L'art comme jeu n'est pas une simple métaphore. Il correspond à la forme que prennent de nombreuses œuvres d'art notamment les maquettes et miniatures contemporaines et aujourd'hui le jeu est représenté ou mis en scène dans de nombreuses expositions. Cependant l'artiste n'est pas un joueur comme les autres mais un joueur professionnel qui s'oppose à la figure du non-artiste ou de l'artiste amateur défendue par les artistes des avant-gardes qui avaient élevé le jeu au rang d'art. Alors que la consommation de l'art prend la forme d'un divertissement à grande échelle et que l'on assiste à une Disneylandisation des musées, l'art contemporain comme jeu ne semble plus aussi subversif que celui des années soixante. Pourtant l'art comme jeu en tant que modèle et outil de changement social perdure. C'est un art d'attitude, héritier des dernières avant-gardes, se tenant en dehors des frontières habituelles de l'art et réalisant le dépassement souhaité par les situationnistes ou Allan Kaprow. / Art as play is not only a metaphor. It is the particular form of many works of art, especially contemporary models and miniatures. Play itself is nowadays represented or staged in numerous exhibitions. However, the artist is not a player like any other but a professional player in contrast to the figure of the non-artist or amateur artist defended by avant-garde artists who had raised play to the level of art. While the consumption of art takes the form of large-scale entertainment and we witness a Disneylandisation of museums, contemporary art as play no longer seems as subversive as it did in the sixties. Yet art as play as model and tool for social change endures. It is an art of attitude, heir to the last avant-gardes, standing outside the usual boundaries of art and an art that achieves the desired by Allan Kaprow and the Situationists.

Nous présentons dans ce mémoire un modèle d'interaction outil-roche qui calcule les efforts de forage en fonction du déplacement dans la roche d'un outil de forage de type PDC, et permet d'évaluer ses propriétés directionnelles, à savoir, son indice d'anisotropie (steerability) et son angle de walk. Le mouvement de l'outil est défini par une translation suivant trois axes et une rotation suivant deux axes. L'angle de tilt, qui définit l'inclinaison de l'outil par rapport à l'axe du trou en cours de forage, est pris en compte dans le calcul des surfaces d'interactions effectives entre les différentes composantes de l'outil (structure de coupe, garde active et garde passive) et la roche. Ce modèle outil est établi à partir d'une modélisation de la coupe de roche par un taillant. Ce modèle de coupe élémentaire est construit de manière à être applicable aux différentes parties de l'outil. Les efforts élémentaires de coupe sont intégrés sur toute la structure de l'outil de forage afin de calculer ses propriétés directionnelles. Le modèle d'interaction outil-roche est validé à partir d'essais de forage directionnel réalisés sur un banc spécialement conçu pour reproduire le comportement des systèmes de forage dirigé existants. Il constitue un outil d'aide à la décision pour la sélection de l'outil de forage en fonction du système au bout duquel il sera fixé. Ce modèle pourra aussi être intégré dans une boucle de régulation automatique ou semi-automatique de contrôle et de correction de la trajectoire en temps réel. / This work deals with the formulation of global relationships between kinematic variables describing the penetration of a PDC bit into the rock and drilling forces acting on it. This allows us determine the bit directional properties in terms of steerability, which corresponds to the bit lateral aggressiveness, and walk, which describes the bit azimuth displacement with respect to the side force. The bit kinematic quantities are divided into a three-axis penetration vector and a two-axis angular penetration vector. The bit tilt, which describes the angle between the bit revolution axis and the borehole tangent, is used to compute the effective interaction surface between the bit's different components (cutting structure, active gauge and passive gauge) and the rock. A new cutter-rock interface law is set up and experimentally validated in order to compute elementary forces acting on all parts of a drill bit. Bit directional properties are computed after the integration of these elementary forces. The bit-rock interaction model is experimentally validated with directional drilling tests held on a full-scale drilling bench developed to reproduce Rotary Steerable Systems (RSS) directional behavior. Tests and theoretical results enabled us to fully understand the roles of tilt angle, bit design, operating parameters and rock properties in the deviation process of a PDC bit. The bit-rock interaction model is a decision support tool for optimal drill bit selection according to the RSS being used. It could also be embedded in a real-time Closed-Loop Guided Directional Drilling controller in order to correct the drilling direction or follow a planned borehole trajectory.

Thomas G. Winner (1917 in Prag geboren; ab 1939 in den USA; 2004 in Cambridge, Massachusetts gestorben) zählte zu den wichtigsten Vertretern der Semiotik in Amerika, gründete er doch an der Brown University das erste Semiotik-Zentrum der Vereinigten Staaten (Research Center for Semiotic Studies).1 Sein nicht minder großes, mit zunehmendem Alter noch wachsendes Interesse galt der tschechischen Avantgarde und dem Prager Strukturalismus,2 dem er in vorliegender Arbeit nicht nur auf inhaltlicher Ebene, sondern auch von seinem methodologischen Zugang her verpflichtet ist. Davon legt bereits ein kurzer Blick in die beigegebene Bibliographie (pp. 179–193) beredtes Zeugnis ab, in der neben Karel Teige, „the Breton of Czechoslovakia“ (p. 18), Roman Jakobson – er zählte zu Winners Lehrern, Freunden (p. 9) und seit 1975 auch Untersuchungsgegenständen – und Jan Mukařovský die am prominentesten vertretenen Autoren sind.

No description available.

Today, it is assumed that the one of the main functions of photography is only to show how the world changes with time, to capture the cities, people, life - everything that coexists with a man. Actually modern photography carries a deeper meaning. In fact, photography took a special place and became an integral part of every human life in the XXI century. The main objective of the master's work is research of an art photography, as a consequence and a context of the world’s photography. My objective is to examine the contribution that studied photographers have invested to the world’s photography. Tasks of the master's work are: - to examine the creative path of studied photographers - to examine the art properties of photography and its stylistic features - to examine the expressive features of the art photography and the frame structure / На сегодняшний день, принято считать, что одна из основных функций фотографии – лишь показать изменения мира во времени, запечатлеть города, людей, быт – все то, что сосуществует рядом с человеком. Но фотография это не только запись истории нашей жизни, но и вид искусства. На самом деле, современная фотография несет более глубокую смысловую и идейно–художественную нагрузку, которая в полной мере не изучена в российском искусствознании. Основной целью исследования является изучение творчества современных фотографов Р. Гибсона (1939, США) и Д. Морияма (1938, Япония) и их взаимосвязи с авангардными и поставангардными тенденциями XX века. Для достижения поставленной цели будут решены ряд задач: во–первых, обнародование в российском искусствознании нового материала о творческой деятельности двух значительных авторов современной художественной фотографии Р. Гибсона (1939, США) и Д. Морияма (1938, Япония). Во–вторых, выявление основных истоков их твоческого метода – авангарда (идеи Ман Рэя, Жака – Андре Буаффара, Билла Брандта) и «второго авангарда» ( позиции А. Хичкока и Д. Линча); в–третьих, описание и попытка классификации основных произведений этих фотографов.

[pt] Na nova cena da poética da obsolescência, dentro do campo específico do cinema do found footage de vanguarda contemporânea, um cineasta célebre e laureado nos festivais de cinema tem se colocado frontalmente na trincheira em prol do analógico: Peter Tscherkassky (1958-). Esta tese é escrita no entroncamento fulcral entrea sua biografia, a historiografia e teoria do cinema e as análises fílmicas críticas ad hoc de sua filmografia. A metodologia da tese reflete o pensamento excessivo anti-axiomático de Georges Bataille assim como a ideia da constelação intempestiva de Walter Benjamin. Desse modo criamos uma série de afinidades eletivas que compõe uma rede de autores basilares para a tese, sendo eles: Georges Didi-Huberman, Mark Fisher, Rosalind Krauss, Jacques Derrida, Thomas Elsaesser, Roland Barthes, entre outros. Tscherkassky opera uma transgressão da semelhança conforme das imagens, fazendo vir à tona a parte maldita da historiografia cinematográfica. No lugar de uma ontologia indexical clássica, ele nos faz adentrar no campo da hantologia, na condição estrutural do cinema enquanto espectros. Seu trabalho é uma tentativa genealógica de reencantamento com as imagens do cinema hoje apaziguado pelo controle da teleologia narrativa do cinema comercial e da dominância do regime representativo. / [en] At the intersection between the museum and the movie theater, a number of contemporary artists have been investigating the corporeality of analog images. In this new scene of the poetics of obsolescence, within the specific field of contemporary found footage avant-garde cinema, our object of study, the Austrian Peter Tscherkassky (1958-) occupies a prominent place. The thesis is written at the central injunction of three lines: i - The biography and critical fortune of the director; ii- the dialogue with a classical historiography and film theory; and iiithe ad hoc critical film analysis of his filmography. In an inflection with Georges Bataille s excessive anti-axiomatic and formless thought and, as well, into Walter Benjamin s idea of constellation, we seek to create a series of elective affinities that compose a network of authors that are fundamental to the thesis, namely: George Didi -Huberman, Mark Fisher, Rosalind Krauss, Jacques Derrida, Thomas Elseasser, Roland Barthes, among others. From a genealogical and extemporaneous re-elaboration of the filmic ruin, he operates a transgression of the mimesis and the conform similarity of the images, bringing to light the cursed part of cinematographic historiography. Instead of a classic indexical ontology, Tscherakassky takes us into the field of hauntology, in other words, the structural condition of cinema as specters.His work would be a genealogical attempt of re-enchantment with images of cinema that are today appeased by the control of narrative teleology and the representative regime. We conclude that the filmmaker s extemporaneous and anachronistic cinema are strong responses and symptoms of problematics of the contemporary cinema scene.

<p>Предмет истраживања у овом раду представља одређивање чворишних тачака<br />око којих се образује идентитет у поетици Растка Петровића. Циљ је доказивања тезе<br />да његово стваралаштво антиципира савремено схватање и разумевање идентитета<br />као конструкције, која се одвија унутар дискурса моћи, а он настоји да регулише<br />идентификацијске процесе унутар субјекта. Дело Растка Петровића указује на<br />чињеницу да идентитет представља сложену и динамичну мрежу сачињену од<br />идентитетских конституената који се непрекидно укрштају, те се на местима укрштаја<br />образују амбивалентне субјекатске позиције из којих аутор исповеда своју онтолошку<br />стрепњу и свест о конститутивној амбиваленцији. Укључивањем методолошких<br />премиса из области студија културе (маргинализација, трансгресија, лиминалност) у<br />проучавање аутентичних авангардних поетичких стратегија Растка Петровића, указали<br />смо на чињеницу да је аутор трагајући за собом остваривао своје поетско биће. На тај<br />начин образовао се хибридни и лиминални идентитет у динамичком пољу<br />антагонистичких дискурса, који се непрекидно међусобно пресецају.<br />Реч је, дакле, о томе да поетичко-естетско-филозофско исходиште<br />стваралаштва Растка Петровића чини идеја да се биће (оно што јесте), као и<br />конституенти његовог идентитета (пол, род, раса, нација, класна, верска и<br />професионална припадност...) разумевају као процесуалне категорије које су<br />непрекидно изложене променама. Петровић, заправо, отвара пут савременом<br />антиесенцијалном тумачењу бића као флукса (оно што је ток и што се мења) унутар<br />симболичких мрежа, односно дискурзивних пракси. На тај начин, ствара се могућност<br />да се појам, односно концепт идентитета тумачи као стратегијски и позицијски, те је у<br />Петровићевом делу идентитет увек релационо конструисан и изратито обележен не-<br />припадањем. Истовремено, идентитет сугерише истост и подржава неки облик<br />заједништва који варљиво испуњава онтолошку празнину.<br />Овај рад своје методолошко утемељење проналази у претпоставци да је<br />плуралитет у теоријским приступима и критичким праксама нужан, управо због<br />2<br />сложености и амбивалентности појма идентитет, који је интердисциплинаран по своме<br />досегу. Истовремено, овај рад се бави различитим аспектима идентитета са циљем да<br />се сачува и истакне свест о интеракцији између конституената идентитета и теоријско-<br />критичких пракси које се њима баве. У фокусу нашег истраживања налази се културни,<br />родни и наративни идентитет, тачније, модуси њихових конструкција. У том смислу,<br />ова студија доказује да поетика, али и живот Растка Петровића представљају<br />парадигму културолошке и родне лиминалности. Сходно томе, путујући модел<br />егзистенције показује се као пресудан у творби идентитета који се формира као<br />хибридни, услед седиментације различитих култура.<br />Исцрпна анлиза родног идентитета, односно маскулинитета, истиче<br />субверзивни потенцијал Петровићевог дела у односу на патријархалну<br />фалогоцентричну бинарну културолошку матрицу. Растко Петровић несумњиво<br />исказује свест о идеолошком карактеру родне улоге која му је намењена, те је процес<br />&bdquo;постајања&ldquo; мушкарцем изузетно сложен, обележен противуречностима и стрепњом.<br />Посебан комплекс питања која се нужно намећу када је у питању ауторефлексија<br />представља језик, јер је писац принуђен да доказ властитог постојања тражи у језику, у<br />појмовима који су такође производ дискурса који не одобрава алтернативну мушкост.<br />Тумачење наративног иденитета као ипсеитета које смо користили у раду,<br />дакле, упознавање и конституисање себе као метакатегоријалног Другог, маркирало је<br />значај културног дијалога коме је Растко Петровић несумњиво стремио. У питању је<br />дијалог у коме припадници мањинских/маргиналних култура и субкултура постају<br />равноправни саговорници. Истовремено, размена културних дарова обезбеђивала би<br />потенцијал за, из данашње перспективе посматрано, повлашћен статус агенса у<br />стварању сопствене културе, као и активно учешће у мапирању културе у свету.</p> / <p>Predmet istraživanja u ovom radu predstavlja određivanje čvorišnih tačaka<br />oko kojih se obrazuje identitet u poetici Rastka Petrovića. Cilj je dokazivanja teze<br />da njegovo stvaralaštvo anticipira savremeno shvatanje i razumevanje identiteta<br />kao konstrukcije, koja se odvija unutar diskursa moći, a on nastoji da reguliše<br />identifikacijske procese unutar subjekta. Delo Rastka Petrovića ukazuje na<br />činjenicu da identitet predstavlja složenu i dinamičnu mrežu sačinjenu od<br />identitetskih konstituenata koji se neprekidno ukrštaju, te se na mestima ukrštaja<br />obrazuju ambivalentne subjekatske pozicije iz kojih autor ispoveda svoju ontološku<br />strepnju i svest o konstitutivnoj ambivalenciji. Uključivanjem metodoloških<br />premisa iz oblasti studija kulture (marginalizacija, transgresija, liminalnost) u<br />proučavanje autentičnih avangardnih poetičkih strategija Rastka Petrovića, ukazali<br />smo na činjenicu da je autor tragajući za sobom ostvarivao svoje poetsko biće. Na taj<br />način obrazovao se hibridni i liminalni identitet u dinamičkom polju<br />antagonističkih diskursa, koji se neprekidno međusobno presecaju.<br />Reč je, dakle, o tome da poetičko-estetsko-filozofsko ishodište<br />stvaralaštva Rastka Petrovića čini ideja da se biće (ono što jeste), kao i<br />konstituenti njegovog identiteta (pol, rod, rasa, nacija, klasna, verska i<br />profesionalna pripadnost...) razumevaju kao procesualne kategorije koje su<br />neprekidno izložene promenama. Petrović, zapravo, otvara put savremenom<br />antiesencijalnom tumačenju bića kao fluksa (ono što je tok i što se menja) unutar<br />simboličkih mreža, odnosno diskurzivnih praksi. Na taj način, stvara se mogućnost<br />da se pojam, odnosno koncept identiteta tumači kao strategijski i pozicijski, te je u<br />Petrovićevom delu identitet uvek relaciono konstruisan i izratito obeležen ne-<br />pripadanjem. Istovremeno, identitet sugeriše istost i podržava neki oblik<br />zajedništva koji varljivo ispunjava ontološku prazninu.<br />Ovaj rad svoje metodološko utemeljenje pronalazi u pretpostavci da je<br />pluralitet u teorijskim pristupima i kritičkim praksama nužan, upravo zbog<br />2<br />složenosti i ambivalentnosti pojma identitet, koji je interdisciplinaran po svome<br />dosegu. Istovremeno, ovaj rad se bavi različitim aspektima identiteta sa ciljem da<br />se sačuva i istakne svest o interakciji između konstituenata identiteta i teorijsko-<br />kritičkih praksi koje se njima bave. U fokusu našeg istraživanja nalazi se kulturni,<br />rodni i narativni identitet, tačnije, modusi njihovih konstrukcija. U tom smislu,<br />ova studija dokazuje da poetika, ali i život Rastka Petrovića predstavljaju<br />paradigmu kulturološke i rodne liminalnosti. Shodno tome, putujući model<br />egzistencije pokazuje se kao presudan u tvorbi identiteta koji se formira kao<br />hibridni, usled sedimentacije različitih kultura.<br />Iscrpna anliza rodnog identiteta, odnosno maskuliniteta, ističe<br />subverzivni potencijal Petrovićevog dela u odnosu na patrijarhalnu<br />falogocentričnu binarnu kulturološku matricu. Rastko Petrović nesumnjivo<br />iskazuje svest o ideološkom karakteru rodne uloge koja mu je namenjena, te je proces<br />&bdquo;postajanja&ldquo; muškarcem izuzetno složen, obeležen protivurečnostima i strepnjom.<br />Poseban kompleks pitanja koja se nužno nameću kada je u pitanju autorefleksija<br />predstavlja jezik, jer je pisac prinuđen da dokaz vlastitog postojanja traži u jeziku, u<br />pojmovima koji su takođe proizvod diskursa koji ne odobrava alternativnu muškost.<br />Tumačenje narativnog ideniteta kao ipseiteta koje smo koristili u radu,<br />dakle, upoznavanje i konstituisanje sebe kao metakategorijalnog Drugog, markiralo je<br />značaj kulturnog dijaloga kome je Rastko Petrović nesumnjivo stremio. U pitanju je<br />dijalog u kome pripadnici manjinskih/marginalnih kultura i subkultura postaju<br />ravnopravni sagovornici. Istovremeno, razmena kulturnih darova obezbeđivala bi<br />potencijal za, iz današnje perspektive posmatrano, povlašćen status agensa u<br />stvaranju sopstvene kulture, kao i aktivno učešće u mapiranju kulture u svetu.</p> / <p>This thesis aims to determine the crucial points of identity formation in Rastko<br />Petrović&rsquo;s poetics with the intention to verify the idea that Rastko Petrović&rsquo;s work<br />anticipates the modern understanding of identity as a construct which emerges from the<br />discourse of power with its identificational processes within the subject. Rastko Petrović&rsquo;s<br />oeuvre is an excellent example of the fact that identity represents a complex and dynamic<br />network of identity constituents that constantly intertwine, and, in the places where the<br />contacts happen, they form ambivalent subject positions from which the author narrates his<br />ontological fear and the awareness of the constitutive ambivalence. By including some of<br />the methodological premises from the field of cultural studies (such as marginalization,<br />transgression, liminality) into the research of Petrović&rsquo;s authentic avant-garde poetic<br />strategies, the thesis shows that, while searching for his inner self, Petrović was epitomizing<br />his poetical self, thus forming a hybrid and liminal identity in the dynamic field of<br />antagonistic discourses that constantly intersect.<br />Therefore, we can say that the poetic, philosophical and aesthetic sources of<br />Petrović&rsquo;s work are found in the idea that self (what is), as well as the constituents of his<br />identity (sex, gender, race, nation, class, religious beliefs, professional orientation&hellip;) are<br />understood as processing cathegories constantly exposed to changes. What is more, it can<br />be said that Rastko Petrović clears the path for the modern, antiessetialist interpretations of<br />self as flux (that which is a flow, which changes constantly) within the symbolic network, i.e.<br />discoursive practices. In this way, arises the possiblity of interpretation of the notion, or the<br />idea of identity, as strategic, or positional, meaning that in Petrović&rsquo;s works identity is<br />always relationally constructed and strongly marked by non-belonging. At the same time,<br />identity means sameness and supports at least some kind of unity feebly fulfilling the<br />onthological void.<br />Methodological foundation of this thesis is found in the assumption that the plurality<br />in critical and theoretical approaches is necessary, precisely because of the complexity and<br />ambivalence of identity, the term whose scope and range are interdisciplinary positioned. At<br />the same time, the thesis examines various aspects of identity with the objective to<br />preserve and enhance the awareness about the interaction between the constituents of<br />4<br />identity and theoretical and critical practices that deal with it. Cultural, gender and narrative<br />identities or, more precisely, the modes of their constructions, form the central part of the<br />thesis. In this sense, this thesis shows that the poetics, but also the life of Rastko Petrović,<br />represent a paradigm of cultural and gender liminality, while the life on the constant move<br />proves to be crucial in the creation of identity which is formed as a hybrid one because of<br />many layers coming from various cultures. A detailed analysis of gender identity or, more<br />precisely, masculinity, stresses the subversive potential of Petrović&rsquo;s work when juxtaposed<br />to patriarchal, logocentric, binary cultural matrix. Rastko Petrović expresses an awareness of<br />the ideological character of the gender role he was assigned with; therefore, the process of<br />&ldquo;becoming&rdquo; a man is a highly complex one, marked with contradictions and fear. A separate<br />cluster of questions that inevitably appear with introspection is found in language, since<br />writer is compelled to search for the proofs of his existence in the language and in the<br />notions which are also a product of discourse that does not approve of the alternative<br />masculinity.<br />The interpretation of narrative identity as ipseity, used in this work, as well as the<br />introduction and constitution of self as a meta-categorical Other, marked the importance of<br />cultural dialog which Rastko Petrović undoubtedly strived for. It is a dialog where the<br />members of minority cultures and subcultures are equal participants. At the same time, the<br />exchange of cultural gifts provides the potential for a privileged status of agens in creation<br />of one&rsquo;s own culture, and also in active mapping of the world culture.</p>

"Mémoire présenté à la Faculté des études supérieures en vue de l'obtention du grade de LL.M. en droit option recherche" / Nous entamons notre étude par l'examen de cinq justifications avancées au soutien de la liberté de religion: la tolérance, la rationalité, l'utilitarisme, le perfectionnisme et la neutralité. Ensuite, nous exposons de façon générale le droit relatif à liberté de religion tel qu'il est mis en oeuvre au Canada. Ces deux étapes préliminaires nous amènent à analyser de façon critique l'interaction entre la liberté de religion et les droits et intérêts des enfants. La thèse générale que nous développons est la suivante: lorsqu'une situation met en présence la liberté de religion ainsi que les droits et intérêts fondamentaux d'un enfant qui n'est pas assez mature et intellectuellement indépendant pour pouvoir faire des choix éclairés, nous sommes d'avis que le test de proportionnalité n'est pas appliqué par la Cour suprême et que généralement, il ne devrait pas l'être. Nous concluons que l'intérêt et les droits fondamentaux de l'enfant ont un poids prépondérant. / First, the author analyses five reasons that may be advanced to justify freedom of religion: tolerance, rationality, utilitarianism, perfectionism and neutrality. Then, the author generally sets out the mechanisms by which freedom of religion is interpreted in Canada. These two preliminary steps lead to a critical analysis of the interaction between freedom of religion and children's rights and interests. The author submits that when a legal situation involves freedom of religion and the fundamental interests or rights of children that are not capable of autonomous choices, the Supreme Court does not apply a proportionality test and, generally, courts should not apply it. The author concludes that the fundamental rights and interests of children are preponderant.

Contexte. De plus en plus d’enfants fréquentent les milieux de garde et y consomment leur repas. Les éducatrices présentes constituent des modèles dont les attitudes et les pratiques alimentaires peuvent contribuer au développement des habitudes alimentaires des enfants. Toutefois, peu d’études ont été menées sur le sujet. Objectifs. Décrire les attitudes et les stratégies d’éducatrices en milieux de garde au Québec à l’égard de l’alimentation des enfants et dégager les styles alimentaires dominants. Méthode. La collecte de données a eu lieu par sondage sur le site Web www.nospetitsmangeurs.org. À partir de 86 énoncés, la recherche a documenté les styles et pratiques alimentaires des éducatrices au moyen de huit mises en situation : mets principal non apprécié par l’éducatrice, aliment particulier non apprécié par un enfant, nouveau mets non désiré par les enfants, enfant difficile ne voulant pas manger, enfant qui n’a pas faim, fillette avec embonpoint, fillette de petit poids et enfant n’ayant pas terminé son repas. Analyse statistique. Des statistiques descriptives, des échelles de fiabilité et des corrélations ont été générées. Des tests de t pour échantillons appariés ont également été utilisés pour évaluer le degré relatif des styles alimentaires. Résultats. Au total, 371 répondants ont rempli l’ensemble du questionnaire. Globalement, les éducatrices étudiées utilisent le style alimentaire démocratique. Celles-ci mentionnent représenter des modèles pour les enfants. Elles encouragent aussi les enfants à manger et utilisent la division des responsabilités. Paradoxalement, la pratique alimentaire associée au style autoritaire la plus utilisée est la pression à manger, pratique en opposition avec le concept de division des responsabilités. Conclusion. Cette étude indique que les éducatrices démontrent des attitudes positives à l’égard de l’alimentation des enfants. Malgré certaines discordances à l’égard de stratégies utilisées, ces résultats sont encourageants, car le style alimentaire démocratique permet aux enfants de reconnaitre leurs signaux de faim et de satiété. / Context. More and more children go to daycare centres and have their meals in these settings. Caregivers are role models whose attitudes and feeding practices may contribute to the development of children's eating habits. However, few studies have been conducted on this subject. Objectives. To describe the attitudes and strategies of caregivers working in daycare settings with respect to children’s diets and identify dominant feeding styles. Methodology. Data collection was conducted by means of a survey on the www.nospetitsmangeurs.org website. A total of 86 statements were used to document the feeding styles and practices of caregivers as revealed through eight scenarios: a main dish not liked by the caregiver, a specific food not liked by a child, a new meal refused by children, a picky eater who does not want to eat, a child who is not hungry, an overweight little girl, a underweight girl and a child who has not finished his/her meal. Statistical analysis. Descriptive statistics, reliability scales and correlations were generated. T tests for paired samples were also used to assess the relative importance of feeding styles. Results. A total of 371 respondents completed the questionnaire. Overall, the caregivers use a democratic feeding style. They mentioned being role models for the children. They also encourage children to eat and they favor division of responsibilities. However, the most widely used feeding practice related to the authoritarian style is the pressure to eat, a practice contrary to the division of responsibilities concept. Conclusion. This study indicates that caregivers demonstrate positive attitudes towards child feeding. Despite some discrepancies with respect to strategies used, these results are encouraging since a democratic feeding style allows children to recognize their hunger and satiety cues.

Suite aux notifications de cas de comportements suicidaires associés aux antidépresseurs (ADs) chez les jeunes, une mise en garde réglementaire a été émise en mai 2004 au Canada, et deux guides de pratique clinique ont été publiés dans la littérature en novembre 2007. L'objectif de ce mémoire fut d'évaluer l’association entre ces interventions de communication et le suivi médical de la population pédiatrique traitée par ADs au Québec. Une étude de cohorte rétrospective (1998-2008) a été menée chez 4 576 enfants (10-14 ans) et 12 419 adolescents (15-19 ans) membres du régime public d’assurance médicaments du Québec, ayant débuté un traitement par AD. Le suivi médical dans les trois premiers mois de traitement a été mesuré par l’occurrence et la fréquence de visites médicales retrouvées dans les banques de données de la RAMQ. Les facteurs associés à un suivi conforme aux recommandations ont été évalués à partir de modèles de régression logistique multivariés. Seuls 20% des enfants ou adolescents ont eu au moins une visite de suivi à chaque mois, en conformité avec les recommandations. La probabilité de recevoir un suivi médical conforme était plus élevée lorsque le prescripteur initial était un psychiatre. L’occurrence et la fréquence des visites n’ont pas changé après la publication de la mise en garde ou des recommandations. De ce mémoire on conclut que d'autres interventions visant à optimiser le suivi médical devraient être envisagées. / Following reports of a potential association between antidepressants (ADs) and suicidal behaviour in youth, a regulatory warning was issued in Canada in May 2004, and clinical practice guidelines on recommended medical follow-up were published in the literature in November 2007. This Master's thesis aimed at assessing the association between these communication interventions and medical follow-up practices. A retrospective cohort study (1998-2008) was conducted among 4,576 children (10-14 years) and 12,419 adolescents (15-19 years) members of the Quebec public drug plan. Medical follow-up was ascertained through patterns of physician billing practices found in the RAMQ medical services databases. Study outcomes consisted of occurrence and frequency of visits in the first three months of AD treatment. Factors associated with follow-up consistent with recommendations were identified through multivariate logistic regression models. The main independent variable was exposure to each of the communication interventions. Covariates included: gender, class of AD, number of concomitant chronic diseases, psychiatric conditions, prescriber’s specialty, and potential exposure to each intervention. Only 20% of children or adolescents received at least one visit each month. The probability of receiving adequate follow-up was greater when treatment was initiated by a psychiatrist. Occurrence and frequency of visits did not change after the warning nor the publication of the recommendations. From this thesis, one may conclude that further interventions to optimize medical follow-up practices should be envisaged.