<p>Докторска дисертација Барок у белетристичком опусу Милорада Павића састоји се из пет целина јасно структурисаних, које поред уводних и закључних разматрања узимају у обзир стваралачки опус писца од поезије преко романа и приповедака до драмских дела. Увод је дводелно конципиран. Најпре је описан рецепцијски лук стваралаштва Милорада Павића, не би ли се одредила релевантност и иновативност перспективе из које се тумачи опус српског писца, а затим је преиспитан широк опсег и хоризонти семантизације појма барок.<br />Што се тиче досадашње рецепције дела Милорада Павића као књижевног историчара и као писца, чини се да се може поделити на два колосека: афирмативни и порицатељски, и то без превеликих валера, дакле &ndash; и рецепција је барокна: напета, динамична, у сукобима и супротностима. Уколико о појединим писцима и делима не можемо да кажемо увек нешто ново, уколико их закључамо у канон и оставимо да у њему таворе, та литература постаће временом за нас мртва. Управо су ту три највеће рецепцијске опасности по Павићев белетристички опус: 1) естетска неуједначеност његовог дела; 2) таутолошко гомилање радова-труизама који понављају махом догме о Павићевом постмодернизму, чија су полазишта и закључци слични, а не нуде нова читања и тумачења; 3) негативна рецепција.<br />У том смислу, релативизовао се вредносни потенцијал Павићеве белетристике, који је доведен у питање. Уколико се, међутим, Павићева дела читају са познавањем књижевно-историјских прилика у луку историје српске књижевности, на другачији начин може да се сагледа његова специфична стилистика и необичност израза; може се увидети да је онда већина зачудних метафора или ингениозних кончета заправо функционализован херменеутички изазов, а не облик испразности. Иако је Милорад Павић као књижевни историчар највећу истраживачку посвећеност усмерио на барок, може нас зачудити чињеница да је једина објављена студија која се најдиректније односи на сагледавање барокних елемената у његовој белетристици, управо студија коју је Павић с&acirc;м написао &ndash; &bdquo;Барокни слој у &#39;Хазарском речнику&#39;&ldquo;. Књижевни научници (да поменемо најважније: Јован Делић,&nbsp; Јасмина Михајловић,&nbsp; Петар Пијановић,&nbsp; Александар Јерков,&nbsp; Сава Дамјанов,&nbsp; Сава Бабић,&nbsp; Ала Татаренко) нису пренебрегавали присуство барокног стила, па и духа у Павићевој белетристици, али нису се задржавали или упуштали у шире поставке или херменеутичке изазове задате барокним у Павићевом делу. Једини научник који је у већој мери посветио пажњу овој проблематици, мада је научник из области природних наука, Владан Панковић, написао је студију Квантна теорија и барок у српској књижевности,&nbsp; књигу која је интригантна и обећавајућа, али која изван увида који се заснивају махом на књижевној примени &bdquo;принципа комплементарности&ldquo; Нилса Бора, нажалост, нема већи интерпретативни замах. Дата запажања дају нам повода да сагледамо опус Милорада Павића кроз призму барока и покушамо да схватимо шта је барокно у делу овог писца, како се оно манифестује, функционализује и какав му је семантички опсег.<br />Од првостепене користи за схватање барока, али и Павићевог поимања барокног биле су у првом реду студије Андрије Анђала, а затим Чижевског и Морозова, који су са одушевљењем прихватили књигу Историја српске књижевности барокног доба. Коришћене су и различите антологије, општи прегледи, али постављено је и питање шта је од литературе било доступно писцу и шта је могао да користи. Милорад Павић пише своју Историју српске књижевности барокног доба на темељима које су поставили Јован Скерлић у Српској књижевности у 18. веку (1909)&nbsp; и Тихомир Остојић у књигама: Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја (1905) и Историја српске књижевности (1910/ 1923).&nbsp; Павић напомиње да је за разлику од Скерлића зашао и у 17. столеће, не би ли одговорио &bdquo;како је дошло до свега онога о чему је Скерлић писао у својој историји&ldquo; , а да је Тихомир Остојић у предавањима одржаним у Новом Саду 1910. године први пут употребио термин барок, и детаљно га образложио.<br />Поред, дакле, књижевно-историјских запажања и истраживања, у другом делу Увода било је речи и о односу између барока и маниризма, али и сложене слике струја и праваца унутар барока (барокна готика/ барокни медиевализам; барокни хуманизам и ренесанса; барокни романтизам; барок, класицизам и рококо). Указано је на значај барокнох елемената и у 19. и у 20. веку, с освртом на питање пролазности времена, укус за егзотично, питање дијалекатске поезије и барока у музици и на филму. Барок у белетристичком опусу Милорада Павића функционише на неколико нивоа. Као одредница за епоху барок обухвата 16. и 17. век на Западу, а 17. и 18. век у Србији и Русији на пример. Тај потенцијал Павић је искористио да успостави дијалог са писцима тог времена и духом епохе, који се осећа и у другој половини 20. века, али и с почетком 21. века. Прелазни период &ndash; барокни медиевализам (17. век) карика је у ланцу континуитета српске књижевности, духовности и културе. Павић је то најпре образложио с научног становишта, а затим уметнички инкорпорирао у своје дело. Како је препознатљив и у поезији и у прози испитано је у каквом се смислотворном кључу стилизује. За поезију је несумљиво значајан графостилематски план који преко периферних (бугарштички припеви) и централних обележј&acirc; (средишта силабичког оквира песме) открива нове стихове и ствара ефекат који песмама даје патину древног, старог, мистичког, чаробног и тајанственог. Преко поетике бугарштице која управо има ауру тајанственог и песме старца Силуана која иако припада средњовековној књижевности, има назнака барокних формалних стилизација, песник је укључио читаоца у нелинеарно, прстенасто читање, на начин близак оном коме су писци барокне епохе то чинили са својом читалачком публиком. Сложен систем римовања и коришћење графичких средстава, те архаизама, славизама и кованица српскословенског призвука допринео је онеобичавању Павићевог песничког речника, али је допринело и имагинативној свести читаоца на плану зачуђености над песничким светом који му се отвара.<br />Што се прозе тиче, функција барокног медиевализма у Павићевим романима и приповеткама има утемељење превасходно у исихазму и исламској мистици као спони између старе и &bdquo;рађања нове српске књижевности&ldquo;: сусрету византијског наслеђа и историјских прилика које су донела османлијска освајања. Имајући у виду и могућности барокне готике, Павић је овај аспект естетизовао причама &bdquo;Чувар ветрова&ldquo; и &bdquo;Хор птица из Париза&ldquo;, везујући за њега историјску личност Јелене Анжујске и српско-француске везе којима се исписује линија између уметности српског средњег века и готике карактеристичне за стил француске архитектуре. Овим је сусрету Византије (житијна књижевност) и Османлија (исламска мистика) придружен и Запад (готика). Стуб културолошког сећања Срба, Павић је саградио од културолошког обиља нашег тла. Рекао је &bdquo;ДА&ldquo; плодном калему утицаја, сусрету цивилизација и религија, култура и обичаја, те не чуди што наилазимо на књижевно чвориште: Византија, Османско царство, Запад, настало управо у доба барока, када је српска књижевност своје византијско наслеђе укрстила са западноевропским тековинама културе, и то за време борби са Турцима.<br />Барокни медиевализам стога је један од најзначајнијих струја и праваца унутар барока који отвара нове хоризонте тумачења Павићевог стваралаштва. Поред неколико примера који су дати у уводу за огледање барока и просветитељства, барока и класицизма, барокног романтизма, у даљем раду запажа се и поигравање са сентиментализмом (Симеон Пишчевић), рококоом (Александар Пишчевић), али и високо естетизованим примером митолошког и амблематског огледања барока и романтизма у сирени и Медузи. Овај потенцијал барока Павић је, може се рећи, ефектно искористио и уобличио.<br />Поред струја и праваца унутар барока, Павић је искористио и ресурсе барокне поетике и то лепезом метаморфоза у систему барокних жанрова и жанрова којима је писано у доба барока мада строго гледано не припадају тој поетици. Углавном, ради се о жанровима народне књижевности (бугарштица, бајалица, бећарац, балада, бајка), међутим, у Историји српске књижевности барокног доба запажа се да је Павић народну књижевност која паралелно живи са писаном видео као нераскидиву од контекста барокне епохе, штавише, управо је у народној књижевности проналазио примере за рефлексе типично барокних црта. Стога је и оправдано узимати их у обзир када је реч о систему жанрова барока. Остали жанрови прате барокну писану књижевност и успостављају једну линију културолошке повезаности Медитерана, тј. Јадранског басена (мелодрама, маскерата, commedia del&rsquo; arte, ораторијум, вертеп, приказање, проскинитарион, писма &bdquo;српске књиге&ldquo;...).<br />Систем ових жанрова уједно постаје стожер карневала и театара у Павићевом опусу: Дубровник (Хазарски речник), Венеција (Друго тело), Котор (Кутија за писање). Управо су највећа достигнућа барока &ndash; театар и фестивал или театарски фестивали, који су имали за циљ да допринесу изградњи сцене која је служила као центар уједињавања.&nbsp; Метаморфозе у овом систему с једне стране условљене су карневалском, тј. фестивалском атмосфером (замена улога, маске и сл), а с друге тичу се медитеранске митолошке имагинације и имагинације српских народних бајки, будући да су неки од јунака пола људи пола животиње (сирене-птице, сирене-рибе, Медуза, кентаур, Минотаур, сатир, Међедовић, најчешће људи-змије, људи-пси).<br />Два типа метаморфоза тицала би се метаморфоза у ратном контексту &ndash; људи се најчешће посуврате у сопствену супротност и та врста углавном демонског преображаја илустрована је метафорама волујских очију, изврнуте рукавице, канцерогених ћелија &bdquo;не-ја&ldquo;, док жене које не учествују у сукобима постају носиоци духовних вредности, обичаја и сл. па се у ратним контекстима преображаји женских ликова доводе у везу са Богородицом. Коначно, последњи преображај, преображај је у Христу, у Љубави (&bdquo;Љубећи лице твоје, обретох те&ldquo;, како поручује Итика Јерополитика) и тај преображај предуслов је васкрсења и спасења душе сваког понаособ (али и душе једног народа, читавог човечанства). Уосталом и Рука Мистерије поручује да Уметност не треба да служи у друге сврхе осим за спасење душе.<br />Милорад Павић је покушавао да барокном сублимацијом свих уметности окаје смртне грехе и то је жанровски пројекат тоталне уметности или универзалног уметничког дела, вагнеровски Gesamtkunstwerk, у коме ће бити сједињене све уметности, што се препознаје у романима Седам смртних грехова и Вештачки младеж. &bdquo;Успон Београда&ldquo; присутан у кућама оних великана и великих српских задужбинара који су допринели развоју Београда и Србије, а које представљају поглавља романа, дозива барокно стварање грађанске свести која се симболички везује за Жефаровићеву графику о Богородичином Извору живота&nbsp; и отвара ауру престонице која осигурава опстанак, тј. васкрсење српског народа који би се на том Извору окупао и поново родио, уцеловио. Чини се да на примеру Павићевог опуса барок има функцију како борбе за опстанак, тако и хуманистичких, али и естетских тежњи. Писац се зато и служио свим његовим расположивим аспектима.</p> / <p>Doktorska disertacija Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića sastoji se iz pet celina jasno strukturisanih, koje pored uvodnih i zaključnih razmatranja uzimaju u obzir stvaralački opus pisca od poezije preko romana i pripovedaka do dramskih dela. Uvod je dvodelno koncipiran. Najpre je opisan recepcijski luk stvaralaštva Milorada Pavića, ne bi li se odredila relevantnost i inovativnost perspektive iz koje se tumači opus srpskog pisca, a zatim je preispitan širok opseg i horizonti semantizacije pojma barok.<br />Što se tiče dosadašnje recepcije dela Milorada Pavića kao književnog istoričara i kao pisca, čini se da se može podeliti na dva koloseka: afirmativni i poricateljski, i to bez prevelikih valera, dakle &ndash; i recepcija je barokna: napeta, dinamična, u sukobima i suprotnostima. Ukoliko o pojedinim piscima i delima ne možemo da kažemo uvek nešto novo, ukoliko ih zaključamo u kanon i ostavimo da u njemu tavore, ta literatura postaće vremenom za nas mrtva. Upravo su tu tri najveće recepcijske opasnosti po Pavićev beletristički opus: 1) estetska neujednačenost njegovog dela; 2) tautološko gomilanje radova-truizama koji ponavljaju mahom dogme o Pavićevom postmodernizmu, čija su polazišta i zaključci slični, a ne nude nova čitanja i tumačenja; 3) negativna recepcija.<br />U tom smislu, relativizovao se vrednosni potencijal Pavićeve beletristike, koji je doveden u pitanje. Ukoliko se, međutim, Pavićeva dela čitaju sa poznavanjem književno-istorijskih prilika u luku istorije srpske književnosti, na drugačiji način može da se sagleda njegova specifična stilistika i neobičnost izraza; može se uvideti da je onda većina začudnih metafora ili ingenioznih končeta zapravo funkcionalizovan hermeneutički izazov, a ne oblik ispraznosti. Iako je Milorad Pavić kao književni istoričar najveću istraživačku posvećenost usmerio na barok, može nas začuditi činjenica da je jedina objavljena studija koja se najdirektnije odnosi na sagledavanje baroknih elemenata u njegovoj beletristici, upravo studija koju je Pavić s&acirc;m napisao &ndash; &bdquo;Barokni sloj u &#39;Hazarskom rečniku&#39;&ldquo;. Književni naučnici (da pomenemo najvažnije: Jovan Delić,&nbsp; Jasmina Mihajlović,&nbsp; Petar Pijanović,&nbsp; Aleksandar Jerkov,&nbsp; Sava Damjanov,&nbsp; Sava Babić,&nbsp; Ala Tatarenko) nisu prenebregavali prisustvo baroknog stila, pa i duha u Pavićevoj beletristici, ali nisu se zadržavali ili upuštali u šire postavke ili hermeneutičke izazove zadate baroknim u Pavićevom delu. Jedini naučnik koji je u većoj meri posvetio pažnju ovoj problematici, mada je naučnik iz oblasti prirodnih nauka, Vladan Panković, napisao je studiju Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti,&nbsp; knjigu koja je intrigantna i obećavajuća, ali koja izvan uvida koji se zasnivaju mahom na književnoj primeni &bdquo;principa komplementarnosti&ldquo; Nilsa Bora, nažalost, nema veći interpretativni zamah. Data zapažanja daju nam povoda da sagledamo opus Milorada Pavića kroz prizmu baroka i pokušamo da shvatimo šta je barokno u delu ovog pisca, kako se ono manifestuje, funkcionalizuje i kakav mu je semantički opseg.<br />Od prvostepene koristi za shvatanje baroka, ali i Pavićevog poimanja baroknog bile su u prvom redu studije Andrije Anđala, a zatim Čiževskog i Morozova, koji su sa oduševljenjem prihvatili knjigu Istorija srpske književnosti baroknog doba. Korišćene su i različite antologije, opšti pregledi, ali postavljeno je i pitanje šta je od literature bilo dostupno piscu i šta je mogao da koristi. Milorad Pavić piše svoju Istoriju srpske književnosti baroknog doba na temeljima koje su postavili Jovan Skerlić u Srpskoj književnosti u 18. veku (1909)&nbsp; i Tihomir Ostojić u knjigama: Srpska književnost od Velike seobe do Dositeja (1905) i Istorija srpske književnosti (1910/ 1923).&nbsp; Pavić napominje da je za razliku od Skerlića zašao i u 17. stoleće, ne bi li odgovorio &bdquo;kako je došlo do svega onoga o čemu je Skerlić pisao u svojoj istoriji&ldquo; , a da je Tihomir Ostojić u predavanjima održanim u Novom Sadu 1910. godine prvi put upotrebio termin barok, i detaljno ga obrazložio.<br />Pored, dakle, književno-istorijskih zapažanja i istraživanja, u drugom delu Uvoda bilo je reči i o odnosu između baroka i manirizma, ali i složene slike struja i pravaca unutar baroka (barokna gotika/ barokni medievalizam; barokni humanizam i renesansa; barokni romantizam; barok, klasicizam i rokoko). Ukazano je na značaj baroknoh elemenata i u 19. i u 20. veku, s osvrtom na pitanje prolaznosti vremena, ukus za egzotično, pitanje dijalekatske poezije i baroka u muzici i na filmu. Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića funkcioniše na nekoliko nivoa. Kao odrednica za epohu barok obuhvata 16. i 17. vek na Zapadu, a 17. i 18. vek u Srbiji i Rusiji na primer. Taj potencijal Pavić je iskoristio da uspostavi dijalog sa piscima tog vremena i duhom epohe, koji se oseća i u drugoj polovini 20. veka, ali i s početkom 21. veka. Prelazni period &ndash; barokni medievalizam (17. vek) karika je u lancu kontinuiteta srpske književnosti, duhovnosti i kulture. Pavić je to najpre obrazložio s naučnog stanovišta, a zatim umetnički inkorporirao u svoje delo. Kako je prepoznatljiv i u poeziji i u prozi ispitano je u kakvom se smislotvornom ključu stilizuje. Za poeziju je nesumljivo značajan grafostilematski plan koji preko perifernih (bugarštički pripevi) i centralnih obeležj&acirc; (središta silabičkog okvira pesme) otkriva nove stihove i stvara efekat koji pesmama daje patinu drevnog, starog, mističkog, čarobnog i tajanstvenog. Preko poetike bugarštice koja upravo ima auru tajanstvenog i pesme starca Siluana koja iako pripada srednjovekovnoj književnosti, ima naznaka baroknih formalnih stilizacija, pesnik je uključio čitaoca u nelinearno, prstenasto čitanje, na način blizak onom kome su pisci barokne epohe to činili sa svojom čitalačkom publikom. Složen sistem rimovanja i korišćenje grafičkih sredstava, te arhaizama, slavizama i kovanica srpskoslovenskog prizvuka doprineo je oneobičavanju Pavićevog pesničkog rečnika, ali je doprinelo i imaginativnoj svesti čitaoca na planu začuđenosti nad pesničkim svetom koji mu se otvara.<br />Što se proze tiče, funkcija baroknog medievalizma u Pavićevim romanima i pripovetkama ima utemeljenje prevashodno u isihazmu i islamskoj mistici kao sponi između stare i &bdquo;rađanja nove srpske književnosti&ldquo;: susretu vizantijskog nasleđa i istorijskih prilika koje su donela osmanlijska osvajanja. Imajući u vidu i mogućnosti barokne gotike, Pavić je ovaj aspekt estetizovao pričama &bdquo;Čuvar vetrova&ldquo; i &bdquo;Hor ptica iz Pariza&ldquo;, vezujući za njega istorijsku ličnost Jelene Anžujske i srpsko-francuske veze kojima se ispisuje linija između umetnosti srpskog srednjeg veka i gotike karakteristične za stil francuske arhitekture. Ovim je susretu Vizantije (žitijna književnost) i Osmanlija (islamska mistika) pridružen i Zapad (gotika). Stub kulturološkog sećanja Srba, Pavić je sagradio od kulturološkog obilja našeg tla. Rekao je &bdquo;DA&ldquo; plodnom kalemu uticaja, susretu civilizacija i religija, kultura i običaja, te ne čudi što nailazimo na književno čvorište: Vizantija, Osmansko carstvo, Zapad, nastalo upravo u doba baroka, kada je srpska književnost svoje vizantijsko nasleđe ukrstila sa zapadnoevropskim tekovinama kulture, i to za vreme borbi sa Turcima.<br />Barokni medievalizam stoga je jedan od najznačajnijih struja i pravaca unutar baroka koji otvara nove horizonte tumačenja Pavićevog stvaralaštva. Pored nekoliko primera koji su dati u uvodu za ogledanje baroka i prosvetiteljstva, baroka i klasicizma, baroknog romantizma, u daljem radu zapaža se i poigravanje sa sentimentalizmom (Simeon Piščević), rokokoom (Aleksandar Piščević), ali i visoko estetizovanim primerom mitološkog i amblematskog ogledanja baroka i romantizma u sireni i Meduzi. Ovaj potencijal baroka Pavić je, može se reći, efektno iskoristio i uobličio.<br />Pored struja i pravaca unutar baroka, Pavić je iskoristio i resurse barokne poetike i to lepezom metamorfoza u sistemu baroknih žanrova i žanrova kojima je pisano u doba baroka mada strogo gledano ne pripadaju toj poetici. Uglavnom, radi se o žanrovima narodne književnosti (bugarštica, bajalica, bećarac, balada, bajka), međutim, u Istoriji srpske književnosti baroknog doba zapaža se da je Pavić narodnu književnost koja paralelno živi sa pisanom video kao neraskidivu od konteksta barokne epohe, štaviše, upravo je u narodnoj književnosti pronalazio primere za reflekse tipično baroknih crta. Stoga je i opravdano uzimati ih u obzir kada je reč o sistemu žanrova baroka. Ostali žanrovi prate baroknu pisanu književnost i uspostavljaju jednu liniju kulturološke povezanosti Mediterana, tj. Jadranskog basena (melodrama, maskerata, commedia del&rsquo; arte, oratorijum, vertep, prikazanje, proskinitarion, pisma &bdquo;srpske knjige&ldquo;...).<br />Sistem ovih žanrova ujedno postaje stožer karnevala i teatara u Pavićevom opusu: Dubrovnik (Hazarski rečnik), Venecija (Drugo telo), Kotor (Kutija za pisanje). Upravo su najveća dostignuća baroka &ndash; teatar i festival ili teatarski festivali, koji su imali za cilj da doprinesu izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja.&nbsp; Metamorfoze u ovom sistemu s jedne strane uslovljene su karnevalskom, tj. festivalskom atmosferom (zamena uloga, maske i sl), a s druge tiču se mediteranske mitološke imaginacije i imaginacije srpskih narodnih bajki, budući da su neki od junaka pola ljudi pola životinje (sirene-ptice, sirene-ribe, Meduza, kentaur, Minotaur, satir, Međedović, najčešće ljudi-zmije, ljudi-psi).<br />Dva tipa metamorfoza ticala bi se metamorfoza u ratnom kontekstu &ndash; ljudi se najčešće posuvrate u sopstvenu suprotnost i ta vrsta uglavnom demonskog preobražaja ilustrovana je metaforama volujskih očiju, izvrnute rukavice, kancerogenih ćelija &bdquo;ne-ja&ldquo;, dok žene koje ne učestvuju u sukobima postaju nosioci duhovnih vrednosti, običaja i sl. pa se u ratnim kontekstima preobražaji ženskih likova dovode u vezu sa Bogorodicom. Konačno, poslednji preobražaj, preobražaj je u Hristu, u LJubavi (&bdquo;LJubeći lice tvoje, obretoh te&ldquo;, kako poručuje Itika Jeropolitika) i taj preobražaj preduslov je vaskrsenja i spasenja duše svakog ponaosob (ali i duše jednog naroda, čitavog čovečanstva). Uostalom i Ruka Misterije poručuje da Umetnost ne treba da služi u druge svrhe osim za spasenje duše.<br />Milorad Pavić je pokušavao da baroknom sublimacijom svih umetnosti okaje smrtne grehe i to je žanrovski projekat totalne umetnosti ili univerzalnog umetničkog dela, vagnerovski Gesamtkunstwerk, u kome će biti sjedinjene sve umetnosti, što se prepoznaje u romanima Sedam smrtnih grehova i Veštački mladež. &bdquo;Uspon Beograda&ldquo; prisutan u kućama onih velikana i velikih srpskih zadužbinara koji su doprineli razvoju Beograda i Srbije, a koje predstavljaju poglavlja romana, doziva barokno stvaranje građanske svesti koja se simbolički vezuje za Žefarovićevu grafiku o Bogorodičinom Izvoru života&nbsp; i otvara auru prestonice koja osigurava opstanak, tj. vaskrsenje srpskog naroda koji bi se na tom Izvoru okupao i ponovo rodio, ucelovio. Čini se da na primeru Pavićevog opusa barok ima funkciju kako borbe za opstanak, tako i humanističkih, ali i estetskih težnji. Pisac se zato i služio svim njegovim raspoloživim aspektima.</p>

The diploma thesis focuses on human emotions and monitors their effects on the individual from the psychological and physiognomic point of view. It focuses on the development of ancient theatre and the function of masks. It consists of two parts - theoretical and practical. The practical part presents a set of latex masks that interpret the work of Erving Goffman The Presentation of Self in Everyday Life.

No description available.

<p>Uvod: Adenoidektomija sa tonzilektomijom je najče&scaron;će indikovana hirur&scaron;ka intervencija u dečjem uzrastu. Intervencija se izvodi u op&scaron;toj anesteziji. Endotrahealni tubus predstavlja &bdquo;zlatni standard&ldquo; za obezbeđenje disajnog puta u dečjoj otorinolaringolo&scaron;koj hirurgiji. Upotreba endotrahealnog tubusa nosi rizike od nastanka komplikacija koje se mogu javiti pri uvodu u op&scaron;tu anesteziju, u toku hirur&scaron;ke intervencije i nakon ekstubacije deteta. Učestalost komplikacija se može smanjiti upotrebom supraglotičnih sredstava. Fleksibilna laringealna maska spada u prvu generaciju supraglotičnih sredstava, koja omogućava zadovoljavajuću oksigenaciju i ventilaciju bolesnika u ORL hirurgiji. Cilj istraživanja: Utvrditi: efikasnost fleksibilne laringealne maske u za&scaron;titi disajnog puta od aspiracije krvi i sekreta gornjih disajnih puteva u odnosu na endotrahealni tubus u toku adenotonzilektomije; da li primena fleksibilne laringealne maske u zbrinjavanju disajnog puta u toku adenotonzilektomije utiče na učestalost postekstubacionih komplikacija u odnosu na zbrinjavanje disajnog puta endotrahealnim tubusom; da li zbrinjavanje disajnog puta fleksibilnom laringealnom maskom u toku adenotonzilektomije ima uticaj na intenzitet postoperativnog bola u odnosu na zbrinjavanje disajnog puta endotrahealnim tubusom; da li zbrinjavanje disajnog puta fleksibilnom laringealnom maskom u toku adenotonzilektomije ima uticaj na pojavu postoperativne mučnine i povraćanja u odnosu na zbrinjavanje disajnog puta endotrahealnim tubusom. Metodologija: Prospektivnom, randomizovanom, studijom bilo je obuhvaćeno 160 dečaka i devojčica uzrasta od 3 do 8 godina planiranih za elektivnu hirur&scaron;ku intervenciju adenotonzilektomiju u op&scaron;toj anesteziji. Bolesnici su bili podeljeni u dve grupe: 80 bolesnika kod kojih je disajni put bio obezbeđen endotrahealnim tubusum (ET grupa) i 80 bolesnika kod kojih je disajni put bio obezbeđen laringealnom maskom (LMA grupa). Na kraju hirur&scaron;ke intervencije, u obe grupe bolesnika, izvr&scaron;ena je provera prisustva krvi na larinksu i u traheji pomoću fiberoptičkog bronhoskopa. Postekstubacione respiratorne komplikacije vezane za upotrebu fleksibilne laringealne maske odnosno endotrahealnog tubusa (ka&scaron;alj, opstrukcija disajnog puta i laringospazam) bile su praćene neposredno nakon ekstubacije bolesnika. Procena postoperativnog bola bila je vr&scaron;ena pomoću Face, Legs, Activity, Cry, Consolability Scale 2 i 4 sata nakon hirur&scaron;ke intervencije kao i prvog postoperativnog dana u 7 sati ujutro. Postojanje postoperativne mučnine i povraćanja bilo je utvrđivano heteroanamnestički, anketom roditelja, dan nakon hirur&scaron;ke intervencije u 7 sati ujutro. Statistička analiza izvr&scaron;ena je pomoću statističkog paketa Statistical Package for Social Sciences &ndash; SPSS 21. Podaci su predstavljeni tabelarno i grafički, a statistička značajnost je određivana na nivou p&lt;0.05. Rezultati: Ni kod jednog deteta iz ET odnosno LMA grupe bolesnika nakon hirur&scaron;ke intervencije fiberoptičkim bronhoskopom nije uočeno prisustvo krvi, sekreta niti regurgitiranog želudačnog sadržaja na larinksu odnosno u traheji. Bolesnici iz ET grupe su imali statistički značajno vi&scaron;e komplikacija u odnosu na bolesnike iz LMA grupe (&chi;2=4.254; p=0.039; p &lt; 0.05). Ne postoji statistički značajna razlika u distribuciji bolesnika sa i bez respiratornih komplikacija izmeĊu ET i LMA grupe (&chi;2=3.413; p=0.065; p &gt; 0.05). U proceni postoperativnog bola FLACC skalom 2 sata nakon hirur&scaron;ke intervencije postoji statistički značajna razlika u intenzitetu postoperativnog bola kod bolesnika iz ET u odnosu na bolesnike iz LMA grupe (&chi;2=31.316; p=0.000; p&lt;0.05). Četiri sata nakon hirur&scaron;ke intervencije, statistički je značajno vi&scaron;e bolesnika sa umerenim bolom u ET grupi u odnosu na LMA grupu (&chi;2=40.705; p=0.000; p&lt;0.05). Na dan otpusta, statistički je značajno vi&scaron;e bolesnika sa blagim diskomforom u ET grupi bolesnika u odnosu na LMA grupu (&chi;2=8,012; p=0,005; p &lt; 0.05). U LMA grupi bolesnika jedan ili 1.49% bolesnika je imao postoperativnu mučninu i povraćanje, dok je u ET grupi troje ili 3.56% bolesnika imalo postoperativnu mučninu i povraćanje. Zaključak: Fleksibilna laringealna maska pruža podjednaku za&scaron;titu distalnih delova disajnog puta od krvi i sekreta tokom adenotonzilektomije kao i endotrahealni tubus. Učestalost postoperativnih komplikacija i intenzitet postoperativnog bola su manji kada se za obezbeđenje disajnog puta u toku adenotonzilektomije koristi fleksibilna laringealna maska. Primenom fleksibilne laringealne maske smanjuje se učestalost postoperativne mučnine i povraćanja u toku adenotonzilektomije.</p> / <p>Introduction: Adenoidectomy with tonsillectomy is the most indicated surgery in childhood. The intervention is performed under general anesthesia. Endotracheal tube represents the &bdquo;gold standard&ldquo; for airway management in paediatric ENT surgery. The use of endotracheal tube carries the risk of complications that may occur during the induction of general anesthesia, during the surgery and after extubation of the child. The frequency of complications may be reduced by the use of supraglottic airway devices. Flexible laryngeal mask is first generation of supraglottic airway devices, which allows sufficient oxygenation and ventilation of patients in ENT surgery. Aims: To determine the effectiveness of the flexible laryngeal mask which protectes the airway from aspiration of blood and secretions of the upper airways compared to the airway management with endotracheal tube during adenotonsillectomy; to determine does the usage of the flexible laryngeal mask in airway management during adenotonsillectomy affects the frequency of post extubation complications compared to the airway management with endotracheal tube, as wll as does the usage of the flexible laryngeal mask in airway management during adenotonsillectomy has an impact on the intensity of postoperative pain compared to the airway management with endotracheal tube, and does the usage of the flexible laryngeal mask in airway management during adenotonsillectomy has an impact on the incidence of postoperative nausea and vomiting compared to the airway management with endotracheal tube. Methodology: One hundred and sixty boys and girls aged from 3 to 8 years scheduled for elective surgical intervention adenotnosillectomy in general anaesthesia were included in this prospective, randomized study. Patients were divided into two groups: 80 patients in whom the airway was managed with a cuffed endotracheal tube (ET group) and 80 patients in whom airway was managed with a laryngeal mask (LMA group). At the end of surgical procedure, in both groups of patients, fiberoptic bronchoscopy was performed to verify the presence of blood in the larynx and trachea. Immediate respiratory complications associated with the use of flexible laryngeal mask or endotracheal tube (cough, airway obstruction and laryngospasm) were monitored following extubation of patients. Postoperative pain assessment was performed using Face, Legs, Activity, Cry, Consolability Scale 2 and 4 hours following surgery as well as the first postoperative day at 7 o&#39;clock a.m. The presence of postoperative nausea and vomiting was confirmed heteroanamnestically by polling the parents the day after surgery at 7 o&#39;clock a.m. The statistical analysis was performed using Statistical Package for Social Sciences - SPSS version 21. The data were presented in tables and graphs, statystical significance was set at p value of less than 0.05. Results: Following surgery there were no any patient in ET or LMA group in which the presence of blood, secretion or regurgitated stomach contents on larynx or in the trachea could be observed by using the fiberoptic bronchoscope. Patients in the ET group had statistically more significant complications compared to patients in the LMA group (&chi;2 = 4.254; p = 0.039; p &lt;0.05). There is no statistically significant difference in the distribution of patients with and without respiratory complications between ET and LMA groups (&chi;2 = 3.413; p = 0.065; p&gt; 0.05). In the assessment of postoperative pain using FLACC scale 2 hours following surgical intervention, there is a statistically significant difference in the intensity of postoperative pain in ET patients compared to patients in the LMA group (&chi;2 = 31.316, p = 0.000, p &lt;0.05). Four hours following surgical intervention, a statistically significant number of patients had mild pain in the ET group compared to the LMA group (&chi;2 = 40.705; p = 0.000; p &lt;0.05). On the day of release, statistically significant numbers of patients with mild discomfort in the ET group were compared to the LMA group (&chi;2 = 8,012; p = 0,005; p &lt;0.05). In the LMA group, one or 1.49% of the patients had postoperative nausea and vomiting, while in the ET group, three or 3.56% of the patients had postoperative nausea and vomiting. Conclusion: Flexible laryngeal mask provides equal protection of the distal parts of airway from the blood and secretions during adenotonsillectomy as the endotracheal tube. The frequency of postoperative complications and the intensity of postoperative pain are smaller when a flexible laryngeal mask is used for airway management during adenotonsillectomy. The usage of the flexible laryngeal mask reduces the frequency of postoperative nausea and vomiting during adenotonsillectomy.</p>

Notre thèse porte sur Étienne Decroux, le créateur du mime corporel. Nous montrons que Decroux s’inspire à la fois du théâtre et de la sculpture pour concevoir son art du mime, qu’il définit comme la statuaire mobile. D’une part, il reprend le concept du masque de Jacques Copeau et celui de la sur-marionnette d’Edward Gordon Craig pour les transposer directement au corps. D’autre part, ses œuvres incarnent les formules de pathos observées dans les statues. La sculpture d’Auguste Rodin est une source d’inspiration centrale dans sa manière de représenter le corps sur scène. De plus, Decroux conçoit le corps comme une suite de prises de vues défilant devant le spectateur. Collaborant avec Étienne-Bertrand Weill qui photographie ses spectacles, il constitue une iconographie du mime pour mieux donner à voir le mouvement du corps en image. Enfin, Decroux considère le corps comme de la matière à sculpter. En s’identifiant aux sculpteurs mythiques, il met en avant l’aspect créateur de son art. Comme Pygmalion, il anime les corps de ses élèves. Comme Prométhée il transforme la société par son art aux aspects politiques. La statuaire mobile représente un concept-clé du mime corporel d’Étienne Decroux qui s’étend de la conception du mouvement sur scène à la prise de position éthique de l’homme dans le monde. / The thesis main subject is Etienne Decroux, the father of corporeal mime. The main objective is to show that Decroux draws on both theatre and sculpture, thus conceiving his art of mime as the mobile statuary. On the one hand, he takes up the concept of mask put forward by Jacques Copeau and Edward Gordon Craig's ubermarionnette, transposing both concepts directly to the body. On the other hand, he embodies the pathos formulas observed in the statues. Decroux was heavily inspired by Auguste Rodin's sculptures in order to represent the body on stage. Moreover, Decroux conceives the body as a series of images which unfold before the audience. Working along with Etienne-Bertrand Weill who photographs his shows, he creates a relevant source of iconography of the mime that unveils the movement of the body in images. Finally, for Decroux, the body is a sculpting material. By identifying himself with the mythical sculptors, he brings forward the creative aspect of his art. Just as Pygmalion, he enlivens the body of his students and, as Prometheus, he transforms the society through his political art. The mobile statuary is then a key concept in the corporeal mime that goes from the conception of the movement on stage to the ideal and the universal in man. / Disertační práce se zabývá osobností Étienna Decroux, tvůrce projektu tělesného mima (mime corporel). Jejím cílem je dokázat, že se Decroux inspiroval divadlem i výtvarným uměním k vytvoření koncepce tzv. „pohyblivé sochy“ (statuaire mobile). Z divadla přebral koncept masky Jacquesa Copeau a koncept nadloutky Edwarda Gordona Craiga, aby je převedl přímo na tělo. Ze sochařství přejímal formule patosu, zejména se inspiroval dílem Augusta Rodina a jeho koncepcí tělesné figury. Decroux pojímal tělo jako sérii obrazů, které se odvíjejí před divákem. Ve spolupráci s fotografem Étiennem-Bertrandem Weillem, který dokumentoval jeho představení, vytvářel ikonografický soubor, jenž zobrazuje mimovo tělo v pohybu. Na druhou stranu chápal tělo jako materiál, který mim modeluje jako sochař. Decroux se ztotožňoval s mytickými sochaři, aby dal najevo svoji roli umělce a tvůrce. Jako Pygmalion „oživoval“ těla svých žáků a jako Prométheus přetvářel společnost svým uměním, které mělo politický náboj. „Pohyblivá socha“ (statuaire mobile) představuje klíčový koncept umění tělesného mima Étienna Decroux, který zahrnuje jak koncepci scénického pohybu, tak etické postavení člověka ve světě.

Thesis deals with the analysis of the sliding contact in the ring mill. It focuses on the assessment of the effect of the current load on the sliding contact, the assessment of the signal transmission quality from the static to the rotara part of the ring contact slide contact.

The thesis deals with an image processing problem called image matting. The problem involves detection of a foreground and background in an image with minimal user interaction using trimaps. Foreground detection is used in image composition. The goal of the thesis is to apply already known algorithms, in this case A Global sampling matting, in an Android application. The most important result is an intuitive application that can be used for making creative viral photos. Agile methodology is applied throughout the whole application development cycle. From the very beginning, the application is publicly available as a minimum viable product on Google play. The work&#8217;s contribution is in optimization of the mentioned algorithm for use in mobile devices and parallelization on a GPU, together with a publicly available application.

The aim of my thesis on the subject of "The Assesment of the number of the population in the South Bohemian region Applying to the Unpremediated Particular Protection in the Exceptional Case of the Release of Dangerous Substances" is to judge the informational margin about individual protection of the inhabitants in the South Bohemian Region, the standardizated equipment of protection and improvised equipment of protection, and about the possible risk of dangerous substances leakage in the place of their living. This information, which has been obtained by means of questionnaires, shall demonstrate how many people are going to use improvised individual protection and how many people are going to use standardizated equipment for protection in the case of extraordinary events with the escape of dangerous substances. In the description of the current situation, there is an overview of the laws and the establishment of the basic concepts related to individual protection. The practical part deals with the evaluation of these questionnaires that were accidentally distributed to the residents of the South Bohemia Region, and there is also a summary of this information within a comprehensive overview, including the division of the point of view between men and women or among people with different educational backgrounds. Preventative educational work among the population will contribute to higher protection during these extraordinary events regarding the escape of dangerous substances. The aim is to have a decrease in the health hazard and limitations of waste of human lifes. The most important result of my thesis are the findings that 82 % of the inhabitants in the South Bohemian Region are going to use improvised individual protection in the case of necessity.

The main goal of this master's thesis is to research different approaches of rendering geometries and spaces in virtual reality. Learn more about the terms, non-Euclidean geometry and non-Euclidean spaces, their origin and different principles used in video game industry to simulate such geometries or spaces. Based on the research, a selection of an optimal API is needed for the implementation of such application. Application is designed to run on desktop computers with Microsoft Windows operating system. Application, in it's core, is a video game and the main goal of the player is to successfully complete each and every level of the game. These levels are designed in a specific way so that they each individually represent some form of non-Euclidean geometry or space.

This work is focused on the subject of the interference modelling for xDSL technologies. First, the xDSL technologies are explained. Following is the presentation and description of the different kinds of the xDSL technologies. The next part deals with the basic parameters of metallic cable lines – especially the primary and secondary parameters. Nowadays wider bandwidths are used for the achievement of higher data transmission rates. During a higher frequency signal transmission a more intensive line attenuation appears. To identify the transfer characteristics of the lines while using an xDSL system, mathematic models of transmission lines are applied. That is why these mathematic models are dealt with in the next chapter. At the end of this section the mathematic models are compared using the modular and phase characteristics. The main aim of the work is to describe the different impacts which influence the efficiency of the xDSL systems. First, the causes interfering from the inside of the cable are deeply explained: Near End Crosstalk (NEXT), Far End Crosstalk (FEXT), Additive White Gaussian Noise (AWGN). Following is the explanation of the external interfering impacts: Radio Frequency Interference (RFI) and Impulse Noise. The next goal of this thesis is a design of a workstation for the tests of spectral features and the efficiency of the xDSL systems. The work also presents a designed GUI application and its description. The GUI application is an instrument for the choice or data entry of the final interference. The last chapter describes a realization of a measurement and shows the measured characteristics which were recorded on the ADSL tester and oscilloscope.