Tesis por compendio / [EN] Cannabis sativa L. (Cannabaceae) is an angiosperm, allogamous and dicotyledonous species that includes short and neutral-day varieties with dioecious specimens (males and females), and monoecious plants. Among its many applications, its industrial and medicinal uses stand out. Despite the fact that cannabis has been used by humans since ancient times and the growing interest that the C. sativa therapeutic properties have aroused in researchers around the world, the psychoactivity of some of its varieties, derived from its ¿9-tetrahydrocannabinol (THC) content, has motivated the prohibition of its cultivation for almost sixty years. The strict control to which cannabis has been subjected has prevented professionals from all over the world from carrying out genetic breeding programs for this species, which has resulted in the absence of uniform varieties. In this Doctoral Thesis, different biotechnological tools for cannabis genetic improvement have been developed. In the first place, given the lack of reproducibility of some cannabis plant in vitro regeneration protocols and the great influence that the genotype exerts on their effectiveness, plant in vitro regeneration competence of different explants was evaluated. As a result, an hormone-free protocol from C. sativa hypocotyls that presents high regeneration rates (ranging from 32.26% to 71.15%) in all the genotypes evaluated, also presenting a 17.94% of spontaneous rooting rate of regenerants has been developed. At the same time, the polysomatic pattern of different cannabis explants has been studied, and it has been possible to regenerate, from them, a significant percentage of mixoploid specimens (17.65% from cotyledons and 13.33% from hypocotyls) that, as described in the existing literature, could show a greater capacity for cannabinoid synthesis. On the other hand, given the absence of scientific publications in this regard, and the potential that this technique presents to alleviate the intrinsic variability of this species, the most in-depth study to date on the male floral biology of C. sativa has been developed. Up to 476,903 microspores and pollen grains per male flower, with in vivo microspore viability rates from 53.71 to 70.88% have been found. Furthermore, all stages of development of the microgametophyte have been correlated with an easily measurable floral morphological marker such as the bud length, identifying bud length intervals containing mostly vacuolate microspores and young bi-cellular pollen grains in all the phenotypes evaluated. In this way, and although the starch presence in C. sativa microspores and pollen grains follows a similar pattern to that observed in species recalcitrant to androgenesis, it has been possible to address the induction of microspore embryogenesis in this species, obtaining for the first time microspore-derived multicellular structures after one week long cold-shock bud pretreatment. Finally, as a prerequisite for the genetic editing of C. sativa by using the Clustered Regularly Interspaced Short Palindromic Repeats (CRISPR)/Cas systems, and taking advantage of the in vitro plant regeneration protocol which resulted from this Doctoral Thesis, it has been possible to develop for the first time a protocol for the production of stably transformed cannabis plants, which represents a historical milestone in the genetic improvement of the species. After co-culture with A. tumefaciens and subsequent culture in antibiotic-containing selective regeneration medium, hypocotyls achieved 23.1% and 5.0% of regeneration and transformation rates respectively. As a whole, the present Doctoral Thesis provides a range of biotechnological tools that will allow the development of a new generation of high-yield cannabis varieties with uniform traits, resistant to multiple biotic and abiotic stresses, and therefore being suitable for both industrial and medicinal use. / [ES] Cannabis sativa L. (Cannabaceae) es una especie angiosperma, alógama y dicotiledónea compuesta por variedades de día corto y día neutro que presentan ejemplares dioicos (machos y hembras), y plantas monoicas. Entre sus múltiples aplicaciones destacan tanto su uso industrial como su uso medicinal. A pesar de que el cannabis ha sido empleado por el ser humano desde tiempos ancestrales, la psicoactividad que presentan algunas de sus variedades, derivada de su contenido en ¿ 9 -tetrahidrocannabinol (THC), ha motivado la prohibición de su cultivo durante casi sesenta años. La estricta fiscalización a la que ha sido sometido el cannabis, ha impedido llevar a cabo programas de mejora genética de esta especie, lo que se ha traducido en la ausencia de variedades uniformes. En esta Tesis Doctoral se han desarrollado diferentes herramientas biotecnológicas para la mejora genética del cannabis. En primer lugar, dada la falta de reproducibilidad de algunos protocolos de cultivo in vitro de cannabis y la gran influencia que el genotipo ejerce en la efectividad de los mismos, se evaluó la capacidad de regeneración in vitro de diferentes explantes. Como resultado, se ha desarrollado un protocolo libre de hormonas a partir de hipocótilos de C. sativa que presenta altas tasas de regeneración (las cuales oscilan del 32,26% al 71,15%) en todos los genotipos evaluados, presentando además un 17,94% de tasa de enraizado espontáneo de los regenerantes. A su vez, se ha estudiado el patrón polisomático de diferentes explantes de cannabis y se ha conseguido regenerar, a partir de los mismos, un porcentaje significativo de ejemplares mixoploides (17,65% procedentes de cotiledones y 13,33% de hipocotilos) que, tal y como describe la bibliografía existente, podrían mostrar una mayor capacidad de síntesis de cannabinoides. Por otro lado, dada la ausencia de publicaciones científicas al respecto y el potencial que esta técnica presenta para paliar la variabilidad intrínseca de esta especie, se ha desarrollado el estudio más profundo hasta la fecha relativo a la biología floral masculina de C. sativa. Se han descrito hasta 476.903 microsporas y granos de polen por flor masculina, con tasas de viabilidad in vivo de las microsporas del 53,71 al 70,88%. Además, se han correlacionado todas las etapas de desarrollo del microgametofito con la longitud de la yema, identificando intervalos de longitud de yema que contienen mayoritariamente microsporas vacuoladas y granos de polen joven bicelular en todos los fenotipos evaluados. De este modo, y aunque la presencia de almidón en las microsporas y granos de polen de C. sativa sigue un patrón similar al observado en especies recalcitrantes a la androgénesis, ha sido posible abordar la inducción de la embriogénesis de microsporas en esta especie, consiguiendo producir por primera vez estructuras multicelulares derivadas de las microsporas tras aplicar sobre las yemas un pretratamiento de frío de una semana de duración. Finalmente, como requisito previo para la edición genética de C. sativa mediante los sistemas CRISPR/Cas, y haciendo uso del protocolo de regeneración in vitro de plantas surgido de la presente Tesis Doctoral, se ha conseguido desarrollar por primera vez un protocolo para producir plantas de cannabis transformadas genéticamente de forma estable, lo que supone un hito histórico en la mejora genética de la especie. Después del cocultivo con A. tumefaciens y el posterior cultivo en medio de regeneración selectiva con antibióticos, los hipocótilos lograron respectivamente un 23,1% y un 5,0% de tasas de regeneración y transformación. En su conjunto, la presente Tesis Doctoral proporciona un abanico de herramientas biotecnológicas que permitirán el desarrollo de una nueva generación de variedades de cannabis de alto rendimiento, que presenten caracteres homogéneos, resistentes a múltiples estreses tanto bióticos como abióticos, y siendo así aptas tanto para un uso industrial como medicinal. / [CAT] Cannabis sativa L. (Cannabaceae) és una espècie angiosperma, alógama i dicotiledònia composta per varietats de dia curt i dia neutre que presenten exemplars dioics (mascles i femelles), i plantes monoiques. Entre les seues múltiples aplicacions destaquen tant el seu ús industrial com el seu ús medicinal. Tot i que el cànnabis ha sigut emprat per l'ésser humà des de temps ancestrals, la psicoactivitat que presenten algunes de les seues varietats, derivada del seu contingut en ¿9-tetrahidrocannabinol (THC), ha motivat la prohibició del seu cultiu durant gairebé seixanta anys. L'estricta fiscalització a la qual ha sigut sotmés el cànnabis, ha impedit que professionals de tot el món puguen dur a terme programes de millora genètica d'aquesta espècie, la qual cosa s'ha traduït en l'absència de varietats uniformes. En aquesta Tesi Doctoral s'han desenvolupat diferents eines biotecnològiques per a la millora genètica del cànnabis. En primer lloc, donada la falta de reproducibilitat d'alguns protocols de cultiu in vitro de cànnabis i la gran influència que el genotip exerceix en l'efectivitat d'aquests, es va avaluar la capacitat de regeneració in vitro de diferents explants. Com a resultat, s'ha desenvolupat un protocol lliure d'hormones a partir de hipocòtils de C. sativa que presenta altes taxes de regeneració (les quals oscil·len del 32,26% al 71,15%) en tots els genotips avaluats, presentant a més un 17,94% de taxa d'arrelat espontani dels regenerants. Al mateix temps, s'ha estudiat el patró polisomàtic de diferents explants de cànnabis i s'ha aconseguit regenerar, a partir d'aquests, un percentatge significatiu d'exemplars mixoploids (17,65% procedents de cotilèdons i 13,33% de hipocòtils) que, tal com descriu la bibliografia existent, podrien mostrar una major capacitat de síntesi de cannabinoids. D'altra banda, donada l'absència de publicacions científiques sobre aquest tema i el potencial que aquesta tècnica presenta per a pal·liar la variabilitat intrínseca d'aquesta espècie, s'ha desenvolupat l'estudi més profund fins hui relatiu a la biologia floral masculina de C. sativa. S'han descrit fins a 476.903 microspores i grans de pol·len per flor masculina, amb taxes de viabilitat in vivo de les microspores del 53,71 al 70,88%. A més, s'han correlacionat totes les etapes de desenvolupament del microgametòfit amb la longitud de la gemma, identificant intervals de longitud de gemma que contenen majoritàriament microspores vacuolades i grans de pol·len jove bi-cel·lular en tots els fenotips avaluats. D'aquesta manera, i encara que la presència de midó en les microspores i grans de pol·len de C. sativa segueix un patró similar a l'observat en espècies recalcitrants a la androgènesi, ha sigut possible abordar la inducció de la embriogènesi de microspores en aquesta espècie, aconseguint produir per primera vegada estructures multicel·lulars derivades de les microspores després d'aplicar sobre les gemmes un pretractament de fred d'una setmana de duració. Finalment, com a requisit previ per a l'edició genètica de C. sativa mitjançant els sistemes CRISPR/Cas, i fent ús del protocol de regeneració in vitro de plantes sorgit de la present Tesi Doctoral, s'ha aconseguit desenvolupar per primera vegada un protocol per a produir plantes de cànnabis transformades genèticament de manera estable, la qual cosa suposa una fita històrica en la millora genètica de l'espècie. Després del cocultiu amb A. tumefaciens i el posterior cultiu en medi de regeneració selectiva amb antibiòtics, els hipocòtils van aconseguir respectivament un 23,1% i un 5,0% de taxes de regeneració i transformació. En el seu conjunt, la present Tesi Doctoral proporciona un ventall d'eines biotecnològiques que permetran el desenvolupament d'una nova generació de varietats de cànnabis d'alt rendiment, que presenten caràcters homogenis, resistents a múltiples estressos tant biòtics com abiòtics, i sent així aptes tant per a un ús industrial com medicinal. / Galán Ávila, A. (2021). Development of biotechnological tools for the genetic improvement of Cannabis sativa L [Tesis doctoral]. Universitat Politècnica de València. https://doi.org/10.4995/Thesis/10251/176013 / Compendio

Cette thèse visait à développer nos connaissances quant au contrôle génétique et environnemental et la structuration géographique de la variabilité phénotypique pour des caractères fonctionnels chez le peuplier noir (Populus nigra L.). Trois caractères fonctionnels ont été étudiés : la phénologie de croissance, WUE et la résistance à la cavitation. La variabilité phénotypique exprimée pour la phénologie de croissance et WUE a été évaluée au sein d’une collection européenne de peuplier noir regroupant 1085 génotypes échantillonnés dans 13 métapopulations et installés en test clonal en pépinière dans deux sites expérimentaux. Nos résultats ont révélé une importante variabilité génétique ainsi qu’une importante plasticité phénotypique des caractères phénologiques et de WUE au sein des métapopulations. Une différenciation génétique modérée à forte des métapopulations a été observée pour la phénologie de croissance et WUE. Les différences entre métapopulations se structuraient selon des patrons plus ou moins complexes, qui semblaient refléter, pour la phénologie de croissance, une adaptation locale des métapopulations aux conditions de photopériode et de température. Tenant compte des capacités de phénotypage limitées pour la résistance à la cavitation, la variabilité génétique exprimée pour ce caractère a été évaluée au sein d’une population naturelle de peuplier noir regroupant 33 génotypes et installée en test clonal en pépinière dans un site expérimental. Nous avons détecté une variation significative du niveau de résistance à la cavitation entre génotypes. De manière générale, aucune relation phénotypique significative n’a été détectée entre la phénologie de croissance, WUE et la résistance à la cavitation au niveau intra-population, suggérant le maintien d’une diversité de combinaisons fonctionnelles. Le développement d’une puce à 10 331 marqueurs SNPs distribués à l’échelle du génome de P. nigra, notamment dans des régions candidates pour la phénologie de croissance, devrait permettre, à court terme, de confirmer l’adaptation locale des populations de peuplier noir et d’explorer ses bases génétiques. / This work aimed at improving our understanding of the genetic and environmental control as well as the geographic structure of phenotypic variation for functional traits in black poplar (Populus nigra L.). Three functional traits were studied: bud phenology, water-use efficiency (WUE) and xylem resistance to drought-induced cavitation. The phenotypic variation expressed for bud phenology and WUE was evaluated in a European P. nigra collection composed of 1085 cloned individuals sampled in 13 natural metapopulations and established in clonal test in nursery at two experimental sites. Substantial genetic variation and substantial phenotypic plasticity for bud phenology and WUE were observed within all metapopulations. Moderate to strong genetic differentiation of metapopulations was evidenced for phenological traits and WUE. Patterns of genetic differentiation were more or less complex depending on traits and seemed to reflect, for phenological traits, local adaptation of metapopulations to photoperiod and temperature. Taking into account the limited phenotyping capacity for xylem resistance to cavitation, genetic variation expressed for this trait was evaluated within one single natural population of black poplar composed of 33 genotypes which were established in clonal test in nursery at one experimental site. Significant variations were observed between genotypes for the degree of cavitation resistance. Overall, no significant relationship was detected between bud phenology, WUE and cavitation resistance at the within-population level, indicating the maintenance of a diversity of functional combinations. The development of an array covering 10 331 SNPs distributed across the P. nigra genome, notably in candidate regions for bud phenology, will enable in the short-term to confirm local adaptation of P. nigra populations and to identify its genetic basis.

Eriophyoid big bud mites are key pests of hazelnuts throughout the world, although little is known of the identity and impact of the species on New Zealand hazelnut crops. The key objectives of this study were to determine the species of mite present on New Zealand crops, explore a method of monitoring mite emergence from overwintering big buds, determine the phenology of mites in relation to tree phenology and weather, and identify the optimum timing for control measures. The presence of both Phytoptus avellanae (Nalepa 1889) (Acari: Phytoptidae) and Cecidophyopsis vermiformis (Nalepa 1889) (Acari: Eriophyidae) was confirmed, the latter species being a new record for New Zealand. Preliminary diagnostic DNA sequences were determined for both species. A sticky band technique was developed to monitor mite emergence from overwintering big buds, and mite emergence was found to occur between early and late spring. Mite emergence and movement occurred when daily temperatures were greater than 15 degrees C and when mean temperatures were greater than 9 degrees C, with mite emergence increasing with temperature. It proved difficult to relate the phenology of hazelnut to mite emergence, however, the development of new buds during mite emergence was a crucial factor in the infestation of new buds. An accumulated heat sum model (DD), started at Julian date 152 and using a lower threshold temperature of 6 degrees C, predicted the onset of emergence on two cultivars and at two sites as occurring at approximately 172 DD. A regression model based on leaf number, bud height, bud width, DD and Julian date provided a more satisfactory prediction of percent accumulated mite emergence. It is recommended both peak mite emergence and the appearance of hazelnut buds should be used to optimise the time to apply control measures. Therefore, a control should be applied before buds measure 0.5 x 0.5 mm (width x height), are enclosed within the axil, and have a rounded tip, or, when 50% accumulated mite emergence has occurred, which ever occurs first. A preliminary field experiment tested the application of sulphur (40 g/10 litres of 800 g/kg No Fungus Super Sulphur) at 2, 50 and 80% accumulated mite emergence. The greatest reduction in mite numbers was achieved with an application at approximately 50% emergence. Considerable variation in mite emergence occurred between years, therefore optimum timing of controls would need to be determined by monitoring mites, new buds and weather conditions each year. Field collection of mites also identified the presence of Typhlodromus doreenae Schicha (Acari: Phytoseiidae) which would warrant further study for inclusion in an integrated mite control programme.

No description available.

Red alder (Alnus rubra Bong.) is the only tree in British Columbia and the Northwest US to engage in actinorhizal symbiosis to fix atmospheric nitrogen. This study was conducted to explore the plasticity in growth and physiology among 58 17-year-old red alder families in response to variation in climate in two common garden plots, one at Bowser, BC and one at Terrace, BC. Physiological assessments included height and diameter growth, bud flush, water use efficiency as measured by δ13C, cold hardiness as measured by controlled freezing and electrolyte leakage, autumn leaf senescence, and instantaneous and seasonally integrated rates of nitrogen fixation as measured by acetylene reduction and natural abundance δ15N isotope analysis, respectively. Significant differences were identified among families for growth (height and diameter), bud burst stage, leaf senescence, cold hardiness, and bud nitrogen content. No significant differences among families were identified for water use efficiency as measured by δ13C, or for rates of nitrogen fixation as measured by either acetylene reduction or natural abundance δ15N. This study identified possible adaptive differences among red alder genotypes, especially in traits such as bud flush timing, cold hardiness, or nitrogen fixation and their respective contributions to growth. These differences often reflected a tradeoff between growth and the ability to tolerate an extreme environment. Cold hardiness results indicate that red alder families are well adapted to their climate of origin, and may not be able to acclimate sufficiently to a northward assisted migration of genotypes. Nitrogen fixation results demonstrated gaps in our current knowledge of Frankia distribution and impact on the actinorhizal symbiosis in British Columbia. / Graduate

Disturbance is one of most important selective factor causing removal of plant biomass. Man-made habitats are characterized by strong and unpredictable disturbances, providing bare soil surface colonized by plants with short life cycle. Populations of the short-lived plants are, however, vulnerable to the strong disturbance removing all stem parts with reserve axillary meristems in the case it occurs before plant flowering and fruiting. Nevertheless, 2 % of annual and 14 % of biennial plants are able to overcome meristem limitation by adventititous sprouting from hypocotyle or/and roots. This thesis is composed of four original studies describing the occurrence of adventitious sprouting in natural populations of 22 monocarpic weeds of Central Europe and one species in Indonesia. The studied phenomenon was analyzed in relation to various environmental factors and plant traits in the field and in experimental conditions.

<p>&nbsp;Acorus calamus L. је вишегодишња зељаста биљка влажних подручја, чија су лековита својства одавно позната. Дрогу иђирота чини ризом који се употребљава као чај, прах, сок, гел, уље или крема. Због прекомерне експлоатације и високог степена угрожености ове дивље лековите биљне врсте у Србији је уведена забрана његовог сакупљања из природе. Да би се задовољила повећана потражња од стране индустрија које га користе, гајење иђирота се намеће као једно од најпрагматичнијих решења. За потребе утврђивање начина гајења, прво се приступило истраживању услова успевања и варирање својстава иђирота са пет локалитета природних станишта: Обедска бара, Делиблатска пешчара, Засавица, Раковац и Дубовац. Потом је заснован двогодишњи пољски оглед на ком је испитиван утицај примене основних агротехничких мера, односно густине садње и ђубрења азотом, на својства биљака. Оглед је постављен 2013. године, на подручју засеока Ћумуране у насељу Рипањ. Код биљка са природних станишта и са огледног поља праћена су следећа својства: висина биљака, дужина ризома, број и дужина бочних грана на ризому, број пупољака на ризому и бочним гранама, број нодуса на ризому и бочним гранама, проценат суве материје ризома, маса свежег и сувог ризома, однос масе свежег и сувог ризома. Код гајених биљака праћен је и принос свежег и сувог ризома. Код свих узорака иђирота испитиван је садржај и састав етарског уља из ризома. Идентификоване су, такође, најзаступљеније компоненте и утврђен је садржаја &beta;-азарона. За утврђивање нивоа плоидије популација из Србије рађено је пребројавање хромозома. Испитивањем биљака са природних станишта, констатовано је да на већину њихових морфолошких одлика, локалитет није имао утицаја. Утицај локалитета испољен је само на: број нодуса на ризому (највећи је био у Дубовцу - 58 а најмањи на Обедској бари - 15), проценат суве материје (највећи је био у Раковцу - 50,2%, а најмањи на Делиблатској пешчари - 37,9%) и однос масе свежег и сувог ризома (највећи је на Делиблатској пешчари - 2,64, а најмањи у Раковцу - 1,90). У пољском огледу добијени су следећи резултати: висина биљака је била највећа при најмањој густини усева (35000 биљака/ha) и најмањој дози азота (60 kg/ha) дужина ризома, као и број и дужина њихових бочних грана су највећи при средњој густини садње (48000 биљака/ha) и најмањој дози азота; број пупољака на ризому има највећу вредност при најмањој густини садње и најмањој дози азота. Број пупољака прве бочне гране је био највећи на највећој густини садње (62000 биљака/ha) и при најмањој дози азота, а број нодуса на ризому није зависио од густине садње, као ни од доза ђубрења. Највећа маса свежег и сувог ризома остварена је при средњој густини садње (48000 биљака/ha) и најмањој (62000 биљака/ha) дози азота, док је проценат суве материје био највећи при највећој густини и најмањој дози азота (60 kg/ha). На однос масе свежег и сувог ризома утицај нису имали ни ђубрење ни густина</p><p>садње усева, док су приноси свежег и сувог ризома били највећи на највећој густини садње и при најмањој дози азота. Садржај етарског уља иђирота из природе није показао значајна одступања између локалитета. Садржај етарског уља ризома гајеног иђирота опадао је са порастом густине садње, док различите дозе азота нису утицале на ову особину. Максимална концентрација &beta;-азарона у етарском уљу иђирота са природног станишта била је 17,07 % (локалитет Раковац), док је највећи садржај &beta;-азарона код гајеног иђирота био 21,41 %. Повећана концентрација &beta;- азарона се објашњава интензивнијим метаболизмом азота, због повећане количине из ђубрива. обијени резултати потврђују да је концентрација &beta;-азарона у етарском уљу ризома иђирота слична резултатима из других земаља Европе. Бројањем хромозома утврђено је да иђирот припада триплоидном, европском варијетету Аcоrus cаlаmus vаr. cаlаmus.</p> / <p>&nbsp;Acorus calamus L. je višegodišnja zeljasta biljka vlažnih područja, čija su lekovita svojstva odavno poznata. Drogu iđirota čini rizom koji se upotrebljava kao čaj, prah, sok, gel, ulje ili krema. Zbog prekomerne eksploatacije i visokog stepena ugroženosti ove divlje lekovite biljne vrste u Srbiji je uvedena zabrana njegovog sakupljanja iz prirode. Da bi se zadovoljila povećana potražnja od strane industrija koje ga koriste, gajenje iđirota se nameće kao jedno od najpragmatičnijih rešenja. Za potrebe utvrđivanje načina gajenja, prvo se pristupilo istraživanju uslova uspevanja i variranje svojstava iđirota sa pet lokaliteta prirodnih staništa: Obedska bara, Deliblatska peščara, Zasavica, Rakovac i Dubovac. Potom je zasnovan dvogodišnji poljski ogled na kom je ispitivan uticaj primene osnovnih agrotehničkih mera, odnosno gustine sadnje i đubrenja azotom, na svojstva biljaka. Ogled je postavljen 2013. godine, na području zaseoka Ćumurane u naselju Ripanj. Kod biljka sa prirodnih staništa i sa oglednog polja praćena su sledeća svojstva: visina biljaka, dužina rizoma, broj i dužina bočnih grana na rizomu, broj pupoljaka na rizomu i bočnim granama, broj nodusa na rizomu i bočnim granama, procenat suve materije rizoma, masa svežeg i suvog rizoma, odnos mase svežeg i suvog rizoma. Kod gajenih biljaka praćen je i prinos svežeg i suvog rizoma. Kod svih uzoraka iđirota ispitivan je sadržaj i sastav etarskog ulja iz rizoma. Identifikovane su, takođe, najzastupljenije komponente i utvrđen je sadržaja &beta;-azarona. Za utvrđivanje nivoa ploidije populacija iz Srbije rađeno je prebrojavanje hromozoma. Ispitivanjem biljaka sa prirodnih staništa, konstatovano je da na većinu njihovih morfoloških odlika, lokalitet nije imao uticaja. Uticaj lokaliteta ispoljen je samo na: broj nodusa na rizomu (najveći je bio u Dubovcu - 58 a najmanji na Obedskoj bari - 15), procenat suve materije (najveći je bio u Rakovcu - 50,2%, a najmanji na Deliblatskoj peščari - 37,9%) i odnos mase svežeg i suvog rizoma (najveći je na Deliblatskoj peščari - 2,64, a najmanji u Rakovcu - 1,90). U poljskom ogledu dobijeni su sledeći rezultati: visina biljaka je bila najveća pri najmanjoj gustini useva (35000 biljaka/ha) i najmanjoj dozi azota (60 kg/ha) dužina rizoma, kao i broj i dužina njihovih bočnih grana su najveći pri srednjoj gustini sadnje (48000 biljaka/ha) i najmanjoj dozi azota; broj pupoljaka na rizomu ima najveću vrednost pri najmanjoj gustini sadnje i najmanjoj dozi azota. Broj pupoljaka prve bočne grane je bio najveći na najvećoj gustini sadnje (62000 biljaka/ha) i pri najmanjoj dozi azota, a broj nodusa na rizomu nije zavisio od gustine sadnje, kao ni od doza đubrenja. Najveća masa svežeg i suvog rizoma ostvarena je pri srednjoj gustini sadnje (48000 biljaka/ha) i najmanjoj (62000 biljaka/ha) dozi azota, dok je procenat suve materije bio najveći pri najvećoj gustini i najmanjoj dozi azota (60 kg/ha). Na odnos mase svežeg i suvog rizoma uticaj nisu imali ni đubrenje ni gustina</p><p>sadnje useva, dok su prinosi svežeg i suvog rizoma bili najveći na najvećoj gustini sadnje i pri najmanjoj dozi azota. Sadržaj etarskog ulja iđirota iz prirode nije pokazao značajna odstupanja između lokaliteta. Sadržaj etarskog ulja rizoma gajenog iđirota opadao je sa porastom gustine sadnje, dok različite doze azota nisu uticale na ovu osobinu. Maksimalna koncentracija &beta;-azarona u etarskom ulju iđirota sa prirodnog staništa bila je 17,07 % (lokalitet Rakovac), dok je najveći sadržaj &beta;-azarona kod gajenog iđirota bio 21,41 %. Povećana koncentracija &beta;- azarona se objašnjava intenzivnijim metabolizmom azota, zbog povećane količine iz đubriva. obijeni rezultati potvrđuju da je koncentracija &beta;-azarona u etarskom ulju rizoma iđirota slična rezultatima iz drugih zemalja Evrope. Brojanjem hromozoma utvrđeno je da iđirot pripada triploidnom, evropskom varijetetu Acorus calamus var. calamus.</p> / <p>&nbsp;&nbsp;Acorus calamus L. is a perennial herbaceous plant found in wet areas, whose medicinal properties have been long known. The drug of sweet flag is made from the rhizome which is used as tea, powder, juice, gel, oil or cream. Because of overexploitation and the high degree of endangerment of this wild medicinal plant species in Serbia collecting was banned. In order to meet the increased demand for this plant by industries that use it, cultivation of sweet flag is emerging as one of the most pragmatic solutions. For the purpose of determining the method for plant growth, the first approach was studying the growing conditions and the variation of properties of sweet flag from five natural habitats: Obedska pond, Deliblato Sands, Zasavica, Rakovac and Dubovac.After that a two-year field experiment was designed in which the effect of application of basic agrotechnical measures, i.e., different planting density and doses of nitrogen fertilization on the plants, was studied. The experiment was set up in 2013, in the area of the hamlet Ćumurana in the settlement Ripanj. In plants from natural habitats and the experiment, the following properties were measured: the height of the plants, the length of the rhizome, the number and length of lateral branches on the rhizome, the number of buds on the rhizome and lateral branches, the number of leaf scars on the rhizome and lateral branches, the percentage of dry matter of the rhizome, the mass of the fresh and the dry rhizome, the ratio of mass between the fresh and the dry rhizome. In the experiment with cultivated plants, the yield of the fresh and the dry rhizome was also measured. For all samples of sweet flag, the content and composition of the essential oil from the rhizome was measured. Also, the main components were identified and the content of the &beta;-asarone was determined. For the purposes of identifying the ploidy, i.e., which varieties the sweet flag from Serbia belongs to, counting of chromosomes was done. By examining plants from natural habitats, it was noted that the site had no influence on the majority of morphological features of plants. The impact of the sites was manifested only in the number of leaf scars (the largest number was in Dubovac-58,0 and the smallest number was in Obedska pond-15,0), percentage of dry matter (the largest percentage was in Rakovac-50.2% and the smallest percentage was in Deliblato Sands-37,9 %) and the ratio of mass between a fresh and a dry rhizome (the largest ratio was in Deliblato Sands-2,6 and the smallest ratio was in Rakovac-2,2). In the field experiment, the following results were obtained: the height of the plants is the largest at the lowest planting density (35000 plants/ha) and lowest nitrogen dosage (60 kg/ha), the length of the rhizome, as well as number and length of lateral branches of the rhizome are largest at medium planting density (48000 plants/ha) and the lowest dosage of nitrogen (60 kg/ha), the number of buds on the rhizome has the highest value at the lowest planting density (35000 plants/ha) and the lowest dosage of nitrogen (60 kg/ha). The number of buds on the first lateral branch was largest at the largest planting density (62000 plants/ha) and the lowest dosage of nitrog (60 kg/ha) , and the number of leaf scars on the rhizome does</p><p>not depend on the planting dosage or the dosage of fertilizing. The largest mass of the fresh and the dry rhizome is accomplished at medium planting density and the lowest dosage of nitrogen, while the percentage of dry matter was largest at the largest density and the lowest dosage of nitrogen. The fertilization and the crop density had no effect on the ratio of mass between the fresh and the dry rhizome, while the yields of the fresh and the dry rhizome were largest at the largest planting density and the lowest dosage of nitrogen. The content of essential oils of natural sweet flag showed no significant discrepancies between the sites. The content of essential oil of cultivated sweet flag rhizomes declined with the increase of planting density, while different nitrogen doses had no effect on this property. The maximum concentration of &beta;-asarones in the essential oil of natural sweet flag was 17,07 % (Rakovac), while the largest content of &beta;-asarones in cultivated sweet flag was 21,41 %. The larger concentration of &beta;-asarones is explained through increased nitrogen metabolism, because of increased amounts of fertilizer. The results confirm that the concentration of &beta;-asarone in the essential oil of sweet flag rhizomes is similar to the concentration of essential oil of sweet flag rhizomes from Europe. By counting the chromosomes it is established that sweet flag belongs to the triploid, European variety of Аcоrus cаlаmus vаr. cаlаmus.</p>

Es handelt sich um die Forschungen zu der Auswanderungsbewegung der sog. Altlutheraner unter Führung des Dresdner Pfarrers Martin Stephan nach Missouri/USA. Ein zufällig gefundener Vermerk des Radeberger Superintendenten Martini 1839 wurde zum Ausgangspunkt der Recherchen zu Martin Stephan, der sich mit seinen Vertrauten im Radeberger Bad /Augustusbad aufgehalten hatte. Ein Großteil der Vorbereitungsarbeiten für die Auswanderung, einschließlich der konkreten und abschließenden Auswanderungspläne entstanden hier im Augustusbad. Der Spuk fand ab Frühjahr 1838 rund um das „Radeberger Bad“, Lotzdorf und Liegau statt, argwöhnisch beobachtet von der Dresdner Polizei. Unter Führung Stephans erfolgte 1838 die sächsische Lutherische Auswanderung mit über 700 Anhängern aus Sachsen und Thüringen in die Vereinigten Staaten. Damit wurde der Grundstein für die heutige „Lutheran Church - Missouri Synod“ gelegt, die heute zweitgrößte lutherische Kirche der USA, die sein Nachfolger, Pfarrer C.F.W. Walther, gründete und die heute über 2,3 Millionen Mitglieder in den USA verzeichnen kann.

Mit den revolutionären Dresdner Unruhen 1830 änderte sich die staatliche Situation im Königreich Sachsen und der Kirche grundlegend. Es kam zum Sturz und zur Amtsenthebung des bisherigen Förderers pietistischer Ideen, des Grafen Detlev von Einsiedel als Kabinettsminister im Sächsischen Ministerium. Mit der Einsetzung des aus Altenburg stammenden liberalen Bernhard August von Lindenau (1779-1854) in dieses Amt veränderte sich die Gesamtsituation durch Re-formen und neue Gesetzgebungen grundlegend. Für konservative Theologen und Anhänger der Erweckten erschien es durch die Einflussnahme des Staates auf das Schulsystem und die kirchliche Agende immer unerträglicher, in der Heimat zu leben, zu arbeiten und ihre Auslegungen ihres lutherischen Glaubens in alter Form zu praktizieren. Unter Führung Martin Stephans erfolgte 1838 die sächsische Lutherische Auswanderung mit über 700 Anhängern aus Sachsen und Thüringen in die Vereinigten Staaten. Damit wurde der Grundstein für die heutige „Lutheran Church - Missouri Synod“ gelegt, die heute zweitgrößte lutherische Kirche der USA, die sein Nachfolger, Pfarrer C.F.W. Walther, gründete und die heute über 2,3 Millionen Mitglieder in den USA verzeichnen kann.