Cette thèse se propose de dégager les enjeux esthétiques, éthiques et politiques des poésies et pratiques expérimentales de 1960 à 1980, à partir de l’étude des œuvres de J. Blaine, W. S. Burroughs et E. Miccini. Ce travail développe une réflexion sur les expérimentations poétiques qui ont lieu durant une période de fortes mutations sociétales, économiques et médiatiques. Après la mise en place d’une généalogie des pratiques expérimentales que sont le collage et le montage, il s’agit d’inscrire ces poésies expérimentales, généralement occultées des histoires littéraires, dans un modèle néo-avant-gardiste, qui implique une réévaluation de pratiques héritées du début du XXe siècle et un fonctionnement en réseau, faisant dialoguer l’individuel et le collectif. Dès lors, la thèse démontre que le renouvellement du poétique qui s’opère à l’ère d’une société de l’image est tributaire de l’évolution technique : il s’agit de créer avec et contre le livre. Le nouveau rapport entre création poétique et livresque et problématiques de la reproductibilité, favorisée principalement par l’offset, engendre une mise en perspective de l’œuvre avec la notion d’empreinte. L’empreinte constitue ainsi un nouveau paradigme entérinant le statut ontologique instable d’une œuvre qui travaille la matérialité de son support et qui altère une traditionnelle dimension uniquement verbale. La résistance aux formes traditionnelles implique ainsi un engagement, dans la forme et dans le fond : différentes stratégies sont alors développées par les auteurs, permettant d’établir des politiques esthétiques dont l’objectif est de proposer au lecteur/spectateur une expérience esthétique formatrice et éthique. / This thesis aims to identify the aesthetic, ethical and political issues of experimental poetry from 1960 to 1980. It deals with the works of J. Blaine, W. S. Burroughs and E. Miccini. This work offers a reflection upon the poetic experiments taking place during a period of strong societal, economic and media switch. After the establishment of a genealogy of the experimental practices of collage and montage, it is now about placing this experimental poetry in a neo-avant-garde model, which involves a re-evaluation of practices inherited from the beginning of the twentieth century and a functioning in a network, making the individual and the collective dialogue. Henceforth, the thesis shows that the renewal of the poetics that takes place in the era of a society of the image relies on on technical evolution : it is about creating with and against the book. The new relationship between poetic. The new relationship between poetic and book-based creation and issues of reproducibility, mainly by offset, creates a perspective of the work with the notions of imprint and ruin. Thus, the imprint constitutes a new paradigm which endorses the unstable ontological status of a work which works on the materiality of its support and which alters a traditional, only verbal dimension. Resistance to traditional forms implies a commitment, in form and substance : different strategies are then developed by the authors, which allow to establish aesthetic policies of which the aim is to make the reader / spectator access a formative and ethical aesthetic experience.

Dans ce travail nous analysons le rapport de l’individu au mimétisme dans l’œuvre de l’écrivain Chilien Roberto Bolaño (1953-2003). La notion du mimétisme est étroitement liée à celle du désir. En effet, selon le penseur français René Girard, l’individu ne désire pas par soi-même, mais il imite un modèle. Le désir est ainsi déterminé par ce médiateur. Cette forme de désir opère de manière inconsciente car le sujet est sûr de l’autonomie de son choix. Jacques Lacan enrichi cette lecture inspiré d’une idée typiquement hégélienne : le désir de reconnaissance. Pour Lacan, l’individu, avec une idée figée de soi-même (que Lacan appelle l’Imaginaire) est investi par le désir en forme de pulsion. Le mimétisme est double, non seulement l’individu imite des modèles pour tenter de correspondre à cette image figée, mais il destine son effort à être reconnu par les autres (que Lacan appelle le grand Autre ou le Symbolique). Cette étude utilise l’approche méthodologique que nous venons de décrire pour analyser l’œuvre de Roberto Bolaño. Bolaño, un des écrivains le plus importants de la littérature hispano-américaine des dernières années, est un auteur qui place au cœur de ses textes la problématique de l’autonomie du sujet. Cette problématique est surtout visible dans les deux thématiques, à notre sens dominantes, de son œuvre : l’art et le Mal. En effet, dans les textes de Bolaño il est toujours question d’artistes qui luttent pour faire reconnaître leur autonomie (c’est pour cette raison que ces artistes s’inscrivent souvent dans les mouvements d’avant-garde opposés à la tradition). De même, dans l’œuvre de l’écrivain chilien la violence est causée soit par la violence mimétique (les rivalités causées par une lecture erronée de la nature du désir : l’autre est un obstacle à la satisfaction du désir et non un médiateur de celui-ci) soit par les actes répondant à l’obsession d’un manque chez l’individu : généralement celui de ne pas pouvoir arriver à satisfaire une pulsion ayant son origine dans l’Imaginaire. / In this work we analyze the link between the subject and mimetic desire in the works of Chilean writer Roberto Bolaño (1953-2003). The concept of mimetic is closely related to the notion of desire. In fact, for French thinker René Girard, the individual doesn’t desire by himself, but he imitates a “model”. Desire is thus determined by the mediator. This type of desire operates in an unconscious way, because the subject is confident about the autonomy of his choice. French psychanalyst Jacques Lacan enhances this theory in a typically Hegelian way: the desire of recognition. For Lacan, the individual projects himself in a fixed image (called by Lacan the Imaginary); this fixation assails him in the form of a drive. Here mimetic desire is doubled: it doesn’t only imitate models to try to match with this fixed image, but also aims its effort to be recognized by others. Our work uses this methodological approach to study the works of Roberto Bolaño. Bolaño, one of the most important Hispanic American writers of the last years, puts the issue of the autonomy of the subject in the heart of his writings. This topic is mainly noticeable at the two main themes of his work: art and Evil. As a matter of fact, Bolaño’s writings always highlight the struggle of the artist who wants his autonomy recognized by the Other (for this reason, Bolaño’s artists are often members of the avant-garde, thus opposed to tradition). Correspondingly, violence can be caused in one hand by mimetic desire (rivalries provoked by an erroneous interpretation of desire’s nature: the Other is saw more as an obstacle for desire’s satisfaction than its mediator) or, on the other hand, by acts that meet the obsession of a lack: one that generally consist in a drive (originated in the Imaginary) that can’t be satisfied.

L'art comme jeu n'est pas une simple métaphore. Il correspond à la forme que prennent de nombreuses œuvres d'art notamment les maquettes et miniatures contemporaines et aujourd'hui le jeu est représenté ou mis en scène dans de nombreuses expositions. Cependant l'artiste n'est pas un joueur comme les autres mais un joueur professionnel qui s'oppose à la figure du non-artiste ou de l'artiste amateur défendue par les artistes des avant-gardes qui avaient élevé le jeu au rang d'art. Alors que la consommation de l'art prend la forme d'un divertissement à grande échelle et que l'on assiste à une Disneylandisation des musées, l'art contemporain comme jeu ne semble plus aussi subversif que celui des années soixante. Pourtant l'art comme jeu en tant que modèle et outil de changement social perdure. C'est un art d'attitude, héritier des dernières avant-gardes, se tenant en dehors des frontières habituelles de l'art et réalisant le dépassement souhaité par les situationnistes ou Allan Kaprow. / Art as play is not only a metaphor. It is the particular form of many works of art, especially contemporary models and miniatures. Play itself is nowadays represented or staged in numerous exhibitions. However, the artist is not a player like any other but a professional player in contrast to the figure of the non-artist or amateur artist defended by avant-garde artists who had raised play to the level of art. While the consumption of art takes the form of large-scale entertainment and we witness a Disneylandisation of museums, contemporary art as play no longer seems as subversive as it did in the sixties. Yet art as play as model and tool for social change endures. It is an art of attitude, heir to the last avant-gardes, standing outside the usual boundaries of art and an art that achieves the desired by Allan Kaprow and the Situationists.

Thomas G. Winner (1917 in Prag geboren; ab 1939 in den USA; 2004 in Cambridge, Massachusetts gestorben) zählte zu den wichtigsten Vertretern der Semiotik in Amerika, gründete er doch an der Brown University das erste Semiotik-Zentrum der Vereinigten Staaten (Research Center for Semiotic Studies).1 Sein nicht minder großes, mit zunehmendem Alter noch wachsendes Interesse galt der tschechischen Avantgarde und dem Prager Strukturalismus,2 dem er in vorliegender Arbeit nicht nur auf inhaltlicher Ebene, sondern auch von seinem methodologischen Zugang her verpflichtet ist. Davon legt bereits ein kurzer Blick in die beigegebene Bibliographie (pp. 179–193) beredtes Zeugnis ab, in der neben Karel Teige, „the Breton of Czechoslovakia“ (p. 18), Roman Jakobson – er zählte zu Winners Lehrern, Freunden (p. 9) und seit 1975 auch Untersuchungsgegenständen – und Jan Mukařovský die am prominentesten vertretenen Autoren sind.

No description available.

Today, it is assumed that the one of the main functions of photography is only to show how the world changes with time, to capture the cities, people, life - everything that coexists with a man. Actually modern photography carries a deeper meaning. In fact, photography took a special place and became an integral part of every human life in the XXI century. The main objective of the master's work is research of an art photography, as a consequence and a context of the world’s photography. My objective is to examine the contribution that studied photographers have invested to the world’s photography. Tasks of the master's work are: - to examine the creative path of studied photographers - to examine the art properties of photography and its stylistic features - to examine the expressive features of the art photography and the frame structure / На сегодняшний день, принято считать, что одна из основных функций фотографии – лишь показать изменения мира во времени, запечатлеть города, людей, быт – все то, что сосуществует рядом с человеком. Но фотография это не только запись истории нашей жизни, но и вид искусства. На самом деле, современная фотография несет более глубокую смысловую и идейно–художественную нагрузку, которая в полной мере не изучена в российском искусствознании. Основной целью исследования является изучение творчества современных фотографов Р. Гибсона (1939, США) и Д. Морияма (1938, Япония) и их взаимосвязи с авангардными и поставангардными тенденциями XX века. Для достижения поставленной цели будут решены ряд задач: во–первых, обнародование в российском искусствознании нового материала о творческой деятельности двух значительных авторов современной художественной фотографии Р. Гибсона (1939, США) и Д. Морияма (1938, Япония). Во–вторых, выявление основных истоков их твоческого метода – авангарда (идеи Ман Рэя, Жака – Андре Буаффара, Билла Брандта) и «второго авангарда» ( позиции А. Хичкока и Д. Линча); в–третьих, описание и попытка классификации основных произведений этих фотографов.

[pt] Na nova cena da poética da obsolescência, dentro do campo específico do cinema do found footage de vanguarda contemporânea, um cineasta célebre e laureado nos festivais de cinema tem se colocado frontalmente na trincheira em prol do analógico: Peter Tscherkassky (1958-). Esta tese é escrita no entroncamento fulcral entrea sua biografia, a historiografia e teoria do cinema e as análises fílmicas críticas ad hoc de sua filmografia. A metodologia da tese reflete o pensamento excessivo anti-axiomático de Georges Bataille assim como a ideia da constelação intempestiva de Walter Benjamin. Desse modo criamos uma série de afinidades eletivas que compõe uma rede de autores basilares para a tese, sendo eles: Georges Didi-Huberman, Mark Fisher, Rosalind Krauss, Jacques Derrida, Thomas Elsaesser, Roland Barthes, entre outros. Tscherkassky opera uma transgressão da semelhança conforme das imagens, fazendo vir à tona a parte maldita da historiografia cinematográfica. No lugar de uma ontologia indexical clássica, ele nos faz adentrar no campo da hantologia, na condição estrutural do cinema enquanto espectros. Seu trabalho é uma tentativa genealógica de reencantamento com as imagens do cinema hoje apaziguado pelo controle da teleologia narrativa do cinema comercial e da dominância do regime representativo. / [en] At the intersection between the museum and the movie theater, a number of contemporary artists have been investigating the corporeality of analog images. In this new scene of the poetics of obsolescence, within the specific field of contemporary found footage avant-garde cinema, our object of study, the Austrian Peter Tscherkassky (1958-) occupies a prominent place. The thesis is written at the central injunction of three lines: i - The biography and critical fortune of the director; ii- the dialogue with a classical historiography and film theory; and iiithe ad hoc critical film analysis of his filmography. In an inflection with Georges Bataille s excessive anti-axiomatic and formless thought and, as well, into Walter Benjamin s idea of constellation, we seek to create a series of elective affinities that compose a network of authors that are fundamental to the thesis, namely: George Didi -Huberman, Mark Fisher, Rosalind Krauss, Jacques Derrida, Thomas Elseasser, Roland Barthes, among others. From a genealogical and extemporaneous re-elaboration of the filmic ruin, he operates a transgression of the mimesis and the conform similarity of the images, bringing to light the cursed part of cinematographic historiography. Instead of a classic indexical ontology, Tscherakassky takes us into the field of hauntology, in other words, the structural condition of cinema as specters.His work would be a genealogical attempt of re-enchantment with images of cinema that are today appeased by the control of narrative teleology and the representative regime. We conclude that the filmmaker s extemporaneous and anachronistic cinema are strong responses and symptoms of problematics of the contemporary cinema scene.

<p>Предмет истраживања у овом раду представља одређивање чворишних тачака<br />око којих се образује идентитет у поетици Растка Петровића. Циљ је доказивања тезе<br />да његово стваралаштво антиципира савремено схватање и разумевање идентитета<br />као конструкције, која се одвија унутар дискурса моћи, а он настоји да регулише<br />идентификацијске процесе унутар субјекта. Дело Растка Петровића указује на<br />чињеницу да идентитет представља сложену и динамичну мрежу сачињену од<br />идентитетских конституената који се непрекидно укрштају, те се на местима укрштаја<br />образују амбивалентне субјекатске позиције из којих аутор исповеда своју онтолошку<br />стрепњу и свест о конститутивној амбиваленцији. Укључивањем методолошких<br />премиса из области студија културе (маргинализација, трансгресија, лиминалност) у<br />проучавање аутентичних авангардних поетичких стратегија Растка Петровића, указали<br />смо на чињеницу да је аутор трагајући за собом остваривао своје поетско биће. На тај<br />начин образовао се хибридни и лиминални идентитет у динамичком пољу<br />антагонистичких дискурса, који се непрекидно међусобно пресецају.<br />Реч је, дакле, о томе да поетичко-естетско-филозофско исходиште<br />стваралаштва Растка Петровића чини идеја да се биће (оно што јесте), као и<br />конституенти његовог идентитета (пол, род, раса, нација, класна, верска и<br />професионална припадност...) разумевају као процесуалне категорије које су<br />непрекидно изложене променама. Петровић, заправо, отвара пут савременом<br />антиесенцијалном тумачењу бића као флукса (оно што је ток и што се мења) унутар<br />симболичких мрежа, односно дискурзивних пракси. На тај начин, ствара се могућност<br />да се појам, односно концепт идентитета тумачи као стратегијски и позицијски, те је у<br />Петровићевом делу идентитет увек релационо конструисан и изратито обележен не-<br />припадањем. Истовремено, идентитет сугерише истост и подржава неки облик<br />заједништва који варљиво испуњава онтолошку празнину.<br />Овај рад своје методолошко утемељење проналази у претпоставци да је<br />плуралитет у теоријским приступима и критичким праксама нужан, управо због<br />2<br />сложености и амбивалентности појма идентитет, који је интердисциплинаран по своме<br />досегу. Истовремено, овај рад се бави различитим аспектима идентитета са циљем да<br />се сачува и истакне свест о интеракцији између конституената идентитета и теоријско-<br />критичких пракси које се њима баве. У фокусу нашег истраживања налази се културни,<br />родни и наративни идентитет, тачније, модуси њихових конструкција. У том смислу,<br />ова студија доказује да поетика, али и живот Растка Петровића представљају<br />парадигму културолошке и родне лиминалности. Сходно томе, путујући модел<br />егзистенције показује се као пресудан у творби идентитета који се формира као<br />хибридни, услед седиментације различитих култура.<br />Исцрпна анлиза родног идентитета, односно маскулинитета, истиче<br />субверзивни потенцијал Петровићевог дела у односу на патријархалну<br />фалогоцентричну бинарну културолошку матрицу. Растко Петровић несумњиво<br />исказује свест о идеолошком карактеру родне улоге која му је намењена, те је процес<br />&bdquo;постајања&ldquo; мушкарцем изузетно сложен, обележен противуречностима и стрепњом.<br />Посебан комплекс питања која се нужно намећу када је у питању ауторефлексија<br />представља језик, јер је писац принуђен да доказ властитог постојања тражи у језику, у<br />појмовима који су такође производ дискурса који не одобрава алтернативну мушкост.<br />Тумачење наративног иденитета као ипсеитета које смо користили у раду,<br />дакле, упознавање и конституисање себе као метакатегоријалног Другог, маркирало је<br />значај културног дијалога коме је Растко Петровић несумњиво стремио. У питању је<br />дијалог у коме припадници мањинских/маргиналних култура и субкултура постају<br />равноправни саговорници. Истовремено, размена културних дарова обезбеђивала би<br />потенцијал за, из данашње перспективе посматрано, повлашћен статус агенса у<br />стварању сопствене културе, као и активно учешће у мапирању културе у свету.</p> / <p>Predmet istraživanja u ovom radu predstavlja određivanje čvorišnih tačaka<br />oko kojih se obrazuje identitet u poetici Rastka Petrovića. Cilj je dokazivanja teze<br />da njegovo stvaralaštvo anticipira savremeno shvatanje i razumevanje identiteta<br />kao konstrukcije, koja se odvija unutar diskursa moći, a on nastoji da reguliše<br />identifikacijske procese unutar subjekta. Delo Rastka Petrovića ukazuje na<br />činjenicu da identitet predstavlja složenu i dinamičnu mrežu sačinjenu od<br />identitetskih konstituenata koji se neprekidno ukrštaju, te se na mestima ukrštaja<br />obrazuju ambivalentne subjekatske pozicije iz kojih autor ispoveda svoju ontološku<br />strepnju i svest o konstitutivnoj ambivalenciji. Uključivanjem metodoloških<br />premisa iz oblasti studija kulture (marginalizacija, transgresija, liminalnost) u<br />proučavanje autentičnih avangardnih poetičkih strategija Rastka Petrovića, ukazali<br />smo na činjenicu da je autor tragajući za sobom ostvarivao svoje poetsko biće. Na taj<br />način obrazovao se hibridni i liminalni identitet u dinamičkom polju<br />antagonističkih diskursa, koji se neprekidno međusobno presecaju.<br />Reč je, dakle, o tome da poetičko-estetsko-filozofsko ishodište<br />stvaralaštva Rastka Petrovića čini ideja da se biće (ono što jeste), kao i<br />konstituenti njegovog identiteta (pol, rod, rasa, nacija, klasna, verska i<br />profesionalna pripadnost...) razumevaju kao procesualne kategorije koje su<br />neprekidno izložene promenama. Petrović, zapravo, otvara put savremenom<br />antiesencijalnom tumačenju bića kao fluksa (ono što je tok i što se menja) unutar<br />simboličkih mreža, odnosno diskurzivnih praksi. Na taj način, stvara se mogućnost<br />da se pojam, odnosno koncept identiteta tumači kao strategijski i pozicijski, te je u<br />Petrovićevom delu identitet uvek relaciono konstruisan i izratito obeležen ne-<br />pripadanjem. Istovremeno, identitet sugeriše istost i podržava neki oblik<br />zajedništva koji varljivo ispunjava ontološku prazninu.<br />Ovaj rad svoje metodološko utemeljenje pronalazi u pretpostavci da je<br />pluralitet u teorijskim pristupima i kritičkim praksama nužan, upravo zbog<br />2<br />složenosti i ambivalentnosti pojma identitet, koji je interdisciplinaran po svome<br />dosegu. Istovremeno, ovaj rad se bavi različitim aspektima identiteta sa ciljem da<br />se sačuva i istakne svest o interakciji između konstituenata identiteta i teorijsko-<br />kritičkih praksi koje se njima bave. U fokusu našeg istraživanja nalazi se kulturni,<br />rodni i narativni identitet, tačnije, modusi njihovih konstrukcija. U tom smislu,<br />ova studija dokazuje da poetika, ali i život Rastka Petrovića predstavljaju<br />paradigmu kulturološke i rodne liminalnosti. Shodno tome, putujući model<br />egzistencije pokazuje se kao presudan u tvorbi identiteta koji se formira kao<br />hibridni, usled sedimentacije različitih kultura.<br />Iscrpna anliza rodnog identiteta, odnosno maskuliniteta, ističe<br />subverzivni potencijal Petrovićevog dela u odnosu na patrijarhalnu<br />falogocentričnu binarnu kulturološku matricu. Rastko Petrović nesumnjivo<br />iskazuje svest o ideološkom karakteru rodne uloge koja mu je namenjena, te je proces<br />&bdquo;postajanja&ldquo; muškarcem izuzetno složen, obeležen protivurečnostima i strepnjom.<br />Poseban kompleks pitanja koja se nužno nameću kada je u pitanju autorefleksija<br />predstavlja jezik, jer je pisac prinuđen da dokaz vlastitog postojanja traži u jeziku, u<br />pojmovima koji su takođe proizvod diskursa koji ne odobrava alternativnu muškost.<br />Tumačenje narativnog ideniteta kao ipseiteta koje smo koristili u radu,<br />dakle, upoznavanje i konstituisanje sebe kao metakategorijalnog Drugog, markiralo je<br />značaj kulturnog dijaloga kome je Rastko Petrović nesumnjivo stremio. U pitanju je<br />dijalog u kome pripadnici manjinskih/marginalnih kultura i subkultura postaju<br />ravnopravni sagovornici. Istovremeno, razmena kulturnih darova obezbeđivala bi<br />potencijal za, iz današnje perspektive posmatrano, povlašćen status agensa u<br />stvaranju sopstvene kulture, kao i aktivno učešće u mapiranju kulture u svetu.</p> / <p>This thesis aims to determine the crucial points of identity formation in Rastko<br />Petrović&rsquo;s poetics with the intention to verify the idea that Rastko Petrović&rsquo;s work<br />anticipates the modern understanding of identity as a construct which emerges from the<br />discourse of power with its identificational processes within the subject. Rastko Petrović&rsquo;s<br />oeuvre is an excellent example of the fact that identity represents a complex and dynamic<br />network of identity constituents that constantly intertwine, and, in the places where the<br />contacts happen, they form ambivalent subject positions from which the author narrates his<br />ontological fear and the awareness of the constitutive ambivalence. By including some of<br />the methodological premises from the field of cultural studies (such as marginalization,<br />transgression, liminality) into the research of Petrović&rsquo;s authentic avant-garde poetic<br />strategies, the thesis shows that, while searching for his inner self, Petrović was epitomizing<br />his poetical self, thus forming a hybrid and liminal identity in the dynamic field of<br />antagonistic discourses that constantly intersect.<br />Therefore, we can say that the poetic, philosophical and aesthetic sources of<br />Petrović&rsquo;s work are found in the idea that self (what is), as well as the constituents of his<br />identity (sex, gender, race, nation, class, religious beliefs, professional orientation&hellip;) are<br />understood as processing cathegories constantly exposed to changes. What is more, it can<br />be said that Rastko Petrović clears the path for the modern, antiessetialist interpretations of<br />self as flux (that which is a flow, which changes constantly) within the symbolic network, i.e.<br />discoursive practices. In this way, arises the possiblity of interpretation of the notion, or the<br />idea of identity, as strategic, or positional, meaning that in Petrović&rsquo;s works identity is<br />always relationally constructed and strongly marked by non-belonging. At the same time,<br />identity means sameness and supports at least some kind of unity feebly fulfilling the<br />onthological void.<br />Methodological foundation of this thesis is found in the assumption that the plurality<br />in critical and theoretical approaches is necessary, precisely because of the complexity and<br />ambivalence of identity, the term whose scope and range are interdisciplinary positioned. At<br />the same time, the thesis examines various aspects of identity with the objective to<br />preserve and enhance the awareness about the interaction between the constituents of<br />4<br />identity and theoretical and critical practices that deal with it. Cultural, gender and narrative<br />identities or, more precisely, the modes of their constructions, form the central part of the<br />thesis. In this sense, this thesis shows that the poetics, but also the life of Rastko Petrović,<br />represent a paradigm of cultural and gender liminality, while the life on the constant move<br />proves to be crucial in the creation of identity which is formed as a hybrid one because of<br />many layers coming from various cultures. A detailed analysis of gender identity or, more<br />precisely, masculinity, stresses the subversive potential of Petrović&rsquo;s work when juxtaposed<br />to patriarchal, logocentric, binary cultural matrix. Rastko Petrović expresses an awareness of<br />the ideological character of the gender role he was assigned with; therefore, the process of<br />&ldquo;becoming&rdquo; a man is a highly complex one, marked with contradictions and fear. A separate<br />cluster of questions that inevitably appear with introspection is found in language, since<br />writer is compelled to search for the proofs of his existence in the language and in the<br />notions which are also a product of discourse that does not approve of the alternative<br />masculinity.<br />The interpretation of narrative identity as ipseity, used in this work, as well as the<br />introduction and constitution of self as a meta-categorical Other, marked the importance of<br />cultural dialog which Rastko Petrović undoubtedly strived for. It is a dialog where the<br />members of minority cultures and subcultures are equal participants. At the same time, the<br />exchange of cultural gifts provides the potential for a privileged status of agens in creation<br />of one&rsquo;s own culture, and also in active mapping of the world culture.</p>

Ce mémoire étudie la série Aux Abattoirs de la Villette photographiée par Eli Lotar en 1929. Il montre comment elle a été assimilée par l’histoire de l’art au texte « Abattoir » de Georges Bataille, aux côtés duquel ont été reproduites trois photos du corpus sous la rubrique Dictionnaire critique de la revue Documents. Cette emprise théorique sur la série est mise en perspective au regard de la démarche artistique d’Eli Lotar et des autres photomontages dont elle a fait l’objet ensuite. Le premier chapitre insiste sur la formation d’Eli Lotar et introduit son séjour à La Villette en lien avec la thématique de l’abattoir dans l’entre-deux-guerres. Il analyse ensuite la fortune critique d’Aux Abattoirs de la Villette qui s’appuie sur la philosophie de l’informe chez Georges Bataille. Le deuxième chapitre analyse le photomontage de la série fait par E.L.T. Mesens dans Variétés (1930) et le photoreportage reconstitué par Carlo Rim dans Vu (1931). Selon des points de vue et un travail formel différents, tous deux accentuent la dimension humaine de l’industrie d’abattage animal. Le troisième chapitre fait apparaître le regard posé par Eli Lotar sur le site de La Villette en tenant compte de ses préoccupations socio-artistiques à travers ses collaborations auprès de Germaine Krull et Joris Ivens. Finalement, il dresse une analyse comparative de la série avec la toile Abattoir d’André Masson, le poème Porte Brancion de Raymond Queneau et le film Le sang des bêtes de Georges Franju pour renforcer les spécificités du médium photographique. / This master’s thesis is a study of the whole series Aux Abattoirs de la Villette, photographed by Eli Lotar in 1929. It demonstrates how the thirty-four prints were merged into Georges Bataille’s philosophy by the art historians of the 1990’s who based their interpretations upon the text « Abattoir ». This was published under the heading Dictionnaire critique inside Documents magazine. The series is taken apart from Bataille’s purpose in light of Lotar’s preoccupations and of the other editions of the photographs during the inter-war period. The first chapter insists on Eli Lotar’s photographic education preceding his visit to La Villette’s site in context with the slaughterhouse’s topic in the art Avant-garde. Then, it evaluates Aux Abattoirs de la Villette’s critical review based on Bataille’s conceptions of formless and sacrifices. The second chapter analyses the authorship conferred to the photomontages carried out by E.L.T. Mesens in Variétés (1930), who accentuates the similarities between the photographic and the slaughter cutting operations, and by Carlo Rim in Vu (1931), who reveals the human dimension of La Villette’s industry. The third chapter focuses on Lotar’s social preoccupations by according an importance to his collaborations with Germaine Krull and Joris Ivens. Finally, the series is addressed in an "intermediatic" perspective to emphasize the photographic point of view by comparing it with the painting Abattoir by André Masson, the poem Porte Brancion by Raymond Queneau and the film Le sang des bêtes by George Franju.

This thesis analyses caricatures of modern art in France and Bohemia in the period from 1911 to 1918. The author has set a goal to show diverse perspectives on modern art and artists on the basis of caricatural drawings that were published in humoristic magazines during the targeted period. Specifically, the aim of this study is to understand the actual perception of avant-garde art, especially of cubism, in Bohemia and France. At first the thesis overviews the available literature referring to this topic to later discuss the evolution of caricature. Thought the study the focus is drawn to development of one specific genre within caricature art - caricature of visual arts - plus the tradition of "caricatural salons" in the 19th century. The following chapter deals with the meaning of an image and chosen humoristic periodicals in the years of 1911-1918. The body of this paper, however, aims to present general chronological background together with major topics present in modern caricature both before the First World War and during the changes resulting from wartime. At the same time this chapter compares and contracts Czech and French caricature of modern art. The following chapter devoted to the interpretation of caricatures on the basis of the theory of laugh by Henry Bergson and Sigmund Freud's...