Thesis (M.A. in Security Studies (Homeland Security and Defense))--Naval Postgraduate School, March 2010. / Thesis Advisor: Wollman, Lauren. Second Reader: Miller, Patrick. "March 2010." Author(s) subject terms: Consolidation, police, fire, homeland security mission, collaboration, integration. Includes bibliographical references (p. 71-73). Also available in print.

Thesis (M.A.)--Guo li zheng zhi da xue, 1976. / Cover title. Reproduced from typescript on double leaves. Includes bibliographical references (leaves 164-167).

Thesis (M.A.)--Guo li zheng zhi da xue, 1976. / Cover title. Reproduced from typescript on double leaves. Includes bibliographical references (leaves 164-167).

The diploma thesis practically and theoretically deals with the concept - privatization of security. The aim of the practical part is to compare the conception of private security companies in the Czech Republic and Slovakia. The comparison focuses on the factual data (number of PSC, employees, police forces, the amount of wages, the turnover), state regulation and mutual relation of public and private security providers. The findings of the practical part are applied to the theoretical concept of Rita Abrahamsen and Michael Williams - Theory of Security Assemblages. It is based on the claim that the privatization of security is part of a broader process of partial dismantling of the state and at the same time emerging "global assembly, which brings together national and global structures. The privatization of security is enshrined in both the social and the legal environment, and therefore the state itself can participate on its own dismantling by its acting. This is the case of the Czech Republic due to the absence of PSC's regulation, control mechanisms, minimum requirements for skilled employees PSC and the non-definition of the relationship between public and private security sector. It results in weakening the role of the Czech Republic as a guarantor of security. The aforementioned inaction...

<p>Држава данас није више једини пружалац услуга безбедности, те због тога све већу улогу и значај добија приватни сектор безбедности. До ове појаве су, пре свега, довели преоптерећеност националних буџета, као и одређене тешкоће са којима су се суочавали органи унутрашње безбедности, који су били неспремни да адекватно одговоре на неке нове и савремене безбедносне проблеме. То је, између осталог, довело и до тзв. појаве ,,приватизације&ldquo; послова безбедности, којима су се полако сужавали послови полиције, а паралелно са тим ширили послови али и одговорност приватног обезбеђења.</p><p>Дугу традицију модела односа у виду сарадње и партнерства између полиције и приватног обезбеђења налазимо пре свега у Сједињеним Америчким Државама, Канади и Великој Британији, али исто тако и у поједним земљама Европске уније. Потреба за успостављањем ближих веза и подизања сарадње на још виши ниво посебно је интензивирана након катастрофалних последица терористичког напада 11. септембра 2001. године у Сједињеним Америчким Државама. Тероризам, али и остали савремени безбедносни проблеми с краја 20. и почетка 21. века дале су додатни импулс даљем приближавању полиције и агенција за приватно обезбеђење.</p><p>Односи између полиције и приватног обезбеђења су нужно условљени њиховим статусом, улогом и функцијом. Заштита личне и имовинске безбедности грађана представља основ за заједничко деловање, а јавно-приватно партнерство парадигму којом би се капацитети оба сектора искористили на најбољи могући начин. Предуслов за заједничко деловање ће свакако бити правна регулатива и опште усвојени стандарди који ће уважити интересе оба сектора. Наведено ће представљати гарант квалитета услуга које пружају лиценциране агенције за приватно обезбеђење. Различите историјске, друштвене, политичке, економске, безбедносне и правне околности у одређеним државама условиле су различите моделе сарадње и партнерства полиције и приватног обезбеђења.</p><p>Оно што је заједничко свим државам јесте да се под јавно-приватним партнерством подразумева постојање кооперативног споразума између јавних (локалних, регионалних или државних) и приватних актера који се удружују (размена људских и материјалних ресурса) како би остварили заједничке интересе и циљеве, при чему постоји договорен степен равноправности актера и јасна расподела надлежности и одговорности. Схваћен на овај начин, модел партнерства представља и продубљенији вид сарадње између полиције и приватног обезбеђења који покушава да ,,помири&ldquo; стално присутне и спорадичне антагонистичке ставове који међу њима постоје.</p><p>Што се тиче стања односа полиције и приватног обезбеђења у Републици Србији, можемо рећи да упркос реформским променама у систему националне безбедности извршеним након 2000. године, још увек не можемо говорити о постојању партнерских односа. Томе у прилог говоре и даље присутни проблеми који отежавају остваривање јавно-приватног партнерства. Да би се партнерство остварило, приватно обезбеђење ће нужно морати да се интегрише у систем националне безбедности. То нажалост још увек није учињено. Само правно уређена, планска, организована и перманентна сарадња ова два сектора биће у функцији остваривања оптималног стања безбедности у друштву и држави.</p><p>Релативно скоро позитивноправно регулисање приватног обезбеђења требало је, између осталог, да омогући институционализацију и формализацију сарадње са полицијом. Постојећа ,,сарадња&ldquo; је и даље на изразито ниском нивоу и заступљена је највише у областима обезбеђивања јавних скупова и спортских приредби. Доношењем Закона о приватном обезбеђењу 2013. године, Закона о полицији 2016. године као и других системских закона који уређују области деловања полиције и приватно обезбеђења, нису створене претпоставке које би омогућиле даље приближавање два сектора, њихову сарадњу и на крају партнерство.</p><p>Рад је структурисан у шест целина. У оквиру прве три целине осврнули смо се на општетеоријска питања везанa за безбедност, националну безбедност, систем националне безбедности, јавну и приватну безбедност. У четвртом делу смо анализирила искуства појединих развијених земља у погледу модела партнерства, са циљем идентификовања позитивних и негативних аспеката тог односа. У петом делу смо се осврнули на историјски развој приватне безбедности у нашој земљи и њену повезаност са полицијом до данас. Такође, анализирали смо и постојећи позитивно правни оквир организације и деловања полиције и приватног обезбеђења као и јавно-приватно партнерства. Након тога смо, уважавајући искуства развијених земаља, идентификовали области сарадње у којим је могуће остварити партнерске односе полиције и приватног обезбеђења у Републици Србији. Такође, извршили смо класификацију облика сарадње, као и идентификовање проблема који отежавају сарадњу и партнерство.</p><p>Шести и последњи део рада је посвећен спроведеном емпиријском истраживању које је за циљ имало утврђивање актуелног стања у области приватног обезбеђења, у смислу ставова о њиховом односу са полицијом, односно утврђивање области сарадње и партнерства полиције и приватног обезбеђења, као и проблема који отежавају ту сарадњу. У циљу утврђивања личних ставова и мишљења службеника обезбеђења и одређених припадника полиције, примењене су две технике у оквиру метода испитивања &ndash; анкета и интервју. На крају, у закључку смо се посебно осврнули на кључне резулатате спроведеног истраживања.</p> / <p>Država danas nije više jedini pružalac usluga bezbednosti, te zbog toga sve veću ulogu i značaj dobija privatni sektor bezbednosti. Do ove pojave su, pre svega, doveli preopterećenost nacionalnih budžeta, kao i određene teškoće sa kojima su se suočavali organi unutrašnje bezbednosti, koji su bili nespremni da adekvatno odgovore na neke nove i savremene bezbednosne probleme. To je, između ostalog, dovelo i do tzv. pojave ,,privatizacije&ldquo; poslova bezbednosti, kojima su se polako sužavali poslovi policije, a paralelno sa tim širili poslovi ali i odgovornost privatnog obezbeđenja.</p><p>Dugu tradiciju modela odnosa u vidu saradnje i partnerstva između policije i privatnog obezbeđenja nalazimo pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Velikoj Britaniji, ali isto tako i u pojednim zemljama Evropske unije. Potreba za uspostavljanjem bližih veza i podizanja saradnje na još viši nivo posebno je intenzivirana nakon katastrofalnih posledica terorističkog napada 11. septembra 2001. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Terorizam, ali i ostali savremeni bezbednosni problemi s kraja 20. i početka 21. veka dale su dodatni impuls daljem približavanju policije i agencija za privatno obezbeđenje.</p><p>Odnosi između policije i privatnog obezbeđenja su nužno uslovljeni njihovim statusom, ulogom i funkcijom. Zaštita lične i imovinske bezbednosti građana predstavlja osnov za zajedničko delovanje, a javno-privatno partnerstvo paradigmu kojom bi se kapaciteti oba sektora iskoristili na najbolji mogući način. Preduslov za zajedničko delovanje će svakako biti pravna regulativa i opšte usvojeni standardi koji će uvažiti interese oba sektora. Navedeno će predstavljati garant kvaliteta usluga koje pružaju licencirane agencije za privatno obezbeđenje. Različite istorijske, društvene, političke, ekonomske, bezbednosne i pravne okolnosti u određenim državama uslovile su različite modele saradnje i partnerstva policije i privatnog obezbeđenja.</p><p>Ono što je zajedničko svim državam jeste da se pod javno-privatnim partnerstvom podrazumeva postojanje kooperativnog sporazuma između javnih (lokalnih, regionalnih ili državnih) i privatnih aktera koji se udružuju (razmena ljudskih i materijalnih resursa) kako bi ostvarili zajedničke interese i ciljeve, pri čemu postoji dogovoren stepen ravnopravnosti aktera i jasna raspodela nadležnosti i odgovornosti. Shvaćen na ovaj način, model partnerstva predstavlja i produbljeniji vid saradnje između policije i privatnog obezbeđenja koji pokušava da ,,pomiri&ldquo; stalno prisutne i sporadične antagonističke stavove koji među njima postoje.</p><p>Što se tiče stanja odnosa policije i privatnog obezbeđenja u Republici Srbiji, možemo reći da uprkos reformskim promenama u sistemu nacionalne bezbednosti izvršenim nakon 2000. godine, još uvek ne možemo govoriti o postojanju partnerskih odnosa. Tome u prilog govore i dalje prisutni problemi koji otežavaju ostvarivanje javno-privatnog partnerstva. Da bi se partnerstvo ostvarilo, privatno obezbeđenje će nužno morati da se integriše u sistem nacionalne bezbednosti. To nažalost još uvek nije učinjeno. Samo pravno uređena, planska, organizovana i permanentna saradnja ova dva sektora biće u funkciji ostvarivanja optimalnog stanja bezbednosti u društvu i državi.</p><p>Relativno skoro pozitivnopravno regulisanje privatnog obezbeđenja trebalo je, između ostalog, da omogući institucionalizaciju i formalizaciju saradnje sa policijom. Postojeća ,,saradnja&ldquo; je i dalje na izrazito niskom nivou i zastupljena je najviše u oblastima obezbeđivanja javnih skupova i sportskih priredbi. Donošenjem Zakona o privatnom obezbeđenju 2013. godine, Zakona o policiji 2016. godine kao i drugih sistemskih zakona koji uređuju oblasti delovanja policije i privatno obezbeđenja, nisu stvorene pretpostavke koje bi omogućile dalje približavanje dva sektora, njihovu saradnju i na kraju partnerstvo.</p><p>Rad je strukturisan u šest celina. U okviru prve tri celine osvrnuli smo se na opšteteorijska pitanja vezana za bezbednost, nacionalnu bezbednost, sistem nacionalne bezbednosti, javnu i privatnu bezbednost. U četvrtom delu smo analizirila iskustva pojedinih razvijenih zemlja u pogledu modela partnerstva, sa ciljem identifikovanja pozitivnih i negativnih aspekata tog odnosa. U petom delu smo se osvrnuli na istorijski razvoj privatne bezbednosti u našoj zemlji i njenu povezanost sa policijom do danas. Takođe, analizirali smo i postojeći pozitivno pravni okvir organizacije i delovanja policije i privatnog obezbeđenja kao i javno-privatno partnerstva. Nakon toga smo, uvažavajući iskustva razvijenih zemalja, identifikovali oblasti saradnje u kojim je moguće ostvariti partnerske odnose policije i privatnog obezbeđenja u Republici Srbiji. Takođe, izvršili smo klasifikaciju oblika saradnje, kao i identifikovanje problema koji otežavaju saradnju i partnerstvo.</p><p>Šesti i poslednji deo rada je posvećen sprovedenom empirijskom istraživanju koje je za cilj imalo utvrđivanje aktuelnog stanja u oblasti privatnog obezbeđenja, u smislu stavova o njihovom odnosu sa policijom, odnosno utvrđivanje oblasti saradnje i partnerstva policije i privatnog obezbeđenja, kao i problema koji otežavaju tu saradnju. U cilju utvrđivanja ličnih stavova i mišljenja službenika obezbeđenja i određenih pripadnika policije, primenjene su dve tehnike u okviru metoda ispitivanja &ndash; anketa i intervju. Na kraju, u zaključku smo se posebno osvrnuli na ključne rezulatate sprovedenog istraživanja.</p> / <p>The state is no longer the only provider of security services, and because of this, the private security sector is gaining an increasing role and importance. This phenomenon, above all, is led by the overload of national budgets, as well as certain difficulties faced by internal security authorities, who were unwilling to adequately respond to some new and contemporary security issues. This, among other things, has led to the so-called occurrence of &quot;privatization&quot; of security operations, which were slowly narrowing down the work of the police, and in parallel, expanded the tasks as well as the responsibilities of the private security sector.<br />A long tradition of modeling relationships in the form of cooperation and partnership between the police and private security sector is found primarily in the United States, Canada and the United Kingdom, but also in some European Union countries. The need for establishing closer ties and raising the cooperation to an even higher level was particularly intensified following the catastrophic consequences of the September 11, 2001 terrorist attacks in the United States. Terrorism, as well as other contemporary security problems at the end of the 20th and the beginning of the 21st century, gave further impetus to further relationships between the police and private security agencies.<br />Relations between police and the private security sector are necessarily conditioned by their status, role and function. The protection of personal and property safety of citizens is the basis for joint action, and public-private partnership is a paradigm that would use the capacities of both sectors in the best possible way. The precondition for joint action will certainly be legal regulations and generally adopted standards that will respect the interests of both sectors. The above will be a guarantee of the quality of services provided by licensed private security agencies. The different historical, social, political, economic, security and legal circumstances in certain countries have led to different models of cooperation and partnership between the police and private security sector.<br />What is common to all countries is that, under a public-private partnership, it implies the existence of a cooperative agreement between public (local, regional or state) and private actors joining (exchange of human and material resources) in order to achieve common interests and goals, where there is an agreed level of equality of actors and a clear distribution of competencies and responsibilities. Taken in this way, the model of partnership is a more comprehensive form of cooperation between the police and private security, which seeks to &quot;calm&quot; the constantly present and sporadic antagonistic attitudes that exist among them.<br />Regarding the state of relations between the police and private security in the Republic of Serbia, we can say that despite the reform changes in the national security system after 2000, we cannot yet talk about the existence of partnership relations. The problems that make public-private partnerships difficult are still present. In order to achieve partnership, private security will necessarily have to be integrated into the national security system. Unfortunately, this has not yet been done. Only legally regulated, planned, organized and permanent cooperation between these two sectors will be in the function of achieving an optimal state of security in society and the state.<br />Relatively near-positive regulation of private security should, among other things, enable the institutionalization and formalization of the cooperation with the police. Existing &quot;cooperation&quot; is still at a very low level and is most represented in the areas of securing public events and sports events. With the adoption of the Law on Private Security in 2013, the Law on Police in 2016, as well as other systemic laws regulating the fields of police and private security, no preconditions were established that would allow for further approximation of the two sectors, their cooperation and ultimately partnership.<br />The work is structured into six partitions. Within the first three, we looked at general-level issues related to security, national security, the national security system, public and private security. In the fourth part, we analyzed the experiences of some developed countries regarding the partnership model, with the aim of identifying the positive and negative aspects of this relationship. In the fifth part, we looked at the historical development of private security in our country and its connection with the police to this day. We also analyzed the existing positive legal framework for organization and operation of the police and the private security sector as well as public-private partnerships. After that, taking into account the experiences of the developed countries, we identified the areas of cooperation in which it is possible to achieve partnership relations between the police and the private security sector in the Republic of Serbia. We also performed a classification of forms of cooperation, as well as identification of problems that make cooperation and partnership difficult.<br />The sixth and final part of the paper is dedicated to the conducted empirical research aimed at determining the current situation in the field of private security, in terms of attitudes about their relationship with the police, that is, determining the field of cooperation and partnership</p>

During the 19th century the European states experienced a new kind of threat to their existence. The military threats from other countries were now accompanied by civilian threats that inspired mass protest, terrorism and other menaces to the established order. In Sweden, these threats were mainly seen as connected to the rising labor movement and to a growing number of foreign citizens. The aim of the dissertation is to examine surveillance for national security carried out by the Stockholm Criminal Investigation Department and its Police Bureau between 1885 and 1922. Apart from examining what specific surveillance methods that were used, the dissertation gives an answer to the question why the surveillance was carried out, and why it was carried out the way it was. It also discusses how differences and similarities between the surveillance in Sweden and other countries can be explained and how the surveillance between 1885 and 1922 relates to the corresponding activities during the latter part of the 20th century. The main conclusions are that there was a lack of formal rules regulating the surveillance, and that it therefore was based on the following of routines. The bureaucratization process that characterized the period influenced the surveillance, which came to be performed as a bureaucratic machine, characterized by a tendency of expansion. This meant that the surveillance activities were constantly expanded and became more and more extensive. The expansion is connected to the surveillance phenomenon, which could be said to have an unlimited scope. Furthermore, it is suggested that this specific historic legacy has affected the development of Swedish security police activity during the second half of the 20th century.