<p>Tema ovog rada bazira se na neorealističkom pokretu i istraživanju uzročnika koji su doveli do njegovog nastanka, specifičnostima koje on, kao intenzivan umetnički pokret, poseduje i korelaciji između dela koje čine njegovo jezgro. Poseban osvrt načinjen je ka analizi odnosa i interpoziciji fotografske i filmske umetnosti kao vizuelnim, ontolo&scaron;ki bliskim, medijima.<br />Istraživanje fenomena italijanskog neorealizma, ukazalo je na ogromni izvor raznovrsnog sadržaja koji se mogu istraživati i analizirati na vi&scaron;e različitih principa. Stoga su i ciljevi istraživanja postavljeni prema potrebama pitanja pozicioniranja neorealističkog pokreta u istorijski i umetnički kontekst: ispitivanje uzročnika koji su doveli do stvaranja i egzistiranja neorealističkog pokreta, istorijskih činilaca, izvora i prethodnicama u literaturi, &scaron;tampanim medijima i filmskoj i fotografskoj umetnosti.&nbsp;<br />Za polaznu tačku istraživanja, termin neorealizam postavljen je u svoj istorijski kontekst da bi se postavila tačka &quot;oslonca&quot; za dalje analize, na koju su se kasnije mogli bazirati svi zaključci izvedeni iz pojedinih oblasti: neorealizam u filmu i fotografiji, internacionalni uticaj na autore neorealizma filma i fotografije, socijalno-istorijski uticaj na tlu Italije u periodu pre, tokom i neposredno nakon trajanja neorealističkog pokreta, kao i analiza filmskih i fotografskih neorealističkih dela.<br />Svaka oblast istraživanja pružila je određene činjenice i saznanja koja su, postavljena u kontekst teme ovog rada, omogućila sagledavanje jedne nove, &scaron;ire slike o neorealističkom pokretu, zasnovanom ne samo na postulatima uslovljenim i oblikovanim socijalno-fizičkim uslovima, kao primarnim pri nastanku neorealizma, nego uzima u obzir i sve ostale činioce i pozicionira ih u istu ravan sa gore navedenim, pro&scaron;irujući tako op&scaron;ti pogled na dela nastala u ovom periodu. Sledeći tragove istraživanja koji su ukazivali na nove bitne elemente, stvorila se &scaron;ira mreža relacija i informacija koja je uputila na dublju povezanost uzročnika neorealizma. Prožimanje istorijskih činjenica, dokazane relacije, poznanstva i saradnje autora, uticaj književnosti, filmske i fotografske umetnosti, vodile su do daljih zaključaka koji su se udaljavali od ustaljene teze o neorealizmu kao pokretu koji je eksplodirao stvaralačkom energijom i kreativnim izrazom, kao posledica terora fa&scaron;ističke diktature tokom Drugog svetskog rata, a potom oslobođenja, i sirovog izraza uslovljenog nema&scaron;tinom i oskudicom materijala, koji su diktirali formu i teksturu filmske i fotografske neorealističke forme.<br />Prilikom sumiranja činjenica koje su se izdvajale kao krucijalni delovi analiza, pokazalo se da se mnoge od njih sistematski ponavljaju i potvrđuju svoje prisustvo u ostalim kategorijama, kao i to da svaka od njih ima korene koji se prepliću i time ukazuju i na dublju povezanost u istorijskom kontekstu. Ovakav &quot;bihejviorizam&quot; podataka postepeno je doveo do realizacije zaključka, postavljenog ne samo na osnovu uporedne gramatike ovih podataka i kreiranja lingvistike filmskog i fotografskog neorealizma nego i na uporednoj analizi najkarakterističnijih dela filmskog i fotografskog neorealizma.<br />Ukratko, rezultati sumirani u formi zaključka, donose nov osvrt na umetnost neorealizma, pozicioniran na uporednoj analizi gore pomenutih činilaca i utemeljenog na faktivnim tvrdnjama i zaključcima, kao i na subjektivnom doživljaju i analizi dela. Neorealizam se, nakon ovakve analize, pojavio u svetlu umetničkog pokreta koji je svoje korene imao u periodu koji mu je neposredno prethodio, ali i u socijalno-istorijskim uticajima na tlu Italije, umetnostima filma, fotografije i književnosti, &scaron;tampanim i vizuelnim medijima u tridesetim i četrdesetim godinama dvadesetog veka, kao i specifičnom italijanskom nacionalnom duhu koji je neorealizmom odgovorio na specifične te&scaron;ke uslove u državi u ratnom i posleratnom periodu. Pored toga, dokazana je veza između fotografske i filmske umetnosti, koja zalazi i izvan granica teoretske povezanosti samih tehnolo&scaron;kih karakteristika medija. Ove dve umetničke discipline dokazano su egzistirale kao samosvesne oblasti (i vi&scaron;e od fromalne povezanosti u doba neorealizma), ali sa velikom i snažnom vezom koja je obostrano uticala na njih putem saradnje autora, preplitanja uticaja, interakcije medija.</p> / <p>The subject matter of the doctoral thesis is the origin, international influence and mutual factor of the cinematic and photographic neorealist art.</p>

À partir d’un corpus ouvert de photographes et de cinéastes coloristes qui ont une fascination pour le nocturne, cette thèse explore les différentes gradations et significations de celui-ci, des plus évidentes aux plus abstraites. La thèse s’attache alors à démontrer que le régime nocturne transforme l’obscurité en valeurs chromatiques et qu’il éclaire, avec une subtilité qu’occulte la vision diurne, les aspects les plus complexes de la société et de l’esprit humain. La confrontation des analyses de séquences filmiques et de photographies dans une perspective articulant esthétique, philosophie et histoire de l’art, a permis de construire la thèse autour de trois grandes notions, Distorsion, Sublimation, Transfiguration, qui fondent le nocturne comme catégorie esthétique de l’image.Le corpus principal organisé sur des critères externes (nocturne, couleur post-années 1960-70) et internes (processus esthétiques conjoints) est composé de séquences de films en couleurs de Stanley Kubrick (1928-1999), de David Lynch (1946), de Brian de Palma (1940), de Francis Ford Coppola (1939) et de séries photographiques de Gregory Crewdson (1962), Bill Henson (1955), Rut Blees Luxemburg (1967) et Daniel Boudinet (1945-1990).Le corpus secondaire est constitué de séries photographiques de Darren Almond (1971), Jean-Christian Bourcart (1960), Nicolas Dhervillers (1981), Laurent Hopp (1974), Chrystel Lebas (1966), d’extraits d’un court métrage d’Antoine Barraud (1973) et d’une série TV de Nic Pizzolatto (1975) et Justin Lin (1973), nécessaire pour finaliser la démonstration. / Based on a large corpus of colorist film directors and photographers who share a fascination for the nocturne, this thesis explores the different gradations and meanings of this one, from the more obvious to the more abstracts. The thesis endeavours to demonstrate how the nocturne reasserts the darkness values to turn them into colors, and how it illuminates, with a subtlety absent in diurnal vision, the more complex aspects of society as well as the human mind.The confrontation between picture and film sequences analysis, with a perspective articulating aesthetic, philosophy and art history, leads to three main concepts: Distortion, Sublimation and Transfiguration. Thereby it establishes the nocturne as an image’s aesthetic category in cinema and photography.The main corpus in cinema and photography, organised by externals criteria (nocturne, post-1960-1970 years color) and internals criteria (similar operating processes aesthetic), is established with the movie extracts of Stanley Kubrick (1928-1999), David Lynch (1946), Brian de Palma (1940), Francis Ford Coppola (1939) as well as the photographic series of Gregory Crewdson (1962), Bill Henson (1955), Rut Blees Luxemburg (1967) and Daniel Boudinet (1945-1990).The second is based on the photographic series of Darren Almond (1971), Jean-Christian Bourcart (1960), Nicolas Dhervillers (1981), Laurent Hopp (1974) and Chrystel Lebas (1966), as well as Antoine Barraud’s (1973) movie extracts. Finally, for the requirement of the demonstration, a Nic Pizzolatto (1975) and Justin Lin (1973) TV show.