Studiens syfte bygger på en vilja att undersöka vilken typ av övningsböcker med inriktning på dubbelgrepp som ger mig motivation och god progression. För en framtida fiolpedagog är det viktigt att ha goda kunskaper i tekniken och hur den kan introduceras för att kunna hjälpa sina elever. Studien är en självstudie och sker genom utforskandet av olika övningar från tre övningsböcker inom den västerländska konstmusik-traditionen. Övningsböckerna används vid fem tillfällen var där den egna övningen observeras och dokumenteras genom loggboksanteckningar, videodokumentation och en självvärderingsskala. Resultatet visar att en specifik övningsbok inte är helt avgörande för framgången med dubbelgreppsteknik. Det framkommer också att lärarens roll är av stor vikt för den egna övningen om det så sker genom instruktioner i övningsmaterialet eller genom fysisk lektion. De övningsperioder som genomfördes utan goda instruktioner har negativ inverkan i form av minskad motivation. Övningsböcker kan vara en bra hjälp om bokens upplägg är i samklang med violinisten, men den verkligt motiverande och influerande rollen har läraren.

<p>Докторска дисертација Барок у белетристичком опусу Милорада Павића састоји се из пет целина јасно структурисаних, које поред уводних и закључних разматрања узимају у обзир стваралачки опус писца од поезије преко романа и приповедака до драмских дела. Увод је дводелно конципиран. Најпре је описан рецепцијски лук стваралаштва Милорада Павића, не би ли се одредила релевантност и иновативност перспективе из које се тумачи опус српског писца, а затим је преиспитан широк опсег и хоризонти семантизације појма барок.<br />Што се тиче досадашње рецепције дела Милорада Павића као књижевног историчара и као писца, чини се да се може поделити на два колосека: афирмативни и порицатељски, и то без превеликих валера, дакле &ndash; и рецепција је барокна: напета, динамична, у сукобима и супротностима. Уколико о појединим писцима и делима не можемо да кажемо увек нешто ново, уколико их закључамо у канон и оставимо да у њему таворе, та литература постаће временом за нас мртва. Управо су ту три највеће рецепцијске опасности по Павићев белетристички опус: 1) естетска неуједначеност његовог дела; 2) таутолошко гомилање радова-труизама који понављају махом догме о Павићевом постмодернизму, чија су полазишта и закључци слични, а не нуде нова читања и тумачења; 3) негативна рецепција.<br />У том смислу, релативизовао се вредносни потенцијал Павићеве белетристике, који је доведен у питање. Уколико се, међутим, Павићева дела читају са познавањем књижевно-историјских прилика у луку историје српске књижевности, на другачији начин може да се сагледа његова специфична стилистика и необичност израза; може се увидети да је онда већина зачудних метафора или ингениозних кончета заправо функционализован херменеутички изазов, а не облик испразности. Иако је Милорад Павић као књижевни историчар највећу истраживачку посвећеност усмерио на барок, може нас зачудити чињеница да је једина објављена студија која се најдиректније односи на сагледавање барокних елемената у његовој белетристици, управо студија коју је Павић с&acirc;м написао &ndash; &bdquo;Барокни слој у &#39;Хазарском речнику&#39;&ldquo;. Књижевни научници (да поменемо најважније: Јован Делић,&nbsp; Јасмина Михајловић,&nbsp; Петар Пијановић,&nbsp; Александар Јерков,&nbsp; Сава Дамјанов,&nbsp; Сава Бабић,&nbsp; Ала Татаренко) нису пренебрегавали присуство барокног стила, па и духа у Павићевој белетристици, али нису се задржавали или упуштали у шире поставке или херменеутичке изазове задате барокним у Павићевом делу. Једини научник који је у већој мери посветио пажњу овој проблематици, мада је научник из области природних наука, Владан Панковић, написао је студију Квантна теорија и барок у српској књижевности,&nbsp; књигу која је интригантна и обећавајућа, али која изван увида који се заснивају махом на књижевној примени &bdquo;принципа комплементарности&ldquo; Нилса Бора, нажалост, нема већи интерпретативни замах. Дата запажања дају нам повода да сагледамо опус Милорада Павића кроз призму барока и покушамо да схватимо шта је барокно у делу овог писца, како се оно манифестује, функционализује и какав му је семантички опсег.<br />Од првостепене користи за схватање барока, али и Павићевог поимања барокног биле су у првом реду студије Андрије Анђала, а затим Чижевског и Морозова, који су са одушевљењем прихватили књигу Историја српске књижевности барокног доба. Коришћене су и различите антологије, општи прегледи, али постављено је и питање шта је од литературе било доступно писцу и шта је могао да користи. Милорад Павић пише своју Историју српске књижевности барокног доба на темељима које су поставили Јован Скерлић у Српској књижевности у 18. веку (1909)&nbsp; и Тихомир Остојић у књигама: Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја (1905) и Историја српске књижевности (1910/ 1923).&nbsp; Павић напомиње да је за разлику од Скерлића зашао и у 17. столеће, не би ли одговорио &bdquo;како је дошло до свега онога о чему је Скерлић писао у својој историји&ldquo; , а да је Тихомир Остојић у предавањима одржаним у Новом Саду 1910. године први пут употребио термин барок, и детаљно га образложио.<br />Поред, дакле, књижевно-историјских запажања и истраживања, у другом делу Увода било је речи и о односу између барока и маниризма, али и сложене слике струја и праваца унутар барока (барокна готика/ барокни медиевализам; барокни хуманизам и ренесанса; барокни романтизам; барок, класицизам и рококо). Указано је на значај барокнох елемената и у 19. и у 20. веку, с освртом на питање пролазности времена, укус за егзотично, питање дијалекатске поезије и барока у музици и на филму. Барок у белетристичком опусу Милорада Павића функционише на неколико нивоа. Као одредница за епоху барок обухвата 16. и 17. век на Западу, а 17. и 18. век у Србији и Русији на пример. Тај потенцијал Павић је искористио да успостави дијалог са писцима тог времена и духом епохе, који се осећа и у другој половини 20. века, али и с почетком 21. века. Прелазни период &ndash; барокни медиевализам (17. век) карика је у ланцу континуитета српске књижевности, духовности и културе. Павић је то најпре образложио с научног становишта, а затим уметнички инкорпорирао у своје дело. Како је препознатљив и у поезији и у прози испитано је у каквом се смислотворном кључу стилизује. За поезију је несумљиво значајан графостилематски план који преко периферних (бугарштички припеви) и централних обележј&acirc; (средишта силабичког оквира песме) открива нове стихове и ствара ефекат који песмама даје патину древног, старог, мистичког, чаробног и тајанственог. Преко поетике бугарштице која управо има ауру тајанственог и песме старца Силуана која иако припада средњовековној књижевности, има назнака барокних формалних стилизација, песник је укључио читаоца у нелинеарно, прстенасто читање, на начин близак оном коме су писци барокне епохе то чинили са својом читалачком публиком. Сложен систем римовања и коришћење графичких средстава, те архаизама, славизама и кованица српскословенског призвука допринео је онеобичавању Павићевог песничког речника, али је допринело и имагинативној свести читаоца на плану зачуђености над песничким светом који му се отвара.<br />Што се прозе тиче, функција барокног медиевализма у Павићевим романима и приповеткама има утемељење превасходно у исихазму и исламској мистици као спони између старе и &bdquo;рађања нове српске књижевности&ldquo;: сусрету византијског наслеђа и историјских прилика које су донела османлијска освајања. Имајући у виду и могућности барокне готике, Павић је овај аспект естетизовао причама &bdquo;Чувар ветрова&ldquo; и &bdquo;Хор птица из Париза&ldquo;, везујући за њега историјску личност Јелене Анжујске и српско-француске везе којима се исписује линија између уметности српског средњег века и готике карактеристичне за стил француске архитектуре. Овим је сусрету Византије (житијна књижевност) и Османлија (исламска мистика) придружен и Запад (готика). Стуб културолошког сећања Срба, Павић је саградио од културолошког обиља нашег тла. Рекао је &bdquo;ДА&ldquo; плодном калему утицаја, сусрету цивилизација и религија, култура и обичаја, те не чуди што наилазимо на књижевно чвориште: Византија, Османско царство, Запад, настало управо у доба барока, када је српска књижевност своје византијско наслеђе укрстила са западноевропским тековинама културе, и то за време борби са Турцима.<br />Барокни медиевализам стога је један од најзначајнијих струја и праваца унутар барока који отвара нове хоризонте тумачења Павићевог стваралаштва. Поред неколико примера који су дати у уводу за огледање барока и просветитељства, барока и класицизма, барокног романтизма, у даљем раду запажа се и поигравање са сентиментализмом (Симеон Пишчевић), рококоом (Александар Пишчевић), али и високо естетизованим примером митолошког и амблематског огледања барока и романтизма у сирени и Медузи. Овај потенцијал барока Павић је, може се рећи, ефектно искористио и уобличио.<br />Поред струја и праваца унутар барока, Павић је искористио и ресурсе барокне поетике и то лепезом метаморфоза у систему барокних жанрова и жанрова којима је писано у доба барока мада строго гледано не припадају тој поетици. Углавном, ради се о жанровима народне књижевности (бугарштица, бајалица, бећарац, балада, бајка), међутим, у Историји српске књижевности барокног доба запажа се да је Павић народну књижевност која паралелно живи са писаном видео као нераскидиву од контекста барокне епохе, штавише, управо је у народној књижевности проналазио примере за рефлексе типично барокних црта. Стога је и оправдано узимати их у обзир када је реч о систему жанрова барока. Остали жанрови прате барокну писану књижевност и успостављају једну линију културолошке повезаности Медитерана, тј. Јадранског басена (мелодрама, маскерата, commedia del&rsquo; arte, ораторијум, вертеп, приказање, проскинитарион, писма &bdquo;српске књиге&ldquo;...).<br />Систем ових жанрова уједно постаје стожер карневала и театара у Павићевом опусу: Дубровник (Хазарски речник), Венеција (Друго тело), Котор (Кутија за писање). Управо су највећа достигнућа барока &ndash; театар и фестивал или театарски фестивали, који су имали за циљ да допринесу изградњи сцене која је служила као центар уједињавања.&nbsp; Метаморфозе у овом систему с једне стране условљене су карневалском, тј. фестивалском атмосфером (замена улога, маске и сл), а с друге тичу се медитеранске митолошке имагинације и имагинације српских народних бајки, будући да су неки од јунака пола људи пола животиње (сирене-птице, сирене-рибе, Медуза, кентаур, Минотаур, сатир, Међедовић, најчешће људи-змије, људи-пси).<br />Два типа метаморфоза тицала би се метаморфоза у ратном контексту &ndash; људи се најчешће посуврате у сопствену супротност и та врста углавном демонског преображаја илустрована је метафорама волујских очију, изврнуте рукавице, канцерогених ћелија &bdquo;не-ја&ldquo;, док жене које не учествују у сукобима постају носиоци духовних вредности, обичаја и сл. па се у ратним контекстима преображаји женских ликова доводе у везу са Богородицом. Коначно, последњи преображај, преображај је у Христу, у Љубави (&bdquo;Љубећи лице твоје, обретох те&ldquo;, како поручује Итика Јерополитика) и тај преображај предуслов је васкрсења и спасења душе сваког понаособ (али и душе једног народа, читавог човечанства). Уосталом и Рука Мистерије поручује да Уметност не треба да служи у друге сврхе осим за спасење душе.<br />Милорад Павић је покушавао да барокном сублимацијом свих уметности окаје смртне грехе и то је жанровски пројекат тоталне уметности или универзалног уметничког дела, вагнеровски Gesamtkunstwerk, у коме ће бити сједињене све уметности, што се препознаје у романима Седам смртних грехова и Вештачки младеж. &bdquo;Успон Београда&ldquo; присутан у кућама оних великана и великих српских задужбинара који су допринели развоју Београда и Србије, а које представљају поглавља романа, дозива барокно стварање грађанске свести која се симболички везује за Жефаровићеву графику о Богородичином Извору живота&nbsp; и отвара ауру престонице која осигурава опстанак, тј. васкрсење српског народа који би се на том Извору окупао и поново родио, уцеловио. Чини се да на примеру Павићевог опуса барок има функцију како борбе за опстанак, тако и хуманистичких, али и естетских тежњи. Писац се зато и служио свим његовим расположивим аспектима.</p> / <p>Doktorska disertacija Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića sastoji se iz pet celina jasno strukturisanih, koje pored uvodnih i zaključnih razmatranja uzimaju u obzir stvaralački opus pisca od poezije preko romana i pripovedaka do dramskih dela. Uvod je dvodelno koncipiran. Najpre je opisan recepcijski luk stvaralaštva Milorada Pavića, ne bi li se odredila relevantnost i inovativnost perspektive iz koje se tumači opus srpskog pisca, a zatim je preispitan širok opseg i horizonti semantizacije pojma barok.<br />Što se tiče dosadašnje recepcije dela Milorada Pavića kao književnog istoričara i kao pisca, čini se da se može podeliti na dva koloseka: afirmativni i poricateljski, i to bez prevelikih valera, dakle &ndash; i recepcija je barokna: napeta, dinamična, u sukobima i suprotnostima. Ukoliko o pojedinim piscima i delima ne možemo da kažemo uvek nešto novo, ukoliko ih zaključamo u kanon i ostavimo da u njemu tavore, ta literatura postaće vremenom za nas mrtva. Upravo su tu tri najveće recepcijske opasnosti po Pavićev beletristički opus: 1) estetska neujednačenost njegovog dela; 2) tautološko gomilanje radova-truizama koji ponavljaju mahom dogme o Pavićevom postmodernizmu, čija su polazišta i zaključci slični, a ne nude nova čitanja i tumačenja; 3) negativna recepcija.<br />U tom smislu, relativizovao se vrednosni potencijal Pavićeve beletristike, koji je doveden u pitanje. Ukoliko se, međutim, Pavićeva dela čitaju sa poznavanjem književno-istorijskih prilika u luku istorije srpske književnosti, na drugačiji način može da se sagleda njegova specifična stilistika i neobičnost izraza; može se uvideti da je onda većina začudnih metafora ili ingenioznih končeta zapravo funkcionalizovan hermeneutički izazov, a ne oblik ispraznosti. Iako je Milorad Pavić kao književni istoričar najveću istraživačku posvećenost usmerio na barok, može nas začuditi činjenica da je jedina objavljena studija koja se najdirektnije odnosi na sagledavanje baroknih elemenata u njegovoj beletristici, upravo studija koju je Pavić s&acirc;m napisao &ndash; &bdquo;Barokni sloj u &#39;Hazarskom rečniku&#39;&ldquo;. Književni naučnici (da pomenemo najvažnije: Jovan Delić,&nbsp; Jasmina Mihajlović,&nbsp; Petar Pijanović,&nbsp; Aleksandar Jerkov,&nbsp; Sava Damjanov,&nbsp; Sava Babić,&nbsp; Ala Tatarenko) nisu prenebregavali prisustvo baroknog stila, pa i duha u Pavićevoj beletristici, ali nisu se zadržavali ili upuštali u šire postavke ili hermeneutičke izazove zadate baroknim u Pavićevom delu. Jedini naučnik koji je u većoj meri posvetio pažnju ovoj problematici, mada je naučnik iz oblasti prirodnih nauka, Vladan Panković, napisao je studiju Kvantna teorija i barok u srpskoj književnosti,&nbsp; knjigu koja je intrigantna i obećavajuća, ali koja izvan uvida koji se zasnivaju mahom na književnoj primeni &bdquo;principa komplementarnosti&ldquo; Nilsa Bora, nažalost, nema veći interpretativni zamah. Data zapažanja daju nam povoda da sagledamo opus Milorada Pavića kroz prizmu baroka i pokušamo da shvatimo šta je barokno u delu ovog pisca, kako se ono manifestuje, funkcionalizuje i kakav mu je semantički opseg.<br />Od prvostepene koristi za shvatanje baroka, ali i Pavićevog poimanja baroknog bile su u prvom redu studije Andrije Anđala, a zatim Čiževskog i Morozova, koji su sa oduševljenjem prihvatili knjigu Istorija srpske književnosti baroknog doba. Korišćene su i različite antologije, opšti pregledi, ali postavljeno je i pitanje šta je od literature bilo dostupno piscu i šta je mogao da koristi. Milorad Pavić piše svoju Istoriju srpske književnosti baroknog doba na temeljima koje su postavili Jovan Skerlić u Srpskoj književnosti u 18. veku (1909)&nbsp; i Tihomir Ostojić u knjigama: Srpska književnost od Velike seobe do Dositeja (1905) i Istorija srpske književnosti (1910/ 1923).&nbsp; Pavić napominje da je za razliku od Skerlića zašao i u 17. stoleće, ne bi li odgovorio &bdquo;kako je došlo do svega onoga o čemu je Skerlić pisao u svojoj istoriji&ldquo; , a da je Tihomir Ostojić u predavanjima održanim u Novom Sadu 1910. godine prvi put upotrebio termin barok, i detaljno ga obrazložio.<br />Pored, dakle, književno-istorijskih zapažanja i istraživanja, u drugom delu Uvoda bilo je reči i o odnosu između baroka i manirizma, ali i složene slike struja i pravaca unutar baroka (barokna gotika/ barokni medievalizam; barokni humanizam i renesansa; barokni romantizam; barok, klasicizam i rokoko). Ukazano je na značaj baroknoh elemenata i u 19. i u 20. veku, s osvrtom na pitanje prolaznosti vremena, ukus za egzotično, pitanje dijalekatske poezije i baroka u muzici i na filmu. Barok u beletrističkom opusu Milorada Pavića funkcioniše na nekoliko nivoa. Kao odrednica za epohu barok obuhvata 16. i 17. vek na Zapadu, a 17. i 18. vek u Srbiji i Rusiji na primer. Taj potencijal Pavić je iskoristio da uspostavi dijalog sa piscima tog vremena i duhom epohe, koji se oseća i u drugoj polovini 20. veka, ali i s početkom 21. veka. Prelazni period &ndash; barokni medievalizam (17. vek) karika je u lancu kontinuiteta srpske književnosti, duhovnosti i kulture. Pavić je to najpre obrazložio s naučnog stanovišta, a zatim umetnički inkorporirao u svoje delo. Kako je prepoznatljiv i u poeziji i u prozi ispitano je u kakvom se smislotvornom ključu stilizuje. Za poeziju je nesumljivo značajan grafostilematski plan koji preko perifernih (bugarštički pripevi) i centralnih obeležj&acirc; (središta silabičkog okvira pesme) otkriva nove stihove i stvara efekat koji pesmama daje patinu drevnog, starog, mističkog, čarobnog i tajanstvenog. Preko poetike bugarštice koja upravo ima auru tajanstvenog i pesme starca Siluana koja iako pripada srednjovekovnoj književnosti, ima naznaka baroknih formalnih stilizacija, pesnik je uključio čitaoca u nelinearno, prstenasto čitanje, na način blizak onom kome su pisci barokne epohe to činili sa svojom čitalačkom publikom. Složen sistem rimovanja i korišćenje grafičkih sredstava, te arhaizama, slavizama i kovanica srpskoslovenskog prizvuka doprineo je oneobičavanju Pavićevog pesničkog rečnika, ali je doprinelo i imaginativnoj svesti čitaoca na planu začuđenosti nad pesničkim svetom koji mu se otvara.<br />Što se proze tiče, funkcija baroknog medievalizma u Pavićevim romanima i pripovetkama ima utemeljenje prevashodno u isihazmu i islamskoj mistici kao sponi između stare i &bdquo;rađanja nove srpske književnosti&ldquo;: susretu vizantijskog nasleđa i istorijskih prilika koje su donela osmanlijska osvajanja. Imajući u vidu i mogućnosti barokne gotike, Pavić je ovaj aspekt estetizovao pričama &bdquo;Čuvar vetrova&ldquo; i &bdquo;Hor ptica iz Pariza&ldquo;, vezujući za njega istorijsku ličnost Jelene Anžujske i srpsko-francuske veze kojima se ispisuje linija između umetnosti srpskog srednjeg veka i gotike karakteristične za stil francuske arhitekture. Ovim je susretu Vizantije (žitijna književnost) i Osmanlija (islamska mistika) pridružen i Zapad (gotika). Stub kulturološkog sećanja Srba, Pavić je sagradio od kulturološkog obilja našeg tla. Rekao je &bdquo;DA&ldquo; plodnom kalemu uticaja, susretu civilizacija i religija, kultura i običaja, te ne čudi što nailazimo na književno čvorište: Vizantija, Osmansko carstvo, Zapad, nastalo upravo u doba baroka, kada je srpska književnost svoje vizantijsko nasleđe ukrstila sa zapadnoevropskim tekovinama kulture, i to za vreme borbi sa Turcima.<br />Barokni medievalizam stoga je jedan od najznačajnijih struja i pravaca unutar baroka koji otvara nove horizonte tumačenja Pavićevog stvaralaštva. Pored nekoliko primera koji su dati u uvodu za ogledanje baroka i prosvetiteljstva, baroka i klasicizma, baroknog romantizma, u daljem radu zapaža se i poigravanje sa sentimentalizmom (Simeon Piščević), rokokoom (Aleksandar Piščević), ali i visoko estetizovanim primerom mitološkog i amblematskog ogledanja baroka i romantizma u sireni i Meduzi. Ovaj potencijal baroka Pavić je, može se reći, efektno iskoristio i uobličio.<br />Pored struja i pravaca unutar baroka, Pavić je iskoristio i resurse barokne poetike i to lepezom metamorfoza u sistemu baroknih žanrova i žanrova kojima je pisano u doba baroka mada strogo gledano ne pripadaju toj poetici. Uglavnom, radi se o žanrovima narodne književnosti (bugarštica, bajalica, bećarac, balada, bajka), međutim, u Istoriji srpske književnosti baroknog doba zapaža se da je Pavić narodnu književnost koja paralelno živi sa pisanom video kao neraskidivu od konteksta barokne epohe, štaviše, upravo je u narodnoj književnosti pronalazio primere za reflekse tipično baroknih crta. Stoga je i opravdano uzimati ih u obzir kada je reč o sistemu žanrova baroka. Ostali žanrovi prate baroknu pisanu književnost i uspostavljaju jednu liniju kulturološke povezanosti Mediterana, tj. Jadranskog basena (melodrama, maskerata, commedia del&rsquo; arte, oratorijum, vertep, prikazanje, proskinitarion, pisma &bdquo;srpske knjige&ldquo;...).<br />Sistem ovih žanrova ujedno postaje stožer karnevala i teatara u Pavićevom opusu: Dubrovnik (Hazarski rečnik), Venecija (Drugo telo), Kotor (Kutija za pisanje). Upravo su najveća dostignuća baroka &ndash; teatar i festival ili teatarski festivali, koji su imali za cilj da doprinesu izgradnji scene koja je služila kao centar ujedinjavanja.&nbsp; Metamorfoze u ovom sistemu s jedne strane uslovljene su karnevalskom, tj. festivalskom atmosferom (zamena uloga, maske i sl), a s druge tiču se mediteranske mitološke imaginacije i imaginacije srpskih narodnih bajki, budući da su neki od junaka pola ljudi pola životinje (sirene-ptice, sirene-ribe, Meduza, kentaur, Minotaur, satir, Međedović, najčešće ljudi-zmije, ljudi-psi).<br />Dva tipa metamorfoza ticala bi se metamorfoza u ratnom kontekstu &ndash; ljudi se najčešće posuvrate u sopstvenu suprotnost i ta vrsta uglavnom demonskog preobražaja ilustrovana je metaforama volujskih očiju, izvrnute rukavice, kancerogenih ćelija &bdquo;ne-ja&ldquo;, dok žene koje ne učestvuju u sukobima postaju nosioci duhovnih vrednosti, običaja i sl. pa se u ratnim kontekstima preobražaji ženskih likova dovode u vezu sa Bogorodicom. Konačno, poslednji preobražaj, preobražaj je u Hristu, u LJubavi (&bdquo;LJubeći lice tvoje, obretoh te&ldquo;, kako poručuje Itika Jeropolitika) i taj preobražaj preduslov je vaskrsenja i spasenja duše svakog ponaosob (ali i duše jednog naroda, čitavog čovečanstva). Uostalom i Ruka Misterije poručuje da Umetnost ne treba da služi u druge svrhe osim za spasenje duše.<br />Milorad Pavić je pokušavao da baroknom sublimacijom svih umetnosti okaje smrtne grehe i to je žanrovski projekat totalne umetnosti ili univerzalnog umetničkog dela, vagnerovski Gesamtkunstwerk, u kome će biti sjedinjene sve umetnosti, što se prepoznaje u romanima Sedam smrtnih grehova i Veštački mladež. &bdquo;Uspon Beograda&ldquo; prisutan u kućama onih velikana i velikih srpskih zadužbinara koji su doprineli razvoju Beograda i Srbije, a koje predstavljaju poglavlja romana, doziva barokno stvaranje građanske svesti koja se simbolički vezuje za Žefarovićevu grafiku o Bogorodičinom Izvoru života&nbsp; i otvara auru prestonice koja osigurava opstanak, tj. vaskrsenje srpskog naroda koji bi se na tom Izvoru okupao i ponovo rodio, ucelovio. Čini se da na primeru Pavićevog opusa barok ima funkciju kako borbe za opstanak, tako i humanističkih, ali i estetskih težnji. Pisac se zato i služio svim njegovim raspoloživim aspektima.</p>

Throughout the history of college football, there have been efforts to reform the system and stop improprieties, yet conflict between gaining academic and athletic prowess at colleges remained a central theme. In the 1980s, the Jan Kemp trial involving the University of Georgia demonstrated this clash between revenue-generating athletics and academic integrity. This historical study is an in-depth analysis of archives, legal documents, interviews, and other textual evidence that demonstrated how the factors surrounding the Jan Kemp case evolved and how key administrators and faculty members reacted to pressure related to academic and athletic conflicts. An analysis of past reform efforts in college football identified presidential control, commercialization of athletics, and corruption of the student-athlete ideal through preferential treatment as the key issues universities must address in relation to their football programs. An analysis of the University of Georgia in relation to these issues showed that pressure to increase revenue from football led to a lack of presidential control over academic-athletic conflicts and allowed preferential treatment of athletes to persist at the expense of academic integrity.

The main target of the thesis was to elaborate a project documentation that would focus on the solution of the conflicts caused by the recreational exploitation of the area. However, the results of preceding bachelor thesis (guestioning of visitors and situation analysis), interviews and of SWOT, PEST analyses pointed to the existence of several conflict issues. Based upon the current situation of the area, strategic targets, measures and tourism development plan were presented. The biggest problem of the area is an underdeveloped infrastructure of tourism and inferior accomodation with a high level of services. Presented project is dealing with a motel building in the camp, which should grafity all requierements of the tourists.

This essay aims to investigate how the cultural heritage process and gentrification, that the Elsborg district in the city of Falun has gone through, is expressed in modern residents' reception of the architecture in the area, as well as to relate this to preceding ways of looking at the environment. In the study I examine two time periods; 1975 when Falun was appointed as pilot project for the European Architectural Heritage Year, and 2021 - the year in which this essay is written. The study is partly an analysis of texts produced in 1975 and partly an interview study with six current inhabitants of the Elsborg area. The analysis is based upon Wolfgang Kemp’s reception theory, which primarily argues for the focus being on the viewer instead of on the creator of the work or the work itself. The results of the study show that many of the thoughts that were formulated about the architecture in Elsborg during the European Architectural Heritage Year are repeated in the interviewees' experiences and uses of the environment today. Additionally, the observations of the respondents in the interview study highlight that the interviewees appreciate the old, traditional wooden architecture for its visual, historical and social values. Moreover, the participants view themselves as involved in preserving Elsborg and its cultural heritage.   Keywords: Art history, architecture, Elsborg, Falun, reception theory, Wolfgang Kemp, cultural heritage, gentrification, wooden house

Abstract This study concerns the Swedish artist Roj Friberg (1934–2016). The essay is based on a study of technique and materiality used by Friberg. He is quite marginalized and slightly forgotten in the Swedish art history and when mentioned merely described as a painter from the 1960´s who used graphite mixed with French turpentine, in order to work on the surface with an eraser attached to an electric drill. However, Friberg used other different and more complex painting techniques in his work, something this essay will notice and highlight. The used method is a biographical, dealing with the references to Friberg. To explain why he was considered an “outsider” in Swedish art, the theory of social capital by Pierre Bourdieu is applied. Also, Wolfgang Kemps concept of reception history, which focus on the arts beholder, rather than the artists itself. From the middle of 1970 Friberg also used an ancient painting technique called encaustic, heated beeswax mixed with pigment. Paintings which have received very little attention; therefore, the focus is on his use of encaustic in combination with his other techniques, such as melted graphite, melted wax crayons or drawn with wax crayons and graphite. The work with lasered layers and the typical method of working from darkness to light in Friberg´s pictures shows resemblance with the ancient encaustic portraits from Fayum, in the 50 AD.

The thesis Uncharged-charged – new energy for the customs house building deals with a project of a community and cultural centre with an accommodation that reflects specific needs of the rural region on the borders. The core is a conversion of unused historical customs house building near the Hevlín–Laa an der Thaya border crossing to an attractive place serving especially the locals as a supportive environment for their activities. It also brings a new cultural options to the region. The layout adjusts the building to its new function and supports some of the qualities of the current state. There is a new building added as an accommodation for the tourists (especially cyclists and canoeists) travelling at the international cycle tracks or the river Dyje, which cross the location. Also there is a newly designed orchard/campsite surrounding the buildings serving for the accomodation as well.

With project I present a make more attractive part of the territory of the dam, through which I bring two new paths for visitors from the coast and the other from the surface. The overall objective of the procejt is to attract visitors to the dam for more than one day trip or just a walk. The number of hotels and guesthouses on the dam is excessive. I have therefore decided to offer nature lovers accommodation in the country in the immediate vicinity of water while ensuring the necessary comfort. The objective of the present proposal is to present a potential year-round use options of Brno dam - Spa in the frozen surface of the dam, accommodation for schools, and summer camps could revitalize this part even during other year periods.

Hans Holbein's Dance of Death has fascinated researchers for centuries, and in the shape of the book Les Simulachres et historiées de la mort, published in 1538, it was going to change the perception of the dance of death theme for a long time ahead. What most researchers point out about Holbein's pictures is its underlying sense of satire or irony – but is typically glossed over as a matter of fact. The aim of this study is to explore what makes satire and humor apparent in Holbein's dance of death. The study mainly focuses on four separate images from Holbein's series, that represent different social standings and professions to compare and study the difference in satire depending on this factor. By using Panofsky's iconographic method, Kemp's reception theory and Bachtin's theory about the carnivalesque and the grotesque, the study shows that Holbein was inspired by the earlier traditions of the Dance of Death theme but made certain new changes that were related to renaissance culture and ideas. These factors in combination with the ideas of the grotesque turned the frightful Death into something more than just a sudden harbinger of death – it was also part of carnival culture and laughter.

Many of us believe that poetry, specifically activist and experimental poetry, is capable of intervening in our society, as though the right words will call people to action, give the voiceless a voice, and reorder the systems that perpetuate oppression, even if there are few examples of such instances. Nevertheless, my project looks at these very moments, when poetry alters the fabric of our real, to explore the ways these poetical interventions are, in effect, instances of what I have come to call “dissensual” poetry. Using Jacques Rancière’s concept of dissensus and the distribution of the sensible, my project investigates the ways in which dissensual poetry ruptures the distribution of the sensible—“our definite configurations of what is given as our real, as the object of our perceptions and the field of our interventions”—to look at the ways poetry actually does politics (Dissensus 156). I look at three different types of dissensual poetry: concrete poetry, sound poetry, and instapoetry. I argue that these poetic practices prompt a reordering of our society, of what is countable and unaccountable, and of how bodies, capacities, and systems operate. They allow for those whom Rancière calls the anonymous, and whom we might call the oppressed or marginalized, to become known. I argue that bpNichol’s, Judith Copithorne’s, and Steve McCaffery’s concrete poems; the Four Horsemen’s, Penn Kemp’s, and Christian Bök’s sound poems; and rupi kaur’s instapoems are examples of dissensual poetry.