The purpose of this study is to make sense of the notion of freedom in Bergson&lsquo / s philosophy. Bergson&lsquo / s original approach to the problem of free will is the application of the notion of duration to solve this problem. For Bergson, the problem of free will arises from a misconceived framework which is based on reducing time to space. Throughout the thesis, we tried to show how the notion of duration allows Bergson to reformulate and solve the problem of free will. For that purpose the method of intuition as the method to understand the notion of duration is also elucidated. In the light of the method of intuition and the notion of duration, free acts can be seen as the creative acts of the fundamental self. We arrive at the conclusion that freedom in Bergson&lsquo / s philosophy can be understood as a kind of creativity.

No description available.

Thèse complémentaire--Lettres--Paris, 1952. / Bibliogr. f. 180-186. - Ex. dactylographié.

Thèse d'université--Lettres--Paris, 1950. / Bibliogr. f. I-VI. - Ex. dactylographié.

Inaug. Diss.--Breslau. / Vita. Includes bibliography.

Thesis (Ph. D.)--University of Madras.

Le problème moral est un souci constant de l'humanité. Il s'avère plus décisif dans notre civilisation postmoderne où l'homme se réduit, constamment et par des symboles distincts et complexes, à un simple moyen de production et de consommation. Toutefois, comment réveiller l'homme de son assoupissement dogmatique, de sa dégradation et de ses orientations inhumaines pour que les moyens ne priment pas sur les fins? C'est à travers l'émotion des héros mystiques, leur appel et leurs expériences fertiles qu'on peut trouver l'inspiration et le modèle d'une vie morale. Nous sommes devant de vrais personnages et de vraies pratiques morales humanistes et universelles. L'appel de ces héros est libération. La morale de Bergson se veut une voie possible à parcourir si on veut libérer l'humanité de toute forme d'égoïsme. Sans progrès technique, l'homme ne peut se libérer de la matière pour se consacrer à sa vie intérieure. De même, sans mysticisme le chemin de l'homme ne mène nulle part si ce n'est à sa destruction. La morale bergsonienne tend vers un humanisme où la paix, la liberté et la générosité priment sur la guerre, le désordre et l'égoïsme. De ce fait, le projet moral bergsonien n'a pas perdu de son actualité pour penser l'avenir de l'humanité.

Informe de Seminario para optar al grado de Licenciado en Filosofía / La intención de Bergson, en su obra “Las dos Fuentes de la Moral y la Religión”, es la de mostrar de qué manera la aparición del cristianismo y su posterior consolidación en el universo occidental marca un quiebre en la historia humana de manera que significa un “salto” evolutivo espiritual y social. Espiritual por inaugurar una nueva actitud en relación a la sociedad y a la humanidad (la de la acción y el amor) y social por cuanto esta situación habría posibilitado el surgimiento de una nueva forma de organización social, cual sería la democracia y la representación parlamentar en el Estado Moderno, presentándose como la forma más cercana a una sociedad de la apertura. Ambas situaciones históricas se auto afirman y condicionan, sociedad cerrada-religión estática, sociedad abierta-religión dinámica. La división entre religión estática y dinámica estaría dada por la función que la religión desempeña en la sociedad. En la sociedad primitiva la religión surge como prevención al temor que provoca lo desconocido y su función es la de servir como dispositivo contra el poder disolvente de la inteligencia, que haría aparecer el egoísmo del individuo y produciría la desintegración social, por lo tanto esta primera función estaría encuadrada en el orden de la conservación social. La segunda función sería la de servir como dispositivo contra la depresión por el poder de la inteligencia de representarse la inevitabilidad de la muerte. Por su parte la religión dinámica habría abierto el universo espiritual del hombre al encarnarse en la religión cristiana la ideología del amor por la humanidad y su función sería la de mantener este horizonte siempre abierto (merced a la propagación del ímpetu o impulso místico) y aumentar así cada vez más los niveles de libertad y de indeterminación de la especie. Sin embargo, cuando volvemos a interrogar a las sociedades primitivas por su funcionamiento social y religioso, auxiliados por estudios antropológicos y etnográficos, vemos que el diagnóstico dado por Bergson sobre estas sociedades estaba bastante deformado y alejado de la realidad. El propio etnocentrismo de que se empapó su obra en lo referente a las sociedades arcaicas influyó con certeza a la hora de definir el verdadero problema que depara analizar la función de la religión tanto en las sociedades primitivas como en la “civilizada”.

This thesis is the first full-length study to investigate memory discourse in Katherine Mansfield’s short stories. It presents multiple close readings of the ways in which memory is inscribed in Mansfield’s stories, taking an approach to memory drawn from the philosophy of the French philosopher Henri Bergson. What Mansfield and Bergson share in common is an idea of the insistence of memory – its survival, determination, assertion and resistance – during a period of multiple social and historical change when memory was variously seen to be in crisis. Bergson’s distinctive theory of memory which opposes temporalism (or ‘time in the mind’) with measured (or ‘spatialised’) time provides a rich interpretive tool for analysing memory in Mansfield’s fiction. Following phases of Bergson’s developing thinking, each of the four chapters introduces a different dimension of memory – the generative, the topological, the degenerative and the cosmic – through which I analyse The Aloe and Prelude, ‘At the Bay’, ‘The Garden Party’, ‘The Daughters of the Late Colonel’, ‘Bliss’ and ‘The Canary’ as well as other less well-known examples of Mansfield’s fictional and personal writings. What emerges from this process is a new Mansfield acutely sensitive to the insistent power of memory and the attenuation of time past into the present, concurrent with some of her modernist contemporaries, yet especially attuned to the signal and significant thought of Bergson.

<p>Predmet istraživanja određen je kao pojam vremena u Bergsonovoj i Huserlovoj filozofiji. Polazna tačka je tvrdnja prema kojoj se filozofije temporalnosti kolebaju između strategija atemporalizacije i redukcije vremenitosti na ne&scaron;to unutarvremensko. Ta aporetična logika se rekonstrui&scaron;e u Bergsonovim delima, sa posebnim osvrtom na Ogled o neposrednim činjenicama svesti, Materiju i pamćenje, Stvaralačku evoluciju, Trajanje i simultanost i Dva izvora morala i religije, odnosno u Huserlovim delima, naročito u Predavanjima o fenomenologiji unutra&scaron;nje vremenske svesti, Bernau manuskriptima i C-manuskriptima. Ovaj rad se fokusira na glavne konceptualne dileme i te&scaron;koće, ne zanemarujući pritom komparativnu perspektivu, odnosno istorijsko-filolo&scaron;ku analizu o razvoju pojedinih termina. U kontekstu Bergsonove filozofije se posebna pažnja posvećuje problemu kvalitativnog mno&scaron;tva, neposrednosti apsoluta, pojmu kretanja i prostora, kritici simbolizacije, odnosno Kantovoj filozofiji. Zatim se analiziraju različite dimenzije trajanja, naime, sada&scaron;njost kao pragmatična aktuelnost, virtuelna pro&scaron;lost po sebi i nepredvidiva, kreativna budućnost. Bergsonova filozofija trajanja je ujedno predstavljena i kao filozofija života, odnosno kao kritika teorije relativnosti. Na kraju se prikazuju Hajdegerove i Romanove &ndash; u velikoj meri jednostrane i neopravdane &ndash; kritike na račun Bergsonovog shvatanja temporalnosti, kao i etičke, religijske i dru&scaron;tvene posledice pojma tranjanja. Naredno poglavlje se fokusira na Huserlovu filozofiju vremena, imajući u vidu specifičnosti fenomenolo&scaron;ke pojmovne strategije, te način na koji ona tematizuje razliku između konstitutivnih slojeva i konstituisanih sadržaja vremenitosti. Zatim se pomenuta razlika interpretira kao razmak između prautiska, retencionalnosti i protencionalnosti kao struktuirajuće funkcije i kao temporalizovane datosti. Rad se usredsređuje i na Huserlovu kritiku Brentanove teorije vremena, na problem objektivnog vremena i prostornosti, zatim na te&scaron;koću sheme zahvatanja i sadržaja zahvata. Apsolutna vremenitost, metafore toka i strujanja, odnosno dilema osada&scaron;njenja se analiziraju ne gubeći iz vida Huserlovu samokritiku i način na koji je revidirao svoje stavove. Na kraju, Merlo-Ponti, Anri, Frank i Levinas su izdvojeni kao interpretatori Huserlove fenomenologije vremena čije kritike mogu biti plodne i u pogledu savremene filozofije vremena, ali koje nose sa sobom opasnost redukcije vremenitosti na ne&scaron;to unutarvremensko.</p>