Thesis (doctoral)--Universität, Konstanz, 2006. / Includes bibliographical references (p. 527-544).

Name of the author: Jiří Smetana Name of the MA thesis: Utopia in the Works of Adalbert Stifter University: Charles University in Prague Faculty: Faculty of Arts Department: Institute of the Germanic Studies Supervisor: Doc. PhDr. Milan Tvrdík, CSc. Place and date of publishing: Prague, March 2011 The subject of the present work is Adalbert Stifter's utopia. The aim is to outline its main essence and in part describe the motives that had led Stifter to his utopia. The work describes the artistic, political and social background of the Biedermeier era and approximates Stifter as its principal representative in Austrian literature. Adalbert Stifter's talent was versatile; he had affection for nature and art. Art was one of his most faithful friends. Stifter's Biedermeier literary works are original and in a certain sense possess great depth. For every opinion in these works is put down rationally. In this regard we would be hard pressed to find selfcontent in Stifter's late work. This opinion is also shared by the Austrian writer Peter Rosegger, who regards Adalbert Stifter higher than Johann Wolfgang Goethe for this very reason. As Rosegger rightly states, Stifter's style is also very original.1 This work takes note of the utopian features in some of Stifter's short stories and in his educational...

<p>Средином 19. века настављају се<br />европски револуционарни процеси који су<br />захватили и просторе Хабзбуршке<br />монархије. У овим процесима нашао се и<br />српски народ који је, својом<br />&bdquo;густином&ldquo;,заузимао јужни део<br />Mонархије.Захваљујући привилегијама<br />добијеним од аустријског цара Леополда I, а<br />које је &bdquo;заслужио&ldquo; српски патријарх Арсеније<br />III Чарнојевић, Срби су се у политичком<br />смислупоставиликао верски одређен народ.<br />У периоду од 1690. до 1918. године српска<br />црквена хијерархија, српски политички<br />прваци и други значајни представници<br />српског народа трудили су се да очувају<br />статус и права српског становништва. Са<br />своје стране, бечке власти су константно<br />настојале да српске привилегије сузе и<br />оспоре, да би их пред крај Монархије и<br />потпуно укидале. Било је то питање<br />опстанка и очувања верског, националног и<br />културног идентитета српског народа,најпре<br />у Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19.<br />века у Аустроугарској. Надолазећи догађаји<br />који су 1848-1849. године усталасали средњу<br />Европу, прелили су се и на аустријску<br />царевину. Она није била национално<br />компактна држава, већ је у свом саставу<br />имала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци,<br />Срби, Румуни...), који су бројчано<br />надмашили немачко становништво. У овим<br />догађајима, који су у суштини део<br />историјских токова,значајну, а неретко и<br />пресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују на</p><p>политичкој сцени.<br />Таква личност у српском народу био је<br />и Ђорђе Стратимировић. Потицао је из<br />значајне српске породице Стратимировић,<br />која своје порекло води из Херцеговине.<br />Родоначелници ове породице били су Петар<br />Стратимировић и његов син Вучко<br />Петровић-Стратимировић. Вучков син био је<br />Богић Вучковић - Стратимировић.<br />Окончањем првог аустро-турског рата<br />Пожаревачким миром 1718. године,<br />порастао је углед Аустрије међу Србима у<br />Херцеговини, тако да у следећем аустро-<br />турском рату 1737-1739. године, Срби нуде<br />своје услуге и узимају учешће у рату. Богић<br />Стратимировић је,1737. године,заповеднику<br />грофу Херберштајну понудио 30.000 војника<br />за рат против Турака. Ипак, цео пројекат се<br />није остварио због мира који је 1739. године<br />склопљен између Аустрије и Турске. Након<br />тога, у периоду од 1743-1745. године, Богић<br />и његов брат Никола преговарају у Бечу о<br />насељавању Стратимировића у Аустрији.<br />Најпре им је додељена пустара Сириг у<br />Бачкој, а када је тај посед предат бачком<br />владики, Богић и његова три брата (Јован,<br />Тома и Никола) у замену су добили посед<br />Кулпин. Када је царица Марија Терезија<br />отпочела са интензивнијим издавањем<br />племићких диплома знаменитијим српским<br />породицама, са циљем да их придобијеза<br />своје војне и друге планове, племство је<br />стекла и породица Стратимировић.Из ове<br />породице је знаменити и утицајни<br />карловачки митрополит Стефан<br />Стратимировић, стриц Ђорђа<br />Стратимировића, што је, како се<br />испоставило, било итекако важно за будућу<br />судбину и улогу Ђорђа у наступајућим<br />историјским догађајима.<br />Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19.<br />фебруара 1822. године у Новом Саду, у кући<br />свог деде по мајци Јована Петровића. Његов<br />отац Василије био је &bdquo;миран и озбиљан<br />човек&ldquo;, кулпински велепоседник уз то и<br />образован. Слободно време проводио је<br />читајући научну литературу. Радио је и као<br />фишкал (адвокат) фрушкогорских<br />манастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзор</p><p>лутеранског свештеника Словака Рохоњија и<br />кућног пријатеља познатог српског писца<br />Милована Видаковића. Снажне утиске на<br />младог Ђорђа остављале су приче о<br />херојским подвизима из јуначког рода<br />Стратимировића и живо сећање, на истина<br />ретке, али упечатљиве доласке митрополита<br />Стратимировића у Кулпин. И поред<br />противљења родитеља определио се за<br />војнички позив који је тада између осталог<br />нудио прилику за брзо напредовање,<br />посебно Србина племенитог рода. Похађао је<br />нижу Евангелистичку гимназију у Новом<br />Врбасу. Након изненадне смрти оца,поред<br />попустљиве мајке,испунила му се жеља да<br />постане војник. Похађање академије у<br />Тителу, на кадетском курсу (тзв.<br />математика), омогућило му је да буде одмах<br />примљен у други разред инжењеријске<br />академије у Бечу. Тамо је провео следећих<br />пет година, од 1837. до 1841.,где је као<br />узоран ученик стекао многобројне<br />пријатеље. Један од најбољих другова био<br />му је Фердинанд Бауер, који је касније<br />постао барон и министар рата. Из академије<br />је изашао у чину потпоручника дакле постао<br />је официр. Био је распоређен на службу у<br />регименту у Милану, где је био омиљен<br />међу својим колегама. Истицао се као частан<br />и храбар човек. Ускоро је стицајем пре свега<br />приватних разлога 1843. године напустио<br />војну службу.<br />Већ почетком бурних догађаја 1848.<br />године Стратимировић је узео активно<br />учешће у њима. Образован, родољубив, млад<br />и пун енергије а при томе разумевајући<br />политичку и друштвену ситуацију и стање у<br />коме се нашао српски народ пре свега у<br />односу на Мађаре био је одмах између<br />осталог и захваљујући свом пореклу<br />прихваћен од српских првака и српског<br />народа. Након састанка српске делегације<br />чији је био члан са Лајошем Кошутом и<br />Мађарима у Пешти 1848. године,стекао је<br />велике симпатије и поверење народа. Његово<br />војничко умеће, храброст, способност и<br />неоспорна харизма показали су се већ у<br />првом значајнијем сукобу Срба и Мађара,<br />приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године.</p><p>Тада је, захваљујући енергичној команди<br />Ђорђа Стратимировића, овај напад је<br />одбијен, а Мађари су претрпели свој први<br />пораз. То је Стратимировићу у народу<br />донело велики углед и титулу &bdquo;вожда&ldquo;.<br />Доказао се Стратимировић и у многим<br />будућим биткама и догађајима,али је ова<br />популарност,са друге, стране навукла и<br />омразу, пре свега духовног поглавара Срба у<br />монархији патријарха Јосифа Рајачића и<br />његовог утицајног окружења. У том сукобу<br />са конзервативним делом српског друштва,<br />Стратимировић није имао успеха као на<br />бојном пољу, на челу српске војске.<br />У суштини, Ђорђе Стратимировић се,<br />обзиром на своје младе године, веома добро<br />носио са проблемима у овим тешким<br />исудбоносним догађајима. Показао се као<br />успешан стратег и командант. Добро се<br />снашао и у замршеним политичким играма и<br />при томе је дао велики допринос стварању<br />Српске Војводине и поред свих потешкоћа<br />којима је био изложен српски народ на<br />просторима Јужне Угарске.<br />У раду су коришћени постојећа литература,<br />објављена и необјављена, а пре свега богата<br />архивска грађавезана за револуционарне<br />догађаје 1848. и 1849. године и активности<br />Ђорђа Стратимировића у њима, затим<br />успомене савременика, посебно Ђорђа<br />Стратимировића, домаћа и страна<br />периодика, посебно немачка, српска и<br />мађарска, архивска грађа. Рад је организован<br />по тематско-хронолошком принципу уз<br />оцену кључних односа Ђорђа<br />Стратимировића са патријархом Рајачићем и<br />Стеваном Книћанином.</p> / <p>Sredinom 19. veka nastavljaju se<br />evropski revolucionarni procesi koji su<br />zahvatili i prostore Habzburške<br />monarhije. U ovim procesima našao se i<br />srpski narod koji je, svojom<br />&bdquo;gustinom&ldquo;,zauzimao južni deo<br />Monarhije.Zahvaljujući privilegijama<br />dobijenim od austrijskog cara Leopolda I, a<br />koje je &bdquo;zaslužio&ldquo; srpski patrijarh Arsenije<br />III Čarnojević, Srbi su se u političkom<br />smislupostavilikao verski određen narod.<br />U periodu od 1690. do 1918. godine srpska<br />crkvena hijerarhija, srpski politički<br />prvaci i drugi značajni predstavnici<br />srpskog naroda trudili su se da očuvaju<br />status i prava srpskog stanovništva. Sa<br />svoje strane, bečke vlasti su konstantno<br />nastojale da srpske privilegije suze i<br />ospore, da bi ih pred kraj Monarhije i<br />potpuno ukidale. Bilo je to pitanje<br />opstanka i očuvanja verskog, nacionalnog i<br />kulturnog identiteta srpskog naroda,najpre<br />u Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19.<br />veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događaji<br />koji su 1848-1849. godine ustalasali srednju<br />Evropu, prelili su se i na austrijsku<br />carevinu. Ona nije bila nacionalno<br />kompaktna država, već je u svom sastavu<br />imala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci,<br />Srbi, Rumuni...), koji su brojčano<br />nadmašili nemačko stanovništvo. U ovim<br />događajima, koji su u suštini deo<br />istorijskih tokova,značajnu, a neretko i<br />presudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju na</p><p>političkoj sceni.<br />Takva ličnost u srpskom narodu bio je<br />i Đorđe Stratimirović. Poticao je iz<br />značajne srpske porodice Stratimirović,<br />koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine.<br />Rodonačelnici ove porodice bili su Petar<br />Stratimirović i njegov sin Vučko<br />Petrović-Stratimirović. Vučkov sin bio je<br />Bogić Vučković - Stratimirović.<br />Okončanjem prvog austro-turskog rata<br />Požarevačkim mirom 1718. godine,<br />porastao je ugled Austrije među Srbima u<br />Hercegovini, tako da u sledećem austro-<br />turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nude<br />svoje usluge i uzimaju učešće u ratu. Bogić<br />Stratimirović je,1737. godine,zapovedniku<br />grofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnika<br />za rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat se<br />nije ostvario zbog mira koji je 1739. godine<br />sklopljen između Austrije i Turske. Nakon<br />toga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogić<br />i njegov brat Nikola pregovaraju u Beču o<br />naseljavanju Stratimirovića u Austriji.<br />Najpre im je dodeljena pustara Sirig u<br />Bačkoj, a kada je taj posed predat bačkom<br />vladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan,<br />Toma i Nikola) u zamenu su dobili posed<br />Kulpin. Kada je carica Marija Terezija<br />otpočela sa intenzivnijim izdavanjem<br />plemićkih diploma znamenitijim srpskim<br />porodicama, sa ciljem da ih pridobijeza<br />svoje vojne i druge planove, plemstvo je<br />stekla i porodica Stratimirović.Iz ove<br />porodice je znameniti i uticajni<br />karlovački mitropolit Stefan<br />Stratimirović, stric Đorđa<br />Stratimirovića, što je, kako se<br />ispostavilo, bilo itekako važno za buduću<br />sudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućim<br />istorijskim događajima.<br />Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19.<br />februara 1822. godine u Novom Sadu, u kući<br />svog dede po majci Jovana Petrovića. NJegov<br />otac Vasilije bio je &bdquo;miran i ozbiljan<br />čovek&ldquo;, kulpinski veleposednik uz to i<br />obrazovan. Slobodno vreme provodio je<br />čitajući naučnu literaturu. Radio je i kao<br />fiškal (advokat) fruškogorskih<br />manastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzor</p><p>luteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija i<br />kućnog prijatelja poznatog srpskog pisca<br />Milovana Vidakovića. Snažne utiske na<br />mladog Đorđa ostavljale su priče o<br />herojskim podvizima iz junačkog roda<br />Stratimirovića i živo sećanje, na istina<br />retke, ali upečatljive dolaske mitropolita<br />Stratimirovića u Kulpin. I pored<br />protivljenja roditelja opredelio se za<br />vojnički poziv koji je tada između ostalog<br />nudio priliku za brzo napredovanje,<br />posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao je<br />nižu Evangelističku gimnaziju u Novom<br />Vrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,pored<br />popustljive majke,ispunila mu se želja da<br />postane vojnik. Pohađanje akademije u<br />Titelu, na kadetskom kursu (tzv.<br />matematika), omogućilo mu je da bude odmah<br />primljen u drugi razred inženjerijske<br />akademije u Beču. Tamo je proveo sledećih<br />pet godina, od 1837. do 1841.,gde je kao<br />uzoran učenik stekao mnogobrojne<br />prijatelje. Jedan od najboljih drugova bio<br />mu je Ferdinand Bauer, koji je kasnije<br />postao baron i ministar rata. Iz akademije<br />je izašao u činu potporučnika dakle postao<br />je oficir. Bio je raspoređen na službu u<br />regimentu u Milanu, gde je bio omiljen<br />među svojim kolegama. Isticao se kao častan<br />i hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svega<br />privatnih razloga 1843. godine napustio<br />vojnu službu.<br />Već početkom burnih događaja 1848.<br />godine Stratimirović je uzeo aktivno<br />učešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mlad<br />i pun energije a pri tome razumevajući<br />političku i društvenu situaciju i stanje u<br />kome se našao srpski narod pre svega u<br />odnosu na Mađare bio je odmah između<br />ostalog i zahvaljujući svom poreklu<br />prihvaćen od srpskih prvaka i srpskog<br />naroda. Nakon sastanka srpske delegacije<br />čiji je bio član sa Lajošem Košutom i<br />Mađarima u Pešti 1848. godine,stekao je<br />velike simpatije i poverenje naroda. NJegovo<br />vojničko umeće, hrabrost, sposobnost i<br />neosporna harizma pokazali su se već u<br />prvom značajnijem sukobu Srba i Mađara,<br />prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine.</p><p>Tada je, zahvaljujući energičnoj komandi<br />Đorđa Stratimirovića, ovaj napad je<br />odbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prvi<br />poraz. To je Stratimiroviću u narodu<br />donelo veliki ugled i titulu &bdquo;vožda&ldquo;.<br />Dokazao se Stratimirović i u mnogim<br />budućim bitkama i događajima,ali je ova<br />popularnost,sa druge, strane navukla i<br />omrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba u<br />monarhiji patrijarha Josifa Rajačića i<br />njegovog uticajnog okruženja. U tom sukobu<br />sa konzervativnim delom srpskog društva,<br />Stratimirović nije imao uspeha kao na<br />bojnom polju, na čelu srpske vojske.<br />U suštini, Đorđe Stratimirović se,<br />obzirom na svoje mlade godine, veoma dobro<br />nosio sa problemima u ovim teškim<br />isudbonosnim događajima. Pokazao se kao<br />uspešan strateg i komandant. Dobro se<br />snašao i u zamršenim političkim igrama i<br />pri tome je dao veliki doprinos stvaranju<br />Srpske Vojvodine i pored svih poteškoća<br />kojima je bio izložen srpski narod na<br />prostorima Južne Ugarske.<br />U radu su korišćeni postojeća literatura,<br />objavljena i neobjavljena, a pre svega bogata<br />arhivska građavezana za revolucionarne<br />događaje 1848. i 1849. godine i aktivnosti<br />Đorđa Stratimirovića u njima, zatim<br />uspomene savremenika, posebno Đorđa<br />Stratimirovića, domaća i strana<br />periodika, posebno nemačka, srpska i<br />mađarska, arhivska građa. Rad je organizovan<br />po tematsko-hronološkom principu uz<br />ocenu ključnih odnosa Đorđa<br />Stratimirovića sa patrijarhom Rajačićem i<br />Stevanom Knićaninom.</p> / <p>In the mid-19th century, the ongoing European<br />revolutionary processes spread out to the area of<br />the Habsburg Monarchy. The Serbian nation<br />found itself amidst these processes, being<br />densely populated in the southern region of the<br />Monarchy. Thanks to the privileges granted by<br />the Austrian Emperor Leopold I, and which<br />were &ldquo;deserved&rdquo; by the Serbian patriarch<br />Arsenije III Čarnojević, the Serbs imposed<br />themselves in a political sense as a religiously<br />determined nation. In the period between 1690<br />and 1918, the Serbian church hierarchy, the<br />Serbian political leaders and other significant<br />representatives of the Serbian nation strived to<br />keep the status and rights of the Serbian<br />population. The Viennese authorities, however,<br />on their side made every effort to cut and deny<br />privileges, and finally abolished them<br />completely before the fall of the Monarchy. It<br />was a question of survival and preservation of<br />the religious, national and cultural identity of<br />the Serbian nation, first in the Habsburg<br />Monarchy, and later in the 1860s in Austro-<br />Hungary. The ensuing events which in 1848-<br />1849 shook Central Europe affected the<br />Austrian Empire too. It was not a nationally<br />homogenous country but it consisted of several<br />nations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs,<br />Romanians&hellip;) that outnumbered the German<br />population. In these events, which were<br />essentially parts of historical processes,<br />important roles, and often decisive ones, were<br />held by people who in such circumstances<br />appear on the political scene.<br />Among the Serbs, such a remarkable<br />personality was Djordje Stratimirović. He came<br />from the prosperous Serbian Stratimirovic<br />family originating from Herzegovina. His<br />forefathers were Petar Stratimirović and his son<br />Vučko Petrović-Stratimirović. Vučko&rsquo;s son was<br />Bogić Vučković-Stratimirović. With the end of<br />the Austrian-Turkish war and signing the<br />Požarevac peace treaty in 1718, Austria&rsquo;s<br />population increased among the Serbs in<br />Herzegovina, so in the next Austrian-Turkish<br />war in 137-1739, the Serbs rendered their<br />services and participated in the war. In 1737,<br />Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers to<br />Commander Count Herberstein for the war<br />against the Turks. Nevertheless, the whole<br />project failed due to the peace agreement signed<br />by Austria and Turkey in 1739. Afterwards, in<br />the period between 1743-1745, Bogić and his<br />brother Nikola negotiated in Vienna on settling<br />the Stratimirović family in Austria. First the<br />family received a piece of dry land Sirig in<br />Bačka, but when that property was given to the<br />Bishop of Bačka, Bogić and his three brothers<br />(Jovan, Toma and Nikola) got property in<br />Kulpin in exchange. When Empress Mary<br />Therese commenced a widespread grant of<br />nobility charters to prosperous Serbian families,<br />with the aim of gaining their services for<br />military and other purposes, the Stratimirović<br />family was also granted nobility. The eminent<br />and influential Metropolitan of Sremski<br />Karlovci Stefan Stratimirović, uncle to Djordje<br />Stratimirović, was also from this family, which<br />was &ndash; as it turned out &ndash; particularly important<br />for Djordje&rsquo;s the future role in the upcoming<br />historical events.<br />Djordje Stratimirović was born on 19th<br />February 1822 in Novi Sad, in his the house of<br />his grandfather on his mother&rsquo;s side, Jovan<br />Petrović. His father Vasilije was a &ldquo;timid and<br />serious man,&rdquo; a landowner from Kulpin, and an<br />educated one. He spent his leisure time reading<br />scientific literature. He worked as a lawyer of<br />the monasteries in Fru&scaron;ka Gora. His mother died<br />very early, in 1841. He was educated in Kulpin<br />under the guidance of a Slovak Lutheran priest<br />Rohonji, a family friend of the famous Serbian<br />poet Milovan Vidaković. The young Djordje<br />was deeply impressed by the stories of the<br />heroic deeds of the Stratimirović ancestors, as<br />well as by the vivid memories of the rare but<br />noteworthy visits of Metropolitan Stratimirović<br />to Kulpin. Against his parents&rsquo; wish, he opted<br />for military service, which at the time, among<br />others, offered an opportunity of fast prosperity,<br />especially for a Serb of noble origin. He<br />attended the lower Evangelist Gymnasium in<br />Novi Vrbas. After his father&rsquo;s sudden death,<br />thanks to his mother&rsquo;s conciliatory nature, he<br />fulfilled his wish to become a soldier. Attending<br />the cadet course (the so-called &ldquo;matematika&rdquo;) at<br />the military academy in Titel, enabled him<br />direct admittance to the second grade of<br />engineering academy in Vienna. He spent the<br />following five years there, from 1837 to 1841,<br />where as an outstanding student he made<br />numerous friends. One of his best friends was<br />Ferdinand Bauer, who later became a baron and<br />War Minister. He left the academy with the rank<br />of lieutenant, in other words he became a<br />military officer. He was assigned to the service<br />of the regiment in Milan, where he was highly<br />respected by his fellow officers. He excelled as<br />an honorable and courageous man. Soon, as a<br />result of personal reasons, he left military<br />service in 1843.<br />At the very beginning of the turbulent<br />events of 1848, Stratimirović took an active role<br />in them. Educated, patriotic, young and full of<br />energy, he well understood the political and social circumstances and the situation in which</p><p>the Serbian nation was primarily in relation to<br />the Hungarians, he was immediately accepted<br />among the Serbian leaders and nation owing to<br />his family background, among other reasons. As<br />a member of the Serbian delegation, he met<br />with Lajos Kossuth and the Hungarians in Pest<br />in 1848, and deserved approval and confidence<br />of his own nation. His military skills, courage,<br />abilities and undeniable charismatic personality<br />became prominent in the first battle between the<br />Serbs and Hungarians, on the occasion of<br />General Hrabovsky&rsquo;s attack on Sremski<br />Karlovci on 12th June 1848. Owing to Djordje<br />Stratimirović&rsquo;s energetic command, this attack<br />was resisted and the Hungarians suffered their<br />first defeat. This brought Stratimirović immense<br />reputation and the title of Supreme Leader.<br />Stratimirović approved himself in many<br />successive battles and events, but this<br />popularity, on the other hand, brought along<br />certain enmity, primarily of the spiritual leader<br />of Serbs in the Monarchy, Patriarch Josif<br />Rajačić and his influential circle. In this conflict<br />with the conservative fraction of Serbian<br />society, Stratimirović did not win as he did in<br />the battlefield as the leader of the Serbian army.<br />Essentially, regarding his young age,<br />Djordje Stratimirović dealt with problems<br />skillfully in those difficult and ominous times.<br />He proved a successful strategist and<br />commander. He handled the intricate political<br />games well, and at the same time contributed<br />greatly to the creation of Serbian Vojvodina,<br />despite all the hardships the Serbian nation was<br />facing in the region of Southern Hungary.<br />For the purpose of this study various<br />existing literature has been used, both published<br />and not published, but predominantly archival<br />materials in connection with the Revolution of<br />1848 and 1849, and regarding the activities of<br />Djordje Stratimirović in it. Other sources<br />included the memories of his contemporaries,<br />and especially those of Djordje Stratimirović;<br />Serbian and foreign periodicals; archival<br />sources, predominantly German, Serbian and<br />Hungarian. The paper is organized and based on<br />a thematic-chronological principle, with the<br />assessment of the relationship between Djordje<br />Stratimirović with Patriarch Rajačić and Stevan&nbsp;Knićanin.</p>

This dissertation examines the architecture of the French, American, and Haitian revolutions as well as the French 1848 Revolution and the Paris Commune. The traditional historiography of neoclassical and Beaux-Arts architecture considers it as coextensive with the establishment of the nation-state, culminating in the institution building of the French Second Empire and postbellum United States under the banner of liberal nationalism. By examining moments of insurrection against the state and spaces outside of the conventional construal of the nation, I complicate this interpretation by highlighting its slippages and crises. My hypothesis is that democracy, as a form of social and political life, is intrinsically anarchic and paradigmatically revolutionary, and that architecture cultivates the aims and paradoxes of revolution. Revolutionary conditions, I argue, render this radical capacity of architecture salient, showing the ultimate incommensurability between architecture and the regimes that determine and delimit it.

Zugl.: Frankfurt (Main), Universiẗat, Diss., 2008.

Thesis--Bonn. / Vita. Includes bibliographical references (p. [88]-94).

The thesis is focused on the history of human rights, and their evolution since the time of ancient Greece and Rome to the Universal Declaration of Human Rights of 1948. The aim of the work is to make reader acknowledged with major events which influenced the development of human rights. Described are the thoughts of philosophers and significant events that changed the course of development of human rights. There is depicted a situation in ancient Rome and Greece, the period of development of the Christian faith and the Middle Ages and significant modern milestones including French revolution and the emergence of Declaration of Human rights, the reign of Maria Theresa and her son Joseph II. who made o lots of reforms, or revolution of 1848 and finally the emergence of Universal Declaration of Human Rights of 1948.

Notre travail a comme objectif d’étudier la fonction de la Nouvelle gazette rhénane pendant la révolution de 1848 en Allemagne. A partir d’un corpus constitué des numéros du journal, y compris les éditions spéciales et les suppléments, notre étude analyse la conception du journal voulue par ses fondateurs, sa réalisation journalistique ainsi que l’évolution de sa ligne politique. Comme outil d’analyse nous nous appuyons sur la notion de l’espace public, notamment de l’espace public bourgeois, conçue par Jürgen Habermas en 1961, mais aussi sur les notions d’un espace public plébéien et d’un espace public prolétarien que la recherche a développées entre-temps. Après avoir étudié l’état de l’espace public en Allemagne, l’évolution du mouvement ouvrier avant et au début de la révolution et les prémices de la Nouvelle gazette rhénane, nous développons l’hypothèse que le journal fut un projet indépendant, explicitement conçu pour l’espace public bourgeois, en parallèle avec le projet de la Ligue des communistes qui, elle, a été créée à l’attention du mouvement ouvrier et pour l’espace public prolétarien naissant. La conception de la Nouvelle gazette rhénane puise ses sources dans les analyses de ses fondateurs, notamment de son rédacteur en chef Karl Marx, notamment en ce qui concerne la situation en Allemagne et en Europe. Suivant ces analyses, le journal a l’exigence de peser sur le cours de la révolution. L’idée de départ est de faire pression sur les parties progressistes de la bourgeoisie. En conséquence sa stratégie est de s’insérer dans le mouvement démocrate afin de pousser les démocrates vers une politique de confrontation avec la monarchie absolue. En s’adaptant au début de son existence aux critères de l’espace public bourgeois, la Nouvelle gazette rhénane correspond aux critères d’excellence de son époque : son travail rédactionnel, son organisation, sa production matérielle et sa distribution sont à la pointe du journalisme politique. Notre étude statistique des articles concernant l’Allemagne et l’étranger montre qu’il s’agit d’un journal prussien qui bénéficie d’un réseau dense de correspondants dans les régions et les Etats d’Allemagne ainsi qu’en Europe. Un accent particulier est porté sur les informations venant des pays européens. Ce fait s’explique par la conception européenne que le journal a de la révolution de 1848.La particularité du journal est à notre sens qu’il a accompagné toutes les modifications de l’espace public pendant la révolution. Sa politique se caractérise par la défense de la révolution et en premier lieu la défense de la liberté de la presse. Confronté à un morcellement et une destruction partielle de l’espace public bourgeois, sa ligne politique évolue d’une critique de la politique des parlements de Francfort et de Berlin vers une ligne de plus en plus insurrectionnelle. Notamment pendant les crises de septembre et de novembre, son influence sur les démocrates est notable sans qu’elle puisse s’imposer entièrement. En réaction à un bilan négatif de la politique du mouvement démocrate, ses rédacteurs quittent leurs fonctions dirigeantes au sein du mouvement au printemps 1849 pour intégrer la fraternité ouvrière (Allgemeine Deutsche Arbeiterverbrüderung) de Leipzig. Cette décision correspond à une orientation vers l’espace public prolétarien ; le processus de cette réorientation est cependant interrompu par la fin de la révolution et ne pourra pas se concrétiser. / Our work has the objective of studying the function of die Neue Rheinische Zeitung during the German revolution in 1848. Our work is based on a corpus that consists of all the numbers of the journal that comprise of special editions and supplements. Our study analyses the conception of the newspaper as imagined by its founders, its journalistic creation as well as the evolution of its political direction. The basis of our analysis is the notion of public sphere, notably the bourgeois public sphere conceived by Jürgen Habermas in 1961 but also the notions of the plebeian public sphere and the proletarian public sphere. These notions had been developped by the research in the meantime.After having studied the situation of the public sphere in Germany and the evolution of the labour movement that already existed at the start of the revolution and the beginnings of die Neue Rheinische Zeitung, we developped the hypothesis that the journal was an independent project conceived for the bourgeois public sphere in parallel with the project of the Communist League, which was created for the attention of the labour movement and the emerging proletarian public sphere. The conception of the Neue Rheinische Zeitung takes its inspiration from his founders, namely chief contributor Karl Marx and his analyses about the situation in Germany and in Europe. According to his analysis, the newspaper had an impact on the course of the revolution. The first idea behind it is to put the progressive parties under pressure. Consequently, his strategy is to enter the democratic movement in order to push its members towards a political confrontation with the monarchy. At the start of its existence, it adapted itself to the criteria of the bourgeois public sphere and therefore matched the criteria and the political standards of journalism at that time in terms of writing skills, organization, production and distribution. Our statistics of the articles dealing with Germany and other foreign countries show that it is about a Prussian newspaper, which benefited from a wide network of correspondents in the regions and states in Germany as well as Europe. Information coming from European countries is extremely important, certainly because of the European conception which the journal developed of the revolution in 1848. A particular feature of the journal is that it followed all the changes of the public sphere during the revolution. Its politics was characterized by the defence of the revolution ad in the first instance of the Freedom of the Press. Confronted by a splitting up and a partial destruction of the bourgeois public sphere, the political movement started moving from a critic of the Parliaments in Frankfurt and Berlin into a more and more insurrectional direction against the government. During the crises of September and November 1848, its influence on the democrats is notable without being completely imposing. In reaction to the negative results of the democratic political movement, the contributors started quitting the leadership in Rhineland in spring 1849 to integrate die Allgemeine Deutsche Arbeiterverbrüderung of Leipzig. The decision corresponded to a changing direction towards the proletarian public sphere whose progress had been interrupted by the end of the revolution and could not be realized.

La loi du 19 juin 1851 qui étatise la police de Lyon marque une rupture majeure dans l’histoire du maintien de l’ordre en France. Depuis la Révolution française, les maires ont en effet été chargés de la police dans toutes les communes françaises, Paris exceptée. À partir de 1851, Lyon fait donc figure d’exception. Parce qu’elle s’est signalée par ses colères récurrentes depuis la fin du XVIIIe siècle, qu’elle est considérée comme la capitale du sud-est de la France et que sa population apparaît unanimement comme rétive à toute forme de domination, elle passe pour une cité rebelle. Dans le contexte d’un « Printemps des peuples » marqué par les soulèvements réguliers des partisans de la République démocratique et sociale, en juin 1848 puis en juin 1849, Lyon devient aux yeux des autorités, le quartier général de tous ceux qui veulent renverser l’ordre social en France voire en Europe. Or, durant cette période, la police lyonnaise donne chaque jour les preuves d’une défaillance complète face à la criminalité et à la délinquance, malgré une réorganisation générale tentée à l’automne 1848. En réaction, le pouvoir parisien place progressivement Lyon « hors du droit commun ». La ville et ses faubourgs sont d’abord privés de leurs gardes nationales en juillet 1848, lesquelles ne seront jamais réorganisées, à la différence des autres municipalités, car elles sont perçues, entre Rhône et Saône, comme peu sûres, faibles face à l’émeute et promptes à se retourner contre l’armée et la police. Le 15 juin 1849, une nouvelle insurrection éclate à Lyon. Réprimée par l’armée, elle enclenche la réforme générale de l’organisation administrative et policière de la ville et des faubourgs. Dans l’immédiat, Lyon et les cinq départements de la 6e division militaire sont placés et maintenus en état de siège. Tentée une première fois à l’automne 1849, la réforme aboutit avec la loi du 19 juin 1851. Désormais, Lyon jouit d’une police étatisée, aux mains d’un préfet du Rhône devenu préfet de police, agissant dans une nouvelle entité administrative, l’agglomération lyonnaise, qui regroupe une douzaine de communes et faubourgs. Le décret du 24 mars 1852 fait aboutir cette réforme, en supprimant le maire et en attribuant ses fonctions au préfet, en annexant les communes suburbaines et en divisant la ville en cinq arrondissements. Sur le plan policier, les services sont réorganisés jusqu’en 1854, sur la base des modèles parisien, londonien et genevois. La police d’État lyonnaise traverse le Second Empire et devient le modèle à partir duquel les polices des préfectures de plus de 40 000 habitants sont étatisées en 1855. Cette pérennité de la police d’État ne doit pourtant pas dissimuler une contestation permanente de son existence au cours des années 1860, au Corps législatif puis au Conseil général du Rhône. Les élus républicains demandent en effet la restitution à Lyon d’une municipalité élue, prélude au retour de la ville dans le « droit commun » sur le plan policier. Progressivement, la surveillance politique de l’agglomération s’avère difficile à assurer et les effectifs policiers apparaissent insuffisants. C’est néanmoins la défaite de Sedan qui aura raison de la police d’État. La République proclamée, la municipalité lyonnaise tout juste recomposée reprend immédiatement la direction du maintien de l’ordre le 4 septembre 1870 / The law of 19th June 1851 which establishes state control over the police of Lyon marks a major break in the history of urban policing in France. Since the French Revolution, mayors were in charged of the police in all the French municipalities, Paris excepted. From 1851, Lyon thus became an exception. Because it differenced itself by its recurring revolts since the end of the XVIIIth century, because it is considered as the capital of the southeast-part of France and because its population appeared unanimously as refusing any kind of domination, it was considered as a rebel city. During the "people’s spring" marked by the regular uprisings of the partisans of the democratic and social Republic, in June, 1848 then in June, 1849, Lyon became for the authorities, the headquarters of all those who wanted to turn upside down social order in France and even in Europe. Yet, during this period, the police of Lyon gave daily proofs of a total failure to fight criminality, in spite of a general reorganization tempted in autumn 1848.In reaction, the Parisian power gradually put Lyon "outside the common law". The city and its suburbs were firstly deprived of their national guards in July 1848, unlike the other municipalities, because its guards were perceived, between the Rhône and the Saône, as weak in front of riots and quick to turn around against the army and the police. On June 15th 1849, a new uprising burst in Lyon. Repressed by the army, it engaged the general reform of the administrative and police organization of the city and the suburbs. Lyon and the five departments of the 6th military division had immediately been are placed and maintained under state of siege. Firstly tried in autumn 1849, the reform succeeded with the law of 19th June 1851. From then on, Lyon had a state-controlled police, in the hands of the prefect of the Rhône who became a prefect of police, acting in a new administrative entity, the Lyon agglomeration, which included a dozen municipalities and suburbs. The decree of March 24th, 1852 made this reform succeed, by suppressing the mayor and by attributing its functions to the prefect, by annexing the suburban municipalities and by dividing the city into five districts. On the police plan, services were reorganized until 1854, on the basis of the models of Paris, London and Geneva.The State police of Lyon crossed the Second Empire and became the model from which the polices of the prefectures of more than 40 000 inhabitants passed under state control in 1855. Nevertheless, the State police is contested during the 1860s, in the Legislative Corps and the General Council of the Rhône. The republican asked for the restoration of an elected municipality in Lyon, seen as the first step of the return of the city in the police "common law". Gradually, political surveillance of the urban space became increasingly difficult, and the police staff seemed insufficient. Nevertheless, it was the defeat of Sedan that would mark the end of the State police. Once the Republic had been proclaimed, the municipality of Lyon just recomposed took back immediately the direction of the police on September 4th, 1870.

Mgr Dupanloup est l’une des figures de proue du catholicisme libéral en France au XIXe siècle. À partir de la correspondance privée du prêtre de Savoie, il s’agit de mettre en exergue les réseaux mis en place et structurés par le prêtre de Savoie pour défendre les intérêts de l’Église catholique dans un contexte de tensions révolutionnaires. Ainsi sous la Seconde République, de 1848 à 1851, Dupanloup et ses réseaux se concentrent particulièrement sur la lutte pour la liberté de l’enseignement et à partir de 1849 sur la lutte pour le vote du projet de loi Falloux, un projet de loi visant à réorganiser entièrement l’instruction publique et privée. Autour de Dupanloup s’agrège tout un ensemble de partis, de réseaux et de personnalités d’origines diverses, laïcs et ecclésiastiques, religieux et politiques qu’on a pu réunir sous l’appellation de « parti Dupanloup ». Ce « parti » repose avant tout sur le « duo » Dupanloup-Montalembert, devenu « trio » dès lors qu’Alfred de Falloux est devenu ministre avec comme objectif prioritaire d’obtenir la liberté de l’enseignement secondaire et de soutenir l’autorité temporelle du pape. Des stratégies apparaissent dans la correspondance et les écrits privés de Dupanloup qui constituent les coulisses de l’action publique du prêtre pédagogue. Ces échanges épistolaires forment un maillage resserré entre des individus partageant plus ou moins les mêmes convictions et objectifs et visant à incliner le processus révolutionnaire en leur faveur. C’est dans l’espace privé de la correspondance que Dupanloup construit déjà son action publique. Étudier les réseaux et le combats du parti de Dupanloup sous la Seconde République permet de revenir plus précisément sur un pan de l’histoire assez méconnu. Les conflits qui agitent la vie politique, sociale et religieuse de la Seconde République sont, en effet, révélateurs du bouillonnement idéologique, politique, social et religieux du milieu du XIXe siècle. Il cristallise des débats publics qui animent encore l’Europe du XXIe siècle, notamment sur la question de la laïcité ou de la sécularisation de la société. L’évolution de la pensée de Dupanloup durant cette période révèle les tensions et dissensions qui agitent les catholiques libéraux dans leur rapport entre eux-mêmes, mais aussi dans leur relation avec le clergé et avec la société.Il semble ainsi pertinent de comprendre comment un groupe de catholiques conservateurs, lui-même en minorité au sein du mouvement catholique libéral, est parvenu à se hisser au sommet d’institutions républicaines alors que de 1848 à 1851 les journées révolutionnaires se multiplient et se radicalisent. Peut-on conclure à une victoire du « parti Dupanloup » ? La Révolution sociale avortée dès juin 1848 s’est-elle mue en Contre-Révolution ou bien paradoxalement en Révolution catholique ? / Bishop Dupanloup was one of the leading figures of the liberal Catholicism in France in the 19th century. From the private correspondence of the priest of Savoy, the objective is to highlight the networks which were set up and structured by the priest of Savoy to defend the interests of the Catholic Church in a context of revolutionary tensions.Under the Second Republic, from 1848 to 1851, Dupanloup and his networks particularly focused on the struggle for freedom of education and from 1849 on the struggle for the vote of the Falloux bill, a bill aimed to completely reorganize public and private education. Around Dupanloup an ensemble aggregated, made of parties, networks and personalities of various origins, lay and ecclesiastical, religious and political, who were known as the "Dupanloup party". This "party" relied above all on the "duo" Dupanloup-Montalembert, who turned into a "trio" when Alfred de Falloux became minister of public education and worship with the primary objective of obtaining the freedom for the Secondary education and to support the temporal authority of the pope. Strategies appear in the correspondence and private writings of Dupanloup that form the backdrop of the public action of the pedagogical priest. These epistolary exchanges form a tight grid between individuals sharing more or less the same convictions and objectives and aiming to tilt the revolutionary process in their favor. It is in the private space of correspondence that Dupanloup already built his public action. Studying the networks and the battles of the party of Dupanloup under the Second Republic makes it possible to go back more precisely to a part of history which is quite unknown. The conflicts which agitated the political, social and religious life of the Second Republic were indeed revealing of the ideological, political, social and religious bubbling turmoil of the mid-nineteenth century. It crystallized public debates that still animated the Europe of the 21st century, notably on the question of secularism or the secularization of society. The evolution of Dupanloup's thinking during this period reveals the tensions and dissensions which agitated liberal Catholics themselves but also their relationship with the clergy and with society.It seems relevant to understand how a group of conservative Catholics, a minority itself within the liberal Catholic movement, managed to rise to the top of republican institutions, whereas from 1848 to 1851 revolutionary days multiplied and radicalized. Can we conclude with a victory of the "Dupanloup party"? Was the Social Revolution which aborted in June 1848 a Counter-Revolution or paradoxically a Catholic Revolution ?