<p>Ova disertacija posvećena je istraživanju devet objavljenih romana značajnog engleskog postmodernističkog pisca Grejama Svifta, sa osnovnim ciljem da se njegovo stvarala&scaron;tvo podrobnije predstavi srpskoj anglistici, kroz prizmu sagledavanja naratora i naratolo&scaron;kih postupaka u tim romanima, kao i da se interpretiraju rezultati dobijeni analizom romana sa određenih metodolo&scaron;kih polazi&scaron;ta.<br />Rad sadrži, ne računajući uvod i zaključak, devet većih cjelina u kojima su detaljno analizirani Sviftovi romani, objavljeni u periodu od 1980. do 2011. godine, koji ujedno čine korpus disertacije. U analizi korpusa kori&scaron;ćena je kombinacija analitičkih metoda &ndash; deskriptivne analize sadržaja, eksplikativne, kritičko interpretativne analize, kao i analize sa naratolo&scaron;kog i postmodernističkog stanovi&scaron;ta, kojima dolazimo do podataka i izvodimo zaključke, ispunjavajući osnovni cilj istraživanja &ndash; pružanje odgovora na pitanja kakva je priroda naratora i naracije u romanima, koja naratolo&scaron;ka sredstva i tehnike koristi pisac prilikom oblikovanja priče, u kojoj mjeri su pripovijedači (ne)pouzdani, na koji način je predstavljeno vrijeme pripovijedanja/de&scaron;avanja, kakva je fokalizacija, koju ulogu imaju određeni narativni načini, te kako ti izbori utiču na sveukupno oblikovanje i predstavljanje, kao i na s&acirc;mo značenje priče. U traganju za odgovorima na ta pitanja, kao teorijsko upori&scaron;te upotrijebljene su teorije sada već tradicionalnih naratologa &ndash; Žerara Ženeta, Vejna Buta, Mike Bal, Simora Četmena, &Scaron;lomit Rimon-Kenan, ali i dana&scaron;njih, postmodernističkim teorijama oblikovanih naratolo&scaron;kih teorija Ansgara Nininga, Grete Olson, Brajana Ričardsa i drugih. Sastavni dio istraživanja jeste i ispitivanje postmodernističkih odlika kao &scaron;to su konačna sumnja u moguće predstavljanje priče, istine i pro&scaron;losti, koje u velikoj mjeri utiču na izbore načinjene pri oblikovanju naratora i naracije u romanima &ndash; neizbježno je osvrnuti se na postmodernističke teorije Linde Hačion, Brajana Makhejla, kao i drugih relevantnih savremenih teoretičara.</p>

<p>Doktorska teza Pripovedni postupci u kratkim pričama En Biti za predmet istraživanja ima pripovedne postupke koje savremena američka spisateljica En Biti upo&scaron;ljava u svojoj kratkoj prozi &ndash; kratkim pričama koje je napisala u periodu od 1976. godine do danas i objavila u devet zbirki. Iz ovog velikog opusa, rad uzima korpus koji čine kratke priče iz zbirki Tamo gde me bude&scaron; na&scaron;ao (1986) i Ludosti (2005), novela &Scaron;etnje sa mu&scaron;karcima (2010), kao i sporadično odabrane kratke priče koje su izlazile u različitim književnim časopisima od sedamdesetih naovamo. U analizi korpusa su kori&scaron;ćeni metod pomnog čitanja i metod kulturolo&scaron;ke analize.<br />Istraživanje nastoji da pruži odgovore na pitanja kakve izbore pravi autorka kada je reč o pripovedaču, vremenu pripovedanja i de&scaron;avanja, prostoru radnje, fokalizaciji i građenju likova, kao i na to kako ovi izbori utiču na strukturu i značenje priče. U traganju za ovim odgovorima, kao teorijsko upori&scaron;te služe pripovedne teorije Simura Četmena, Mike Bal, Kete Hamburger, Žerara Ženeta i drugih teoretičara. Sastavni deo istraživanja čini i ispitivanje žanra kratke priče i njenih inherentnih svojstava koja omogućavaju upotrebu pripovednih postupaka kao &scaron;to su izostavljanje, jukstapozicija, nelinearnost i vizuelizacija. Budući da kratke priče En Biti pripadaju minimalističkoj prozi u kojoj je teži&scaron;te pažnje na trivijalnim događajima iz svakodnevnog života običnih ljudi, kompozicija i jezik pripovedanja ovih priča su jednostavni, siže sveden, a broj likova je mali i oni pripadaju unapred utvrđenim paradigmama svojstava. Paradoksalno, ovaj brižljivo odabrani minimum pokazuje se kao vrlo efikasno sredstvo za bavljenje temama kriza i konflikata i generisanje sugestivnosti. Kako bi pojasnio mesto minimalizma u savremenoj kritici, rad ukratko predstavlja osnovne odlike ranije proze minimalističkog predznaka, kakvu nalazimo kod Hemingveja i Karvera.<br />Na kraju, rad ističe značaj ženskih likova i likova homoseksualaca u građenju kratkih priča Bitijeve, budući da se ova proza prevashodno bavi ženskim iskustvom i ženskim senzibilitetom. Psiholo&scaron;ka i emotivna marginalnost a povremeno i nevidljivost ženskih, a zatim i homoseksualnih likova, predstavlja važan element ne samo karakterizacije, već i pripovedanja jer su upravo usled ove marginalizovanosti &bdquo;priče En Biti [&hellip;] satkane od te&scaron;ko čitljivih i nesigurnih signala koje njene junakinje &scaron;alju svetu&rdquo; (Gordić Petković 2010: 54).</p>

Naratologijos sąvoka siejama su G. Genette’o vardu. Jo teorijos leidžia kitaip pažvelgti į teksto analizę. Svarbiausia yra ne kas papasakota, bet kaip papasakota. Naratologijos teorija padeda atskleisti pasakojimo ypatybes, naratoriaus santykį su tekstu. Todėl ir yra svarbiausia, kaip pasakojama. / The concept of narratology is related to the name of G. Genette. His theories allow regarding the text analysis differently. The most important is not what is narrated, but how it is narrated. The theory of narratology helps to reveal the peculiarities of narration and narrators relation to the text. Therefore, how it is narrated is most important.

In recent years, philosophy of history has somewhat outgrown the two fields of interests often prescribed to that branch of philosophy: historiosophy and historics. Ordinarily, this outgrowth is inspired by efforts to reflect new forms of historiography (such as microhistory or history of daily life). However, such a move is also employed in attempting to explain non-professional, pre-theoretical or even pre-thematic relation to historical past. A daily historical consciousness – a notion that has became possible only in the latest philosophy of history – is investigated here as a phenomenon of tradition. As is the case with all concepts, sense of the concept of tradition is flexible, given its history, development and future tendencies. In view of the usage of the word “tradition” in contemporary practical and theoretical contexts, it is clear that this concept enjoys few open means of further development. It can be radicalized, i.e., made into a fetish or almost into a slogan; on the contrary, it can be demonized. It can also be seen as the name of a phenomenon experienced in all lives, irrespective of the time and culture in which they are lived. Of course, levels and intensities of these experiences are different. In all senses, the term tradition denotes a human way to understand a social dimension of time, and to act in that time. From the philosophical point of view, tradition is an aspect of the intersubjectivity of consciousness, and as such possesses its own... [to full text] / Disertacijoje analizuojama tradicija kaip istorijos filosofijos problema. Disertacijos tikslas – ištirti tradicijos dinamiką kaip savitą laiko patirtį, parodant tradicijos sąvokos vietą ir jos produktyvumą šiuolaikinėje istorijos filosofijoje. Teorinis disertacijos pagrindas – fenomenologijos ir naratologijos sankirta, kuri pastaruosius kelis dešimtmečius formuojasi kaip atskira kultūros reiškinių apmąstymo metodika. Tradicijos tema istorijos filosofijoje plėtojama lygiagrečiai su doktrinomis, analizuojančiomis daugiasluoksnio, skirtingų tankių ir ritmų istorinio laiko patirtis. Fenomenologijoje ši tema atsiranda kaip intersubjektyvios laiko patirties apmąstymų tęsinys, naratologijoje – kaip pasakojimo situacijos ir dinamiškos pasakojimo struktūros analizės tąsa. Taigi naratyvo teorija, kaip ir fenomenologinė intersubjektyvumo teorija, įgalina tirti daugumą klausimų, susijusių su tradicijos fenomenu: istorinio laiko patirčių modusus, kolektyvinės atminties, naratyvinės tapatybės formavimosi klausimus. Pirmojoje bei antrojoje disertacijos dalyse parodoma tradicijos sąvokos raida istorijos filosofijos kontekste bei paaiškinamos prielaidos tradicijos kaip filosofinės problemos atsiradimui naratologijoje bei fenomenologijoje. Trečiojoje dalyje, remiantis abiejų krypčių teiginiais bei konceptais, ištiriami svarbiausi tradicijos kaip istorinio laiko patirties struktūriniai aspektai. Paskutinėje disertacijos dalyje analizuojamos tradicijos temos plėtojimo praktiniuose ir teoriniuose... [toliau žr. visą tekstą]

Disertacijoje analizuojama tradicija kaip istorijos filosofijos problema. Disertacijos tikslas – ištirti tradicijos dinamiką kaip savitą laiko patirtį, parodant tradicijos sąvokos vietą ir jos produktyvumą šiuolaikinėje istorijos filosofijoje. Teorinis disertacijos pagrindas – fenomenologijos ir naratologijos sankirta, kuri pastaruosius kelis dešimtmečius formuojasi kaip atskira kultūros reiškinių apmąstymo metodika. Tradicijos tema istorijos filosofijoje plėtojama lygiagrečiai su doktrinomis, analizuojančiomis daugiasluoksnio, skirtingų tankių ir ritmų istorinio laiko patirtis. Fenomenologijoje ši tema atsiranda kaip intersubjektyvios laiko patirties apmąstymų tęsinys, naratologijoje – kaip pasakojimo situacijos ir dinamiškos pasakojimo struktūros analizės tąsa. Taigi naratyvo teorija, kaip ir fenomenologinė intersubjektyvumo teorija, įgalina tirti daugumą klausimų, susijusių su tradicijos fenomenu: istorinio laiko patirčių modusus, kolektyvinės atminties, naratyvinės tapatybės formavimosi klausimus. Pirmojoje bei antrojoje disertacijos dalyse parodoma tradicijos sąvokos raida istorijos filosofijos kontekste bei paaiškinamos prielaidos tradicijos kaip filosofinės problemos atsiradimui naratologijoje bei fenomenologijoje. Trečiojoje dalyje, remiantis abiejų krypčių teiginiais bei konceptais, ištiriami svarbiausi tradicijos kaip istorinio laiko patirties struktūriniai aspektai. Paskutinėje disertacijos dalyje analizuojamos tradicijos temos plėtojimo praktiniuose ir teoriniuose... [toliau žr. visą tekstą] / In recent years, philosophy of history has somewhat outgrown the two fields of interests often prescribed to that branch of philosophy: historiosophy and historics. Ordinarily, this outgrowth is inspired by efforts to reflect new forms of historiography (such as microhistory or history of daily life). However, such a move is also employed in attempting to explain non-professional, pre-theoretical or even pre-thematic relation to historical past. A daily historical consciousness – a notion that has became possible only in the latest philosophy of history – is investigated here as a phenomenon of tradition. As is the case with all concepts, sense of the concept of tradition is flexible, given its history, development and future tendencies. In view of the usage of the word “tradition” in contemporary practical and theoretical contexts, it is clear that this concept enjoys few open means of further development. It can be radicalized, i.e., made into a fetish or almost into a slogan; on the contrary, it can be demonized. It can also be seen as the name of a phenomenon experienced in all lives, irrespective of the time and culture in which they are lived. Of course, levels and intensities of these experiences are different. In all senses, the term tradition denotes a human way to understand a social dimension of time, and to act in that time. From the philosophical point of view, tradition is an aspect of the intersubjectivity of consciousness, and as such possesses its own... [to full text]

Vytauto Martinkaus romane „Žemaičio garlėkys“ atskleistos pasakojimo ypatybes: naracijos laikas (trukmė, tvarka, dažnis), naratorių tipai (ekstradiegetinis, intradiegetinis) ir pasakojimo funkcijos (naratyvinė, valdymo, komunikacinė, liudijimo, ideologinė) naudojantis Gerard Genette naratologija. / The following characteristics of the narrative and the narrator are revealed in the novel „Žemaičio garlėkys“ through narratology: type of narrator (ekstradiegetic, intradiegetic), the time in the novel is classified by duration, frequency, and order; the functions in the narrative are as follows: narrative, operating, communicative, ideological functions and the function of witness.

Naujajame romane modernių bruožų yra daug: laiko ir erdvės moduliacijos, personažo „mirtis“, prasmės atsisakymas ir t.t. Tačiau vienu svarbiausių tampa pasakojimo lygmuo ir pasakotojo funkcijos. Todėl pagrindiniu šio magistro darbo uždaviniu tapo: atskleisti pasakotojo pozicijų kaitą romane, kodėl tokios pasakojimo moduliacijos yra taikomos, kaip veikti jos priverčia patį pasakotoją ir skaitytoją, kokie yra santykiai tarp pasakotojo ir personažų. Kūrinys, kurį šiame magistro darbe analizuojame, yra A. Robbe-Grillet Labirinte. Šis romanas yra pasirinktas, nes jis – geriausias Naujojo romano pavyzdys. Šiame romane darbo autorius stengiasi atskleisti: kuo pasakotojas naujajame romane yra modernus, kaip jo modernumas yra kuriamas, kokie yra jo santykiai su personažais, daiktiškąja aplinka ir skaitytoju. Atsakyti į šiuos klausimus yra pasitelkiama naratologinė bei semiotinė teksto analizė. Tyrime šios dvi strategijos padeda atskleisti, kodėl pasakotojas tampa pačia svarbiausia, siužetą lemiančia pasakojimo figūra ir kodėl pasakotojas, skirtingai nuo tradicinio romano visažinio pasakotojo, naujajame romane tik bando tapti naratoriumi, tačiau patiria nesėkmę. / There are a lot of modern traits in New Novel: the modulation of time and space, the death oj subject, refusal of the meaning etc. Besides that, the main trait of New Novel is the level of narration and the functions of narrator. That is why the main object of this magister work is: to show the modulation of narrator‘s positions, to show why these modulations are used, to show how these modulations make act the narrator and his addressee. The main novel, we analyz in this magister work is A. Robbe-Grillet In the Labyrinth. This novel was choosed because it is the best example of the New Novel. In this novel the author trys to explain: how modern is the narrator in the novel, how this modernism of the narrator is creating, what is the type of communication between the narrator, the subjects (the subjects are human and the items) and the addressee of the novel. The methods of narratology and semiotc is the way to answer to these questions. These two strategies help to show, why the narrator becomes the main figure in the novel, who determines the plot of the novel and why the narrator, on the contrary to he traditional type of narrator who knows-all, just tries to be like him, but he didn‘t succeed. In the Labyrinth the narrator doesn‘t know anything.

<p>Predmet istraživanja rada je pojam/teorijski koncept<br />&bdquo;transkulturalnost&ldquo; u savremenoj interkulturalnoj (migracionoj) književnosti nemačkog govornog područja i mogućnosti njegove analize na primeru romana Sa&scaron;e Stani&scaron;ića Kako vojnik popravlja gramofon (2006). Bavljenje teorijskim konceptom<br />&bdquo;transkulturalnost&ldquo; kao i njegovom analizom u tzv.<br />&bdquo;hibridnoj književnosti&ldquo; u koju spada i migraciona književnost nemačkog govornog područja zahtevaju preciziranje nekoliko pojmova &ndash; migracija, migranti, hibridna književnost, migraciona književnost, kultura, transkulturalnost, identitet, alteritet, hibridnost. Tekstovi koji se bave različitim susretima, diferancijama i preklapanjima kultura (postojećim odnosima identiteta i alteriteta i mogućnostima kulturne hibridnosti) su predmet istraživanja interkulturalne i postkolonijalne nauke o književnosti, koje će, takođe, biti detaljnije razja&scaron;njene. Cilj razja&scaron;njenja pomenutih pojmova i oblasti izučavanja je da se u Stani&scaron;ićevom romanu prepoznaju transkulturalni elementi i da se odredi pristup analize tih pojava u literarnom tekstu. U radu se polazi od hipoteze da se u Stani&scaron;ićevom romanu transkulturalnost favorizuje i da ovakav stav utiče ne samo na sadržinu romana već i na autorov odabir naratolo&scaron;kih kategorija. Postavljena hipoteza biće proverena pomoću komunikacionog modela teksta (odnos između teksteksternog nivoa realne komunikacije i tekstinternog nivoa pripovedanog/ likova i odnos između teksinternog nivoa načina pripovedanja i tekstinternog nivoa pripovedanog/ likova). Za analizu i vrednovanje koncepta transkulturalnosti na osnovu kategorije &bdquo;likovi&ldquo; odabran je model pomoću koga je moguće detaljno analizirati transkulturalnost kako na kvantitativnom tako i na kvalitativnom nivou likova i koji obuhvata selekciju, koncepciju, karakterizaciju, funkciju i konstelaciju likova. Likovi se u ovom radu posmatraju kao nosioci određenih kulturnih vrednosti, a pomenuti model služi za pronalaženje odgovora na sledeća pitanja: Da li u datom fiktivnom svetu preovladavaju predstavnici heterogenih ili homogenih shvatanja kulture, da li transkulturalni likovi spadaju u kompleksne ili tipizirane likove, kakva je karakterizacija transkulturalnih likova, koju funkciju dobijaju transkulturalni likovi i da li su u datom fiktivnom socijalnom prostoru transkulturalni stilovi života uop&scaron;te poželjni? Sledeće kategorije, pomoću kojih će biti istražena funkcija transkulturalnosti u Stani&scaron;ićevom romanu, su pripovedačka instanca, fokalizacija i redosled pripovedanja (tekstinterni nivo načina pripovedanja). U analizi teksta koristiće se pristup kakav ga zagovoraju &bdquo;postklasične&ldquo; teorije o pripovedanju. Postklasična naratologija obuhvata mno&scaron;tvo različitih teorija, ali je svima zajedničko da ne prate<br />ideal objektivnih neutralnih sudova kao &scaron;to to čini klasična naratologija, već se bave i kontekstom nastanka teksta, kao i ideolo&scaron;kim primesama u samom tekstu, koje se ogledaju i u odabiru načina pripovedanja. Cilj analize tekstinternog nivoa načina pripovedanja je pronalaženje odgovora na sledeća pitanja: Da li autorov odabir pripovedačke/-ih instance/-i i fokaliziranih likova doprinosi favorizovanju pogleda na svet kakav ga zagovara transkulturalni koncept i da li se u autorovom odabiru redosleda pripovedanja nagla&scaron;avaju susreti i prožimanja različitih kultura?</p>

<p>Ova disertacija posvećena je istraživanju romana Grethen sa osnovnim ciljem da se ukaže na njegovu vi&scaron;eznačnost i vi&scaron;eslojnost, kao i da se interpretiraju rezultati dobijeni njegovom analizom sa određenih metodolo&scaron;kih polazi&scaron;ta.<br />Rad je strukturisan u &scaron;est većih celina. U poglavlju o pripovedanju ukazuje se, primenom Ženetovog pristupa narativnom diskursu, na smenjivanje nulte i interne fokalizacije, kao i na prisustvo i vi&scaron;estruke kombinacije mnogobrojnih tehnika predstavljanja govora i misli naratora i figura.<br />U poglavlju posvećenom prostoru analiziraju se unutra&scaron;nji i spolja&scaron;nji prostori, njihovi delovi i mesta radnje, tumače se njihove funkcije, kao i njihov značaj za analizu likova.<br />U poglavlju o vremenu ukazuje se na odlike vremenskog redosleda, narativnog tempa i frekventnosti, koje doprinose kasnijem interpretiranju romana.<br />Poglavlje o radnji posvećeno je analizi statičnih i dinamičnih događaja, motivaciji radnje i njenoj kompleksnosti, kao i sagledavanju ovog fenomena sa &Scaron;mitovog stanovi&scaron;ta uz primenu teorije mogućih svetova.<br />U poglavlju o figurama analiziraju se i interpretiraju najznačajniji likovi, njihov mogući razvoj i interpersonalni odnosi, kao i funkcije koje imaju u delu.<br />Poslednje poglavlje posvećeno je utvrđivanju (sub)žanrovskih odlika romana Grethen, te se ovo književno delo posmatra i interpretira kao istorijski, psiholo&scaron;ki, &bdquo;ženski&ldquo; roman, ali i kao roman o zločinu.</p>