Thesis (doctoral)--Rheinische Friedrich-Wilhelms-Universität zu Bonn. / Vita. Includes bibliographical references (p. [1]-2).

Thesis (doctoral)--Universität Leipzig. / "Erscheint gleichzeitig in: Zeitschrift des historischen Vereins für Niedersachsen. Jahrg. 80, Heft 3, S. 207-315 ... ": t.p. verso. Vita. Includes bibliographical references (p. vii-x).

Thesis (Ph. D.)--Emory University, 1939. / Director of this thesis, Dr. James Van Horn Melton, Dept. of History. Includes bibliographical references.

Thesis (doctoral)--Georg August-Universität zu Göttingen, 1984. / Includes bibliographical references (p. v-xiii).

Zugl.: Paderborn, Universiẗat, Diss., 2005.

Diss.--Cologne, 1966. / Bibliography: p. 343-372.

Submitted by NATÁLIA FRAZÃO JOSÉ Frazão José (nafrazao@bol.com.br) on 2016-08-03T17:53:06Z No. of bitstreams: 1 TESEREP.pdf: 9646508 bytes, checksum: be6d0e545abbc01d3e5b1a3277468b5a (MD5) / Approved for entry into archive by Ana Paula Grisoto (grisotoana@reitoria.unesp.br) on 2016-08-03T20:41:52Z (GMT) No. of bitstreams: 1 jose_nf_dr_fran.pdf: 9646508 bytes, checksum: be6d0e545abbc01d3e5b1a3277468b5a (MD5) / Made available in DSpace on 2016-08-03T20:41:52Z (GMT). No. of bitstreams: 1 jose_nf_dr_fran.pdf: 9646508 bytes, checksum: be6d0e545abbc01d3e5b1a3277468b5a (MD5) Previous issue date: 2016-07-01 / Fundação de Amparo à Pesquisa do Estado de São Paulo (FAPESP) / Neste momento, propomo-nos a analisar as imagens discursivas sobre Augusto nas Biografias e Histórias do Principado Romano, séculos I a.C. a III d.C. Para isto, selecionamos a obra de Veléio Patérculo, História Romana (séculos I a.C. – I d.C.), as biografias de Plutarco de Queronéia, César e Antônio (séculos I e II d.C.), as biografias de Caio Suetônio Tranquilo, O Divino Júlio e o Divino Augusto (séculos I e II d.C.), os escritos de Lúcio Anneu Floro, Epítome de Tito Lívio (séculos I e II d.C.), e, por fim, a obra de Dion Cássio, História Romana(século II e III d.C.). Através desse corpus documental, torna-se possível uma comparação entre as imagens discursivas sobre esse imperador Júlio-Claudiano, imagens estas que foram elaboradas em contextos diferentes, através de abordagens distintas e, em nossa concepção, partindo de múltiplas motivações destes autores. Ainda, faz-se possível compreender como as figuras de Júlio César e Marco Antônio são utilizadas nessas criações sobre Augusto, sendo que o primeiro passa a representar o modelo a ser seguindo; enquanto o segundo, a sua antítese. Nesta análise, partimos do pressuposto que os elementos da sociedade do Principado Romano não são homogêneos e que as diferenças entre os relatos, assim como as similaridades, também nos levam à legitimação da estrutura política do Principado Romano. / In this new academic trajectory, we propose to analyze the discursive images of Augustus in Biographies and Histories of the Roman Principality , between centuries I BC to III AD. For this, we selected the work of Velleius Paterculus, Roman History (centuries I BC to I AD), the Plutarch biographies, Caesar and Antony (first and second centuries AD), the Suetonius biographies, The Divine Julius and The Divine Augustus (first and second centuries AD), the writings of Lucius Florus, Epitome of Titus Livy (first and second centuries AD), and finally, the Dion Cassius work, Roman History (II and III century AD). Through his documentary corpus, it becomes possible to compare the discursive images of Julio-Claudian Emperor, which images have been developed in different contexts, through different approaches and, in our view, from multiple motivations of these authors. Still, it is possible to understand how the figures of Julius Caesar and Mark Antony are used in these creations of Augustus, the first of which happens to represent the model to be followed, while the second, its antithesis. In this analysis, we assume that the elements of Roman society in the Principality are not homogeneous and that the differences between the accounts, as well as the similarities, also lead us to the legitimacy of the political structure of the Roman Principality. / FAPESP: 2012/12975-3

Cette étude porte sur les relations nouées pendant près de cent trente ans entre deux États princiers du Moyen Âge en construction, la Bretagne et la Bourgogne. Elle s’intéresse au contenu de ces relations, mais également aux moyens et aux hommes utilisés pour les mettre en œuvre. Limitée au domaine politique, elle examine pas moins tout ce qui peut influencer les décisions politiques, en particulier les échanges commerciaux et militaires. La guerre de Cent ans, le conflit entre les Armagnacs et les Bourguignons, le développement des structures étatiques de chacune des principautés puis l’affirmation, à partir de la seconde moitié du XVe siècle, d’une royauté bien décidée à mettre au pas les principautés, en constituent l’arrière-plan. Trois périodes s’en dégagent. La première correspond au règne de Philippe le Hardi (1364-1404). En tissant des liens avec les différentes factions qui se disputent le pouvoir en Bretagne, ce duc de Bourgogne, héritier des comtes de Flandre, parvient à s’imposer comme l’arbitre des conflits bretons, puis comme le régent du duché en 1402. La deuxième pose la question du comportement du duc de Bretagne et de son entourage dans la guerre entre les Armagnacs et les Bourguignons (1404-1435). Elle montre comment les ducs de Bourgogne et de Bretagne établissent alors une alliance durable, qui constitue un des points les plus fixes de leur politique extérieure. Enfin, durant la dernière période (1435-1491), la royauté française reprend de la vigueur. Les ducs de Bretagne et de Bourgogne doivent resserrer leur alliance pour faire face au roi. Celle-ci obtient quelques beaux succès, mais se disloque toujours à l’épreuve de la guerre. / This study covers a period of almost 130 years of relations between Brittany and Burgundy, two princely states developing in the Middle Ages. It focuses both on the content of these relations and on the means and men that helped establish them. While the primary focus is on politics, the study also takes a look at anything that might influence political decisions, particularly trade and military connections. The backdrop for this study is provided by the 100-year war, the Armagnac-Burgundian civil war, the development of a state apparatus in each of theses principalities and, starting in the middle of the 15th century, the growing influence of a crown intent on bringing the principalities to heel. Three periods need to be distinguished. The first period corresponds to the reign of Philip the Bold (1364-1404), duke of Burgundy, heir to the counts of Flanders. Philip the Bold forged ties with the various factions fighting for power in Brittany and thereby managed to establish himself as the arbiter in the conflicts in Brittany, and then as the regent of the dukedom in 1402. The second period covers the Armagnac-Burgundian civil war and looks at the dealings of the duke of Brittany and his entourage. The dukes of Burgundy and Brittany formed a lasting alliance, which constituted one of the most stable elements of their foreign policies. The last period (1435-1491) saw the French crown reassert its power. The dukes of Brittany and Burgundy were forced to tighten their alliance in order to confront the king. The alliance brought them some diplomatic success, but never stood the test of war.

<p>Средином 19. века настављају се<br />европски револуционарни процеси који су<br />захватили и просторе Хабзбуршке<br />монархије. У овим процесима нашао се и<br />српски народ који је, својом<br />&bdquo;густином&ldquo;,заузимао јужни део<br />Mонархије.Захваљујући привилегијама<br />добијеним од аустријског цара Леополда I, а<br />које је &bdquo;заслужио&ldquo; српски патријарх Арсеније<br />III Чарнојевић, Срби су се у политичком<br />смислупоставиликао верски одређен народ.<br />У периоду од 1690. до 1918. године српска<br />црквена хијерархија, српски политички<br />прваци и други значајни представници<br />српског народа трудили су се да очувају<br />статус и права српског становништва. Са<br />своје стране, бечке власти су константно<br />настојале да српске привилегије сузе и<br />оспоре, да би их пред крај Монархије и<br />потпуно укидале. Било је то питање<br />опстанка и очувања верског, националног и<br />културног идентитета српског народа,најпре<br />у Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19.<br />века у Аустроугарској. Надолазећи догађаји<br />који су 1848-1849. године усталасали средњу<br />Европу, прелили су се и на аустријску<br />царевину. Она није била национално<br />компактна држава, већ је у свом саставу<br />имала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци,<br />Срби, Румуни...), који су бројчано<br />надмашили немачко становништво. У овим<br />догађајима, који су у суштини део<br />историјских токова,значајну, а неретко и<br />пресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују на</p><p>политичкој сцени.<br />Таква личност у српском народу био је<br />и Ђорђе Стратимировић. Потицао је из<br />значајне српске породице Стратимировић,<br />која своје порекло води из Херцеговине.<br />Родоначелници ове породице били су Петар<br />Стратимировић и његов син Вучко<br />Петровић-Стратимировић. Вучков син био је<br />Богић Вучковић - Стратимировић.<br />Окончањем првог аустро-турског рата<br />Пожаревачким миром 1718. године,<br />порастао је углед Аустрије међу Србима у<br />Херцеговини, тако да у следећем аустро-<br />турском рату 1737-1739. године, Срби нуде<br />своје услуге и узимају учешће у рату. Богић<br />Стратимировић је,1737. године,заповеднику<br />грофу Херберштајну понудио 30.000 војника<br />за рат против Турака. Ипак, цео пројекат се<br />није остварио због мира који је 1739. године<br />склопљен између Аустрије и Турске. Након<br />тога, у периоду од 1743-1745. године, Богић<br />и његов брат Никола преговарају у Бечу о<br />насељавању Стратимировића у Аустрији.<br />Најпре им је додељена пустара Сириг у<br />Бачкој, а када је тај посед предат бачком<br />владики, Богић и његова три брата (Јован,<br />Тома и Никола) у замену су добили посед<br />Кулпин. Када је царица Марија Терезија<br />отпочела са интензивнијим издавањем<br />племићких диплома знаменитијим српским<br />породицама, са циљем да их придобијеза<br />своје војне и друге планове, племство је<br />стекла и породица Стратимировић.Из ове<br />породице је знаменити и утицајни<br />карловачки митрополит Стефан<br />Стратимировић, стриц Ђорђа<br />Стратимировића, што је, како се<br />испоставило, било итекако важно за будућу<br />судбину и улогу Ђорђа у наступајућим<br />историјским догађајима.<br />Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19.<br />фебруара 1822. године у Новом Саду, у кући<br />свог деде по мајци Јована Петровића. Његов<br />отац Василије био је &bdquo;миран и озбиљан<br />човек&ldquo;, кулпински велепоседник уз то и<br />образован. Слободно време проводио је<br />читајући научну литературу. Радио је и као<br />фишкал (адвокат) фрушкогорских<br />манастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзор</p><p>лутеранског свештеника Словака Рохоњија и<br />кућног пријатеља познатог српског писца<br />Милована Видаковића. Снажне утиске на<br />младог Ђорђа остављале су приче о<br />херојским подвизима из јуначког рода<br />Стратимировића и живо сећање, на истина<br />ретке, али упечатљиве доласке митрополита<br />Стратимировића у Кулпин. И поред<br />противљења родитеља определио се за<br />војнички позив који је тада између осталог<br />нудио прилику за брзо напредовање,<br />посебно Србина племенитог рода. Похађао је<br />нижу Евангелистичку гимназију у Новом<br />Врбасу. Након изненадне смрти оца,поред<br />попустљиве мајке,испунила му се жеља да<br />постане војник. Похађање академије у<br />Тителу, на кадетском курсу (тзв.<br />математика), омогућило му је да буде одмах<br />примљен у други разред инжењеријске<br />академије у Бечу. Тамо је провео следећих<br />пет година, од 1837. до 1841.,где је као<br />узоран ученик стекао многобројне<br />пријатеље. Један од најбољих другова био<br />му је Фердинанд Бауер, који је касније<br />постао барон и министар рата. Из академије<br />је изашао у чину потпоручника дакле постао<br />је официр. Био је распоређен на службу у<br />регименту у Милану, где је био омиљен<br />међу својим колегама. Истицао се као частан<br />и храбар човек. Ускоро је стицајем пре свега<br />приватних разлога 1843. године напустио<br />војну службу.<br />Већ почетком бурних догађаја 1848.<br />године Стратимировић је узео активно<br />учешће у њима. Образован, родољубив, млад<br />и пун енергије а при томе разумевајући<br />политичку и друштвену ситуацију и стање у<br />коме се нашао српски народ пре свега у<br />односу на Мађаре био је одмах између<br />осталог и захваљујући свом пореклу<br />прихваћен од српских првака и српског<br />народа. Након састанка српске делегације<br />чији је био члан са Лајошем Кошутом и<br />Мађарима у Пешти 1848. године,стекао је<br />велике симпатије и поверење народа. Његово<br />војничко умеће, храброст, способност и<br />неоспорна харизма показали су се већ у<br />првом значајнијем сукобу Срба и Мађара,<br />приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године.</p><p>Тада је, захваљујући енергичној команди<br />Ђорђа Стратимировића, овај напад је<br />одбијен, а Мађари су претрпели свој први<br />пораз. То је Стратимировићу у народу<br />донело велики углед и титулу &bdquo;вожда&ldquo;.<br />Доказао се Стратимировић и у многим<br />будућим биткама и догађајима,али је ова<br />популарност,са друге, стране навукла и<br />омразу, пре свега духовног поглавара Срба у<br />монархији патријарха Јосифа Рајачића и<br />његовог утицајног окружења. У том сукобу<br />са конзервативним делом српског друштва,<br />Стратимировић није имао успеха као на<br />бојном пољу, на челу српске војске.<br />У суштини, Ђорђе Стратимировић се,<br />обзиром на своје младе године, веома добро<br />носио са проблемима у овим тешким<br />исудбоносним догађајима. Показао се као<br />успешан стратег и командант. Добро се<br />снашао и у замршеним политичким играма и<br />при томе је дао велики допринос стварању<br />Српске Војводине и поред свих потешкоћа<br />којима је био изложен српски народ на<br />просторима Јужне Угарске.<br />У раду су коришћени постојећа литература,<br />објављена и необјављена, а пре свега богата<br />архивска грађавезана за револуционарне<br />догађаје 1848. и 1849. године и активности<br />Ђорђа Стратимировића у њима, затим<br />успомене савременика, посебно Ђорђа<br />Стратимировића, домаћа и страна<br />периодика, посебно немачка, српска и<br />мађарска, архивска грађа. Рад је организован<br />по тематско-хронолошком принципу уз<br />оцену кључних односа Ђорђа<br />Стратимировића са патријархом Рајачићем и<br />Стеваном Книћанином.</p> / <p>Sredinom 19. veka nastavljaju se<br />evropski revolucionarni procesi koji su<br />zahvatili i prostore Habzburške<br />monarhije. U ovim procesima našao se i<br />srpski narod koji je, svojom<br />&bdquo;gustinom&ldquo;,zauzimao južni deo<br />Monarhije.Zahvaljujući privilegijama<br />dobijenim od austrijskog cara Leopolda I, a<br />koje je &bdquo;zaslužio&ldquo; srpski patrijarh Arsenije<br />III Čarnojević, Srbi su se u političkom<br />smislupostavilikao verski određen narod.<br />U periodu od 1690. do 1918. godine srpska<br />crkvena hijerarhija, srpski politički<br />prvaci i drugi značajni predstavnici<br />srpskog naroda trudili su se da očuvaju<br />status i prava srpskog stanovništva. Sa<br />svoje strane, bečke vlasti su konstantno<br />nastojale da srpske privilegije suze i<br />ospore, da bi ih pred kraj Monarhije i<br />potpuno ukidale. Bilo je to pitanje<br />opstanka i očuvanja verskog, nacionalnog i<br />kulturnog identiteta srpskog naroda,najpre<br />u Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19.<br />veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događaji<br />koji su 1848-1849. godine ustalasali srednju<br />Evropu, prelili su se i na austrijsku<br />carevinu. Ona nije bila nacionalno<br />kompaktna država, već je u svom sastavu<br />imala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci,<br />Srbi, Rumuni...), koji su brojčano<br />nadmašili nemačko stanovništvo. U ovim<br />događajima, koji su u suštini deo<br />istorijskih tokova,značajnu, a neretko i<br />presudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju na</p><p>političkoj sceni.<br />Takva ličnost u srpskom narodu bio je<br />i Đorđe Stratimirović. Poticao je iz<br />značajne srpske porodice Stratimirović,<br />koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine.<br />Rodonačelnici ove porodice bili su Petar<br />Stratimirović i njegov sin Vučko<br />Petrović-Stratimirović. Vučkov sin bio je<br />Bogić Vučković - Stratimirović.<br />Okončanjem prvog austro-turskog rata<br />Požarevačkim mirom 1718. godine,<br />porastao je ugled Austrije među Srbima u<br />Hercegovini, tako da u sledećem austro-<br />turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nude<br />svoje usluge i uzimaju učešće u ratu. Bogić<br />Stratimirović je,1737. godine,zapovedniku<br />grofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnika<br />za rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat se<br />nije ostvario zbog mira koji je 1739. godine<br />sklopljen između Austrije i Turske. Nakon<br />toga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogić<br />i njegov brat Nikola pregovaraju u Beču o<br />naseljavanju Stratimirovića u Austriji.<br />Najpre im je dodeljena pustara Sirig u<br />Bačkoj, a kada je taj posed predat bačkom<br />vladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan,<br />Toma i Nikola) u zamenu su dobili posed<br />Kulpin. Kada je carica Marija Terezija<br />otpočela sa intenzivnijim izdavanjem<br />plemićkih diploma znamenitijim srpskim<br />porodicama, sa ciljem da ih pridobijeza<br />svoje vojne i druge planove, plemstvo je<br />stekla i porodica Stratimirović.Iz ove<br />porodice je znameniti i uticajni<br />karlovački mitropolit Stefan<br />Stratimirović, stric Đorđa<br />Stratimirovića, što je, kako se<br />ispostavilo, bilo itekako važno za buduću<br />sudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućim<br />istorijskim događajima.<br />Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19.<br />februara 1822. godine u Novom Sadu, u kući<br />svog dede po majci Jovana Petrovića. NJegov<br />otac Vasilije bio je &bdquo;miran i ozbiljan<br />čovek&ldquo;, kulpinski veleposednik uz to i<br />obrazovan. Slobodno vreme provodio je<br />čitajući naučnu literaturu. Radio je i kao<br />fiškal (advokat) fruškogorskih<br />manastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzor</p><p>luteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija i<br />kućnog prijatelja poznatog srpskog pisca<br />Milovana Vidakovića. Snažne utiske na<br />mladog Đorđa ostavljale su priče o<br />herojskim podvizima iz junačkog roda<br />Stratimirovića i živo sećanje, na istina<br />retke, ali upečatljive dolaske mitropolita<br />Stratimirovića u Kulpin. I pored<br />protivljenja roditelja opredelio se za<br />vojnički poziv koji je tada između ostalog<br />nudio priliku za brzo napredovanje,<br />posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao je<br />nižu Evangelističku gimnaziju u Novom<br />Vrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,pored<br />popustljive majke,ispunila mu se želja da<br />postane vojnik. Pohađanje akademije u<br />Titelu, na kadetskom kursu (tzv.<br />matematika), omogućilo mu je da bude odmah<br />primljen u drugi razred inženjerijske<br />akademije u Beču. Tamo je proveo sledećih<br />pet godina, od 1837. do 1841.,gde je kao<br />uzoran učenik stekao mnogobrojne<br />prijatelje. Jedan od najboljih drugova bio<br />mu je Ferdinand Bauer, koji je kasnije<br />postao baron i ministar rata. Iz akademije<br />je izašao u činu potporučnika dakle postao<br />je oficir. Bio je raspoređen na službu u<br />regimentu u Milanu, gde je bio omiljen<br />među svojim kolegama. Isticao se kao častan<br />i hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svega<br />privatnih razloga 1843. godine napustio<br />vojnu službu.<br />Već početkom burnih događaja 1848.<br />godine Stratimirović je uzeo aktivno<br />učešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mlad<br />i pun energije a pri tome razumevajući<br />političku i društvenu situaciju i stanje u<br />kome se našao srpski narod pre svega u<br />odnosu na Mađare bio je odmah između<br />ostalog i zahvaljujući svom poreklu<br />prihvaćen od srpskih prvaka i srpskog<br />naroda. Nakon sastanka srpske delegacije<br />čiji je bio član sa Lajošem Košutom i<br />Mađarima u Pešti 1848. godine,stekao je<br />velike simpatije i poverenje naroda. NJegovo<br />vojničko umeće, hrabrost, sposobnost i<br />neosporna harizma pokazali su se već u<br />prvom značajnijem sukobu Srba i Mađara,<br />prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine.</p><p>Tada je, zahvaljujući energičnoj komandi<br />Đorđa Stratimirovića, ovaj napad je<br />odbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prvi<br />poraz. To je Stratimiroviću u narodu<br />donelo veliki ugled i titulu &bdquo;vožda&ldquo;.<br />Dokazao se Stratimirović i u mnogim<br />budućim bitkama i događajima,ali je ova<br />popularnost,sa druge, strane navukla i<br />omrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba u<br />monarhiji patrijarha Josifa Rajačića i<br />njegovog uticajnog okruženja. U tom sukobu<br />sa konzervativnim delom srpskog društva,<br />Stratimirović nije imao uspeha kao na<br />bojnom polju, na čelu srpske vojske.<br />U suštini, Đorđe Stratimirović se,<br />obzirom na svoje mlade godine, veoma dobro<br />nosio sa problemima u ovim teškim<br />isudbonosnim događajima. Pokazao se kao<br />uspešan strateg i komandant. Dobro se<br />snašao i u zamršenim političkim igrama i<br />pri tome je dao veliki doprinos stvaranju<br />Srpske Vojvodine i pored svih poteškoća<br />kojima je bio izložen srpski narod na<br />prostorima Južne Ugarske.<br />U radu su korišćeni postojeća literatura,<br />objavljena i neobjavljena, a pre svega bogata<br />arhivska građavezana za revolucionarne<br />događaje 1848. i 1849. godine i aktivnosti<br />Đorđa Stratimirovića u njima, zatim<br />uspomene savremenika, posebno Đorđa<br />Stratimirovića, domaća i strana<br />periodika, posebno nemačka, srpska i<br />mađarska, arhivska građa. Rad je organizovan<br />po tematsko-hronološkom principu uz<br />ocenu ključnih odnosa Đorđa<br />Stratimirovića sa patrijarhom Rajačićem i<br />Stevanom Knićaninom.</p> / <p>In the mid-19th century, the ongoing European<br />revolutionary processes spread out to the area of<br />the Habsburg Monarchy. The Serbian nation<br />found itself amidst these processes, being<br />densely populated in the southern region of the<br />Monarchy. Thanks to the privileges granted by<br />the Austrian Emperor Leopold I, and which<br />were &ldquo;deserved&rdquo; by the Serbian patriarch<br />Arsenije III Čarnojević, the Serbs imposed<br />themselves in a political sense as a religiously<br />determined nation. In the period between 1690<br />and 1918, the Serbian church hierarchy, the<br />Serbian political leaders and other significant<br />representatives of the Serbian nation strived to<br />keep the status and rights of the Serbian<br />population. The Viennese authorities, however,<br />on their side made every effort to cut and deny<br />privileges, and finally abolished them<br />completely before the fall of the Monarchy. It<br />was a question of survival and preservation of<br />the religious, national and cultural identity of<br />the Serbian nation, first in the Habsburg<br />Monarchy, and later in the 1860s in Austro-<br />Hungary. The ensuing events which in 1848-<br />1849 shook Central Europe affected the<br />Austrian Empire too. It was not a nationally<br />homogenous country but it consisted of several<br />nations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs,<br />Romanians&hellip;) that outnumbered the German<br />population. In these events, which were<br />essentially parts of historical processes,<br />important roles, and often decisive ones, were<br />held by people who in such circumstances<br />appear on the political scene.<br />Among the Serbs, such a remarkable<br />personality was Djordje Stratimirović. He came<br />from the prosperous Serbian Stratimirovic<br />family originating from Herzegovina. His<br />forefathers were Petar Stratimirović and his son<br />Vučko Petrović-Stratimirović. Vučko&rsquo;s son was<br />Bogić Vučković-Stratimirović. With the end of<br />the Austrian-Turkish war and signing the<br />Požarevac peace treaty in 1718, Austria&rsquo;s<br />population increased among the Serbs in<br />Herzegovina, so in the next Austrian-Turkish<br />war in 137-1739, the Serbs rendered their<br />services and participated in the war. In 1737,<br />Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers to<br />Commander Count Herberstein for the war<br />against the Turks. Nevertheless, the whole<br />project failed due to the peace agreement signed<br />by Austria and Turkey in 1739. Afterwards, in<br />the period between 1743-1745, Bogić and his<br />brother Nikola negotiated in Vienna on settling<br />the Stratimirović family in Austria. First the<br />family received a piece of dry land Sirig in<br />Bačka, but when that property was given to the<br />Bishop of Bačka, Bogić and his three brothers<br />(Jovan, Toma and Nikola) got property in<br />Kulpin in exchange. When Empress Mary<br />Therese commenced a widespread grant of<br />nobility charters to prosperous Serbian families,<br />with the aim of gaining their services for<br />military and other purposes, the Stratimirović<br />family was also granted nobility. The eminent<br />and influential Metropolitan of Sremski<br />Karlovci Stefan Stratimirović, uncle to Djordje<br />Stratimirović, was also from this family, which<br />was &ndash; as it turned out &ndash; particularly important<br />for Djordje&rsquo;s the future role in the upcoming<br />historical events.<br />Djordje Stratimirović was born on 19th<br />February 1822 in Novi Sad, in his the house of<br />his grandfather on his mother&rsquo;s side, Jovan<br />Petrović. His father Vasilije was a &ldquo;timid and<br />serious man,&rdquo; a landowner from Kulpin, and an<br />educated one. He spent his leisure time reading<br />scientific literature. He worked as a lawyer of<br />the monasteries in Fru&scaron;ka Gora. His mother died<br />very early, in 1841. He was educated in Kulpin<br />under the guidance of a Slovak Lutheran priest<br />Rohonji, a family friend of the famous Serbian<br />poet Milovan Vidaković. The young Djordje<br />was deeply impressed by the stories of the<br />heroic deeds of the Stratimirović ancestors, as<br />well as by the vivid memories of the rare but<br />noteworthy visits of Metropolitan Stratimirović<br />to Kulpin. Against his parents&rsquo; wish, he opted<br />for military service, which at the time, among<br />others, offered an opportunity of fast prosperity,<br />especially for a Serb of noble origin. He<br />attended the lower Evangelist Gymnasium in<br />Novi Vrbas. After his father&rsquo;s sudden death,<br />thanks to his mother&rsquo;s conciliatory nature, he<br />fulfilled his wish to become a soldier. Attending<br />the cadet course (the so-called &ldquo;matematika&rdquo;) at<br />the military academy in Titel, enabled him<br />direct admittance to the second grade of<br />engineering academy in Vienna. He spent the<br />following five years there, from 1837 to 1841,<br />where as an outstanding student he made<br />numerous friends. One of his best friends was<br />Ferdinand Bauer, who later became a baron and<br />War Minister. He left the academy with the rank<br />of lieutenant, in other words he became a<br />military officer. He was assigned to the service<br />of the regiment in Milan, where he was highly<br />respected by his fellow officers. He excelled as<br />an honorable and courageous man. Soon, as a<br />result of personal reasons, he left military<br />service in 1843.<br />At the very beginning of the turbulent<br />events of 1848, Stratimirović took an active role<br />in them. Educated, patriotic, young and full of<br />energy, he well understood the political and social circumstances and the situation in which</p><p>the Serbian nation was primarily in relation to<br />the Hungarians, he was immediately accepted<br />among the Serbian leaders and nation owing to<br />his family background, among other reasons. As<br />a member of the Serbian delegation, he met<br />with Lajos Kossuth and the Hungarians in Pest<br />in 1848, and deserved approval and confidence<br />of his own nation. His military skills, courage,<br />abilities and undeniable charismatic personality<br />became prominent in the first battle between the<br />Serbs and Hungarians, on the occasion of<br />General Hrabovsky&rsquo;s attack on Sremski<br />Karlovci on 12th June 1848. Owing to Djordje<br />Stratimirović&rsquo;s energetic command, this attack<br />was resisted and the Hungarians suffered their<br />first defeat. This brought Stratimirović immense<br />reputation and the title of Supreme Leader.<br />Stratimirović approved himself in many<br />successive battles and events, but this<br />popularity, on the other hand, brought along<br />certain enmity, primarily of the spiritual leader<br />of Serbs in the Monarchy, Patriarch Josif<br />Rajačić and his influential circle. In this conflict<br />with the conservative fraction of Serbian<br />society, Stratimirović did not win as he did in<br />the battlefield as the leader of the Serbian army.<br />Essentially, regarding his young age,<br />Djordje Stratimirović dealt with problems<br />skillfully in those difficult and ominous times.<br />He proved a successful strategist and<br />commander. He handled the intricate political<br />games well, and at the same time contributed<br />greatly to the creation of Serbian Vojvodina,<br />despite all the hardships the Serbian nation was<br />facing in the region of Southern Hungary.<br />For the purpose of this study various<br />existing literature has been used, both published<br />and not published, but predominantly archival<br />materials in connection with the Revolution of<br />1848 and 1849, and regarding the activities of<br />Djordje Stratimirović in it. Other sources<br />included the memories of his contemporaries,<br />and especially those of Djordje Stratimirović;<br />Serbian and foreign periodicals; archival<br />sources, predominantly German, Serbian and<br />Hungarian. The paper is organized and based on<br />a thematic-chronological principle, with the<br />assessment of the relationship between Djordje<br />Stratimirović with Patriarch Rajačić and Stevan&nbsp;Knićanin.</p>

A partir de l'étude approfondie des registres angevins de Naples, l'objet de cette thèse est d'analyser les caractéristiques du pouvoir angevin établi dans la principauté de Morée, depuis sa cession par le prince Guillaume de Villehardouin au roi Charles Ier d'Anjou en 1267, jusqu'à la mort de Charles II d'Anjou en 1309. Seigneurs supérieurs de toute la principauté durant toute cette période, et même princes effectifs de la Morée entre 1278 et 1289, les rois de Sicile ont eu le souci de gouverner ce territoire en mettant en place une administration efficace et centralisée, s'appuyant à la fois sur les ressources humaines de leur royaume et sur les élites moréotes, menant leurs politiques dans le respect des coutumes locales. Ils ne remirent pas en cause les structures féodales et religieuses de la principauté, et encouragèrent les échanges commerciaux avec la Morée. Imposant leur autorité aux princes et à la princesse Isabelle de Villehardouin, les angevins ont su gérer plusieurs conflits, y compris celui opposant le prince au duc d'Athènes. Ils n'ont pu cependant reprendre les territoires conquis par les Byzantins : si Charles Ier a mené plusieurs opérations militaires dans le Péloponnèse, sans réel succès, la crise de Vêpres Siciliennes a mis un terme à ses ambitions militaires, Charles II laissant la défense de la péninsule aux mains des princes. Devenue dépendante du Royaume de Sicile, notamment avec la destitution de la princesse Isabelle en 1304, la principauté de Morée devint alors une simple province périphérique du royaume Angevin / Based on the thorought study of the Angevins registers of Naples, this doctoral thesis aims at analysing the caracteristics of the Angevin power established in the principality of Morea, from its transfer by prince William of Villehardouin to the king Charles Ist of Anjou in 1309, until the death of Charles II of Anjou in 1309. Superior lords of the principality during this period, and effective princes of Morea between 1278 and 1289, the kings of Sicily cared about governing this territory, installing an efficient and centralized administration, leaning both on the human resources of their kingdom and on the Moreotes elites, leading their politics in the respect of the local customs. They didn't change the feodal and religious structures of the principality, and they stimulated commercial exchanges with Morea. They imposed their authority to the princes and the princess Isabelle of Villehardouin. The angevins succed in managing several conflicts, even the one between the prince and the duke of Athens. But they couldn't retake the territories capures by the Byzantins : if Charles Ist lead several military operations in the Peloponese without real success, the Sicilian Vespers crisis put an end to his military ambitions. Charles II let the defense of the principality to the prince hands. The principilaty of Morea became dependant on the kingdom of Sicily, especially with the deposition of the princess Isabelle in 1304, and became then a mere peripheral province of the kingdom of Sicily