No description available.

No description available.

I present the dissertation web as a montage of a postmodern inquiry of my doctoral internship and research experiences—concerns and jubilation—positioned within the discourses of <a href="site_map2.htm#2">postmodern</a>, dissertation, academia, experimentalism and cyberspace innovations among others. I create a <a href="site_map2.htm#3">social constructionistic</a> interactive interplay, using <a href="site_map2.htm#5">hypertext</a>, among my various voices of an intern, a researcher and a person. In the dissertation web—my inquiry—I practice the characterization of postmodernism on numerous fronts—subject of study, context of study, methodology and re-presentation of the inquiry. Implicitly and explicitly, I articulate the various characterizations of postmodernism in my inquiry by challenging the traditional research practices (meta<a href="site_map2.htm#4">narratives</a>). I challenge the traditional praxis by alternate per<b>form</b>ances of research practices such as studying myself in a cultural context of an internship using the methodology of <a href="site_map2.htm#11">autoethnography</a> and performance. The <a href="site_map2.htm#5">hypertext</a> docuverse is a further characterization of postmodernism in the styles and structures that are used for re-presentation of the narratives. The styles of narration I use—such as words and graphics, prose and poetry, first person conversational texts, narratives and collages—blur the boundary of "academic" writing, literature, and art. The hypertext is intended as a <a href="site_map2.htm#6">metaphorical</a> experiential, intertextual journey of an <a href="site_map2.htm#12">intern</a> and a <a href="site_map2.htm#14">researcher</a>. Rather than a fixed structure, I create numerous structures of possible structures to privilege the readers' <a href="site_map2.htm#1">navigational</a> choices. I anticipate that the reader's choices in the virtual space might create a sense of meaning-transformation as one traverses through the dissertation web, thus, valuing <a href="site_map2.htm#8">fragmentation</a> and connection as aspects of sense-making, which are contextualized (among others) by the reader's meaning frames and my hypertextual <a href="site_map2.htm#7">performances</a>. The dissertation is submitted in three formats—exclusive dissertation web.pdf, intertextual dissertation web.pdf, and xml version. The<b> <i>exclusive dissertation web.pdf</i> </b>is a web capture in pdf format of all the "files" that compose the dissertation web created in html. The <i><b>intertextual dissertation web.pdf</b> </i> is a web capture of my dissertation along with the capture of external web resources that contextualize my dissertation web, thus illustrating the intertextuality of hypertexts by making the dissertation part of the larger textual web. Due to the web capture, the "docuverse" is nonlinear and the pages do not follow any particular or author predefined sequences. So, <i>please use the internal links or the bookmarks to read or browse the dissertation web</i> rather than scroll from the first "page" to the last "page" of the pdf formatted docuverse. The third version in xml will be made available at a later date. An html version of the dissertation is available directly from the researcher-author. CAUTION! The links from the abstract may be broken due to archiving of the dissertation web. / Ph. D.

Scholars and storytellers alike have deemed George MacDonald a great mythopoeic writer, an exemplar of the art. Examination of this accolade by those who first applied it to him proves it profoundly theological: for them a mythopoeic tale was a relational medium through which transformation might occur, transcending boundaries of time and space. The implications challenge much contemporary critical study of MacDonald, for they demand that his literary life and his theological life cannot be divorced if either is to be adequately assessed. Yet they prove consistent with the critical methodology MacDonald himself models and promotes. Utilizing MacDonald’s relational methodology evinces his intentional facilitating of Mythopoesis. It also reveals how oversights have impeded critical readings both of MacDonald’s writing and of his character. It evokes a redressing of MacDonald’s relationship with his Scottish cultural, theological, and familial environment – of how his writing is a response that rises out of these, rather than, as has so often been asserted, a mere reaction against them. Consequently it becomes evident that key relationships, both literary and personal, have been neglected in MacDonald scholarship – relationships that confirm MacDonald’s convictions and inform his writing, and the examination of which restores his identity as a literature scholar. Of particular relational import in this reassessment is A.J. Scott, a Scottish visionary intentionally chosen by MacDonald to mentor him in a holistic Weltanschauung. Little has been written on Scott, yet not only was he MacDonald’s prime influence in adulthood, but he forged the literary vocation that became MacDonald’s own. Previously unexamined personal and textual engagement with John Ruskin enables entirely new readings of standard MacDonald texts, as does the textual engagement with Matthew Arnold and F.D. Maurice. These close readings, informed by the established context, demonstrate MacDonald’s emergence, practice, and intent as a mythopoeic writer.

<p>Питање експресионистичког наслеђа у поетички вишеслојној савременој српској поезији остало је занемарено у нашој књижевној науци, иако је у питању један од њених највиталнијих традицијских токова. Отуда се отвара значајно поље истраживања бројних интертекстуалних веза и утицаја експресионистичке традиције у поезији најистакнутијих српских песника друге половине XX века (М. Павловић, С. Раичковић, И. В. Лалић, Б. Петровић, Љ. Симовић, А. Ристовић, Д. Смиљанић, Н. Тадић). Утицај експресионистичке поетике у њиховој поезији није био директан и очит, него дубоко и спонтано уткан у њихову самосвојну песничку визију, што ове песнике и чини већ признатим, савременим &bdquo;класицима&rdquo; наше поезије. Експресионистичка традиција активирана је у њиховој поезији на стваралачки нов, креативан начин, у постмодернистичком кључу и садејству са другим, често опречним традицијским токовима (од неосимболизма и неонадреализма, до дубинских наслага усменог и средњовековног наслеђа), што је стварало неочекиване интертекстуалне спојеве и нов песнички квалитет.<br />На интертекстуалном и компаратистичком плану, уочавају се бројне духовно-поетичке сродности наших савремених песника са најзначајнијим експресионистичким ауторима у нашем и европском књижевном контексту (М. Црњански, Растко Петровић, Д. Васиљев, Г. Бен, Г. Тракл, Г. Хајм, Е. Ласкер-Шилер).<br />И поред свих специфичности и разлика индивидуалних поетика ових песника, утврдили смо да у њиховој поезији долази до реактуализације готово свих експресионистичких топоса (топоса града, смрти, рата, апокалипсе, &bdquo;живих мртваца&rdquo;, космоса/хаоса, дисоцијације и подвојености субјекта, као и топоса божанско/сатанско). Проблематизујући ове експресионистичке топосе у новим књижевно-историјским и цивилизацијским околностима, наши савремени песници отварају бројна питања духовног, личног и колективног идентитета и опстанка човека на крају другог миленијума. Такође, у њиховом песништву издвојили смо низ кључних експресионистичких стилско-реторичких и обликовних поступака, међу којима је на првом месту поступак гротеске и дисторзије, симултаности, црног хумора, колажа и монтаже, дисоцијативног низања слика, одуховљења и апстраховања материје, као и поступак интертекстуалности и цитатности. Утицај експресионистичке поетике огледа се и на формалном плану, у смислу деструкције и деканонизације традиционалних родољубивих и религиозних жанрова, као и усмених, фолклорних облика басми, бајалица, ругалица, гатки. Долази до жанровских померања и преплитања различитих језичко-формалних модела, од традиционалних, класичних облика (најчешће сонета), до слободног стиха и модерног, неоавангардног поигравања језиком и формом песме, односно песме у прози (прозаиде).</p><p>Истраживање експресионистичког наслеђа показује да су се из поетичке раслојености српског и европског експресионизма развиле и различите неоекспресионистичке струје нашег савременог песништва: критичка, (Љ. Симовић, Б. Петровић, делимично М. Павловић), неосуматраистичка (С. Раичковић), метафизичка (А. Ристовић, Д. Смиљанић), нихилистичка (Н. Тадић), религиозна (једним слојем свог песништва Иван В. Лалић и Новица Тадић).<br />Експресионизам је тако у трајно наслеђе нашој савременој поезији оставио дух критичког преиспитивања свих досадашњих духовних, културних, књижевних, историјских тековина, &bdquo;певање кризе&rdquo;, расапа вредности и визију &bdquo;сумрака човечанства&rdquo;, намећући се као исходиште даљих, постмодернистичких трагања и преиспитивања граница и моћи певања.</p> / <p>Pitanje ekspresionističkog nasleđa u poetički višeslojnoj savremenoj srpskoj poeziji ostalo je zanemareno u našoj književnoj nauci, iako je u pitanju jedan od njenih najvitalnijih tradicijskih tokova. Otuda se otvara značajno polje istraživanja brojnih intertekstualnih veza i uticaja ekspresionističke tradicije u poeziji najistaknutijih srpskih pesnika druge polovine XX veka (M. Pavlović, S. Raičković, I. V. Lalić, B. Petrović, LJ. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić). Uticaj ekspresionističke poetike u njihovoj poeziji nije bio direktan i očit, nego duboko i spontano utkan u njihovu samosvojnu pesničku viziju, što ove pesnike i čini već priznatim, savremenim &bdquo;klasicima&rdquo; naše poezije. Ekspresionistička tradicija aktivirana je u njihovoj poeziji na stvaralački nov, kreativan način, u postmodernističkom ključu i sadejstvu sa drugim, često oprečnim tradicijskim tokovima (od neosimbolizma i neonadrealizma, do dubinskih naslaga usmenog i srednjovekovnog nasleđa), što je stvaralo neočekivane intertekstualne spojeve i nov pesnički kvalitet.<br />Na intertekstualnom i komparatističkom planu, uočavaju se brojne duhovno-poetičke srodnosti naših savremenih pesnika sa najznačajnijim ekspresionističkim autorima u našem i evropskom književnom kontekstu (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Ben, G. Trakl, G. Hajm, E. Lasker-Šiler).<br />I pored svih specifičnosti i razlika individualnih poetika ovih pesnika, utvrdili smo da u njihovoj poeziji dolazi do reaktualizacije gotovo svih ekspresionističkih toposa (toposa grada, smrti, rata, apokalipse, &bdquo;živih mrtvaca&rdquo;, kosmosa/haosa, disocijacije i podvojenosti subjekta, kao i toposa božansko/satansko). Problematizujući ove ekspresionističke topose u novim književno-istorijskim i civilizacijskim okolnostima, naši savremeni pesnici otvaraju brojna pitanja duhovnog, ličnog i kolektivnog identiteta i opstanka čoveka na kraju drugog milenijuma. Takođe, u njihovom pesništvu izdvojili smo niz ključnih ekspresionističkih stilsko-retoričkih i oblikovnih postupaka, među kojima je na prvom mestu postupak groteske i distorzije, simultanosti, crnog humora, kolaža i montaže, disocijativnog nizanja slika, oduhovljenja i apstrahovanja materije, kao i postupak intertekstualnosti i citatnosti. Uticaj ekspresionističke poetike ogleda se i na formalnom planu, u smislu destrukcije i dekanonizacije tradicionalnih rodoljubivih i religioznih žanrova, kao i usmenih, folklornih oblika basmi, bajalica, rugalica, gatki. Dolazi do žanrovskih pomeranja i preplitanja različitih jezičko-formalnih modela, od tradicionalnih, klasičnih oblika (najčešće soneta), do slobodnog stiha i modernog, neoavangardnog poigravanja jezikom i formom pesme, odnosno pesme u prozi (prozaide).</p><p>Istraživanje ekspresionističkog nasleđa pokazuje da su se iz poetičke raslojenosti srpskog i evropskog ekspresionizma razvile i različite neoekspresionističke struje našeg savremenog pesništva: kritička, (LJ. Simović, B. Petrović, delimično M. Pavlović), neosumatraistička (S. Raičković), metafizička (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistička (N. Tadić), religiozna (jednim slojem svog pesništva Ivan V. Lalić i Novica Tadić).<br />Ekspresionizam je tako u trajno nasleđe našoj savremenoj poeziji ostavio duh kritičkog preispitivanja svih dosadašnjih duhovnih, kulturnih, književnih, istorijskih tekovina, &bdquo;pevanje krize&rdquo;, rasapa vrednosti i viziju &bdquo;sumraka čovečanstva&rdquo;, namećući se kao ishodište daljih, postmodernističkih traganja i preispitivanja granica i moći pevanja.</p> / <p>The question of expressionist heritage in poetic multilayer contemporary Serbian poetry has been neglected in our literary science, although it is one of its most vital traditional trends. A significant field of research of numerous intertextual ties and influence of expressionist tradition in the poetry of the most prominent Serbian poets of the second half of XX century (M. Pavlović, S. Raičković, Ivan V. Lalić, B. Petrović, Lj. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić) is therefore revealed. The influence of expressionist poetics in their poetry was not direct and obvious, but deeply and spontaneously interlaced in their unique poetic vision, which makes these poets already recognised, contemporary &bdquo;classics&rdquo; of our poetry. The expressionist tradition was activated in their poetry in a new inventive and creative fashion, in postmodernism clue, and in interaction with the other, often opponent traditional trends (from neosymbolism and neosurrealism, to deep layers of oral and medieval heritage), which has created unexpected intertextual bonds and new poetic quality.<br />At the intertextual and comparative level, a numerous spiritual and poetic similarities of our contemporary poets with the most significant expressionist authors in our and European literary context can be observed (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Benn, G. Trakl, G. Heym, E. Lasker-Sch&uuml;ler).<br />Besides all specificities and differences in individual poetics of these poets, we have identified the reactualisation of almost all expressionist toposes in their poetry (toposes of city, death, war, apocalypse, &bdquo;living deadˮ, cosmos/chaos, dissociative and divided subject, and divine/satan topos). By problematising these expressionist toposes in new literary-historic and civilisation circumstances, our contemporary poets open numerous questions of spiritual, personal and collective identity and survival of a man at the end of second millennium. Furthermore, we have detected a range of key expressionist stylistic-rhetorical and structural procedures, among others primarily the procedures of grotesque and distortion, simultaneity, black humour, collage and montage, dissociative sequence of images, spiritualising and abstracting matter, and the procedure of intertextuality and citationality.<br />The influence of expressionist poetry is also reflected on a formal plan, in terms of destruction and decanonization of traditional patriotic and religious genres, as well as oral, folk forms of chants, incantations, mocking poems, tales. There has been genres shifting and interlacing of different language and formal models, from traditional, classical forms (most<br />4<br />often sonnets), to free verse and modern, neoavant-garde play with the language and the form of a poem or a prose poem.<br />The research of expressionist heritage shows that different neoexpressionist currents of our contemporary poetry have developed from the poetic diversity of Serbian and Europe expressionism: critical (Lj. Simović, B. Petrović, partially M. Pavlović), neosumatraistic (S. Raičković), metaphysical (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistic (N. Tadić), religious (in a layer of their poetry Ivan V. Lalić and Novica Tadić).<br />The expressionism has thus left a spirit of critical questioning of all present spiritual, cultural, literal, historic inheritance, &bdquo;singing the crisis&rdquo;, destruction of values and vision of &bdquo;dusk of mankindˮ as a permanent heritage in our contemporary poetry, placing itself as an outcome of further postmodern searches and questioning of limits and power of poetry.</p>

La tesi si propone di indagare l’intertestualità dantesca nell’opera volgare di Matteo Maria Boiardo. Il fenomeno è già stato oggetto di studi – indirizzati soprattutto al poema cavalleresco, e in misura minore (specie negli ultimi anni) al canzoniere lirico – che si sono mossi però nell’alveo dell’impostazione strutturalista, con una considerazione della memoria poetica da un punto di vista formalista e tipologico. Questa corrente ha consentito sviluppi importanti negli studi filologici, ma porta a vedere il fatto letterario staccato dal suo contesto di riferimento. Se questo esito in Italia è stato arginato da una forte base storicista, va detto che gli studi sulle riprese poetiche hanno però vissuto una situazione particolare. Da una parte, infatti, lo strutturalismo fra anni ’60 e ’70 ha imposto anche in Italia, attraverso una serie di importanti lavori, il suo modo di trattare la questione, senza poi che il successivo approdo semiotico incidesse in maniera significativa. Dall’altra, la reazione di chi voleva agganciare il fenomeno al dato storico ha riportato il problema all’impostazione erudita della critica delle fonti, privilegiando la raccolta dati da mettere in relazione con le informazioni sulla storia della tradizione e della circolazione. L’obbiettivo di questa tesi è fare un passo avanti, nella convinzione che per lo studio di questi fenomeni di riuso sia la circolazione manoscritta che i dati testuali e formali vadano letti in una piena prospettiva semiotica: guardare ai fenomeni di tradizione e trasmissione testuale nell’ottica dei processi ricettivi, e considerare le scelte di memoria poetica come atti comunicativi, con un valore pragmatico. La ricerca ha l’intento di giungere ad una maggior comprensione del rapporto del dotto poeta umanistico con il modello dantesco, un’interpretazione più chiara delle strategie di riuso, determinate dal particolare modo di leggere la Commedia nel contesto specifico, e perciò attraverso un preciso filtro fra quelli disponibili al tempo. Accanto all’insieme di informazioni filologiche sulle attestazioni manoscritte nelle biblioteche del tempo, l’indagine qui condotta consente – anche da un punto di vista che potremmo definire attributivo – di indicare in Benvenuto da Imola l’esegeta di riferimento per Boiardo e il suo pubblico, proprio perché l’osservazione ravvicinata dei testi e dei loro legami fa emergere questa tradizione interpretativa come la più attiva nell’elaborazione boiardesca rivolta ai lettori. Il lavoro non ha preso le mosse da un afflato teorico, teso a riconcettualizzare l’intertestualità, ma da un intento di chiarificazione sui testi e alcuni loro aspetti che non sembravano però trovare una spiegazione soddisfacente all’interno del quadro metodologico diffuso. Il lavoro, allora, ha assunto poco alla volta anche una vena metodologica sorta dall’osservazione dei fenomeni in modo nuovo. E così, accanto all’indagine storico-letteraria, e in stretta relazione con essa, è stato possibile avanzare alcune proposte ermeneutiche sui meccanismi intertestuali in base alle dinamiche della comunicazione letteraria. E nelle pagine che seguono il percorso si articola attorno a nuclei diversi ma interconnessi: da una parte la riflessione generale a carattere semiotico sui fenomeni di memoria poetica, che vengono concettualizzati grazie agli apporti di discipline come la pragmatica; segue una ricognizione storica sulle modalità di lettura e ricezione del modello dantesco – e non solo – in base alla circolazione dei testi e dei loro apparati esegetici; si arriva poi al nucleo del lavoro con l’affondo diretto su opere e paratesti esegetici con le loro relazioni, che si instaurano all’interno del laboratorio d’autore e poi da lì arrivano al pubblico.