Le concept de nationalité des sociétés, qui traduit le rattachement politique d’une société à un Etat, a longtemps semblé impossible à définir, les critères retenus par les juges variant en fonction des décisions. Pour ajouter à la confusion, les juges ne distinguaient pas toujours la nationalité de la lex societatis. En énonçant dans un arrêt Roval de 1990 que la nationalité d’une société se déduisait de la localisation de son siège de direction effective, le juge fiscal a livré de la notion la première définition à portée universelle. La solution n’est cependant pas totalement satisfaisante. D’une part, elle procède d’une lecture erronée de la définition contenue dans la clause conventionnelle de non-discrimination selon la nationalité applicable en l’espèce, qui renvoyait à la loi de constitution de la société. Cette méprise a eu pour effet d’étendre la portée du principe conventionnel de non-discrimination bien au-delà des intentions des rédacteurs du Modèle de convention OCDE, jusqu’à prohiber les différences de traitement selon la résidence des sociétés. La solution mériterait d’être réexaminée. Hors de tout contexte conventionnel, elle conserve sa pertinence. Cependant, si le siège de direction effective se situe, comme l’a jugé le Conseil d’Etat, à l’endroit où les personnes exerçant les fonctions les plus élevées dans une société prennent les décisions stratégiques, ce siège pourrait s’avérer difficile à localiser pour les sociétés les plus internationalisées. Le maniement du concept de nationalité par le juge fiscal et son articulation avec la notion fiscale de résidence seront alors analysés, notamment en lien avec l'application des principes de non-discrimination conventionnel et communautaire qui prohibent les différences de traitement fondées respectivement sur la nationalité et la résidence du contribuable. Il apparaît en effet que le juge fiscal, en butte à l'imprécision des concepts dont il doit faire application, tende parfois à les confondre ou les utiliser de façon simplificatrice. / The concept of nationality of companies, which expresses the political connection between a given company and a State, has long been impossible to define as French judges would resort to different criteria depending on each case. The courts would also frequently mix up the concept of nationality with the notion of « lex societatis », thus creating additionnal confusion. Lastly a 1990 tax case Roval led French Civil Supreme Court to hold that the nationality of a company derives from the location of its effective seat of management. This definition is not totally satisfactory though. It derives from a misinterpretation of the non-discrimination treaty provision applicable to the case, which conveys to this clause a much broader scope than was initially intended by the drafters of the OECD Model convention and indirectly weakens French domestic rules that discriminate among companies depending on their tax residence. The Roval case should be reconsidered in light of the treaty definition of « nationals », which refers to the law of incorporation of the companies. Outside of a tax treaty context, the reference to the effective seat of management concept sounds more suitable. French administrative Supreme Court clarified that such a seat would be where strategic decisions necessary for the conduct of the enterprise’s business are in substance made by the most senior managers. In practise, determining the location of that seat may prove to be quite difficult for certain multinational entities.

<p>Постојеће законодавство ЕУ не пружа довољан правни основ за слободно кретање привредних друштава међу државама чланицама ЕУ из разлога недовољне легислативне активности органа ЕУ. Одредбе о слободи настањивања из Уговора о функционисању Европске уније не дају јасну слику о томе коју теорију о припадности привредних друштава треба примењивати како би привредна друштва несметано уживала слободу настањивања &ndash; теорију оснивања, теорију стварног седишта или, пак, неку трећу. Вишегодишњи неуспеси органа ЕУ да правно уреде питање припадности привредних друштава дали су слободу Суду ЕУ да буде веома активан у креирању судске праксе поводом припадности привредних друштава, а путем тумачења слободе настањивања. Видна је разлика између либералистичког приступа Суда са једне стране и протекционизма ког поједине државе чланице ЕУ потенцирају у својим националним правима, као и кроз органе ЕУ.<br />Пракса Суда ЕУ показала је да се разлике између теорија о припадности привредних друштава могу премостити, а да при томе не дође до напуштања једне од њих. Тако би се из теорије оснивања прихватило начело аутономије воље оснивача, док би се из теорије стварног седишта прихватио став да државе чланице имају право да интервенишу у одређеним питањима из домена права привредних друштава, када је то потребно ради заштите одређеног општег интереса. Разлике између теорије оснивања и теорије стварног седишта суштински представљају разлике у поимањима обима државног суверенитета од стране различитих држава чланица ЕУ. Тако се оне државе које желе да стимулишу развој привреде привлачењем страних инвеститора одлучују за прихватање теорије оснивања, док са друге стране теорију стварног седишта прихватају оне државе које желе да остваре што је могуће већу контролу привредних активности које се врше на њеној територији.<br />Иако су и Суд ЕУ и правна теорија покушавали да реше питање сукоба између две преовлађујуће теорије о припадности привредних друштава &ndash; теорије оснивања и теорије стварног седишта &ndash; то се до данашњег дана није догодило, превасходно јер су наведене теорије засноване на двема супротстављеним филозофијама. Филозофија којом се води теорија оснивања потиче из држава које имају традиционално јаку међународну трговину и које, стога, проблему прилазе на један отворенији и флексибилнији начин, стављајући у први план пре свега слободу трговине и принцип сигурности у привредним односима. Теорија стварног седишта проблему прилази сагледавајући стварну везу између одређеног привредног друштва и одређене државе.&nbsp;<br />Из скоријих пресуда Суда ЕУ може се закључити да право ЕУ све више иде ка прихватању теорије оснивања као преовлађујуће теорије о припадности привредних друштава, која, међутим, не може бити примењивана без корективних мера којима би се штитила права трећих лица. Оно што би требало да буде повезујући чинилац и за теорију оснивања и за теорију стварног седишта јесте управо то што је њихов коначан циљ исти, а то је што мање ограничење слободе настањивања привредних друштава.</p> / <p>Postojeće zakonodavstvo EU ne pruža dovoljan pravni osnov za slobodno kretanje privrednih društava među državama članicama EU iz razloga nedovoljne legislativne aktivnosti organa EU. Odredbe o slobodi nastanjivanja iz Ugovora o funkcionisanju Evropske unije ne daju jasnu sliku o tome koju teoriju o pripadnosti privrednih društava treba primenjivati kako bi privredna društva nesmetano uživala slobodu nastanjivanja &ndash; teoriju osnivanja, teoriju stvarnog sedišta ili, pak, neku treću. Višegodišnji neuspesi organa EU da pravno urede pitanje pripadnosti privrednih društava dali su slobodu Sudu EU da bude veoma aktivan u kreiranju sudske prakse povodom pripadnosti privrednih društava, a putem tumačenja slobode nastanjivanja. Vidna je razlika između liberalističkog pristupa Suda sa jedne strane i protekcionizma kog pojedine države članice EU potenciraju u svojim nacionalnim pravima, kao i kroz organe EU.<br />Praksa Suda EU pokazala je da se razlike između teorija o pripadnosti privrednih društava mogu premostiti, a da pri tome ne dođe do napuštanja jedne od njih. Tako bi se iz teorije osnivanja prihvatilo načelo autonomije volje osnivača, dok bi se iz teorije stvarnog sedišta prihvatio stav da države članice imaju pravo da intervenišu u određenim pitanjima iz domena prava privrednih društava, kada je to potrebno radi zaštite određenog opšteg interesa. Razlike između teorije osnivanja i teorije stvarnog sedišta suštinski predstavljaju razlike u poimanjima obima državnog suvereniteta od strane različitih država članica EU. Tako se one države koje žele da stimulišu razvoj privrede privlačenjem stranih investitora odlučuju za prihvatanje teorije osnivanja, dok sa druge strane teoriju stvarnog sedišta prihvataju one države koje žele da ostvare što je moguće veću kontrolu privrednih aktivnosti koje se vrše na njenoj teritoriji.<br />Iako su i Sud EU i pravna teorija pokušavali da reše pitanje sukoba između dve preovlađujuće teorije o pripadnosti privrednih društava &ndash; teorije osnivanja i teorije stvarnog sedišta &ndash; to se do današnjeg dana nije dogodilo, prevashodno jer su navedene teorije zasnovane na dvema suprotstavljenim filozofijama. Filozofija kojom se vodi teorija osnivanja potiče iz država koje imaju tradicionalno jaku međunarodnu trgovinu i koje, stoga, problemu prilaze na jedan otvoreniji i fleksibilniji način, stavljajući u prvi plan pre svega slobodu trgovine i princip sigurnosti u privrednim odnosima. Teorija stvarnog sedišta problemu prilazi sagledavajući stvarnu vezu između određenog privrednog društva i određene države.&nbsp;<br />Iz skorijih presuda Suda EU može se zaključiti da pravo EU sve više ide ka prihvatanju teorije osnivanja kao preovlađujuće teorije o pripadnosti privrednih društava, koja, međutim, ne može biti primenjivana bez korektivnih mera kojima bi se štitila prava trećih lica. Ono što bi trebalo da bude povezujući činilac i za teoriju osnivanja i za teoriju stvarnog sedišta jeste upravo to što je njihov konačan cilj isti, a to je što manje ograničenje slobode nastanjivanja privrednih društava.</p> / <p>The current EU legislation does not provide a sufficient legal basis for the free movement of companies within the member states of the EU, due to insufficient legislative activities of the EU institutions. The provisions on the freedom of establishment contained in the Treaty on the Functioning of the European Union do not show a clear picture on which of the theories on the nationality of companies ought to be applied in order for companies to enjoy the freedom of establishment without a hindrance &ndash; the incorporation theory, the real seat theory or some other theory. Perennial failures of the EU authorities to put in order the legislation pertaining to the question of the nationality of companies have resulted in wide discretion of the Court of Justice of the European Union to actively create the case-law in regards to the nationality of companies, by means of interpretation of the freedom of establishment. The difference between the liberal approach adopted by the Court, on one side, and the protectionism that some member states are so prone to in their national laws and which they eagerly advocate via the institutions of the EU, on the other side, is blatant.&nbsp;<br />The case-law of the Court of Justice of the EU has shown that the differences between theories for establishing the nationality of companies could be overcome, without abandoning one or the other. This could be done by accepting the principle of autonomy of will, characteristic for the incorporation theory, whereas the stance that member states are entitled to intervene in certain matters of company law, if necessitated by the protection of certain public interests, could be harvested from the real seat theory. The distinction between these two theories basically stems from divergent conceptions of the scope of state sovereignty advanced by different member states of the EU. This means that states keen to stimulate industry growth opt for the incorporation theory, while on the other hand, the real seat theory is adopted by those states avid to control, to the fullest possible extent, the economic activities performed on their territory.<br />Although both the Court of Justice of the EU and the doctrine have attempted to resolve the contention between the two dominant theories on the nationality of companies&nbsp; &ndash; the incorporation theory and the real seat theory &ndash; no solution has hitherto been found, mainly because the two theories are strongly based on two opposing philosophical viewpoints. The mindset that navigates the incorporation theory is derived from states with traditionally substantial international trade and which states, accordingly, approach the pertinent problem in a more open and flexible manner, putting first and foremost the freedom of trade and the principle of certainty in economic relations. The real seat theory, however, approaches the issue by contemplating the actual connection between a company and a certain state.<br />&nbsp; It can be deduced from recent judgments of the Court of Justice of the European Union that the law of the European Union is more and more inclined to adopt the incorporation theory as the dominant theory on the nationality of companies; this theory, however, cannot be implemented without applying corrective measures to safeguard the rights and freedoms of third persons. What ought to be the connecting factor for both the incorporation theory and the real seat theory is precisely the fact that their final goal is identical &ndash; that is to reduce, to the fullest possible extent, the limitations on the freedom of establishment of companies.</p>

À coté de l’objectif immédiat d’uniformiser les législations des États membres, l’OHADA s’est fixée un objectif médiat, celui de créer un vaste marché sans frontière. Or au regard des difficultés pour les sociétés commerciales de déplacer leurs sièges sociaux d’un État membre à un autre, nous ne pouvons que constater que l’existence de ce marché intégré n’est pas encore une réalité pour elles. Il apparaît alors que la seule uniformisation du droit des sociétés commerciales par l’OHADA ne suffit pas à leur permettre de réaliser des opérations de restructuration transfrontalière. Cette thèse a ainsi montré que l’OHADA a besoin d’évoluer et de se transformer pour mettre en place un véritable droit à la mobilité pour les sociétés commerciales au sein son espace communautaire. Elle doit pour cela compléter son intégration juridique par une intégration économique consacrant un libre établissement dont les opérations de mobilité seraient des modalités d’exercice, comme l’a fait l’Union européenne. Ce droit à la mobilité ne devra toutefois pas s’exercer de manière abusive. L’OHADA devra donc trouver un équilibre entre une mobilité fluidifiée et une protection efficace des actionnaires, salariés et tiers. De même il conviendra de rechercher un équilibre dans la gestion de la coexistence des normes communautaires qui ne manquera pas de se présenter dans le régime des opérations de mobilité puisqu’il s’agit d’un problème récurrent dans l’espace OHADA. / Apart from the direct objective of the Organization for the Harmonization of Business Law in Africa (OHADA) to standardize the law, its indirect objective relates to the creation of a large common market. However, regarding the difficulties for companies to transfer their registered office from one member state to another, we can see that the existence of such market is still not a reality for them. Therefore, it appears that the only standardizing of the corporate law by OHADA is not sufficient to allow them to perform their cross-border mergers. This research shows thus that OHADA needs to change and to transform itself to put in place a real right to mobility in the community area for the companies. Like the European Union, it should complete the legal integration by an economic integration setting up a freedom of establishment, including border restructuring operations. But this right to mobility should not be abused. OHADA will have to find a balance between facilitating the mobility and protecting efficiently minority shareholders, employees and third parties rights. Similarly a balance must be struck to solve the conflict of community norms in the restructuring operations legal regime, since it is a recurrent problem for OHADA space.

La recherche de la loi applicable à la société, lex societatis, est incontournable carc’est de cette loi dont dépendront les règles de constitution, de fonctionnement et dedissolution de la société. Mais la problématique de la détermination de la lex societatis enDroit International des Affaires réside dans l’identification d’un mode adéquat derattachement des sociétés transfrontalières à un territoire national. Le caractère transfrontalierdes sociétés actuelles accentue le conflit entre les différents systèmes de rattachement dessociétés traditionnellement retenus par les législations. La pluralité de système derattachement des sociétés est à l’origine de conflits auxquels l’uniformisation de la règle deconflit de lois en matière de détermination de la lex societatis peut être une solution.Le droit des sociétés doit être un instrument au service des affaires, et non un frein àleur évolution et à leur développement. Ainsi pour répondre aux besoins des affairesinternationales, outre l’élimination des entraves aux échanges il faut envisager une adaptationdu contenu des règles de conflit de lois actuelles qui permettent la détermination de la lexsocietatis ainsi qu’une modification de leur source. / The search of the law applicable to the company, lex societatis is a must because it isthis law which will depend on the rules of formation, operation and dissolution of thecompany. But the problem of determining the lex societatis in International Business Law isthe identification of a suitable method of attachment of cross-border companies on a nationalterritory. The transboundary nature of today’s societies accentuates the conflict between thedifferent companies of connecting systems traditionally retained by the legislation. Theplurality of connecting corporate system is causing conflicts that standardization of the rulesof conflict of laws determining the lex societatis can be a solution.Company law should be a tool for business, not a hindrance to their development andtheir development. So to meet the needs of international business, besides the elimination ofbarriers to trade should be considered an adaptation of the contents of the current conflict oflaws rules that allow the determination of the lex societatis and a change of their source.