Магистерская диссертация посвящена исследованию феномена фанфикшн с точки зрения издательского дела. Проведен историографический обзор темы, дана характеристика специфических механизмов существования фанфикшн в сети интернет, а также анализ российских и зарубежных изданий фанфикшн-произведений и их правового статуса. На основании проведенного анализа и результатов анкетирования о читательской востребованности издания фанфикшн-произведений, выявлены возможности использования фанфикшн в издательской сфере и описаны направления работы издателя с ним. / Master's thesis is devoted to the study of the phenomenon of fanfiction from the publishing point of view. A historiographical review of the topic is conducted, a characteristic of the specific mechanisms of fanfiction's existence on the Internet is given, as well as an analysis of Russian and foreign publications of fanfiction works and their legal status. Based on the analysis and results of a survey on the reader's demand for publishing fanfiction works, the possibilities of using fanfiction in the publishing sphere are identified and the directions of the publisher's work with it are described.

This master thesis is dedicated to the press publishers’ right introduced by Article 15 of the Directive (EU) 2019/790 on copyright and related rights in the Digital Single Market. The article became one of the most debated provisions in the whole directive. On the one hand, the discussion was driven by EU press publishers because of thecommercial crisis in the traditional press publishing and news mediasectors. Press representatives began to express concerns about the free riding of press publications by content aggregators and search engines who usually reuse such contents for profit. On the other hand, service providers argued that press publishers would lose traffic to their websites, affecting the quality of the press and constrainingfundamental rights. This conflict pushed the press publishers to bringing these issues before courts, legislators and competition authorities. Since these complaints were not resolved completely, the only way to resolve the conflict seemed to be the introduction of the EU-wide related right.

The subject matter of the present paper is the culture of the Russian nobility and its image in the 19th century Russian literature. The aim of the thesis is to study the issue of the closeness of the nobility to the Russian nation's culture. The theoretical part of the paper deals with the history of the nobility: its formation, advancement and prosperity. The concepts of «culture», «Russian culture» and their constituents are explored in the thesis next. This part is aimed at analyzing the main elements of the noble class' culture. A philological analysis of the two 19th century literary works, namely «Eugene Onegin» by A.S. Pushkin and «War and Peace» by L.N. Tolstoy, is conducted in the third chapter to identify the elements of the nobility's culture. After the spheres of culture have been established they were analyzed, namely the relation between the upper class' culture and the culture of the whole Russian nation; education and upbringing; everyday culture; life conditions; matters of marriage, family, love and relationships; leisure and social life; the notion of the manor as the center of the countryside culture. The study showed the examples of both elements of remoteness and closeness to the culture of Russian people. Studies carried out in the theoretical and practical part of the...

Большинство исследований корпоративной социальной ответственности (КСО) фокусируется на ее влиянии на финансовые показатели или отношение клиентов к КСО. Обязательства организаций в отношении социальной ответственности были предметом очень немногих исследований. В этом исследовании исследуется влияние инженерного права на приверженность организации социальной ответственности в рамках модели, основанной на социальной теории. В частности, мы исследуем влияние трех аспектов корпоративной социальной ответственности; роль организаций в продвижении социальной ответственности, инженерное право в руководстве организациями и взаимосвязь между инженерным правом и социальной ответственностью. В исследовании также обсуждаются основные последствия использования КСО для повышения приверженности сотрудников организации и улучшения ее результатов. Анализ основан на выборке из 50 сотрудников, отобранных из инжиниринговой организации в России. Подсчитано, что внешняя КСО положительно связана с обязательствами организации, и КСО вносит по меньшей мере такой же значительный вклад в обязательства организации, как и удовлетворенность работой для сотрудника. / The majority of research on corporate social responsibility (CSR) focuses on its influence on financial performance or customer attitudes about CSR. Organizational commitments towards social responsibility have been the subject of very few research. This study investigates the effect of engineering law on organization's commitment towards social responsibility within a model that draws the social theory. Particularly, we examine the impact of three aspects of corporate social responsibility; role of organizations in promoting social responsibility, engineering law in directing organizations and relationship between engineering law and social responsibility. The study also discusses major implications for using CSR to increase employee commitment to the organization and improve its performance. The analysis is based on a sample of 50 employees drawn from engineering organization in Russia. It is estimated that external CSR is positively associated to organizational commitment, and CSR makes at least as much of a great contribution to organizational commitment as job satisfaction for an employee.

Den skadeståndsrättsliga principen om den skadelidandes skyldighet att begränsa sin skada ärväl känd och vedertagen i svensk rätt. Principen åberopas ofta som invändning iskadeståndstvister av alla slag, och har därmed stor praktisk betydelse. Principens köprättsligaoch försäkringsrättsliga motsvarigheter är generöst behandlade i doktrinen. På denskadeståndsrättsliga sidan förhåller det sig annorlunda – det här är första gången som ämnetblir tillägnat ett eget arbete i Sverige. Det finns många rättsfall där skadebegränsningsskyldigheten aktualiseras, men på grund avdomskälens utformning är rättsfallens värde som vägledning begränsat. Jag anser emellertid attuppmärksamheten inte bör överfokuseras på dessa. Intar man ett framåtblickande perspektiv,finns det gott om material och idéer att hämta från den övriga civilrätten, från rättsekonominoch – inte minst – från utlandet. Arbetets strukturella och metodologiska ramverk är utformatså, att största möjliga nytta kan dras av främmande källor utan att en djupgående (och oftastointressant) komparativ utredning av dessa källor behöver göras. Det huvudsakliga syftet med undersökningen var att definiera skadebegränsningsprincipensansvarsgräns. Med hänsyn till framställningen omfattning, hade det inte varit möjligt att göragrundliga utredningar av enskilda delproblem. Istället är arbetet fokuserat på att utrönaallmängiltiga riktlinjer, tankemönster och ledtrådar, dels för skadebegränsningsbedömningen isig, och dels för den tänkbara rättsutvecklingen. Ett flertal sådana riktlinjer har kunnatdefinieras, något utspridda över principens tillämpningsområde, och ibland även i sammanhangdär det inte är uppenbart att det är skadebegränsningshänsyn som styr. Samtidigt har åtskilligasystemiska problem uppdagats såväl i principens tillämpning som i den underliggandenormbildningen. Jag har ödmjukt lagt fram några lösningsförslag, med ändamålet att främja enmer rättssäker tillämpning av principen, dels på grundval av gällande rätt, och dels på grundvalav den tänkbara rättsutvecklingen på området. / The doctrine of avoidable loss is a generally recognized principle in Swedish law. The doctrine is often invoked in damage claim disputes of all kinds, and is therefore important in practice. There is plenty of legal literature where the doctrine is treated in the context of sales law and insurance law. On the tort law side, however, there is nothing – this is the first dedicated work on the subject in Sweden. There are many tort cases where the question of avoidable loss is actualized, but due to the way the courts articulate the grounds for their rulings, the cases provide little guidance for the future, and therefore have little value as precedent. This is not necessarily an obstacle to the study. On the contrary, when looking outwards, I have found a wealth of ideas and study material in other areas of civil law, in law and economics, and in foreign law. The structural and methodological framework of the thesis was designed to allow for extraction of material from foreign sources without needing to conduct a thorough (and often uninteresting) comparative study. The main purpose of the investigation was to define the boundaries of the claimant’s liability as imposed by the doctrine. Considering the limited scope of the thesis, it would not have been possible to deconstruct the subject into details and conduct thorough investigations of those. Instead, the work was focused on determining general guidelines, thought patterns and clues; both de lege lata and de lege ferenda. Multiple such guidelines could be defined in various contexts where the doctrine is applied, but also, interestingly, in certain contexts where it is not obvious that considerations of avoidable loss are decisive. Multiple systemic issues have also been found, both in the application of the doctrine and in the underlying norms. I have humbly put forward several suggestions on how these issues could be alleviated to promote legal certainty in the doctrine’s application, both today and in the future.

<p>Под управним уговором уобичајено се подразумева једна специфична врста уговора, различита од осталих по томе што је подведена под посебан правни режим. Посебност правила о управном уговору огледа се у томе што она припадају управном праву. Спорна суштина управног уговора долази отуда што се правни режим који првенствено важи за вршење управне делатности и доношење управног акта одједном проширује и на акте уговорног карактера.<br />Противречност управног уговора, испољена већ у његовом називу, неизбежно нас наводи на питање о његовој правној природи. Какав је то акт и где он припада? Да ли је и управни уговор по својој природи уговор, или је то посебна врста управног акта? Можда није ни једно ни друго, можда је нешто треће &ndash; правни акт различит и од уговора и од управног акта? Шта се уопште подразумева под одређивањем правне природе управног уговора и где је његово место у правном систему?<br />Правни режим управног уговора указује на то да појам управног уговора одговара појму уговора уопште. Управни уговор је двострани правни посао, који настаје као резултат сагласности воља управе и њеног сауговарача. Покушаји да се управни уговор представи као управни акт, или нешто треће &ndash; између уговора и управног акта &ndash; не могу да се прихвате. Они занемарују или мењају битна обележја управног уговора и зато су, једноставно речено, погрешни!<br />Основни проблем при одређивању правне природе управног уговора састоји се у томе што се он погрешно изједначава са правним односом који настаје његовим закључењем. Када се каже управни уговор, онда се мисли и на све оно што се дешава после његовог закључења; онда се мисли на правни однос у целини. Између управног уговора и правног односа у целини, међутим, не сме да се стави знак једнакости. Управни уговор је једна од правних чињеница које утичу на правни однос. Као што на исти правни однос могу да утичу и друге правне чињенице, укључујући и управни акт. Захваљујући томе, правни однос добија сложени, мешовити карактер.<br />Као правни акт и правна чињеница, управни уговор је &bdquo;обичан&ldquo; уговор, као и сваки други. Специфичан није уговор, специфичан је правни однос који се њиме заснива, зато што на садржину тог правног односа могу да утичу правне чињенице различитог карактера. Специфична је и правна установа која уређује такве односе, јер је мешовита, јер је истовремено уређена и управним и грађанским правом.</p> / <p>Pod upravnim ugovorom uobičajeno se podrazumeva jedna specifična vrsta ugovora, različita od ostalih po tome što je podvedena pod poseban pravni režim. Posebnost pravila o upravnom ugovoru ogleda se u tome što ona pripadaju upravnom pravu. Sporna suština upravnog ugovora dolazi otuda što se pravni režim koji prvenstveno važi za vršenje upravne delatnosti i donošenje upravnog akta odjednom proširuje i na akte ugovornog karaktera.<br />Protivrečnost upravnog ugovora, ispoljena već u njegovom nazivu, neizbežno nas navodi na pitanje o njegovoj pravnoj prirodi. Kakav je to akt i gde on pripada? Da li je i upravni ugovor po svojoj prirodi ugovor, ili je to posebna vrsta upravnog akta? Možda nije ni jedno ni drugo, možda je nešto treće &ndash; pravni akt različit i od ugovora i od upravnog akta? Šta se uopšte podrazumeva pod određivanjem pravne prirode upravnog ugovora i gde je njegovo mesto u pravnom sistemu?<br />Pravni režim upravnog ugovora ukazuje na to da pojam upravnog ugovora odgovara pojmu ugovora uopšte. Upravni ugovor je dvostrani pravni posao, koji nastaje kao rezultat saglasnosti volja uprave i njenog saugovarača. Pokušaji da se upravni ugovor predstavi kao upravni akt, ili nešto treće &ndash; između ugovora i upravnog akta &ndash; ne mogu da se prihvate. Oni zanemaruju ili menjaju bitna obeležja upravnog ugovora i zato su, jednostavno rečeno, pogrešni!<br />Osnovni problem pri određivanju pravne prirode upravnog ugovora sastoji se u tome što se on pogrešno izjednačava sa pravnim odnosom koji nastaje njegovim zaključenjem. Kada se kaže upravni ugovor, onda se misli i na sve ono što se dešava posle njegovog zaključenja; onda se misli na pravni odnos u celini. Između upravnog ugovora i pravnog odnosa u celini, međutim, ne sme da se stavi znak jednakosti. Upravni ugovor je jedna od pravnih činjenica koje utiču na pravni odnos. Kao što na isti pravni odnos mogu da utiču i druge pravne činjenice, uključujući i upravni akt. Zahvaljujući tome, pravni odnos dobija složeni, mešoviti karakter.<br />Kao pravni akt i pravna činjenica, upravni ugovor je &bdquo;običan&ldquo; ugovor, kao i svaki drugi. Specifičan nije ugovor, specifičan je pravni odnos koji se njime zasniva, zato što na sadržinu tog pravnog odnosa mogu da utiču pravne činjenice različitog karaktera. Specifična je i pravna ustanova koja uređuje takve odnose, jer je mešovita, jer je istovremeno uređena i upravnim i građanskim pravom.</p> / <p>An administrative contract is usually understood as a specific type of contract, different from others because it is placed under a special legal regime. The rules on the administrative contract are special because they are considered as a part of administrative law. The controversial nature of the administrative contract is the consequence of the fact that the legal regime primarily applied to the exercise of administrative power is extended to the conclusion of a contract.<br />The contradiction of the administrative contract, expressed even in its title, inevitably leads us to the question of its legal nature. What kind of contract is the administrative contract and where does it belong? Is the administrative contract really a contract, by its nature, or is it just a special type of administrative act? Perhaps it is neither one nor the other; perhaps it is something else - a legal act different from both the contract and the administrative act? What does it mean to determine the legal nature of the administrative contract and where can it be placed in the legal system?<br />The legal regime of the administrative contract indicates that the notion of the administrative contract corresponds to the notion of the contract in general. The administrative contract is a bilateral legal act, which arises as a result of the consent of the will of the administration and of the other contracting party. All attempts to present the administrative contract as an administrative act, or something else &ndash; an act between a contract and an administrative act - cannot be accepted. They neglect or change the essential features of the administrative contract and, therefore, they are simply wrong!<br />The basic problem in determining the legal nature of the administrative contract consists in the fact that it is incorrectly equated with the legal relationship that arises from its conclusion. When we speak about administrative contract, we usually think of everything that happens after its conclusion; we usually think of the legal relationship as a whole. However, an equality sign should not be placed between the administrative contract and the legal relationship as a whole. The administrative contract is only one of the legal facts that affect the legal relationship. The same legal relationship can be affected by other legal facts, including an administrative act. Thanks to this, the legal relationship gets a complex and mixed character.<br />As a legal act and legal fact, the administrative contract is just a &quot;regular&quot; contract, like any other. Specific is not the contract, specific is the legal relationship based on it, because the content of this legal relationship can be influenced by legal facts of a different nature. Specific is also the legal institution that regulates such relations, since it is mixed, since it is regulated both by administrative and civil law, at the same time.</p>

<p>Повредом права конкуренције Европске уније (ЕУ) наноси се, по правилу, штета великом броју лица. Тиме се угрожава остваривање не само општих или јавних интереса, већ се угрожавају и интереси и права појединаца. Међутим, у праву ЕУ је дуго времена након оснивања Европске економске заједнице (ЕЕЗ) основна пажња била посвећена заштити јавних интереса, чему је био подешен и механизам јавно-правне или административне заштите, као и висина и карактер санкција. Из тих разлога су све до последњих деценија и теоријска истраживања углавном била усмерена на анализу дејства јавно-правне примене прописа о конкуренцији на непосредне учеснике на тржишту. Имајући то у виду, предмет овог рада је усмерен на други аспект заштите која се остварује у поступку приватно-правне примене, у коме накнада штете представља грађанско правну санкцију због повреде ЕУ права конкуренције.<br />Тема је подједнако значајна у практичном и у теоријском смислу. У практичном смислу, јер се повредом правила о заштити конкуренције угрожава успостављање и несметано функционисање унутрашњег тржишта, као општег циља оснивања ЕЕЗ/ЕУ. Са аспекта интереса појединаца, њима се онемогућава да користе погодности таквог тржишта на коме би према правилима слободне конкуренције и закона понуде и тражње, остали само најуспешнији, са најбољом робом и услугама. Будући да се не могу спречити повреде конкуренције, у раду су анализиране превентивне и компензаторне мере заштите. У случају повреде јавних интереса, то се остварује високим казнама и заштитним мерама. У случају повреде индивидуалних интереса, оштећеним појединцима је признато право на потпуну накнаду настале штете.<br />У теоријском смислу, питање накнаде штете је у ЕУ крајем деведесетих година прошлог века анализирано и у контексту отклањања демократског дефицита у склопу &quot;конституционалазације и легитимизације&quot; ЕЗ/ЕУ, кад су у центар интересовања постављени интереси појединаца и заштита њихових субјективних права пред националним судовима држава чланица. Разумевање овог процеса подразумева налажење одговора на питање да ли Уговор о функционисању<br />Европске уније (УФЕУ), као врста вишестраног међународног уговора, ствара субјективна права на која се непосредно могу позивати појединци и тражити њихову заштиту пред националним судовима. У питању је дејство одредби чланова 101. и 102. УФЕУ, којима су забрањени рестриктивни споразуми и злоупотреба доминантног положаја учесника на тржишту. Питање је важно јер се забраном закључивања рестриктивних споразума и санкционисањем понашања на тржишту које се сматра злоупотребом доминантног положаја у значајној мери ограничава дејство општепризнатог начела аутономије воље привредних субјеката и начело предузетништва.<br />Како тзв. &quot;неведљива рука тржишта&quot; није у стању да омогући адекватну заштиту и јавноправних и приватноправних интереса, као и да није могуће спречити закључивање рестриктивних споразума, у раду се полази од тезе да држава има тзв. &quot;регулаторну одговорност&quot; да појединцима омоогући остваривање права на накнаду штете, као неотуђиво субјективно право. Признање оваквог субјективног права је образложено садржином и карактером посебних начела права ЕУ, као што је начело директног дејства и начело делотворне примене. Кандидат се залаже да се у складу са начелом делотворне примене у државама чланицама успостави механизам колективне заштите индивидуалних интереса путем репрезентативних тужби по opt-out моделу.<br />У раду су наведена питања анализирана у три дела, који су насловљени као: општа разматрања, садржина и природа права на накнаду штете и поступак остваривања права на накнаду</p> / <p>Povredom prava konkurencije Evropske unije (EU) nanosi se, po pravilu, šteta velikom broju lica. Time se ugrožava ostvarivanje ne samo opštih ili javnih interesa, već se ugrožavaju i interesi i prava pojedinaca. Međutim, u pravu EU je dugo vremena nakon osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ) osnovna pažnja bila posvećena zaštiti javnih interesa, čemu je bio podešen i mehanizam javno-pravne ili administrativne zaštite, kao i visina i karakter sankcija. Iz tih razloga su sve do poslednjih decenija i teorijska istraživanja uglavnom bila usmerena na analizu dejstva javno-pravne primene propisa o konkurenciji na neposredne učesnike na tržištu. Imajući to u vidu, predmet ovog rada je usmeren na drugi aspekt zaštite koja se ostvaruje u postupku privatno-pravne primene, u kome naknada štete predstavlja građansko pravnu sankciju zbog povrede EU prava konkurencije.<br />Tema je podjednako značajna u praktičnom i u teorijskom smislu. U praktičnom smislu, jer se povredom pravila o zaštiti konkurencije ugrožava uspostavljanje i nesmetano funkcionisanje unutrašnjeg tržišta, kao opšteg cilja osnivanja EEZ/EU. Sa aspekta interesa pojedinaca, njima se onemogućava da koriste pogodnosti takvog tržišta na kome bi prema pravilima slobodne konkurencije i zakona ponude i tražnje, ostali samo najuspešniji, sa najboljom robom i uslugama. Budući da se ne mogu sprečiti povrede konkurencije, u radu su analizirane preventivne i kompenzatorne mere zaštite. U slučaju povrede javnih interesa, to se ostvaruje visokim kaznama i zaštitnim merama. U slučaju povrede individualnih interesa, oštećenim pojedincima je priznato pravo na potpunu naknadu nastale štete.<br />U teorijskom smislu, pitanje naknade štete je u EU krajem devedesetih godina prošlog veka analizirano i u kontekstu otklanjanja demokratskog deficita u sklopu &quot;konstitucionalazacije i legitimizacije&quot; EZ/EU, kad su u centar interesovanja postavljeni interesi pojedinaca i zaštita njihovih subjektivnih prava pred nacionalnim sudovima država članica. Razumevanje ovog procesa podrazumeva nalaženje odgovora na pitanje da li Ugovor o funkcionisanju<br />Evropske unije (UFEU), kao vrsta višestranog međunarodnog ugovora, stvara subjektivna prava na koja se neposredno mogu pozivati pojedinci i tražiti njihovu zaštitu pred nacionalnim sudovima. U pitanju je dejstvo odredbi članova 101. i 102. UFEU, kojima su zabranjeni restriktivni sporazumi i zloupotreba dominantnog položaja učesnika na tržištu. Pitanje je važno jer se zabranom zaključivanja restriktivnih sporazuma i sankcionisanjem ponašanja na tržištu koje se smatra zloupotrebom dominantnog položaja u značajnoj meri ograničava dejstvo opštepriznatog načela autonomije volje privrednih subjekata i načelo preduzetništva.<br />Kako tzv. &quot;nevedljiva ruka tržišta&quot; nije u stanju da omogući adekvatnu zaštitu i javnopravnih i privatnopravnih interesa, kao i da nije moguće sprečiti zaključivanje restriktivnih sporazuma, u radu se polazi od teze da država ima tzv. &quot;regulatornu odgovornost&quot; da pojedincima omoogući ostvarivanje prava na naknadu štete, kao neotuđivo subjektivno pravo. Priznanje ovakvog subjektivnog prava je obrazloženo sadržinom i karakterom posebnih načela prava EU, kao što je načelo direktnog dejstva i načelo delotvorne primene. Kandidat se zalaže da se u skladu sa načelom delotvorne primene u državama članicama uspostavi mehanizam kolektivne zaštite individualnih interesa putem reprezentativnih tužbi po opt-out modelu.<br />U radu su navedena pitanja analizirana u tri dela, koji su naslovljeni kao: opšta razmatranja, sadržina i priroda prava na naknadu štete i postupak ostvarivanja prava na naknadu</p> / <p>Violation of the EU competition law makes damage to a large number of persons: direct competitors, customers and end-users of services. This endangers the implementation of not only public interests, but also the interests and subjective rights of individuals. However, long after the founding of the EEC, community law focused on the protection of public interests, to which the mechanism of public law or administrative enforcement, as well as the amount and character of the sanction, was adjusted. For these reasons, until the last decades, theoretical research mainly focused on analysing the effects of public law enforcement on the immediate participants in the market as well. Therefore, the subject of this paper is focused on another aspect, the so-called private enforcement, whose part is the right to compensation of damages as a civil law sanction for violation of the EU competition law.<br />The subject is equally important in practical and theoretical sense. Practical importance is reflected in the fact that by violating the rules on the protection of competition, damage is caused to a large number of participants on the market, thus jeopardizing the achievement of both general and individual goals. As a general economic objective in the EC/EU Treaties, proclaim the establishment of an internal market. On the other hand, individuals want to make full use of the benefits of such a market in which, according to the rules of free competition and rules of supply and demand, only the most successful, with the best goods and services, would remain. Practice, however, has shown that market participants often violate competition rules and thus the question is raised of how to eliminate the harmful consequences of the violation in the best possible way. When it comes to public interests, this is achieved through high penalties and protective measures, which are decided by the European Commission and national regulatory bodies. In the event of a violation of individual interests, this can be achieved by recognition of the full compensation of damages.<br />The issue of compensation for damages in the EU was set in parallel with the elimination of the democratic deficit and in the context of the &quot;institutionalization and legitimization&quot; of the EC/EU in the late 1990s, when the interests of individuals and the protection of their subjective rights were placed before the national courts of the member states.<br />Understanding of this process implies finding the answer to the question of whether the Treaty on the Functioning of the European Union (TFEU), as a type of multilateral international treaty, creates subjective rights to which individuals can directly refer and request their protection before national courts.<br />These are the provisions of Articles 101 and 102 of the TFEU that regulate the issue of restrictive agreements and the dominant position of participants in the market by banning and automatically considering null and void the first ones, while the abuse of a dominant position is considered prohibited and punishable. The prohibition of the conclusion of restrictive agreements and the sanctioning of market behaviour which is considered to be the abuse of a dominant position is significantly limited to the generally accepted principle of autonomy of the will of business entities and the raight of establishement.<br />Since it is impossible to prevent the conclusion of restrictive (cartel) agreements, the solution was found in the recognition of the right to compensation as one of the inalienable subjective rights belonging to individuals. The recognition of this subjective right, due to the particular and dual nature of EU law, as supranational and national, is explained by the new principles of EU law, such as the principle of direct effect and the principle of effectiveness. The principle of effectiveness will also serve as a theoretical basis for establishing the principles of procedural autonomy, as a legal framework for judicial protection.<br />The author analyses the subject issues in three parts, which are addressed as: general considerations, content and nature of the right to compensation of damage and the procedure for enforcement the right to compensation. The paper starts from the thesis that the public law and private law enforcement of the EU competition law are complementary and that the compensation of damages should be implemented not only in individual lawsuits, but also by introducing collective redress mechanism for the protection of collective interests.</p>

<p>Rehabilitacija kao pojam u pravu, izuzetno je slojevita i vi&scaron;eznačna. Tako je, jedan od ciljeva ove disertacije upravo sagledavanje upotrebe termina rehabilitacija, prevashodno u krivičnom pravu, uz nastojanje da se instituti koji se isto nazivaju, međusobno uporede i ra&scaron;člane. U tradicionalnom smislu pod rehabilitacijom se podrazumevaju dva instituta koji pripadaju krivičnom materijalnom odnosno krivičnom procesnom pravu, te treća, ne&scaron;to novijeg porekla, rehabilitacija lica osuđenih iz političkih ili ideolo&scaron;kih razloga.</p><p>U disertaciji se obrađuju pitanja pravnih posledica osude, ali i upisa osude u kaznene evidencije, te njihovo brisanje odnosno poni&scaron;tavanje rehabilitacijom. Takođe, radi diferencijacije u odnosu na specijalnu, odvojeno su analizirane redovna i vanredna, kao u teoriji krivičnog prava tradicionalni pojmovi rehabilitacije osnovano, odnosno neosnovano osuđenih lica. Treći i četvrti deo rada posvećeni su specijalnoj rehabilitaciji osuđenih iz političkih ili ideolo&scaron;kih razloga. U trećem delu obrađuju se uporednopravni i međunarodnopravni aspekti specijalne rehabilitacije na evropskom kontinentu, sa kojim na&scaron; pravni sistem uglavnom deli srodnu pravnu tradiciju, ali ovde značajnije od toga, deli i zajedničko istorijsko iskustvo iz perioda totalitarizma. Četvrti deo bavi se specijalnom rehabilitacijom u srpskom pravu, odvojeno posmatrajući re&scaron;enja prvog i drugog zakona o rehabilitaciji. Poslednji deo rada posvećen je upravo istraživanju sudske prakse specijalne rehabilitacije, koje je obuhvatilo ukupno 4.189 re&scaron;enja o specijalnoj rehabilitaciji, koja se odnose na 5.402 lica. Uzorak je obuhvatio re&scaron;enja, sa manjim ili većim odstupanjima, svih sudova na teritoriji Srbije u periodu od 2006. do 2016. godine, obuhvatajući svih deset godina primene dva zakona o specijalnoj rehabilitaciji.</p><p>&Scaron;iri, dru&scaron;tveni značaj zaključaka o rehabilitaciji lica osuđenih iz političkih ili ideolo&scaron;kih razloga ogleda se u činjenici da svi nosioci vlasti moraju imati u vidu da zloupotreba prava u cilju ustanovljavanja vlasti jedne ideologije, ne može biti solidan temelj države. Krivično pravo je moćan mehanizam, ali se upravo zato mora voditi računa kako se koristi, i u kojoj meri je podobno sredstvo za svojevrsnu reviziju istorije. Unapređenjem i pobolj&scaron;avanjem procesa rehabilitacije lica osuđenih iz političkih ili ideolo&scaron;kih razloga suzbija se političko manihejstvo i potencijalno usporava lanac podela u dru&scaron;tvu koje razaraju srpsko nacionalno biće.</p> / <p>Rehabilitation as a legal concept is extremely complex and multifaceted. Consequently, one of the goals of this dissertation is to grasp the meaning of the term rehabilitation, primarily within the criminal law context, and in doing so to try to examine and dissect various legal terms that are often given similar meaning. Traditionally, the rehabilitation refers to two principles of substantive and procedural criminal law, and as the third, to the rehabilitation of a person convicted for political or ideological reasons.<br />In terms, here we makes the distinction between ordinary, extraordinary, and special rehabilitation. The ordinary rehabilitation refers to rehabilitation of justly convicted persons, after certain period of time has lapsed, since the time they have served their punishment, provided they have improved their behavior. The term extraordinary, rehabilitation refers to rehabilitation of person wrongfully convicted or detained.<br />The term special rehabilitation is defined as annulment, based on a special law, of a court or administrative decision that served as a basis for conviction or deprivation of rights of a person for political or ideological reasons, or declaration that a person was deprived of rights without a decision of a state organ. The scope of application of the special rehabilitation is very wide and uncharted. First of all, the very legal nature of this type of rehabilitation is completely undefined, hence, causing considerable confusion among the legal profession, and leaving the general public entirely bemused. A completely distorted impression surrounds rehabilitation of political convicts, not only among general public, but also among the legal profession, and even within academic circles, which is even more dangerous. A wrong image was created, most likely due to rehabilitation of several well-known political convicts that the rehabilitation means to rehabilitate the figure and work, i.e. political activities, of a certain individual. We are of the opinion that a completely wrong perception of the goals, as well as, the possibilities of the special rehabilitation was created and that is fully reflects the fact that the lawmakers where not sure themselves about the legal nature and certain aspects of this special rehabilitation. It seems that jurisprudence, as well as courts desperately need answers to numerous questions concerning this type of rehabilitation, and legal principles associated with it.<br />This dissertation covers issues of legal consequences of conviction, registration of conviction in a person&rsquo;s criminal record, and the expungement or annulment by means of rehabilitation, of such conviction. Also, in order to differentiate special rehabilitation from other types of rehabilitation, we have offered a separate analysis of the ordinary and extraordinary rehabilitation, as the latter two are traditionally associated with rehabilitation of justly and generally wrongfully convicted persons. The third and fourth<br />chapter of this dissertation are dedicated to the special rehabilitation of persons convicted for political and ideological reasons. The third chapter deals with comparative and international law aspects of the special rehabilitation in Europe, since our legal system shares, to a considerable extent, common legal tradition with the rest of the European continent, as well as, a common historic experience of the totalitarian period. In the fourth chapter, we explored the special rehabilitation in the Serbian legal system by providing distinct analysis of norms of the first and the second law on rehabilitation. The final chapters of this dissertation are dedicated to the research of case law dealing with the special rehabilitation. The research covered 4.189 decisions on special rehabilitation that involved 5.402 persons. The research sample included decisions, with minor deviations, from all the courts within the territory of the Republic of Serbia in the period between 2006 and 2016, thereby covering the entire ten-year period of application of two laws regulating special rehabilitation. Each rehabilitation decision was examined based on more than fifty criteria. Consequently, the research provides data, concerning persons seeking rehabilitation, i.e. composition of rehabilitated persons based on various personal criteria; moreover shows the time, place and organ of a political conviction; regulations and specific criminal and other offences on which the conviction rests; criminal sanctions that were used, etc.<br />Wider, social significance of a decision on rehabilitation of a person convicted for political or ideological reasons lies in a fact that all agents entrusted with governmental authority must bear in mind that miscarriage of justice with a purpose of establishing government of a certain ideology does not serve as a solid cornerstone on which the state may be founded. Criminal law is a powerful mechanism, and it is precisely for that reason that it must be used cautiously and to the extent, it is an appropriate mechanism to serve the process of revision of history. By advancing and improving the process of rehabilitation of persons convicted for political and ideological reasons, we curb the political Manichaeism and potentially slow down the process of division that is eroding the Serbian society.</p>

No description available.

Объектом исследования в настоящей работе являются международно признанные права человека как элемент государственного управления. Цель исследования – сформировать научное представление о международных стандартах прав человека как об элементе государственного управления, обозначить основные проблемы механизма их обеспечения в государственном управлении и пути повышения эффективности данного механизма. В процессе исследования были выявлены проблемы реализации международных стандартов прав человека в сфере образования, здравоохранения, физической культуры и спорта. В заключение содержатся выводы, характеризующие итоги исследования. По итогам исследования в адрес органов государственной власти разработаны рекомендации по обеспечению международно признанных прав человека. / The object of research in this paper is internationally recognized human rights as an element of public administration. The purpose of the research is to form a scientific understanding of international human rights standards as an element of public administration, to identify the main problems of the mechanism for ensuring them in public administration and ways to improve the effectiveness of this mechanism. In the course of the research, the problems of implementing international human rights standards in the field of education, health, physical culture and sports were identified. The conclusion contains conclusions that characterize the results of the study. Based on the results of the study, recommendations were made to state authorities to ensure internationally recognized human rights.