Žmogui pasirinkusiam policininko profesiją visuomenė kelia labai aukštus reikalavimus. Jis bet kokioje situacijoje turi elgtis ir veikti kompetentingai, pavojaus akivaizdoje neprarasti savitvardos ir nepaisant kilusios grėsmės savo ar kito asmens gyvybei ar sveikatai, stoti į kovą su nusikaltėliu. Policininkas negali pasirinkti priešininko (-ų), kaip negali vengti ir atsakomybės bei kovos su nusikaltėliu. Augalotas ar mažas, fiziškai stipresnis ar silpnas, jaunesnis ar vyresnis, vyras ar moteris, vienas nusikaltėlis ar visa gauja – jis privalo atlikti pareigą, apginti skriaudžiamą žmogų, apsiginti pats. Policijos darbuotojams daug dažniau nei kitų profesijų atstovams tenka susidurti su linkusiais nusikalsti visuomenės sluoksniais, neretai jie patys patiria smurtą. Pastarųjų dienų kriminogeninė padėtis Lietuvoje, kuomet nusikaltimai tampa vis įžūlesni, o teisės pažeidėjai ir nusikaltėliai vis labiau linkę į smurtą ir agresiją, liudija būtinybę atsakingai ugdyti policininkų profesinę kompetenciją, nuolat tobulinti pareigūnų profesinį - specialų fizinį, kovinį bei taktinį pasirengimą, formuoti techniškai teisingus ir veiksmingus įgūdžius. Tik tvirti ir stabilūs bendrieji profesiniai gebėjimai ir įgūdžiai gali padėti policijos pareigūnui apsaugoti save patį, kitą asmenį ar patikėtą turtą, todėl Lietuvos policijos pareigūnų kvalifikacijos tobulinimas turi būti nuolatinis ir nesibaigiantis procesas. Tik išsilavinę ir profesionalūs pareigūnai savo tarnybinėje veikloje gebės... [toliau žr. visą tekstą] / For the person, who has chosen a policeman craftsociety enhance very high requirements. He might act adequate in any situation, do not loose self-control at the dangerous situation, and desite the danger to his or other person‘s health or life stand forfight withthe offender. When officer has to use force for to protect other people, himself or societies legitimate interests andproperty, he experiences a huge stress and fear. A police officer meets the lowest societies ordersmore often than people with different professions, and frequenly they are involved in acts of violence. Recent criminologycal situation in Lithuania, when crimes become more insolen, and law offenders and criminals are moresubjected to violence and aggression, proclaimsthe necessity to responcibly cultivate policemen‘s professional competence, to improve officers professional – special physical,combatant and tactical readiness all the time, to form technicaly correct and efficient skills. Policeman can not choose enemy, same as he can not avoid responsibility or fight with a criminal. Tall or short, physicaly strong or weak, old or young, man or woman, one criminal or whole gang – he mus do his duty, to protect put-upon person and to protect himself. Only strong and stable professional skills can help a policeman to protect himself, other person or property. Policemen motivation to develop profellional skills and attitude to available.

Bakalauro darbo tema yra aktuali, nes geras policijos pareigūnų fizinio pasirengimo lygis yra profesinės veiklos sėkmės garantas, sąlyga, nulemianti jų darbo kokybę sprendžiant pagrindinius veiklos uždavinius, atliekant tiesiogines funkcijas. Policijos pareigūnų šaudybos, fizinės prievartos veiksmų ir bendro fizinio parengimo mokymas, vertinimas, reglamentuotas LR Seimo priimtuose įstatymuose, policijos generalinio komisaro ir teritorinių policijos įstaigų viršininkų išleistuose įsakymuose, bei Lietuvos policijos mokyklos specialistų išleistose rekomendacijose. / The topic of the Bachelor's thesis is relevant because the good physical fitness level of police officers ensures the success in professional career and is the condition determining the quality of their work in solving key tasks, and performing direct functions. The training and assessment of musketry, physical acts of violence and general physical preparation of police officers regulated in the documents passed by the Seimas of the Republic of Lithuania, orders issued by the Police Commissioner General and heads of local police offices and the recommendations for specialists of the Lithuanian police schools. Exercise of shooting and physical acts of violence are regularly carried out according to these documents, and the general physical preparation, training of physical characteristics is the individual responsibility of officials.

The final Magister's work seeks to unfold problems of developing and implementing preventive programmes of the police. Statements of the work are based upon developing and implementing preventive programmes of the Klaipeda Chief Police Commissariat.

Darbe teoriniu ir praktiniu aspektais nagrinėjamos policijos personalo kaitos ir valdymo problemos. Darbą sudaro trys skyriai. Pirmajame skyriuje nagrinėjami teoriniai policijos personalo kaitos problemos aspektai, skyriuje atlikta analizė apibendrinama sudarant policijos personalo kaitos vertinimo teorinį modelį. Antrajame darbe skyriuje pateikiama policijos personalo kaitos problemos tyrimo metodologija. Trečiojoje darbo dalyje atliekama teisės aktų, statistinė analizė, nagrinėjant Lietuvos policijos reformavimo eigą, personalo valdymo ypatumus, policijos personalo tekamumo duomenis. Skyriuje analizuojami atliktos Lietuvos policijos pareigūnų anketinės apklausos rezultatai, pateikiami siūlymai, kaip galima spręsti Lietuvos policijos personalo kaitos problemas. Magistro baigiamajame darbe formuluojama problema – kokiais policijos personalo valdymo sprendimais gali būti mažinama policijos personalo kaita. Darbo objektas –policijos personalo kaita. Darbo tikslas – ištirti Lietuvos policijos personalo kaitos reformų laikotarpiu problemą. Formuluojami darbo uždaviniai: Išanalizuoti teorinius policijos personalo kaitos problemos aspektus; Pateikti policijos personalo kaitos vertinimo teorinį modelį; Išnagrinėti Lietuvos policijos reformavimo ir valdymo aspektus; Atlikti Lietuvos policijos personalo kaitos ir personalo valdymo problemų tyrimą; Pateikti Lietuvos policijos personalo kaitos problemų sprendimo galimybes reformų kontekste. Magistro baigiamajame darbe naudoti... [toliau žr. visą tekstą] / Masters degree final contains theoretical and practical analysis of problem of the flow of Lithuania‘s police personnel and problems of personnel management. The Masters degree final contains three parts. In the first part the theoretical analysis of police personnel flow problem was made. In the second part the methodology of the research of police personnel flow and personnel management problem was presented. In the third part the results of the empirical research police personnel flow in Lithuania and problems of personnel management in police were analyzed, the solutions were presented. Masters degree final contains theoretical and practical analysis of problem of the flow of Lithuania‘s police personnel and problems of personnel management. The object of the master’s degree finals is the police personnel flow. The goal of master’s degree finals is to research the problem of police personnel flow in the period of reforms. The objects of master’s degree finals: to analyze theoretical aspects of police personnel flow; To present a theoretical model of police personnel flow analysis; To analyze the aspects of Lithuania‘s police reform and police personnel managements; To research the Lithuania‘s police personnel flow problem; To propose solutions for Lithuania‘s police personnel flow problem possibilities. The methods of master‘s degree finals: analysis of scientific literature; law analysis, questionnaire research, mathematical-statistical analysis, correlation analysis... [to full text]

This thesis tries to define and analyze the conception of lawfulness protection and basing oneself on law, the conception of social efficiency of law and the influence of these categories over the police. It tries to define the conception of the police activity. The activity of police as a State institution in the field of lawfulness protection is analyzed. The conclusion is drawn in the thesis that the police activity is its social activities the main point of which is to ensure the public security and public order by basing oneself on law and protect rights and freedoms of society members against dangerous encroachments. From the point of view of the social efficiency of law, the police activity must serve the social purpose of law in order not to sap the faith of society members in the main social values. Police is one of three principal State institutions carrying out the lawfulness protection the activity of which is regulated by the democratic State by corresponding legal acts the application of which is controlled. At the same time, it is a social organization empowered to apply the measures of extortion to a person who has committed the infringement of law. It is the part of society influenced by it and accountable to it. Therefore, the society demands that the police should base itself in its activity solely on law and protect successfully the lawfulness by realizing its functions. In order to realize tasks given to it by the society, each police institution must... [to full text]

<p>Држава данас није више једини пружалац услуга безбедности, те због тога све већу улогу и значај добија приватни сектор безбедности. До ове појаве су, пре свега, довели преоптерећеност националних буџета, као и одређене тешкоће са којима су се суочавали органи унутрашње безбедности, који су били неспремни да адекватно одговоре на неке нове и савремене безбедносне проблеме. То је, између осталог, довело и до тзв. појаве ,,приватизације&ldquo; послова безбедности, којима су се полако сужавали послови полиције, а паралелно са тим ширили послови али и одговорност приватног обезбеђења.</p><p>Дугу традицију модела односа у виду сарадње и партнерства између полиције и приватног обезбеђења налазимо пре свега у Сједињеним Америчким Државама, Канади и Великој Британији, али исто тако и у поједним земљама Европске уније. Потреба за успостављањем ближих веза и подизања сарадње на још виши ниво посебно је интензивирана након катастрофалних последица терористичког напада 11. септембра 2001. године у Сједињеним Америчким Државама. Тероризам, али и остали савремени безбедносни проблеми с краја 20. и почетка 21. века дале су додатни импулс даљем приближавању полиције и агенција за приватно обезбеђење.</p><p>Односи између полиције и приватног обезбеђења су нужно условљени њиховим статусом, улогом и функцијом. Заштита личне и имовинске безбедности грађана представља основ за заједничко деловање, а јавно-приватно партнерство парадигму којом би се капацитети оба сектора искористили на најбољи могући начин. Предуслов за заједничко деловање ће свакако бити правна регулатива и опште усвојени стандарди који ће уважити интересе оба сектора. Наведено ће представљати гарант квалитета услуга које пружају лиценциране агенције за приватно обезбеђење. Различите историјске, друштвене, политичке, економске, безбедносне и правне околности у одређеним државама условиле су различите моделе сарадње и партнерства полиције и приватног обезбеђења.</p><p>Оно што је заједничко свим државам јесте да се под јавно-приватним партнерством подразумева постојање кооперативног споразума између јавних (локалних, регионалних или државних) и приватних актера који се удружују (размена људских и материјалних ресурса) како би остварили заједничке интересе и циљеве, при чему постоји договорен степен равноправности актера и јасна расподела надлежности и одговорности. Схваћен на овај начин, модел партнерства представља и продубљенији вид сарадње између полиције и приватног обезбеђења који покушава да ,,помири&ldquo; стално присутне и спорадичне антагонистичке ставове који међу њима постоје.</p><p>Што се тиче стања односа полиције и приватног обезбеђења у Републици Србији, можемо рећи да упркос реформским променама у систему националне безбедности извршеним након 2000. године, још увек не можемо говорити о постојању партнерских односа. Томе у прилог говоре и даље присутни проблеми који отежавају остваривање јавно-приватног партнерства. Да би се партнерство остварило, приватно обезбеђење ће нужно морати да се интегрише у систем националне безбедности. То нажалост још увек није учињено. Само правно уређена, планска, организована и перманентна сарадња ова два сектора биће у функцији остваривања оптималног стања безбедности у друштву и држави.</p><p>Релативно скоро позитивноправно регулисање приватног обезбеђења требало је, између осталог, да омогући институционализацију и формализацију сарадње са полицијом. Постојећа ,,сарадња&ldquo; је и даље на изразито ниском нивоу и заступљена је највише у областима обезбеђивања јавних скупова и спортских приредби. Доношењем Закона о приватном обезбеђењу 2013. године, Закона о полицији 2016. године као и других системских закона који уређују области деловања полиције и приватно обезбеђења, нису створене претпоставке које би омогућиле даље приближавање два сектора, њихову сарадњу и на крају партнерство.</p><p>Рад је структурисан у шест целина. У оквиру прве три целине осврнули смо се на општетеоријска питања везанa за безбедност, националну безбедност, систем националне безбедности, јавну и приватну безбедност. У четвртом делу смо анализирила искуства појединих развијених земља у погледу модела партнерства, са циљем идентификовања позитивних и негативних аспеката тог односа. У петом делу смо се осврнули на историјски развој приватне безбедности у нашој земљи и њену повезаност са полицијом до данас. Такође, анализирали смо и постојећи позитивно правни оквир организације и деловања полиције и приватног обезбеђења као и јавно-приватно партнерства. Након тога смо, уважавајући искуства развијених земаља, идентификовали области сарадње у којим је могуће остварити партнерске односе полиције и приватног обезбеђења у Републици Србији. Такође, извршили смо класификацију облика сарадње, као и идентификовање проблема који отежавају сарадњу и партнерство.</p><p>Шести и последњи део рада је посвећен спроведеном емпиријском истраживању које је за циљ имало утврђивање актуелног стања у области приватног обезбеђења, у смислу ставова о њиховом односу са полицијом, односно утврђивање области сарадње и партнерства полиције и приватног обезбеђења, као и проблема који отежавају ту сарадњу. У циљу утврђивања личних ставова и мишљења службеника обезбеђења и одређених припадника полиције, примењене су две технике у оквиру метода испитивања &ndash; анкета и интервју. На крају, у закључку смо се посебно осврнули на кључне резулатате спроведеног истраживања.</p> / <p>Država danas nije više jedini pružalac usluga bezbednosti, te zbog toga sve veću ulogu i značaj dobija privatni sektor bezbednosti. Do ove pojave su, pre svega, doveli preopterećenost nacionalnih budžeta, kao i određene teškoće sa kojima su se suočavali organi unutrašnje bezbednosti, koji su bili nespremni da adekvatno odgovore na neke nove i savremene bezbednosne probleme. To je, između ostalog, dovelo i do tzv. pojave ,,privatizacije&ldquo; poslova bezbednosti, kojima su se polako sužavali poslovi policije, a paralelno sa tim širili poslovi ali i odgovornost privatnog obezbeđenja.</p><p>Dugu tradiciju modela odnosa u vidu saradnje i partnerstva između policije i privatnog obezbeđenja nalazimo pre svega u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Velikoj Britaniji, ali isto tako i u pojednim zemljama Evropske unije. Potreba za uspostavljanjem bližih veza i podizanja saradnje na još viši nivo posebno je intenzivirana nakon katastrofalnih posledica terorističkog napada 11. septembra 2001. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Terorizam, ali i ostali savremeni bezbednosni problemi s kraja 20. i početka 21. veka dale su dodatni impuls daljem približavanju policije i agencija za privatno obezbeđenje.</p><p>Odnosi između policije i privatnog obezbeđenja su nužno uslovljeni njihovim statusom, ulogom i funkcijom. Zaštita lične i imovinske bezbednosti građana predstavlja osnov za zajedničko delovanje, a javno-privatno partnerstvo paradigmu kojom bi se kapaciteti oba sektora iskoristili na najbolji mogući način. Preduslov za zajedničko delovanje će svakako biti pravna regulativa i opšte usvojeni standardi koji će uvažiti interese oba sektora. Navedeno će predstavljati garant kvaliteta usluga koje pružaju licencirane agencije za privatno obezbeđenje. Različite istorijske, društvene, političke, ekonomske, bezbednosne i pravne okolnosti u određenim državama uslovile su različite modele saradnje i partnerstva policije i privatnog obezbeđenja.</p><p>Ono što je zajedničko svim državam jeste da se pod javno-privatnim partnerstvom podrazumeva postojanje kooperativnog sporazuma između javnih (lokalnih, regionalnih ili državnih) i privatnih aktera koji se udružuju (razmena ljudskih i materijalnih resursa) kako bi ostvarili zajedničke interese i ciljeve, pri čemu postoji dogovoren stepen ravnopravnosti aktera i jasna raspodela nadležnosti i odgovornosti. Shvaćen na ovaj način, model partnerstva predstavlja i produbljeniji vid saradnje između policije i privatnog obezbeđenja koji pokušava da ,,pomiri&ldquo; stalno prisutne i sporadične antagonističke stavove koji među njima postoje.</p><p>Što se tiče stanja odnosa policije i privatnog obezbeđenja u Republici Srbiji, možemo reći da uprkos reformskim promenama u sistemu nacionalne bezbednosti izvršenim nakon 2000. godine, još uvek ne možemo govoriti o postojanju partnerskih odnosa. Tome u prilog govore i dalje prisutni problemi koji otežavaju ostvarivanje javno-privatnog partnerstva. Da bi se partnerstvo ostvarilo, privatno obezbeđenje će nužno morati da se integriše u sistem nacionalne bezbednosti. To nažalost još uvek nije učinjeno. Samo pravno uređena, planska, organizovana i permanentna saradnja ova dva sektora biće u funkciji ostvarivanja optimalnog stanja bezbednosti u društvu i državi.</p><p>Relativno skoro pozitivnopravno regulisanje privatnog obezbeđenja trebalo je, između ostalog, da omogući institucionalizaciju i formalizaciju saradnje sa policijom. Postojeća ,,saradnja&ldquo; je i dalje na izrazito niskom nivou i zastupljena je najviše u oblastima obezbeđivanja javnih skupova i sportskih priredbi. Donošenjem Zakona o privatnom obezbeđenju 2013. godine, Zakona o policiji 2016. godine kao i drugih sistemskih zakona koji uređuju oblasti delovanja policije i privatno obezbeđenja, nisu stvorene pretpostavke koje bi omogućile dalje približavanje dva sektora, njihovu saradnju i na kraju partnerstvo.</p><p>Rad je strukturisan u šest celina. U okviru prve tri celine osvrnuli smo se na opšteteorijska pitanja vezana za bezbednost, nacionalnu bezbednost, sistem nacionalne bezbednosti, javnu i privatnu bezbednost. U četvrtom delu smo analizirila iskustva pojedinih razvijenih zemlja u pogledu modela partnerstva, sa ciljem identifikovanja pozitivnih i negativnih aspekata tog odnosa. U petom delu smo se osvrnuli na istorijski razvoj privatne bezbednosti u našoj zemlji i njenu povezanost sa policijom do danas. Takođe, analizirali smo i postojeći pozitivno pravni okvir organizacije i delovanja policije i privatnog obezbeđenja kao i javno-privatno partnerstva. Nakon toga smo, uvažavajući iskustva razvijenih zemalja, identifikovali oblasti saradnje u kojim je moguće ostvariti partnerske odnose policije i privatnog obezbeđenja u Republici Srbiji. Takođe, izvršili smo klasifikaciju oblika saradnje, kao i identifikovanje problema koji otežavaju saradnju i partnerstvo.</p><p>Šesti i poslednji deo rada je posvećen sprovedenom empirijskom istraživanju koje je za cilj imalo utvrđivanje aktuelnog stanja u oblasti privatnog obezbeđenja, u smislu stavova o njihovom odnosu sa policijom, odnosno utvrđivanje oblasti saradnje i partnerstva policije i privatnog obezbeđenja, kao i problema koji otežavaju tu saradnju. U cilju utvrđivanja ličnih stavova i mišljenja službenika obezbeđenja i određenih pripadnika policije, primenjene su dve tehnike u okviru metoda ispitivanja &ndash; anketa i intervju. Na kraju, u zaključku smo se posebno osvrnuli na ključne rezulatate sprovedenog istraživanja.</p> / <p>The state is no longer the only provider of security services, and because of this, the private security sector is gaining an increasing role and importance. This phenomenon, above all, is led by the overload of national budgets, as well as certain difficulties faced by internal security authorities, who were unwilling to adequately respond to some new and contemporary security issues. This, among other things, has led to the so-called occurrence of &quot;privatization&quot; of security operations, which were slowly narrowing down the work of the police, and in parallel, expanded the tasks as well as the responsibilities of the private security sector.<br />A long tradition of modeling relationships in the form of cooperation and partnership between the police and private security sector is found primarily in the United States, Canada and the United Kingdom, but also in some European Union countries. The need for establishing closer ties and raising the cooperation to an even higher level was particularly intensified following the catastrophic consequences of the September 11, 2001 terrorist attacks in the United States. Terrorism, as well as other contemporary security problems at the end of the 20th and the beginning of the 21st century, gave further impetus to further relationships between the police and private security agencies.<br />Relations between police and the private security sector are necessarily conditioned by their status, role and function. The protection of personal and property safety of citizens is the basis for joint action, and public-private partnership is a paradigm that would use the capacities of both sectors in the best possible way. The precondition for joint action will certainly be legal regulations and generally adopted standards that will respect the interests of both sectors. The above will be a guarantee of the quality of services provided by licensed private security agencies. The different historical, social, political, economic, security and legal circumstances in certain countries have led to different models of cooperation and partnership between the police and private security sector.<br />What is common to all countries is that, under a public-private partnership, it implies the existence of a cooperative agreement between public (local, regional or state) and private actors joining (exchange of human and material resources) in order to achieve common interests and goals, where there is an agreed level of equality of actors and a clear distribution of competencies and responsibilities. Taken in this way, the model of partnership is a more comprehensive form of cooperation between the police and private security, which seeks to &quot;calm&quot; the constantly present and sporadic antagonistic attitudes that exist among them.<br />Regarding the state of relations between the police and private security in the Republic of Serbia, we can say that despite the reform changes in the national security system after 2000, we cannot yet talk about the existence of partnership relations. The problems that make public-private partnerships difficult are still present. In order to achieve partnership, private security will necessarily have to be integrated into the national security system. Unfortunately, this has not yet been done. Only legally regulated, planned, organized and permanent cooperation between these two sectors will be in the function of achieving an optimal state of security in society and the state.<br />Relatively near-positive regulation of private security should, among other things, enable the institutionalization and formalization of the cooperation with the police. Existing &quot;cooperation&quot; is still at a very low level and is most represented in the areas of securing public events and sports events. With the adoption of the Law on Private Security in 2013, the Law on Police in 2016, as well as other systemic laws regulating the fields of police and private security, no preconditions were established that would allow for further approximation of the two sectors, their cooperation and ultimately partnership.<br />The work is structured into six partitions. Within the first three, we looked at general-level issues related to security, national security, the national security system, public and private security. In the fourth part, we analyzed the experiences of some developed countries regarding the partnership model, with the aim of identifying the positive and negative aspects of this relationship. In the fifth part, we looked at the historical development of private security in our country and its connection with the police to this day. We also analyzed the existing positive legal framework for organization and operation of the police and the private security sector as well as public-private partnerships. After that, taking into account the experiences of the developed countries, we identified the areas of cooperation in which it is possible to achieve partnership relations between the police and the private security sector in the Republic of Serbia. We also performed a classification of forms of cooperation, as well as identification of problems that make cooperation and partnership difficult.<br />The sixth and final part of the paper is dedicated to the conducted empirical research aimed at determining the current situation in the field of private security, in terms of attitudes about their relationship with the police, that is, determining the field of cooperation and partnership</p>

<p>Предмет истраживања ове дисертације су притужбе грађана против полицијског<br />службеника ако сматра да су му незаконитом или неправилном радњом полицијског<br />службеника повређена права или слободе, односно притужбени поступак који се<br />спроводи у Министарству унутрашњих послова, у циљу утврђивања тачног чињеничног стања и предузимања мера одговорности према полицијском<br />службенику, за кога се утврди да је повредио права и слободе грађана.</p><p>Основни циљ истраживања предметне проблематике је у функцији утврђивања<br />целисходности вођења притужбеног поступка са позиције грађана, који се<br />притужује да су му повређена права или слободе. Други циљ је приказивање значаја<br />улоге коју има контрола рада полиције путем решавања притужби на заштити и<br />остварењу људских права и слобода, као и да се са проблемски орјентисаног аспекта сагледа начин вођења притужбеног поступка и презентују одређене тешкоће и специфичности које отежавају његово спровођење, уз предлагање мера за њихово<br />превазилажење.</p> / <p>Predmet istraživanja ove disertacije su pritužbe građana protiv policijskog<br />službenika ako smatra da su mu nezakonitom ili nepravilnom radnjom policijskog<br />službenika povređena prava ili slobode, odnosno pritužbeni postupak koji se<br />sprovodi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u cilju utvrđivanja tačnog činjeničnog stanja i preduzimanja mera odgovornosti prema policijskom<br />službeniku, za koga se utvrdi da je povredio prava i slobode građana.</p><p>Osnovni cilj istraživanja predmetne problematike je u funkciji utvrđivanja<br />celishodnosti vođenja pritužbenog postupka sa pozicije građana, koji se<br />pritužuje da su mu povređena prava ili slobode. Drugi cilj je prikazivanje značaja<br />uloge koju ima kontrola rada policije putem rešavanja pritužbi na zaštiti i<br />ostvarenju ljudskih prava i sloboda, kao i da se sa problemski orjentisanog aspekta sagleda način vođenja pritužbenog postupka i prezentuju određene teškoće i specifičnosti koje otežavaju njegovo sprovođenje, uz predlaganje mera za njihovo<br />prevazilaženje.</p> / <p>The subject of the research of this thesis are citizens&rsquo; complaints against police officers if they deem that their rights or freedoms have been violated as a result of illegal or irregular work of a police officer, i.e. complaint procedure that is conducted in the Ministry of Interior in order to determine the facts and take measures against the police officer who has violated rights and freedoms of a citizen.</p><p>The main goal of the research of the subject issue is to determine the purpose of conducting the complaint procedure from the position of a citizen, who complaints that his or her rights or freedoms have been violated. The second goal is to show the role that the control of the police work by resolving complaints has in protecting and achieving human rights and freedoms, as well as reviewing, from a problem-solving aspect, the manner of conducting the complaint procedure, and to showcase certain difficulties and characteristics that hinder its implementation,</p>

„Armijos krajovos“ (AK) Vilniaus apygarda buvo pavaldi Lenkijos emigracinei vyriausybei Londone ir AK vyr. štabui Varšuvoje. Jos tikslas buvo atkurti Lenkiją 1939 m. ribose. AK naudojo partizaninio karo taktiką: rengė diversijas, sabotažus, vykdė dezinformaciją ir okupantų įstaigų dezorganizaciją. Šiame darbe pristatoma AK Vilniaus apygardos struktūra ir veikla. Darbo tikslas yra naudojantis archyvine medžiaga pristatyti ir ištirti AK santykius su lietuviais, sovietais ir vokiečiais. Vilniaus krašto specifiškumas nacistinės okupacijos metais buvo toks, kad lietuviai, sovietai ir lenkai laikė jį savo valstybių dalimi. Todėl tautinių santykių atskleidimas yra labai svarbus. AK suprato santykių tarp įvairių tautybių svarbą ir pasitelkusi propagandą bandė patraukti gyventojus į savo pusę. Santykiai tarp lenkų ir vokiečių klostėsi sunkiai. Lenkų karinio pogrindžio judėjimo dalyviai buvo kalinami, sušaudomi. 1944 m. pr. Vokiečiai bandė patraukti AK Vilniaus apygardos vadovybę į savo pusę bendrai kovai su sovietų partizanais, tačiau AK atsisakė bendradarbiavimo. Sudėtingesni santykiai buvo tarp lietuvių ir AK. Lietuviai nacistinės Vokietijos nelaikė tokiu svarbiu priešu kaip Sovietų Sąjungos ir daug lietuvių dirbo vokiečių administracijos įstaigose Lietuvoje bei policijoje. AK juos laikė kolaborantais ir okupantais, todėl su jais kovojo. Didžiausia tarpusavio konflikto apraiška įvyko Glintiškėse ir Dubingiuose. Glintiškėse lietuvių policininkai sušaudė 38 civilius lenkų tautybės... [toliau žr. visą tekstą] / Armia Krajowa’s (AK) Vilnius area was subordinated to Polish Government in exile in London and to AK Armed Forces Staff in Warsaw. It’s main aim was to recover Poland in borders of 1939. AK used a tactic of partisan war: organizing diversions, sabotages, dis- information and organisation of work in occupant’s institutions. This work presents structure and it’s objects of AK’s Vilnius area, with the help of archive resources to present and make out problem of relations between AK and Lithuanians, Soviets and Germans. Vilnius area’s specific situation was that during the Nazi occupation Lithuanians, Soviets as well as Poles considered this region as part of their states. That is why national problems on this territory were very important. AK realized that and with a help of it’s propaganda apparatus tried to attract local national minorities to AK side. Polish and German relations were hard. Members of polish armed resistance movement had been imprisoned, others were killed. In early 1944 German side tried to involve AK to common war with soviet partisans, but AK refused. More complicated relations were between Lithuanians and AK. Lithuanians didn’t consider Nazi Germany as bad as Soviet Union, and a lot of them were working in German institutions, especially in police. They were considered by AK as collaborantors and occupants, so AK fought with them. Probably the worst case that could happen took place in Glitiškės and Dubingiai. In Glitiškės lithuanian policemen shot 38... [to full text]