Master's thesis Polyamory Design Unit (PDU) explores the possibilities of collaboration between experts being active in fine arts, product design, graphic design, architecture and philosophy in order to create a speculative future scenario. Together with Jana Trundova, Simon Barak, Ondrej Mohyla and Lukas Likavcan, I create the concept and the presentation structure for a housing complex, which is designed for polyamoric coexistence of human and non-human entities. Such a coexistence is made possible by full automation of work and global implementation of universal basic income. These initial parameters constitute a big emancipatory potential, that could change present meaning of the concept of polyamory and thus redefine networks of relations in bigger scales too.

The manifesto of the Quebecer art movement Automatism, the Refus global (Montreal, 1948), is today one of the best known socio-political writings of Quebec. It is considered to have been the beginning of Quebec's cultural modernity and an early sign of its political modernity. In the early 1940's the manifesto's author Paul-Émile Borduas (1905-1960) had already been praised for his art later named "Automatism". It was seen by the automatists as the evolution of Surrealism (like Abstract Expressionism). Many art critics called this the first Canadian painting that followed the modern aesthetics of the time. According to the surrealist program the automatists aspired to create a new Quebec society. In 1948, the fact that their manifesto differed greatly from the conservative political and social ideas of Maurice Duplessis (Prime Minister of Quebec from 1936 to 1939 and from 1944 to 1959) made Borduas and the manifesto famous. It was considered to be an attack against the traditionalistic institutions because it not only required pictorial but also general liberty. Maurice Duplessis' death in 1959 was the beginning of the Quiet Revolution. During this eventful time the Quebecois began officially to identify with the modern state they were creating. The end of the old regime was also the beginning of a new Quebec nationalism which is important for the new reception of Automatism. The intellectuals discovered the Refus global and saw in Borduas their spiritual father in their claim for an original Quebec culture and a greater political autonomy. In the former condemnation of the manifesto they found the proof that the old political system in Quebec prevented modernity. This thesis traces the reception of Surrealism, Automatism and the Refus global in Quebec throughout the period from the 1940's to the turn of the century. It shows how modern (cultural and national) identity has been established, which groups have been interested in its construction and how the commemoration of the manifesto still helps today to support the nationalist project in Quebec. / Das Manifest des Automatismus, der Refus global (Montreal, 1948), zählt heute zu den bedeutendsten soziopolitischen Schriften Québecs und wird als Beginn der kulturellen und als Vorzeichen der politischen Moderne Québecs angesehen. Die Dissertation untersucht die Rezeption des Manifests und der quebecer Kunstströmung, die sich als eine Weiterentwicklung des europäischen Surrealismus sah, sowie den Wandel in der Sinnzuweisung. Der Untersuchungskorpus besteht aus Artikeln, Ausstellungskatalogen, Monografien, Dokumentarfilmen etc., die in den letzten 50 Jahren über den Automatismus bzw. den Refus global in Québec erschienen sind. Für ihre Analyse wurden literarische Rezeptionstheorien und "Gedächtnistheorien" (u.a. von Jauß, Assmann und Nora) herangezogen. Mit ihrer Hilfe wird der Weg nachgezeichnet, wie die Schrift und die Kunstbewegung in das kollektive quebecer Gedächtnis eingingen, um dem Aufbau einer modernen quebecer Identität zu dienen und den politischen Diskurs des Souveränismus in Québec zu stützen. Die Ergebnisse werfen auch ein Licht auf die Gruppen, die an diesem Prozess beteiligt waren und noch immer sind. Bereits zu Beginn der 1940er Jahre hatte der Autor des Manifests, Paul-Émile Borduas (1905-1960), die Aufmerksamkeit der Intellektuellen auf sich gezogen: Zahlreiche Kunstkritiker erkannten in seiner Malerei den Beginn einer originären kanadischen Kunst der Moderne, die nicht mehr die europäischen Vorbilder kopierte, sondern mit der zeitgenössischen Ästhetik (s. Abstrakter Expressionismus) aufschloss. Wie den Surrealisten, so ging es auch den Automatisten um die Schaffung einer neuen Gesellschaft. Ihr im Refus global dargelegtes Programm kontrastierte denn auch aufs Schärfste mit dem konservativen politischen und sozialen Diskurs von Maurice Duplessis (Premierminister von Québec von 1936 bis 1939 und von 1944 bis 1959), der zudem vom Antikommunismus in den USA beeinflusst wurde. Der Tod Duplessis' im Jahr 1959 war zugleich der Beginn der Révolution tranquille. Während dieser ereignisreichen Zeit identifizierten sich zahlreiche Quebecer mit dem modernen Staat, den sie schufen. Durch die Kontrastierung des Traditionalismus Duplessis' mit den Neuerungen der 1960er Jahre entstand der Eindruck, Québec trete erst jetzt in seine politische Moderne ein. Vor dem Hintergrund dieser Geschichtsinterpretation entstand ein neuartiger quebecer Nationalismus, der auf eine größere Autonomie Québecs abzielte und entscheidend für die Wahrnehmung des Automatismus war: Die Intellektuellen entdeckten den Refus global wieder und sahen in seinem Autor den geistigen Vater ihres Rufes nach einer originären quebecer Kultur der Moderne als Grundlage einer größeren politischen Autonomie. In den folgenden Jahren bedienten sie sich des Automatismus zur Schaffung einer neuen quebecer (Kultur-)Geschichte, in die der Ruf nach kollektiver Selbstbestimmung eingeschrieben wurde. So avancierten Borduas und die anderen Automatisten zu Vorvätern des modernen Québec. Diese Wahrnehmung der Bewegung wird begleitet von einer Abwertung der Leistungen anderer moderner quebecer Künstler und Immigranten und dient bis heute der Stärkung des nationalen Ichs

<p>Питање експресионистичког наслеђа у поетички вишеслојној савременој српској поезији остало је занемарено у нашој књижевној науци, иако је у питању један од њених највиталнијих традицијских токова. Отуда се отвара значајно поље истраживања бројних интертекстуалних веза и утицаја експресионистичке традиције у поезији најистакнутијих српских песника друге половине XX века (М. Павловић, С. Раичковић, И. В. Лалић, Б. Петровић, Љ. Симовић, А. Ристовић, Д. Смиљанић, Н. Тадић). Утицај експресионистичке поетике у њиховој поезији није био директан и очит, него дубоко и спонтано уткан у њихову самосвојну песничку визију, што ове песнике и чини већ признатим, савременим &bdquo;класицима&rdquo; наше поезије. Експресионистичка традиција активирана је у њиховој поезији на стваралачки нов, креативан начин, у постмодернистичком кључу и садејству са другим, често опречним традицијским токовима (од неосимболизма и неонадреализма, до дубинских наслага усменог и средњовековног наслеђа), што је стварало неочекиване интертекстуалне спојеве и нов песнички квалитет.<br />На интертекстуалном и компаратистичком плану, уочавају се бројне духовно-поетичке сродности наших савремених песника са најзначајнијим експресионистичким ауторима у нашем и европском књижевном контексту (М. Црњански, Растко Петровић, Д. Васиљев, Г. Бен, Г. Тракл, Г. Хајм, Е. Ласкер-Шилер).<br />И поред свих специфичности и разлика индивидуалних поетика ових песника, утврдили смо да у њиховој поезији долази до реактуализације готово свих експресионистичких топоса (топоса града, смрти, рата, апокалипсе, &bdquo;живих мртваца&rdquo;, космоса/хаоса, дисоцијације и подвојености субјекта, као и топоса божанско/сатанско). Проблематизујући ове експресионистичке топосе у новим књижевно-историјским и цивилизацијским околностима, наши савремени песници отварају бројна питања духовног, личног и колективног идентитета и опстанка човека на крају другог миленијума. Такође, у њиховом песништву издвојили смо низ кључних експресионистичких стилско-реторичких и обликовних поступака, међу којима је на првом месту поступак гротеске и дисторзије, симултаности, црног хумора, колажа и монтаже, дисоцијативног низања слика, одуховљења и апстраховања материје, као и поступак интертекстуалности и цитатности. Утицај експресионистичке поетике огледа се и на формалном плану, у смислу деструкције и деканонизације традиционалних родољубивих и религиозних жанрова, као и усмених, фолклорних облика басми, бајалица, ругалица, гатки. Долази до жанровских померања и преплитања различитих језичко-формалних модела, од традиционалних, класичних облика (најчешће сонета), до слободног стиха и модерног, неоавангардног поигравања језиком и формом песме, односно песме у прози (прозаиде).</p><p>Истраживање експресионистичког наслеђа показује да су се из поетичке раслојености српског и европског експресионизма развиле и различите неоекспресионистичке струје нашег савременог песништва: критичка, (Љ. Симовић, Б. Петровић, делимично М. Павловић), неосуматраистичка (С. Раичковић), метафизичка (А. Ристовић, Д. Смиљанић), нихилистичка (Н. Тадић), религиозна (једним слојем свог песништва Иван В. Лалић и Новица Тадић).<br />Експресионизам је тако у трајно наслеђе нашој савременој поезији оставио дух критичког преиспитивања свих досадашњих духовних, културних, књижевних, историјских тековина, &bdquo;певање кризе&rdquo;, расапа вредности и визију &bdquo;сумрака човечанства&rdquo;, намећући се као исходиште даљих, постмодернистичких трагања и преиспитивања граница и моћи певања.</p> / <p>Pitanje ekspresionističkog nasleđa u poetički višeslojnoj savremenoj srpskoj poeziji ostalo je zanemareno u našoj književnoj nauci, iako je u pitanju jedan od njenih najvitalnijih tradicijskih tokova. Otuda se otvara značajno polje istraživanja brojnih intertekstualnih veza i uticaja ekspresionističke tradicije u poeziji najistaknutijih srpskih pesnika druge polovine XX veka (M. Pavlović, S. Raičković, I. V. Lalić, B. Petrović, LJ. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić). Uticaj ekspresionističke poetike u njihovoj poeziji nije bio direktan i očit, nego duboko i spontano utkan u njihovu samosvojnu pesničku viziju, što ove pesnike i čini već priznatim, savremenim &bdquo;klasicima&rdquo; naše poezije. Ekspresionistička tradicija aktivirana je u njihovoj poeziji na stvaralački nov, kreativan način, u postmodernističkom ključu i sadejstvu sa drugim, često oprečnim tradicijskim tokovima (od neosimbolizma i neonadrealizma, do dubinskih naslaga usmenog i srednjovekovnog nasleđa), što je stvaralo neočekivane intertekstualne spojeve i nov pesnički kvalitet.<br />Na intertekstualnom i komparatističkom planu, uočavaju se brojne duhovno-poetičke srodnosti naših savremenih pesnika sa najznačajnijim ekspresionističkim autorima u našem i evropskom književnom kontekstu (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Ben, G. Trakl, G. Hajm, E. Lasker-Šiler).<br />I pored svih specifičnosti i razlika individualnih poetika ovih pesnika, utvrdili smo da u njihovoj poeziji dolazi do reaktualizacije gotovo svih ekspresionističkih toposa (toposa grada, smrti, rata, apokalipse, &bdquo;živih mrtvaca&rdquo;, kosmosa/haosa, disocijacije i podvojenosti subjekta, kao i toposa božansko/satansko). Problematizujući ove ekspresionističke topose u novim književno-istorijskim i civilizacijskim okolnostima, naši savremeni pesnici otvaraju brojna pitanja duhovnog, ličnog i kolektivnog identiteta i opstanka čoveka na kraju drugog milenijuma. Takođe, u njihovom pesništvu izdvojili smo niz ključnih ekspresionističkih stilsko-retoričkih i oblikovnih postupaka, među kojima je na prvom mestu postupak groteske i distorzije, simultanosti, crnog humora, kolaža i montaže, disocijativnog nizanja slika, oduhovljenja i apstrahovanja materije, kao i postupak intertekstualnosti i citatnosti. Uticaj ekspresionističke poetike ogleda se i na formalnom planu, u smislu destrukcije i dekanonizacije tradicionalnih rodoljubivih i religioznih žanrova, kao i usmenih, folklornih oblika basmi, bajalica, rugalica, gatki. Dolazi do žanrovskih pomeranja i preplitanja različitih jezičko-formalnih modela, od tradicionalnih, klasičnih oblika (najčešće soneta), do slobodnog stiha i modernog, neoavangardnog poigravanja jezikom i formom pesme, odnosno pesme u prozi (prozaide).</p><p>Istraživanje ekspresionističkog nasleđa pokazuje da su se iz poetičke raslojenosti srpskog i evropskog ekspresionizma razvile i različite neoekspresionističke struje našeg savremenog pesništva: kritička, (LJ. Simović, B. Petrović, delimično M. Pavlović), neosumatraistička (S. Raičković), metafizička (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistička (N. Tadić), religiozna (jednim slojem svog pesništva Ivan V. Lalić i Novica Tadić).<br />Ekspresionizam je tako u trajno nasleđe našoj savremenoj poeziji ostavio duh kritičkog preispitivanja svih dosadašnjih duhovnih, kulturnih, književnih, istorijskih tekovina, &bdquo;pevanje krize&rdquo;, rasapa vrednosti i viziju &bdquo;sumraka čovečanstva&rdquo;, namećući se kao ishodište daljih, postmodernističkih traganja i preispitivanja granica i moći pevanja.</p> / <p>The question of expressionist heritage in poetic multilayer contemporary Serbian poetry has been neglected in our literary science, although it is one of its most vital traditional trends. A significant field of research of numerous intertextual ties and influence of expressionist tradition in the poetry of the most prominent Serbian poets of the second half of XX century (M. Pavlović, S. Raičković, Ivan V. Lalić, B. Petrović, Lj. Simović, A. Ristović, D. Smiljanić, N. Tadić) is therefore revealed. The influence of expressionist poetics in their poetry was not direct and obvious, but deeply and spontaneously interlaced in their unique poetic vision, which makes these poets already recognised, contemporary &bdquo;classics&rdquo; of our poetry. The expressionist tradition was activated in their poetry in a new inventive and creative fashion, in postmodernism clue, and in interaction with the other, often opponent traditional trends (from neosymbolism and neosurrealism, to deep layers of oral and medieval heritage), which has created unexpected intertextual bonds and new poetic quality.<br />At the intertextual and comparative level, a numerous spiritual and poetic similarities of our contemporary poets with the most significant expressionist authors in our and European literary context can be observed (M. Crnjanski, Rastko Petrović, D. Vasiljev, G. Benn, G. Trakl, G. Heym, E. Lasker-Sch&uuml;ler).<br />Besides all specificities and differences in individual poetics of these poets, we have identified the reactualisation of almost all expressionist toposes in their poetry (toposes of city, death, war, apocalypse, &bdquo;living deadˮ, cosmos/chaos, dissociative and divided subject, and divine/satan topos). By problematising these expressionist toposes in new literary-historic and civilisation circumstances, our contemporary poets open numerous questions of spiritual, personal and collective identity and survival of a man at the end of second millennium. Furthermore, we have detected a range of key expressionist stylistic-rhetorical and structural procedures, among others primarily the procedures of grotesque and distortion, simultaneity, black humour, collage and montage, dissociative sequence of images, spiritualising and abstracting matter, and the procedure of intertextuality and citationality.<br />The influence of expressionist poetry is also reflected on a formal plan, in terms of destruction and decanonization of traditional patriotic and religious genres, as well as oral, folk forms of chants, incantations, mocking poems, tales. There has been genres shifting and interlacing of different language and formal models, from traditional, classical forms (most<br />4<br />often sonnets), to free verse and modern, neoavant-garde play with the language and the form of a poem or a prose poem.<br />The research of expressionist heritage shows that different neoexpressionist currents of our contemporary poetry have developed from the poetic diversity of Serbian and Europe expressionism: critical (Lj. Simović, B. Petrović, partially M. Pavlović), neosumatraistic (S. Raičković), metaphysical (A. Ristović, D. Smiljanić), nihilistic (N. Tadić), religious (in a layer of their poetry Ivan V. Lalić and Novica Tadić).<br />The expressionism has thus left a spirit of critical questioning of all present spiritual, cultural, literal, historic inheritance, &bdquo;singing the crisis&rdquo;, destruction of values and vision of &bdquo;dusk of mankindˮ as a permanent heritage in our contemporary poetry, placing itself as an outcome of further postmodern searches and questioning of limits and power of poetry.</p>

Syftet med uppsatsen är att utforska en ofta förbisedd genre hos två av de första svenska modernisterna Sigrid Hjertén och Isaac Grünewald, nämligen de strandbilder konstnärsparet skapade i samband med sina sommarsemestrar i Danmark åren 1917–1918. Hur skildrar konstnärerna sitt bad och strandliv och avviker dessa bilder från konstnärernas övriga produktion från samma tidpunkt? Uppsatsens metod utgår från C.S. Peirces semiotiska begrepp ikon, index och symbol. Ett annat syfte är att ur ett kritiskt vithetsperspektiv studera om de valda verken, Blixten och Den gröna badvagnen av Isaac Grünewald samt Badscen och Komposition av Sigrid Hjertén, upprättar eller reproducerar vithet som norm? Resultatet visar att så sker, både i verk, titlar och texter. Resultatet visar även att strandbilderna följer samma mönster som konstnärernas övriga produktion. I uppsatsen presenteras en ny tolkning av symbolerna i vissa av Isaac Grünewalds verk mellan åren 1914–1919, baserad på inflytande från baltiska folksånger (daina) och det politiska läget i ett sönderfallande Tsarryssland. Inflytandet från läraren Henri Matisse samt konststilen expressionismen syns tydligt hos båda konstnärerna.

No description available.