that provides it with an extraordinary lightness. In “The Theatre Novel”, the author uses various comic forms, such as satire, irony and parody. Simultaneously, the novel by M. Bulgakov discloses the real tragedy of the artist involved in the creative activities upon compulsion and lack of freedom.

Darbo objektas – apoloniškumo ir dionisiškumo tragiškumas. Darbo tikslas: analizuoti tragedijos gimimą ir mirtį F. Nietzsche‘s filosofiniame veikale „Tragedijos gimimas ir mirtis“. Darbo uždaviniai: 1. Pristatyti apoloniškumo sampratą metafizine prasme; 2. Pateikti apoloniškumo sampratą estetine prasme; 3. Supažindinti su dionisiškojo prado samprata; 4. Priešpastatyti dionisiškumą sokratiškumui ir platoniškumui. Darbo problema. Savo veikale Tragedijos gimimas tragediją F. Nietzsche atskleidžia remdamasis dionisiškuoju ir apoloniškuoju pradais, išskirdamas jų skirtumus ir priešpriešas bei tuo pačiu pateikdamas jų sintezę. F. Nietzsche‘s suvokimas, kuris atsiskleidžia jo kūrinyje yra stipriai įtakotas A. Schopenhauerio, valios kaip vaizdinio supratimo, kuriuo yra pagrįstas apoloniškasis pradas ir R. Wagnerio muzikos suvokimo, kuris pasireiškia kaip dionisiškasis pradas. Apoloniškąjį pradą F. Nietzsche remdamasis Šopenhaueriu pateikia kaip plastinį vaizdinį, kurį prilygina sapnui. Apoloniškumą filosofas skirsto į dvi dalis: metafiziką ir estetiką. Pirmuoju atveju apoloniškumas suvokiamas, kaip tam tikros ribos, apibrėžiančios tai, kas yra gera ir teisinga, neperžengia saiko ribų. Antruoju atveju apoloniškumas suvokiamas, kaip grynas estetinis grožis. / The object – tragedy of Apolonas and Dionisius origins. Aim: To analyze the tragedy of the birth amd death of Nietzsche’s philosophical work The Birth of Tragedy. Tasks: Introduction to the concept of Apolonas origin metaphysical sense; The aesthetic concept of Apolonas origin; Introduction to the concept of Dionisius origin; Show opposition between origin of Dionisius and Socrates Work problem: In his work Birth of Tragedy, Nietzsche reveals the basis of Apolonas and Dionisius origins, realeasing their differences and contradictions, and at the same time giving treir synthesis. Nietzsche’s perception, which revealed the piece is heavily influenced by A. Schopenhauer, the will of the visual understanding, which is based of Apolonas origin and Wagner’s music perception, which affects how origin of Dionisius is originated. Nietzsche based on Schopenhauer compares primal element of Apolonas origin presents as plastic visual, which he equates to the dream. The philosopher divides origin of Apolonas into two parts: the methaphysics and aesthetics. In the firs case origin of Apolonas is perceived as a certain threshold, which define what is good and right, as well as it doesn’t excess moderation limits. In the latter case, origin of Apolonas is perceived as pure aesthetic beauty.

<p>Намера студије јесте темељна и свеобухватна анализа драма Јована Христића<br />(Чисте руке (1960), Орест (1961), Савонарола и његови пројатељи (1965), Седморица:<br />како бисмо их данас читали (1968), Тераса (1971)) и теоријске драмске парадигме у<br />њиховој корелацији у циљу осветљавања профила ствараоца и теоретичара у<br />саображaвању шифрама модерног класицизма. Испитивање драмских рукописа<br />подразумева литерарно драматуршки приступ у одређивању тематско-мотивских<br />одредница, жанровских и стилских особености, језичког израза, карактеризације ликова,<br />кореспондендирање са митским обрасцима и драмским предлошцима који инкорпорирају<br />мит за основицу. Истраживање кључних теоријских упоришта је усмерено на<br />проблематизовање аутентичних рефлексија о карактеру драмске ситуације, драмског<br />дијалога, односа драме и представе, традиције и авангарде, улоге редитеља и читаоца/<br />гледаоца, о трагедији и трагичком, митском у драмској књижевности, интертекстуалности<br />у доследној формули усаглашавања традиционалног и савременог. У оквиру фокуса на<br />теоријски дискурс о драми и позоришту примењено је имплицитно распознавање<br />Христићеве особене антиметодске теоријске оријентације у његовој оптици српске и<br />светске драмске књижевности. Посебан акценат у анализи два хоризонта његове духовне<br />праксе &ndash; стваралачке и теоријске стављен је на постојаност духовних и референцијалних<br />пунктова, што је у времену доминације стратегија фрагментарности и релативитета<br />учврстило линију конструктивизма у драмској рецепцији.</p> / <p>Namera studije jeste temeljna i sveobuhvatna analiza drama Jovana Hristića<br />(Čiste ruke (1960), Orest (1961), Savonarola i njegovi projatelji (1965), Sedmorica:<br />kako bismo ih danas čitali (1968), Terasa (1971)) i teorijske dramske paradigme u<br />njihovoj korelaciji u cilju osvetljavanja profila stvaraoca i teoretičara u<br />saobražavanju šiframa modernog klasicizma. Ispitivanje dramskih rukopisa<br />podrazumeva literarno dramaturški pristup u određivanju tematsko-motivskih<br />odrednica, žanrovskih i stilskih osobenosti, jezičkog izraza, karakterizacije likova,<br />korespondendiranje sa mitskim obrascima i dramskim predlošcima koji inkorporiraju<br />mit za osnovicu. Istraživanje ključnih teorijskih uporišta je usmereno na<br />problematizovanje autentičnih refleksija o karakteru dramske situacije, dramskog<br />dijaloga, odnosa drame i predstave, tradicije i avangarde, uloge reditelja i čitaoca/<br />gledaoca, o tragediji i tragičkom, mitskom u dramskoj književnosti, intertekstualnosti<br />u doslednoj formuli usaglašavanja tradicionalnog i savremenog. U okviru fokusa na<br />teorijski diskurs o drami i pozorištu primenjeno je implicitno raspoznavanje<br />Hristićeve osobene antimetodske teorijske orijentacije u njegovoj optici srpske i<br />svetske dramske književnosti. Poseban akcenat u analizi dva horizonta njegove duhovne<br />prakse &ndash; stvaralačke i teorijske stavljen je na postojanost duhovnih i referencijalnih<br />punktova, što je u vremenu dominacije strategija fragmentarnosti i relativiteta<br />učvrstilo liniju konstruktivizma u dramskoj recepciji.</p>