Thesis (Ph. D.)--Ludwig-Maximilians-Universität München, 1906. / Sonderabdruck aus dem 17. Bande der Byzantinischen Zeitschrift. Bibliography: p. 1.

This thesis identifies the role of nature within Palaiologan entertainment literature. The texts on which this thesis focuses include a selection of the Palaiologan novels, namely the Achilleid, Velthandros and Chrysandza, Kallimachos and Chrysorroi and Livistros and Rodamni, as well as two other, more satirical works, The Synaxarion of the Honourable Donkey, and An Entertaining Tale of Quadrupeds. These texts seem to be different from earlier works in which nature is prominent, utilising such material in an innovative way. The study of these texts provides us with information both on the Byzantine view of the natural world and on the use of literature during a particularly troubled period of Byzantine history. My main questions therefore are how nature is portrayed in these texts and what can this tell us about the society that produced them. The study of these vernacular texts indicates that the natural world is given a prominent place in the literature of the period, using landscapes, plants and animals in diverse ways to express assorted ideas, or to stress particular aspects of the stories. The animals and landscapes provide hints of the plot to the audience, which the authors sometimes then subvert. The authors draw on earlier Greek material, but parallels with literature from other cultures show similarities which imply a shared medieval perspective on nature with local differences.

Thesis (Ph.D.) - University of St Andrews, September 2007.

Thesis (Ph. D.)--UCLA, 2007. / Vita. Includes bibliographical references (leaves 419-450).

Freie Univ., Habil.-Schr.--Berlin, 2004.

La thèse a pour but la reconstruction historiographique de la réception des Mémoires byzantines de S. Syropoulos, en Europe, dans le XVIIème siècle. Depuis les remarques faites par V. Laurent dans son édition (1971), la recherche entend reconsidérer les acquisitions antérieures sur la fortune de ce texte, pendant la publication de l’editio princeps en 1660, v. Introduction. À travers l’histoire de la découverte du manuscrit BNF, Paris. gr. 427, on ira à reconstruire l’épisode propagandiste qui a donné lieu à l'intérêt érudit pour la narration florentine de Syropoulos, v. Ch. I; un commentaire aux épîtres relatif à l’iter éditorial suivi pour la princeps donnera aussi des détails sur les érudits engagés, v. Ch. II; enfin, un examen philologique et historique de la version latine du texte grec, interdit par l’Inquisition de Rome en 1682, v. Ch. III. En plus, la thèse presentera la première transcription de la versio latine inédite conservée dans le manuscrit BNF, Paris. Suppl. gr. 317 (sectiones II, IV, IX), avec introduction. Les résultats montrent comment la critique textuelle et la propagande, dansl’édition byzantine de cette oeuvre, ont contribuées à la constitution d'une méthode ecdotique raffinée, plus tard encodée dans la définition des critères scientifiques de la pratique philologique et historiographique. / The aim of the dissertation is to outline the historical reception of S. Syropoulos’ byzantine Mémoires, in Europe, during the XVIIth century. Following the notes proposed by V. Laurent in his edition (1971), the research intends to reconsider the previous data collected on the fortune of the text, especially at the age of the editio princeps publication (1660), see Introduction. The episode of the first rediscovery of the manuscript BNF, Paris. gr. 427 will be useful to delineate the propagandistic climate in which the text was read and excerpted, see Ch. I; a comment on an important epistolary dossier will provide an insight on the publishing iter of the editio, and, above all, about the people involved, see Ch. II; lastly, a philological and historiographical analysis of the latin versio, prohibited by the roman Inquisition in 1682, see Ch. III. In addition, the thesis presents the first transcription of the unpublished latin version (sections II, IV, IX) preserved in the manuscript BNF, Paris. Suppl. gr. 317, with introduction. The results proves how textual criticism and propaganda — for the edition of this byzantine major oeuvre — actively contributed to established a philological method surprisingly refined, later heightened with the definition of the common criteria typically used by modern literary criticism and historiography.

<p>Проблем аутобиографије и аутобиографског текста у српској књижевности средњег века комплексан је и у науци недовољно истражен. Иако интересовање за аутобиографске текстове старе српске књижевности није ново, досадашња бављења овом темом имала су за циљ само да прикупе и делимично опишу те текстове, без покушаја њиховог систематског сагледавања и тумачења у контексту српске и византијске књижевне традиције, а готово увек без одговарајуће теоријске аргументације.<br />Дефинишући аутобиографију, савремене теорије у први план стављају појмове идентитета, индивидуалности и субјективитета. Ови појмови, међутим, захтевају темељно преиспитивање када је реч о средњем веку, који није познавао индивидуалност у данашњем смислу речи. Штавише, средњи век суочава нас са индивидуумом који се плаши своје оригиналности, који се боји да буде ,,он сам&ldquo;.<br />Отуда је, према средњовековном погледу на свет, писац само ,,инструмент&ldquo;, продужена рука Бога; он је стваралац који ће све добро, тачно и истинито приписати дејству Духа, а своје ауторство признати једино у одступањима и погрешкама. Топос скромности којим средњовековни писци себе одређују као &ldquo;грешне&ldquo;, &ldquo;недовољне&ldquo;, &ldquo;недостојне&ldquo;, &ldquo;последње од свих&ldquo;, којим признају своје незнање и неспособност да пишу о одређеној теми, конституисао се најпре као израз монашке смерности, да би се у ХIV и XV веку ово опште место задржало као обична &ldquo;декорација књижевног карактера&ldquo;.<br />Ипак, иако је за човека средњег века оригиналност била грех таштине, то не значи да средњовековни уметници нису били способни да створе оригинална дела, нити да су књижевна дела настала у епохи средњег века лишена особености и креативног приступа. Упркос томе што средњовековни аутори нису тежили сопственом изразу, већ су следили традицију раније формирану у одговарајућем жанру, ипак можемо говорити о њиховом индивидуалном стилу. Индивидуалност уметника огледала се, углавном, у инвентивности с којом је писац приступао наслеђеним навикама и у оплемењивању традиционалних поступака.<br />Једна од основних претпоставки нашег истраживања била је да у епохи средњег века социјални идентитет готово у потпуности потискује лични идентитет, те да је средњовековни човек био сведен на функцију коју је имао у друштву, односно, да се право на писање аутобиографије у средњем веку заснива на темељу социјално признате важности. Прихватили смо, при том, мишљење већине изучавалаца да је за средњовековље најприкладнији појам ,,културне фигуре&ldquo;, којим су означени тзв. идеални типови људске егзистенције, а који се, између осталог, исказују у језику књижевности и писмености оног времена.<br />Имајући у виду чињеницу да поетиком средњовековне књижевности доминира начело жанра, а не начело ауторства, те да је управо жанр најзначајнији фактор који одређује шта ће писац рећи о себи и о свом животу, трагали смо за аутобиографским фрагментима у повељама, посланицама, записима и натписима, и житијима из XIV века.<br />Будући да је основна карактеристика средњовековне аутобиографске књижевности фрагментарност (подаци које аутор оставља о себи расути су у текстовима различитих жанрова) један од основних циљева нашег истраживања био је да се утврди каква је веза аутобиографског фрагмента с главним текстом. Такође, као својеврстан аутобиографски поступак, а у складу с поетичким начелима средњовековне књижевности, анализирали смо сваку иновативну и оригиналну употребу општих места и библијских цитата, указујући на широке могућности увођења оригиналног садржаја у задате обрасце.<br />У научној литератури посвећеној делима српске средњовековне књижевности појединим текстовима 14. века приписан је атрибут ,,аутобиографског дела&ldquo;, док су неки чак означени као ,,праве аутобиографије&ldquo; (нпр. Улијарска повеља приписана краљу Милутину и Реч Душанова уз Законик). У неким случајевима, међутим, такво атрибуирање је потпуно неоправдано, па смо у раду покушали ревалоризовати уврежена мишљења.<br />Коначно, један од циљева нашег истраживања био је да установимо шта је основна функција аутобиографских фрагмената у делима српске средњовековне књижевности: чување од заборава, оживљавање прошлости, или, пак, пишчево представљање сопственог религиозног и духовног развоја? У сваком случају, на примеру српских списа XIV века показује се да се аутобиографски принцип не мора схватити искључиво као принцип самоисказивања, већ и као одраз духа епохе у објективном сведочанству појединца.</p> / <p>Problem autobiografije i autobiografskog teksta u srpskoj književnosti srednjeg veka kompleksan je i u nauci nedovoljno istražen. Iako interesovanje za autobiografske tekstove stare srpske književnosti nije novo, dosadašnja bavljenja ovom temom imala su za cilj samo da prikupe i delimično opišu te tekstove, bez pokušaja njihovog sistematskog sagledavanja i tumačenja u kontekstu srpske i vizantijske književne tradicije, a gotovo uvek bez odgovarajuće teorijske argumentacije.<br />Definišući autobiografiju, savremene teorije u prvi plan stavljaju pojmove identiteta, individualnosti i subjektiviteta. Ovi pojmovi, međutim, zahtevaju temeljno preispitivanje kada je reč o srednjem veku, koji nije poznavao individualnost u današnjem smislu reči. Štaviše, srednji vek suočava nas sa individuumom koji se plaši svoje originalnosti, koji se boji da bude ,,on sam&ldquo;.<br />Otuda je, prema srednjovekovnom pogledu na svet, pisac samo ,,instrument&ldquo;, produžena ruka Boga; on je stvaralac koji će sve dobro, tačno i istinito pripisati dejstvu Duha, a svoje autorstvo priznati jedino u odstupanjima i pogreškama. Topos skromnosti kojim srednjovekovni pisci sebe određuju kao &ldquo;grešne&ldquo;, &ldquo;nedovoljne&ldquo;, &ldquo;nedostojne&ldquo;, &ldquo;poslednje od svih&ldquo;, kojim priznaju svoje neznanje i nesposobnost da pišu o određenoj temi, konstituisao se najpre kao izraz monaške smernosti, da bi se u HIV i XV veku ovo opšte mesto zadržalo kao obična &ldquo;dekoracija književnog karaktera&ldquo;.<br />Ipak, iako je za čoveka srednjeg veka originalnost bila greh taštine, to ne znači da srednjovekovni umetnici nisu bili sposobni da stvore originalna dela, niti da su književna dela nastala u epohi srednjeg veka lišena osobenosti i kreativnog pristupa. Uprkos tome što srednjovekovni autori nisu težili sopstvenom izrazu, već su sledili tradiciju ranije formiranu u odgovarajućem žanru, ipak možemo govoriti o njihovom individualnom stilu. Individualnost umetnika ogledala se, uglavnom, u inventivnosti s kojom je pisac pristupao nasleđenim navikama i u oplemenjivanju tradicionalnih postupaka.<br />Jedna od osnovnih pretpostavki našeg istraživanja bila je da u epohi srednjeg veka socijalni identitet gotovo u potpunosti potiskuje lični identitet, te da je srednjovekovni čovek bio sveden na funkciju koju je imao u društvu, odnosno, da se pravo na pisanje autobiografije u srednjem veku zasniva na temelju socijalno priznate važnosti. Prihvatili smo, pri tom, mišljenje većine izučavalaca da je za srednjovekovlje najprikladniji pojam ,,kulturne figure&ldquo;, kojim su označeni tzv. idealni tipovi ljudske egzistencije, a koji se, između ostalog, iskazuju u jeziku književnosti i pismenosti onog vremena.<br />Imajući u vidu činjenicu da poetikom srednjovekovne književnosti dominira načelo žanra, a ne načelo autorstva, te da je upravo žanr najznačajniji faktor koji određuje šta će pisac reći o sebi i o svom životu, tragali smo za autobiografskim fragmentima u poveljama, poslanicama, zapisima i natpisima, i žitijima iz XIV veka.<br />Budući da je osnovna karakteristika srednjovekovne autobiografske književnosti fragmentarnost (podaci koje autor ostavlja o sebi rasuti su u tekstovima različitih žanrova) jedan od osnovnih ciljeva našeg istraživanja bio je da se utvrdi kakva je veza autobiografskog fragmenta s glavnim tekstom. Takođe, kao svojevrstan autobiografski postupak, a u skladu s poetičkim načelima srednjovekovne književnosti, analizirali smo svaku inovativnu i originalnu upotrebu opštih mesta i biblijskih citata, ukazujući na široke mogućnosti uvođenja originalnog sadržaja u zadate obrasce.<br />U naučnoj literaturi posvećenoj delima srpske srednjovekovne književnosti pojedinim tekstovima 14. veka pripisan je atribut ,,autobiografskog dela&ldquo;, dok su neki čak označeni kao ,,prave autobiografije&ldquo; (npr. Ulijarska povelja pripisana kralju Milutinu i Reč Dušanova uz Zakonik). U nekim slučajevima, međutim, takvo atribuiranje je potpuno neopravdano, pa smo u radu pokušali revalorizovati uvrežena mišljenja.<br />Konačno, jedan od ciljeva našeg istraživanja bio je da ustanovimo šta je osnovna funkcija autobiografskih fragmenata u delima srpske srednjovekovne književnosti: čuvanje od zaborava, oživljavanje prošlosti, ili, pak, piščevo predstavljanje sopstvenog religioznog i duhovnog razvoja? U svakom slučaju, na primeru srpskih spisa XIV veka pokazuje se da se autobiografski princip ne mora shvatiti isključivo kao princip samoiskazivanja, već i kao odraz duha epohe u objektivnom svedočanstvu pojedinca.</p> / <p>The problem of autobiographies and autobiographical texts in the medieval Serbian literature is complex and has not been researched enough scientifically. Although the interest in autobiographical texts in the old Serbian literature is not new, prior dealings with this topic only aimed at collecting and partly describing those texts, without attempting to systematically consider and interpret them in the context of Serbian and Byzantine literary tradition. What&rsquo;s more, they almost always lack appropriate theoretical argumentation.<br />In their definition of autobiography, contemporary theories emphasize the notions of identity, individuality and subjectivity. However, these notions require a thorough reconsideration in relation to the Middle Ages, when individuality was not recognized in today&#39;s sense of the word. Moreover, the Middle Ages present us with the individual afraid of their originality, afraid of being &ldquo;themselves&rdquo;.<br />Thus, according to the medieval view of the world, the writer is just an &ldquo;instrument&rdquo; &ndash; God&rsquo;s extended arm; he is the creator who will ascribe everything good, correct and true to the act of the Holy Spirit. On the other hand, he will be recognized as the author only in alterations and mistakes. Medieval writers use the topos of modesty to define themselves as &ldquo;sinful&rdquo;, &ldquo;inadequate&rdquo;, &ldquo;unworthy&rdquo;, &ldquo;last of all&rdquo;, and to admit their ignorance and incompetence to write about a specific topic. At first, the topos was constituted as an expression of monastic meekness, but in the 14th and 15th century this commonplace remained as an ordinary &ldquo;decoration of literary nature&rdquo;.</p><p>However, even with individuality being the sin of vanity for the medieval person, it means neither that medieval artists were incapable of creating original works nor that the literary works from the Middle Ages lack any distinctiveness and creative approach. Although medieval authors did not aspire to their own expression but followed earlier established traditions in corresponding genres, their individual style can still be a matter of discussion. The individuality of an artist was reflected mainly in his inventiveness which he used to approach inherited habits and in the refinement of traditional devices.<br />One of the basic assumptions of this research was that the social identity almost completely suppresses the personal identity in the Middle Ages, and that the medieval person was reduced to the function they had in the society, that is, that the right to write an autobiography in the Middle Ages was based on socially recognized importance. In addition, the proposition of most researchers that &ldquo;cultural figures&rdquo; is the most appropriate term for the medieval period is acknowledged in the research. This term signifies ideal types of human existence, which are, among other aspects, expressed in the language of literature and literacy of this era.<br />Bearing in mind the fact that the poetics of medieval literature is dominated by the principle of genre rather than the principle of authorship and that the genre is the crucial factor when determining what the writer is going to say about himself and his life, the research focused on autobiographical fragments in charters, epistles, inscriptions and epitaphs, and hagiographies from the 14th century.</p><p>Since fragmentariness is the central feature of medieval autobiographical literature (the facts which author leaves about himself are scattered in texts belonging to different genres), one of the primary aims of this research is to establish the quality of the connection between autobiographical fragments and the main text. In addition, every innovative and original use of topoi and biblical quotations has been analyzed as a particular autobiographical device in accordance with the poetical principles of medieval literature, highlighting a range of possibilities for the introduction of original contents into the given patterns.<br />In the scholarly researches dedicated to the works of medieval Serbian literature, certain texts from the 14th century have been described as &ldquo;autobiographical works&rdquo; while some have even been designated as &ldquo;real autobiographies&rdquo; (e.g., Ulijarska Charter ascribed to King Milutin and Dusan&rsquo;s Reč uz Zakonik). However, in some cases, such attribution is completely unjustified so this research has tried to revalue prevailing opinions.<br />Finally, one of the aims of this research is to establish the basic function of autobiographical fragments in medieval Serbian literature and see if they were used to preserve memory, resurrect the past or allow the writer to present his own religious and spiritual development? In every case, taking the Serbian writings from 14th century as examples, it is shown that the autobiographical principle does not have to be understood only as the principle of self-expression, but as the reflection of the spirit of an era in an individual&rsquo;s objective testimony.</p>

La première naissance du roman de langue grecque a coïncidé avec l’avènement de l’Empire romain, dans un contexte de bouleversement des structures sociales où l’individu tendait à remplacer les valeurs collectives jusqu’alors incarnées par les grands héros épiques ou tragiques : les nombreux personnages de ce nouveau genre littéraire, soumis aux aléas de la Fortune et aux traits de l’Amour dans un monde qui les dépasse, en constituent un marqueur fort. Le récit s’organise désormais autour d’un couple de héros qui s’aiment, d’opposants qui veulent les séparer et d’adjuvants qui essaient de conjurer ceux-ci, sans compter tous les personnages secondaires. Presque disparu à partir du IVe siècle, le roman grec continue d’être lu mais sa production ne refait vraiment surface qu’au XIIe siècle, dans le contexte bien différent de la cour byzantine des Comnènes. Il s’agit alors d’œuvres écrites en langue savante par et pour une élite restreinte et lettrée. Si les topoi de l’ancien roman sont souvent repris (amour, épreuves, séparation, retrouvailles, polythéisme, etc.), des changements sont néanmoins notables sur la forme (versification) comme sur le fond (caractérisation). Les personnages, qui restent un élément constitutif du genre comme support de l’action, reflet d’un ethos, noyau de l’intrigue et vecteur de l’intérêt du lecteur dont ils sont une co-création, y sont moins nombreux mais plus approfondis, agissent moins mais parlent plus. Aussi, dans une perspective de littérature comparée, le propos de notre thèse vise à déterminer, en partant de la notion de mimésis, les procédés d’écriture onomastiques, ecphrastiques et rhétoriques mis en œuvre pour caractériser ces personnages, en tentant de dégager en quoi et pourquoi les personnages des romans byzantins correspondent ou diffèrent de leurs modèles antiques. Nous proposons enfin dans un second volume, avec les annexes et la bibliographie, une traduction des romans byzantins qui n’ont pas été récemment publiés en français. / The earliest birth of the novel in Greek language coincided with the advent of the Roman Empire, in a context of major changes in the social structures where the individual tended to replace collective values until then embodied in the great epic or tragic heroes. The numerous characters of this new literary genre, subjected to Fortune’s vicissitudes and to Eros’s arrows in a world that overwhelms them, represent a strong marker. From then on, the narrative has been organized around a couple of heroes in love, of opponents wanting to separate them and helpers trying to undermine the will of the latter, not to mention all the minor characters. The production of Greek novels sank in the 4th century, though they were still read, to only re-emerge really in the 12th century, in a very different context: the Byzantine court of the Komnenoi, under the form of literary works written in scholarly language by and for a restricted learned elite. Even if the topoi of the ancient novel are often reused (love and lost love reunions, hardships, polytheism, etc.), changes were nevertheless notable on the form (versification) as well as on the substance (characterization). The characters, who remain a constituent element of the genre as agents of the action, reflection of an ethos, core of the plot and vectors of the interest of the reader, by whom they are co-created, are fewer but deeper, they act less but speak more. Thus, from a perspective of compared literature and in the light of the notion of mimesis, our thesis aims at determining the onomastic, ekphrastic and rhetorical writing processes implemented in the crafting of these characters by trying to highlight how and why the characters of the Byzantine novels match or differ from their antique models. In a second volume, for the Byzantine novels with no recent translation into French published yet, we finally propose a personal translation, together with appendices and bibliography.

Doctorat en philosophie et lettres / info:eu-repo/semantics/nonPublished

The subject of this thesis is the Synopsis Chronike (or Synopsis Sathas), a Byzantine chronicle of the thirteenth century that conveys the history of the world, starting from Adam and concluding with the recapture of Constantinople in 1261. The study focuses on the first part of the text (Adam – Nikephoros Botaneiates), and more specifically on the comprehensive presentation and analysis of the whole corpus of its sources, passage by passage, in order to reconstruct the background of the chronicle and to determine its place in the Byzantine chronicle tradition. Following the introductory first chapter, which sets out the aims of the thesis and establishes its methodology, chapter two offers an overview of the chronicle itself, and a first discussion of the main issues it presents: the key characteristics of its narrative structure, its manuscript tradition, and – mainly – the problem of its authorship, with special reference to the commonly supposed author, Theodore Skoutariotes, bishop of Kyzikos. Chapter three conveys a detailed presentation of the results of our research; following the discussion of the sources and influences of the proem, it attempts to place each passage of the Synopsis Chronike in the context of any related texts, which are then identified as 'main sources', 'other sources' and 'parallel passages', depending on their link to the Synopsis Chronike. Chapter four discusses individually each text that appears as a source of the Synopsis Chronike, and locates its place amongst the whole corpus of the sources. Furthermore, it examines the passages for which we were not able to identify a main source, and suggests possible sources that have not survived. Finally, the concluding chapter of the thesis summarises the earlier discussion, and attempts to combine the different pieces of information, and to provide an overall picture of the background of the Synopsis Chronike in order to establish – to the degree that it is possible – its position in the Byzantine chronicle tradition.