Aachen, Techn. Hochsch., Diss., 2002. / Computerdatei im Fernzugriff.

<p>U na&scaron;em istraživačkom radu posvetili smo se osnovnim pitanjima koja se odnose na književnu predstavu interkulturalnih susreta, poput toga koji činioci utiču na na&scaron; doživljaj strane kulture, na&scaron;e iskustvo stranog i njegov poetski prikaz. Sa tim u vezi je i pitanje u kojoj meri slika Drugog koju formiramo u kontaktu sa njim menja sliku o nama samima i konture na&scaron;eg identiteta.<br />Književna dela koja smo izabrali u ovom kontekstu kao korpus za na&scaron;u pluridisciplinarnu analizu su, na prvom mestu, putopisi francuskih pisaca iz epohe romantizma, koji su putovali na Orijent, i zatim poezija prvih modernih pesnika, Bodlera i Remboa. U poku&scaron;aju da istražimo razvoj i promenu slike o Orijentu, kao i samog shvatanja pojma stranog tokom 19. veka, usredsređujemo na&scaron;u pažnju na to na koji način su pojam stranog i imaginacija Orijenta prisutni u njihovoj poeziji.<br />Ispitali smo značaj prisustva Drugog u izgradnji, preispitivanju i preobražaju sopstvenog identiteta, pogotovo značaj interiorizacije pogleda Drugog, njegovog priznanja, diferencijaciji u odnosu na Drugog, kao i preno&scaron;enju dru&scaron;tvenih konvencija koje kanali&scaron;u na&scaron;u predstavu o sebi, na&scaron;e misli i pona&scaron;anje.<br />Kroz na&scaron; istraživački rad, zanimao nas je prikaz doživljaja stranosti Drugog, ali i sopstvene stranosti, kao i mogućnost interkulturalnog susreta uz prevazilaženje dva opasna ekstrema asimilacije ili isključivanja stranog. Mogućnost neprekidnog preispitivanja sebe u dijalogu sa drugim je u sredi&scaron;tu interesovanja hermeneutike Hansa-Georga Gadamera, čije doprinose u oblasti interkulturalnih susreta smo ispitali, kao i doprinose fenomenologije stranog Bernharda Waldenfelsa. Na samom kraju analizirali smo određena književna dela u perspektivi koju su otvorila ova dva mislioca.<br />Usko povezan sa interkulturalnim sursretima je i problem evrocentrizma, mit o progresu i upotreba i zloupotreba pojmova civilizacija i varvarstvo. U na&scaron;em istraživačkom radu ukazali smo na te probleme, kao i na op&scaron;te, teorijske poglede u psihologiji, filozofiji i antropologiji koja se odnose na pristup Drugom.<br />U postkolonijalnoj teoriji jedno od vladajućih shvatanja jeste shvatanje Edvarda Saida o diskurzivnoj kreaciji Orijenta. Ispitali smo Saidove postavke o zapadnim tehnikama predstavljanja Drugog u cilju očuvanja dominantne pozicije Zapada i ulogu jezika kao filtera opažaja i uticaj dominantnog diskursa na književnost.<br />Ulazeći u oblast socijalne psihologije ispitali smo ulogu stereotipa, uzroke njihovog nastanka, njihovu fleksibilnost i eksplikativnu funkciju u procesu obrade informacija, a zatim njihovo prisustvo i ulogu u književnim delima koja smo analizirali.</p><p>Rezultati do kojih smo do&scaron;li pokazuju da je doživljaj stranog i njegova predstava u književnim delima koje smo obuhvatili na&scaron;om analizom izuzetno različit, i da vremenska distanca pokazuje promene u shvatanju pojma stranog tokom veka koji smo posmatrali. &Scaron;atobrijan, koji je uveo modu putovanja romantičara na Orijent, je pokazao najmanju otvorenost prema Drugom, a kontakt sa stranom kulturom iskoristio je za učvr&scaron;ćivanje sopstvene kulturne perspektive umesto za njeno modifikovanje i obogaćivanje. Njegovo odbijanje da dovede u pitanje ubeđenja sa kojima je po&scaron;ao, da poku&scaron;a da se distancira od sopstvenog nacionalnog identiteta i predrasuda svoje zemlje, da bi se otvorio ka Drugoj kulturi i doživeo je na potpuniji način, u velikoj meri ga razlikuje od ostalih pisaca koje smo analizirali.<br />Lamartin nam se čini svesniji vrednosti strane kulture, &scaron;to nam otkrivaju njegovi lični utisci ugodnog života u skladu sa prirodom, kao i pitoresknih i egzotičnih detalja koji ga &scaron;armiraju. Međutim, politička dimenzija dela, gde predlaže re&scaron;enja za krizu odnosa sila izazvanu slabljenjem Otomanskog carstva, otkriva promenu njegovog stava. Turski narod, čiji način života je cenio, je sada predstavljen kao nesposoban da upravlja sudbinom svoje zemlje, i Lamartin opravdava potrebu za evropskim prisustvom na orijentalnom prostoru.<br />Nerval je pisac romantizma koji se u najvećoj meri distancira od svog nacionalnog i evropskog identiteta, da bi iskusio &scaron;to bliže moguće način života Drugog. Takođe,&nbsp; pokazuje svest o preprekama sa kojima se suočava onaj ko bi želeo da doživi stranu kulturu, kao &scaron;to su &scaron;iroko rasprostranjene predrasude, ali i književne reminiscencije koje se odnose na antičku Grčku i njenu bogatu mitologiju, kao i na priče iz Biblije. Slika koju on nudi svojim čitaocima nije samo odraz zapažene i promi&scaron;ljene, već, &scaron;to je važnije, i proživljene realnosti.<br />Bodler i Rembo su pokazali novu evoluciju u odnosu ka Drugom i, pogotovo, svesti o fluidnosti između Sopstva i Drugog. Ovi pesnici uvode nas u modernost koju karakterizuje &ldquo;smrt subjekta&rdquo;, koja je usledila nakon &ldquo;smrti Boga&rdquo;. Nejasna kontura Sopstva pruža veću mogućnost pristupačnosti Drugog, &scaron;to smatramo doprinosom Bodlerove poezije razmi&scaron;ljanju o razmenama između Sopstva i Drugog, a &scaron;to najavljuje i čuvena Remboova rečenica: &laquo; Je est un Autre&raquo; (&laquo; Ja je Drugi &raquo;), koja ukida koncept stabilnog i određenog identiteta.<br />Pisci koje smo analizirali doprineli su razumevanju nestabilnosti identiteta kao i neistraženih dubina Sopstva koje izmiče na&scaron;oj kontroli. Autori koji su izmenili shvatanje na-cionalnog identiteta, poput Nervala ili Bodlera, otvorili su mogućost nove pristupačnosti Dru-gom.</p>

Techn. Hochsch., Diss., 2002--Aachen.

Zugl.: Aachen, Techn. Hochsch., Diss., 2008.

Techn. Hochsch., Diss., 2000--Aachen.

The main objective of this thesis is an analysis of support programs focused on small businesses, the program most suitable applications for the enterprise and assess the contribution of selected operational program for the examinees.

In educational research to date, many studies have tried to explain how to reduce the gap between theory and practice in science education. Parts of this research have been conducted through the medium of didactic models. Didactic models are frameworks which can help teachers make their didactic choices explicit for themselves as well as in communication with colleagues. Organizing purposes is one of these didactic models, a model which focuses on educational learning progression. In action research methodology we set out to find how a teacher’s learning progression practice could be affected by an implementation of organizing purposes. We used observations and interviews during a pilot study and three design cycles to collect out data. During our study we got to see how the didactic model organizing purposes could be useful for a teacher by giving structure to their work with learning progression in science education. We also saw what changed in the teacher’s teaching during the implementation of organizing purposes. Lastly, we found what factors the teacher saw as important and necessary for the didactic model to work. These were all linked to collaborative engagement. / I skolans värld har det gjorts flera undersökningar om hur man kan minska på gapet mellan teori och praktik i NO-undervisningen. Några av dessa undersökningar har gjorts med fokus på didaktiska modeller. Didaktiska modeller ger lärare en begreppsram som hen kan använda både när läraren strukturerar sin undervisning och när hen ska kommunicera sina didaktiska val i diskussion med kollegor. Organiserande syften är en didaktisk modell som är skapad så att läraren kan spetsa till sitt arbete med lärandeprogression. I denna undersökning användes aktionsforskning för att ta reda på hur en lärare kan använda sig av organiserande syften för att arbeta med lärandeprogression. Vi använder oss av observation och intervju för att under en pilotstudie samt tre designcykler samla data om hur läraren införlivar organiserande syften i sin undervisning. I resultat ser vi hur den didaktiska modellen organiserande syften hjälper läraren att få ett mer strukturerat arbetssätt för att uppnå lärandeprogression i NO-undervisningen. Vi har också sett vilka förändringar införlivningen av den didaktiska modellen i praktiken fått för lärarens undervisning. Slutligen har vi kunnat konstatera vilka faktorer läraren ser som viktiga för att den didaktiska modellen ska kunna fungera i praktiken.

The master´s thesis deals with a new road bridge on the road II/379. There are three possible variants in preliminary design but only the option of connected girder slab beam of four fields was selected. This variant was assessed by static calculation in accordance with European standards. Other important parts of this thesis are also drawings, construction progress, visualisation and technical report.

No description available.

On a l’habitude, concernant Bergson et Popper, de souligner que le second emprunte au premier la notion de « société ouverte » en la détournant de son sens. C’est une erreur : au moment où il met cette notion au centre de La société ouverte et ses ennemis, Popper est persuadé d’être l’inventeur de la notion. Lorsqu’il apprend que Bergson en a fait usage avant lui, il marque la différence entre les deux sociétés ouvertes tout en reconnaissant une similitude entre les deux sociétés closes. Mais comment, si la société close s’oppose, par définition, à la société ouverte, et si les deux notions de « société close » sont similaires, les deux notions de « société ouverte » pourraient-elles être fondamentalement dissemblables ? Nous nous demandons, dans une première partie, jusqu’où les deux sociétés closes peuvent être considérées comme similaires et s’il est possible d’en construire une conception unifiée. Nous cherchons d’abord à montrer comment Bergson et Popper, en partant de problèmes différents, finissent par se rejoindre sur la notion d’une morale naturelle close. Nous montrons ensuite que ces deux modalités du clos — exclusivisme guerrier et holisme conservateur — se trouvent chez les deux auteurs, sans qu’ils ne leur accordent la même importance : un certain nombre de différences souterraines annoncent les oppositions à venir sur la société ouverte. Ces différences n’empêchent toutefois pas l’élaboration d’une conception unifiée de la société close. Nous suivons Bergson pour articuler les deux modalités du clos en considérant que la cohésion sociale trouve en partie sa source dans l’hostilité à l’égard des ennemis. Notre deuxième partie se demande si ce qui apparaît au premier abord comme contradictoire entre les deux sociétés ouvertes ne pourrait pas plutôt être considéré comme des tensions au sein d’une même société ouverte. Nous insistons d’abord sur ce qui peut apparaître comme contradictoire en montrant que l’ouverture n’a pas le même sens chez Bergson et chez Popper : passage de la cité à une société comprenant l’humanité pour le premier, passage à une cité où sont libérés les pouvoirs critiques de l’homme pour le second. La société ouverte de Popper est close pour Bergson, la société ouverte de Bergson relève pour Popper d’une nostalgie pour la société close. Mais la contradiction vient du fait qu’on compare la modalité de l’ouvert que chacun privilégie et qui n’est pas la même. Il faut, pour avoir une vision plus juste, comparer la modalité rationaliste de l’ouverture chez les deux auteurs, et la modalité mystique de l’ouverture chez l’un et chez l’autre. En procédant à cette comparaison, on peut montrer que ces deux modalités sont l’une et l’autre une façon, pour une société, de transcender la nature, d’être créatrice. En ce qui concerne la modalité rationaliste de l’ouverture, c’est Popper qui parvient à en montrer le caractère créateur, sur le plan théorique comme sur le plan pratique — Bergson en étant empêché par sa conception de l’intelligence ; pour ce qui est de la modalité mystique, c’est Bergson qui montre comment elle permet à une société de transcender, au moins partiellement, la nature — Popper en étant empêché par sa conception de l’amour. A partir de là, il ne semble pas impossible d’élaborer une conception unifiée de la société ouverte articulant ces deux modalités : la modalité rationaliste de l’ouverture repose sur la foi en la fraternité humaine, laquelle ne peut trouver son plein élan que dans la modalité mystique. Il est vrai qu’il y a tension entre ces deux modalités de l’ouvert, mais leur équilibre est nécessaire à la société qui s’ouvre : la présence de la modalité mystique évite à la modalité rationaliste, qui permet le conflit, une dégénérescence guerrière ; la présence de la modalité rationaliste évite à la modalité mystique, qui transcende les conflits dans l’enthousiasme, de dégénérer en « nationalisme mystique ». / It is usually said, when talking about Bergson and Popper, that the former borrows the notion of “open society” to the latter and diverts its meaning. It is a mistake: when he puts this notion in the center of The open society and its enemies, Popper is convinced that he is the one who came up with the notion. When he learns that Bergson used it before him, he underlines the differences between both open societies, while admitting a similarity between both closed societies. But how, if the closed society opposes, by definition, the open society, and if both notions of “closed society” are similar, could both notions of “open society” be fundamentally dissimilar?We are wondering, in our first part, to what degree the two closed societies can be considered similar, and if it is possible to build a unified conception of both of them. We are first seeking to show how Bergson and Popper, while starting from different issues, end up reuniting on the notion of a closed natural morality. We are then showing that these two modalities of the closed – warrior exclusivism and conservative holism – are found in both authors, although they don’t give it the same degree of importance: a number of underlying differences are announcing the upcoming oppositions on the open society. These differences, however, do not prevent the elaboration of a unified conception for the closed society. We are following Bergson to articulate both modalities of the closed while considering that social cohesion comes partly from hostility towards enemies. Our second part questions if what first shows up as a contradiction between both open societies could not be considered rather as tensions among one same open society. We first insist on what can appear as contradictory by showing that openness doesn’t have the same meaning for Bergson it does for Popper: for the former, it’s stepping from the city to a society containing humanity. For the latter, it’s stepping to a city where man’s critical powers are liberated. Popper’s open society is closed to Bergson, and Bergson’s open society is, to Popper, an expression of the longing for the unity of the closed society. But the contradiction comes from comparing each author’s preferred modality for openness, which differs. It is necessary, to have a better vision, to compare the rationalist modality of openness for both authors, as well as the mystical modality of openness for one and the other.By proceeding to this comparison, we can show that these two modalities are both a way for a society to transcend nature, for it to be inventive or creative. When it comes to the rationalist modality of openness, Popper is the one who manages to show its creative aspect, in both theory and practice – Bergson being restrained to do so by his conception of intelligence; when it comes to the mystical modality, it is Bergson who shows how it allows a society to transcend, at least partially, nature – Popper being restrained to do so by his conception of love.From this point, it doesn’t seem impossible to elaborate a unified conception for the open society articulating both of these modalities: the rationalist modality of openness is based on faith in human fraternity, which can only reach its fullest with the mystical modality. It is true that there is tension between these two modalities of openness, but their balance is necessary for a society that opens up: the mystical modality’s presence prevents the rationalist modality, that allows conflict, to fall into warrior degeneracy; the rationalist modality’s presence prevents the mystical modality, that transcends conflicts in enthusiasm, to degenerate into “mystical nationalism”.