Cette thèse se propose de retracer l’histoire de la Junta de Philippe II. Encore très méconnue des historiens, la Junta fut porteuse d’un renouveau de la façon de gouverner et d’appréhender le politique en Espagne à la charnière des XVIe et XVIIe siècles. En s’insérant entre les diverses étapes de la consultation et la décision royale, et en situant l’action de ses membres au cœur de la gestion quotidienne des affaires, son influence modifia en profondeur la façon dont la structure conciliaire traditionnelle tâchait de répondre au flux incertain du politique. La confrontation quotidienne des membres de la Junta aux affaires les plus variées offre également à l’historien une perspective d’ensemble sur le gouvernement de la Monarchie. Les multiples processus de négociation, la conduite de projets d’ampleur et les diverses réactions aux contingences révèlent une action politique davantage soumise aux tensions et aux rapports de force des acteurs qu’à la ferme volonté du monarque. La Junta constitue ainsi un observatoire privilégié de la construction du choix politique à la fin du règne de Philippe II. Cherchant à s’émanciper à la fois des études sur les institutions de gouvernement et de l’approche prosopographique, ce travail explore de nouvelles pistes d’interprétation centrées sur les pratiques de gouvernement. Production documentaire, organisation du travail de bureau, élaboration de nouveaux dispositifs de consultation, la Junta permet de mieux comprendre quels étaient les mécanismes de la polysynodie et comment ils évoluèrent à son contact. / This thesis intends to trace the history of the Junta of Philip II. Still little known by historians the Junta brought change into the way of governing and of understanding politics in Spain at the transition from the XVIth to the XVIIth century. Being inserted between the several stages of consultation and the royal decision, and by placing the action of its members at the heart of the daily management of cases, its influence deeply modified the way in which the traditional conciliar structure tried to respond to the uncertain stream of politics.The daily confrontation of the members of the Junta with the most diverse cases also gives the historian an overview of the government of the Monarchy. The multiple negotiation processes, the management of wide projects and the several reactions to contingencies reveal a political action more dependent on tensions and balances of power between the actors than on a firm will of the monarch. The Junta thus constitutes a valuable observatory of the construction of political choice at the end of the reign of Philip II. Aiming at emancipating itself from both the studies on governing institutions and the prosopographical approach, this work explores new paths of interpretation focused on the practices of government. Document production, office work organisation, creation of new tools of consultation: the Junta allows to understand better what the mechanisms of the polysynody were and how they evolved because of it.

The study then focuses on the Bernadotte candidacy as the practical expression of a Norwegian desire for a national monarchy. Reaction to the candidacy is analyzed and, although it proved unsuccessful, the strength of the idea is again evident when the government shifted its focus to the secondary candidacy of Denmark's Prince Carl. During the debate over the candidates for the throne, the underlying theme which developed was the question of Norway's form of government-- monarchy or republic.

Par une approche qui s’efforce de relier la question de la culture de la guerre à la prise de conscience des dimensions sociales, économiques, politiques du fait guerrier, cette étude met en lumière la construction de la figure du lansquenet au prisme des pratiques de ces mercenaires germaniques et des représentations des contemporains français. Pour cerner cette figure dominante de la Renaissance, il s’agit de circonscrire les stratégies mises en œuvre par les lansquenets, c’est-à-dire l’arsenal de symboles, de discours et de comportements auquel les membres de ce groupe se réfèrent, et de les confronter aux discours des militaires et des civils français afin d’appréhender la perception qu’ils ont d’eux et les comportements qu’ils développent à leur égard. La dialectique entre les pratiques des lansquenets et les représentations françaises de ceux-ci illustrent les transformations profondes de la monarchie française à l’aube de l’Époque moderne et dévoile l’appréhension d’une société face à l’altérité. / Through an approach that seeks to link the question of the culture of war to the awareness of the social, economic and political dimensions of war, this study highlights the construction of the figure of the landsknecht through the prism of the practices of these German mercenaries and the representations of French contemporaries. To identify this dominant figure of the Renaissance, it is a question of circumscribing the strategies implemented by the lansquenets, i.e. the arsenal of symbols, speeches and behaviours to which the members of this group refer, and to confront them with the discourses of the French military and civilians in order to apprehend the perception they have of the landsknechte and the behaviours they develop towards them. The dialectic between the practices of the Lansquenets and the French representations of them illustrate the profound transformations of the French monarchy at the dawn of the Modern Era and reveals a society's apprehension of alterity.

No description available.

This thesis analyses speeches by Charles XIII of Sweden to the Assembly of the Estates from 1809 to 1818, showing how Charles legitimised himself, the new regime he represented and his two successors, Charles August, and Charles John. The legitimisation focuses on the rhetorical meaning that Charles chronologically gives to the key concepts he utilises in independence, citizens, and freedom and how this relates to the periods before his rule. The thesis shows that independence was the key concept of Charles’ legitimisation as he constructed a myth around the Coup d’état of 1809, why it was needed and why the new ruling system and constitution he represented was legitimate. This was also connected to the concept of citizens and freedom, where Charles acknowledges and recognises that citizens have the authority to decide the nation’s future freely, and to uphold the freedom that belonged to their ancestors. Charles's role as king was to protect the nation's independence and the authority and freedom of its citizens. Charles presented contrasting images for the two successors, with Charles August not needing or having much legitimisation due to his early demise and lack of action being legitimised as a promise for a better future. For Charles John, his legitimisation comes in two forms: he would continue the example of a constitutional monarch that Charles had shown and as a warrior king who, through his military actions, deserved the throne more than any before him. The thesis concludes by showing that Charles legitimised his power as king by embracing the constitutional monarchy, expressing that he and Charles John would protect the independence and freedom of the Swedish citizens and their authority guaranteed by the constitution.

Anders Zorn är allmänt ansedd som en av sin tids främste porträttkonstnärer och bland hans mest upphöjda modeller hittar vi diverse medlemmar i den svenska kungafamiljen. I den här uppsatsen undersöks tre av hans kungliga porträtt utförda mellan åren 1898 och 1909. De tre porträtten är alla målade i olja på duk och föreställer de två kungarna Oskar II och Gustaf V samt änkedrottning Sofia av Nassau. Uppsatsens syfte är att undersöka Zorns kungliga porträtt i relation samtida framställningar av kungligheter, den kungliga porträttraditionen i Sverige och statsporträttet som genre. Frågeställningarna centrerar kring hur porträtten förhåller sig till den kungliga porträttraditionen, hur Zorn använde sig av klädsel och attribut och vilken effekt det fick i hans framställningar, i vilken utsträckning som hans verk följer den traditionella kungliga ikonografin och hur den personliga relationen till kungligheterna påverkade framställningarna av dem. Undersökningen utgår ifrån en semiotisk bildtolkning av de tre verken och uppsatsens teoretiska perspektiv utgår ifrån T.J. Clarks beskrivning av socialhistorisk konstvetenskap. Resultatet visar att Zorn använder sig delvis av den kungliga ikonografin samt använder sig av element vanliga inom statsporträttets genre samtidigt som han i det stora bryter med traditionen både när det kommer till klädsel, attribut och komposition. Det har även framkommit att relationen till kungligheterna var nära och att detta säkerligen påverkade den informella tonen i Zorns kungliga porträtt. Undersökningen visar också att Zorns porträtt kommer till i en brytningstid där hans kungliga porträtt har mer likheter med de som kommer efter än de som har tillkommit tidigare. / Anders Zorn is generally considered one of the most prominent portrait painters of his time and among his subjects we find several members of the Swedish royal family. This thesis investigates three of his royal portraits painted between 1898 and 1909. The portraits are all painted in oil on canvas and depict two kings, Oscar II and Gustaf V, as well as the dowager queen Sofia of Nassau. The aim of the thesis is to investigate Zorn’s royal portraits in relation to contemporary depictions of royalty, the traditional royal portraiture in Sweden, and the state portrait genre. The questions focus on how the portraits relate to the royal portrait tradition, how Zorn used clothing and attributes and the effect this had in his representations, to what extent his work follows traditional royal iconography, and how his personal relationship with the royals influenced the representations of them. The investigation is based on a semiotic interpretation of the three works, and the essay's theoretical perspective is based on T.J. Clark's description of social art history. The results show that Zorn partially uses the royal iconography and elements common within the genre of the state portrait, while he also largely breaks with tradition in terms of clothing, attributes, and composition. It is also shown that the relationship with the royal family was close and that this certainly influenced the informal tone of Zorn's royal portraits. The investigation also shows that Zorn's portraits are produced at a turning point where his royal portraits have more similarities with those that follow than those that precede.

<p>Средином 19. века настављају се<br />европски револуционарни процеси који су<br />захватили и просторе Хабзбуршке<br />монархије. У овим процесима нашао се и<br />српски народ који је, својом<br />&bdquo;густином&ldquo;,заузимао јужни део<br />Mонархије.Захваљујући привилегијама<br />добијеним од аустријског цара Леополда I, а<br />које је &bdquo;заслужио&ldquo; српски патријарх Арсеније<br />III Чарнојевић, Срби су се у политичком<br />смислупоставиликао верски одређен народ.<br />У периоду од 1690. до 1918. године српска<br />црквена хијерархија, српски политички<br />прваци и други значајни представници<br />српског народа трудили су се да очувају<br />статус и права српског становништва. Са<br />своје стране, бечке власти су константно<br />настојале да српске привилегије сузе и<br />оспоре, да би их пред крај Монархије и<br />потпуно укидале. Било је то питање<br />опстанка и очувања верског, националног и<br />културног идентитета српског народа,најпре<br />у Хабзбуршкој монархији, а 60-их година 19.<br />века у Аустроугарској. Надолазећи догађаји<br />који су 1848-1849. године усталасали средњу<br />Европу, прелили су се и на аустријску<br />царевину. Она није била национално<br />компактна држава, већ је у свом саставу<br />имала разне народе (Мађари, Чеси, Словаци,<br />Срби, Румуни...), који су бројчано<br />надмашили немачко становништво. У овим<br />догађајима, који су у суштини део<br />историјских токова,значајну, а неретко и<br />пресудну улогу, имају личности које се у таквим околностима појављују на</p><p>политичкој сцени.<br />Таква личност у српском народу био је<br />и Ђорђе Стратимировић. Потицао је из<br />значајне српске породице Стратимировић,<br />која своје порекло води из Херцеговине.<br />Родоначелници ове породице били су Петар<br />Стратимировић и његов син Вучко<br />Петровић-Стратимировић. Вучков син био је<br />Богић Вучковић - Стратимировић.<br />Окончањем првог аустро-турског рата<br />Пожаревачким миром 1718. године,<br />порастао је углед Аустрије међу Србима у<br />Херцеговини, тако да у следећем аустро-<br />турском рату 1737-1739. године, Срби нуде<br />своје услуге и узимају учешће у рату. Богић<br />Стратимировић је,1737. године,заповеднику<br />грофу Херберштајну понудио 30.000 војника<br />за рат против Турака. Ипак, цео пројекат се<br />није остварио због мира који је 1739. године<br />склопљен између Аустрије и Турске. Након<br />тога, у периоду од 1743-1745. године, Богић<br />и његов брат Никола преговарају у Бечу о<br />насељавању Стратимировића у Аустрији.<br />Најпре им је додељена пустара Сириг у<br />Бачкој, а када је тај посед предат бачком<br />владики, Богић и његова три брата (Јован,<br />Тома и Никола) у замену су добили посед<br />Кулпин. Када је царица Марија Терезија<br />отпочела са интензивнијим издавањем<br />племићких диплома знаменитијим српским<br />породицама, са циљем да их придобијеза<br />своје војне и друге планове, племство је<br />стекла и породица Стратимировић.Из ове<br />породице је знаменити и утицајни<br />карловачки митрополит Стефан<br />Стратимировић, стриц Ђорђа<br />Стратимировића, што је, како се<br />испоставило, било итекако важно за будућу<br />судбину и улогу Ђорђа у наступајућим<br />историјским догађајима.<br />Ђорђе пл. Стратимировић рођен је 19.<br />фебруара 1822. године у Новом Саду, у кући<br />свог деде по мајци Јована Петровића. Његов<br />отац Василије био је &bdquo;миран и озбиљан<br />човек&ldquo;, кулпински велепоседник уз то и<br />образован. Слободно време проводио је<br />читајући научну литературу. Радио је и као<br />фишкал (адвокат) фрушкогорских<br />манастира. Мати му је рано преминула 1841. године.Школовао се у Кулпину, уз надзор</p><p>лутеранског свештеника Словака Рохоњија и<br />кућног пријатеља познатог српског писца<br />Милована Видаковића. Снажне утиске на<br />младог Ђорђа остављале су приче о<br />херојским подвизима из јуначког рода<br />Стратимировића и живо сећање, на истина<br />ретке, али упечатљиве доласке митрополита<br />Стратимировића у Кулпин. И поред<br />противљења родитеља определио се за<br />војнички позив који је тада између осталог<br />нудио прилику за брзо напредовање,<br />посебно Србина племенитог рода. Похађао је<br />нижу Евангелистичку гимназију у Новом<br />Врбасу. Након изненадне смрти оца,поред<br />попустљиве мајке,испунила му се жеља да<br />постане војник. Похађање академије у<br />Тителу, на кадетском курсу (тзв.<br />математика), омогућило му је да буде одмах<br />примљен у други разред инжењеријске<br />академије у Бечу. Тамо је провео следећих<br />пет година, од 1837. до 1841.,где је као<br />узоран ученик стекао многобројне<br />пријатеље. Један од најбољих другова био<br />му је Фердинанд Бауер, који је касније<br />постао барон и министар рата. Из академије<br />је изашао у чину потпоручника дакле постао<br />је официр. Био је распоређен на службу у<br />регименту у Милану, где је био омиљен<br />међу својим колегама. Истицао се као частан<br />и храбар човек. Ускоро је стицајем пре свега<br />приватних разлога 1843. године напустио<br />војну службу.<br />Већ почетком бурних догађаја 1848.<br />године Стратимировић је узео активно<br />учешће у њима. Образован, родољубив, млад<br />и пун енергије а при томе разумевајући<br />политичку и друштвену ситуацију и стање у<br />коме се нашао српски народ пре свега у<br />односу на Мађаре био је одмах између<br />осталог и захваљујући свом пореклу<br />прихваћен од српских првака и српског<br />народа. Након састанка српске делегације<br />чији је био члан са Лајошем Кошутом и<br />Мађарима у Пешти 1848. године,стекао је<br />велике симпатије и поверење народа. Његово<br />војничко умеће, храброст, способност и<br />неоспорна харизма показали су се већ у<br />првом значајнијем сукобу Срба и Мађара,<br />приликом напада генерала Храбовског на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године.</p><p>Тада је, захваљујући енергичној команди<br />Ђорђа Стратимировића, овај напад је<br />одбијен, а Мађари су претрпели свој први<br />пораз. То је Стратимировићу у народу<br />донело велики углед и титулу &bdquo;вожда&ldquo;.<br />Доказао се Стратимировић и у многим<br />будућим биткама и догађајима,али је ова<br />популарност,са друге, стране навукла и<br />омразу, пре свега духовног поглавара Срба у<br />монархији патријарха Јосифа Рајачића и<br />његовог утицајног окружења. У том сукобу<br />са конзервативним делом српског друштва,<br />Стратимировић није имао успеха као на<br />бојном пољу, на челу српске војске.<br />У суштини, Ђорђе Стратимировић се,<br />обзиром на своје младе године, веома добро<br />носио са проблемима у овим тешким<br />исудбоносним догађајима. Показао се као<br />успешан стратег и командант. Добро се<br />снашао и у замршеним политичким играма и<br />при томе је дао велики допринос стварању<br />Српске Војводине и поред свих потешкоћа<br />којима је био изложен српски народ на<br />просторима Јужне Угарске.<br />У раду су коришћени постојећа литература,<br />објављена и необјављена, а пре свега богата<br />архивска грађавезана за револуционарне<br />догађаје 1848. и 1849. године и активности<br />Ђорђа Стратимировића у њима, затим<br />успомене савременика, посебно Ђорђа<br />Стратимировића, домаћа и страна<br />периодика, посебно немачка, српска и<br />мађарска, архивска грађа. Рад је организован<br />по тематско-хронолошком принципу уз<br />оцену кључних односа Ђорђа<br />Стратимировића са патријархом Рајачићем и<br />Стеваном Книћанином.</p> / <p>Sredinom 19. veka nastavljaju se<br />evropski revolucionarni procesi koji su<br />zahvatili i prostore Habzburške<br />monarhije. U ovim procesima našao se i<br />srpski narod koji je, svojom<br />&bdquo;gustinom&ldquo;,zauzimao južni deo<br />Monarhije.Zahvaljujući privilegijama<br />dobijenim od austrijskog cara Leopolda I, a<br />koje je &bdquo;zaslužio&ldquo; srpski patrijarh Arsenije<br />III Čarnojević, Srbi su se u političkom<br />smislupostavilikao verski određen narod.<br />U periodu od 1690. do 1918. godine srpska<br />crkvena hijerarhija, srpski politički<br />prvaci i drugi značajni predstavnici<br />srpskog naroda trudili su se da očuvaju<br />status i prava srpskog stanovništva. Sa<br />svoje strane, bečke vlasti su konstantno<br />nastojale da srpske privilegije suze i<br />ospore, da bi ih pred kraj Monarhije i<br />potpuno ukidale. Bilo je to pitanje<br />opstanka i očuvanja verskog, nacionalnog i<br />kulturnog identiteta srpskog naroda,najpre<br />u Habzburškoj monarhiji, a 60-ih godina 19.<br />veka u Austrougarskoj. Nadolazeći događaji<br />koji su 1848-1849. godine ustalasali srednju<br />Evropu, prelili su se i na austrijsku<br />carevinu. Ona nije bila nacionalno<br />kompaktna država, već je u svom sastavu<br />imala razne narode (Mađari, Česi, Slovaci,<br />Srbi, Rumuni...), koji su brojčano<br />nadmašili nemačko stanovništvo. U ovim<br />događajima, koji su u suštini deo<br />istorijskih tokova,značajnu, a neretko i<br />presudnu ulogu, imaju ličnosti koje se u takvim okolnostima pojavljuju na</p><p>političkoj sceni.<br />Takva ličnost u srpskom narodu bio je<br />i Đorđe Stratimirović. Poticao je iz<br />značajne srpske porodice Stratimirović,<br />koja svoje poreklo vodi iz Hercegovine.<br />Rodonačelnici ove porodice bili su Petar<br />Stratimirović i njegov sin Vučko<br />Petrović-Stratimirović. Vučkov sin bio je<br />Bogić Vučković - Stratimirović.<br />Okončanjem prvog austro-turskog rata<br />Požarevačkim mirom 1718. godine,<br />porastao je ugled Austrije među Srbima u<br />Hercegovini, tako da u sledećem austro-<br />turskom ratu 1737-1739. godine, Srbi nude<br />svoje usluge i uzimaju učešće u ratu. Bogić<br />Stratimirović je,1737. godine,zapovedniku<br />grofu Herberštajnu ponudio 30.000 vojnika<br />za rat protiv Turaka. Ipak, ceo projekat se<br />nije ostvario zbog mira koji je 1739. godine<br />sklopljen između Austrije i Turske. Nakon<br />toga, u periodu od 1743-1745. godine, Bogić<br />i njegov brat Nikola pregovaraju u Beču o<br />naseljavanju Stratimirovića u Austriji.<br />Najpre im je dodeljena pustara Sirig u<br />Bačkoj, a kada je taj posed predat bačkom<br />vladiki, Bogić i njegova tri brata (Jovan,<br />Toma i Nikola) u zamenu su dobili posed<br />Kulpin. Kada je carica Marija Terezija<br />otpočela sa intenzivnijim izdavanjem<br />plemićkih diploma znamenitijim srpskim<br />porodicama, sa ciljem da ih pridobijeza<br />svoje vojne i druge planove, plemstvo je<br />stekla i porodica Stratimirović.Iz ove<br />porodice je znameniti i uticajni<br />karlovački mitropolit Stefan<br />Stratimirović, stric Đorđa<br />Stratimirovića, što je, kako se<br />ispostavilo, bilo itekako važno za buduću<br />sudbinu i ulogu Đorđa u nastupajućim<br />istorijskim događajima.<br />Đorđe pl. Stratimirović rođen je 19.<br />februara 1822. godine u Novom Sadu, u kući<br />svog dede po majci Jovana Petrovića. NJegov<br />otac Vasilije bio je &bdquo;miran i ozbiljan<br />čovek&ldquo;, kulpinski veleposednik uz to i<br />obrazovan. Slobodno vreme provodio je<br />čitajući naučnu literaturu. Radio je i kao<br />fiškal (advokat) fruškogorskih<br />manastira. Mati mu je rano preminula 1841. godine.Školovao se u Kulpinu, uz nadzor</p><p>luteranskog sveštenika Slovaka Rohonjija i<br />kućnog prijatelja poznatog srpskog pisca<br />Milovana Vidakovića. Snažne utiske na<br />mladog Đorđa ostavljale su priče o<br />herojskim podvizima iz junačkog roda<br />Stratimirovića i živo sećanje, na istina<br />retke, ali upečatljive dolaske mitropolita<br />Stratimirovića u Kulpin. I pored<br />protivljenja roditelja opredelio se za<br />vojnički poziv koji je tada između ostalog<br />nudio priliku za brzo napredovanje,<br />posebno Srbina plemenitog roda. Pohađao je<br />nižu Evangelističku gimnaziju u Novom<br />Vrbasu. Nakon iznenadne smrti oca,pored<br />popustljive majke,ispunila mu se želja da<br />postane vojnik. Pohađanje akademije u<br />Titelu, na kadetskom kursu (tzv.<br />matematika), omogućilo mu je da bude odmah<br />primljen u drugi razred inženjerijske<br />akademije u Beču. Tamo je proveo sledećih<br />pet godina, od 1837. do 1841.,gde je kao<br />uzoran učenik stekao mnogobrojne<br />prijatelje. Jedan od najboljih drugova bio<br />mu je Ferdinand Bauer, koji je kasnije<br />postao baron i ministar rata. Iz akademije<br />je izašao u činu potporučnika dakle postao<br />je oficir. Bio je raspoređen na službu u<br />regimentu u Milanu, gde je bio omiljen<br />među svojim kolegama. Isticao se kao častan<br />i hrabar čovek. Uskoro je sticajem pre svega<br />privatnih razloga 1843. godine napustio<br />vojnu službu.<br />Već početkom burnih događaja 1848.<br />godine Stratimirović je uzeo aktivno<br />učešće u njima. Obrazovan, rodoljubiv, mlad<br />i pun energije a pri tome razumevajući<br />političku i društvenu situaciju i stanje u<br />kome se našao srpski narod pre svega u<br />odnosu na Mađare bio je odmah između<br />ostalog i zahvaljujući svom poreklu<br />prihvaćen od srpskih prvaka i srpskog<br />naroda. Nakon sastanka srpske delegacije<br />čiji je bio član sa Lajošem Košutom i<br />Mađarima u Pešti 1848. godine,stekao je<br />velike simpatije i poverenje naroda. NJegovo<br />vojničko umeće, hrabrost, sposobnost i<br />neosporna harizma pokazali su se već u<br />prvom značajnijem sukobu Srba i Mađara,<br />prilikom napada generala Hrabovskog na Sremske Karlovce 12. juna 1848. godine.</p><p>Tada je, zahvaljujući energičnoj komandi<br />Đorđa Stratimirovića, ovaj napad je<br />odbijen, a Mađari su pretrpeli svoj prvi<br />poraz. To je Stratimiroviću u narodu<br />donelo veliki ugled i titulu &bdquo;vožda&ldquo;.<br />Dokazao se Stratimirović i u mnogim<br />budućim bitkama i događajima,ali je ova<br />popularnost,sa druge, strane navukla i<br />omrazu, pre svega duhovnog poglavara Srba u<br />monarhiji patrijarha Josifa Rajačića i<br />njegovog uticajnog okruženja. U tom sukobu<br />sa konzervativnim delom srpskog društva,<br />Stratimirović nije imao uspeha kao na<br />bojnom polju, na čelu srpske vojske.<br />U suštini, Đorđe Stratimirović se,<br />obzirom na svoje mlade godine, veoma dobro<br />nosio sa problemima u ovim teškim<br />isudbonosnim događajima. Pokazao se kao<br />uspešan strateg i komandant. Dobro se<br />snašao i u zamršenim političkim igrama i<br />pri tome je dao veliki doprinos stvaranju<br />Srpske Vojvodine i pored svih poteškoća<br />kojima je bio izložen srpski narod na<br />prostorima Južne Ugarske.<br />U radu su korišćeni postojeća literatura,<br />objavljena i neobjavljena, a pre svega bogata<br />arhivska građavezana za revolucionarne<br />događaje 1848. i 1849. godine i aktivnosti<br />Đorđa Stratimirovića u njima, zatim<br />uspomene savremenika, posebno Đorđa<br />Stratimirovića, domaća i strana<br />periodika, posebno nemačka, srpska i<br />mađarska, arhivska građa. Rad je organizovan<br />po tematsko-hronološkom principu uz<br />ocenu ključnih odnosa Đorđa<br />Stratimirovića sa patrijarhom Rajačićem i<br />Stevanom Knićaninom.</p> / <p>In the mid-19th century, the ongoing European<br />revolutionary processes spread out to the area of<br />the Habsburg Monarchy. The Serbian nation<br />found itself amidst these processes, being<br />densely populated in the southern region of the<br />Monarchy. Thanks to the privileges granted by<br />the Austrian Emperor Leopold I, and which<br />were &ldquo;deserved&rdquo; by the Serbian patriarch<br />Arsenije III Čarnojević, the Serbs imposed<br />themselves in a political sense as a religiously<br />determined nation. In the period between 1690<br />and 1918, the Serbian church hierarchy, the<br />Serbian political leaders and other significant<br />representatives of the Serbian nation strived to<br />keep the status and rights of the Serbian<br />population. The Viennese authorities, however,<br />on their side made every effort to cut and deny<br />privileges, and finally abolished them<br />completely before the fall of the Monarchy. It<br />was a question of survival and preservation of<br />the religious, national and cultural identity of<br />the Serbian nation, first in the Habsburg<br />Monarchy, and later in the 1860s in Austro-<br />Hungary. The ensuing events which in 1848-<br />1849 shook Central Europe affected the<br />Austrian Empire too. It was not a nationally<br />homogenous country but it consisted of several<br />nations (Hungarians, Czechs, Slovaks, Serbs,<br />Romanians&hellip;) that outnumbered the German<br />population. In these events, which were<br />essentially parts of historical processes,<br />important roles, and often decisive ones, were<br />held by people who in such circumstances<br />appear on the political scene.<br />Among the Serbs, such a remarkable<br />personality was Djordje Stratimirović. He came<br />from the prosperous Serbian Stratimirovic<br />family originating from Herzegovina. His<br />forefathers were Petar Stratimirović and his son<br />Vučko Petrović-Stratimirović. Vučko&rsquo;s son was<br />Bogić Vučković-Stratimirović. With the end of<br />the Austrian-Turkish war and signing the<br />Požarevac peace treaty in 1718, Austria&rsquo;s<br />population increased among the Serbs in<br />Herzegovina, so in the next Austrian-Turkish<br />war in 137-1739, the Serbs rendered their<br />services and participated in the war. In 1737,<br />Bogić Stratimirović offered 30,000 soldiers to<br />Commander Count Herberstein for the war<br />against the Turks. Nevertheless, the whole<br />project failed due to the peace agreement signed<br />by Austria and Turkey in 1739. Afterwards, in<br />the period between 1743-1745, Bogić and his<br />brother Nikola negotiated in Vienna on settling<br />the Stratimirović family in Austria. First the<br />family received a piece of dry land Sirig in<br />Bačka, but when that property was given to the<br />Bishop of Bačka, Bogić and his three brothers<br />(Jovan, Toma and Nikola) got property in<br />Kulpin in exchange. When Empress Mary<br />Therese commenced a widespread grant of<br />nobility charters to prosperous Serbian families,<br />with the aim of gaining their services for<br />military and other purposes, the Stratimirović<br />family was also granted nobility. The eminent<br />and influential Metropolitan of Sremski<br />Karlovci Stefan Stratimirović, uncle to Djordje<br />Stratimirović, was also from this family, which<br />was &ndash; as it turned out &ndash; particularly important<br />for Djordje&rsquo;s the future role in the upcoming<br />historical events.<br />Djordje Stratimirović was born on 19th<br />February 1822 in Novi Sad, in his the house of<br />his grandfather on his mother&rsquo;s side, Jovan<br />Petrović. His father Vasilije was a &ldquo;timid and<br />serious man,&rdquo; a landowner from Kulpin, and an<br />educated one. He spent his leisure time reading<br />scientific literature. He worked as a lawyer of<br />the monasteries in Fru&scaron;ka Gora. His mother died<br />very early, in 1841. He was educated in Kulpin<br />under the guidance of a Slovak Lutheran priest<br />Rohonji, a family friend of the famous Serbian<br />poet Milovan Vidaković. The young Djordje<br />was deeply impressed by the stories of the<br />heroic deeds of the Stratimirović ancestors, as<br />well as by the vivid memories of the rare but<br />noteworthy visits of Metropolitan Stratimirović<br />to Kulpin. Against his parents&rsquo; wish, he opted<br />for military service, which at the time, among<br />others, offered an opportunity of fast prosperity,<br />especially for a Serb of noble origin. He<br />attended the lower Evangelist Gymnasium in<br />Novi Vrbas. After his father&rsquo;s sudden death,<br />thanks to his mother&rsquo;s conciliatory nature, he<br />fulfilled his wish to become a soldier. Attending<br />the cadet course (the so-called &ldquo;matematika&rdquo;) at<br />the military academy in Titel, enabled him<br />direct admittance to the second grade of<br />engineering academy in Vienna. He spent the<br />following five years there, from 1837 to 1841,<br />where as an outstanding student he made<br />numerous friends. One of his best friends was<br />Ferdinand Bauer, who later became a baron and<br />War Minister. He left the academy with the rank<br />of lieutenant, in other words he became a<br />military officer. He was assigned to the service<br />of the regiment in Milan, where he was highly<br />respected by his fellow officers. He excelled as<br />an honorable and courageous man. Soon, as a<br />result of personal reasons, he left military<br />service in 1843.<br />At the very beginning of the turbulent<br />events of 1848, Stratimirović took an active role<br />in them. Educated, patriotic, young and full of<br />energy, he well understood the political and social circumstances and the situation in which</p><p>the Serbian nation was primarily in relation to<br />the Hungarians, he was immediately accepted<br />among the Serbian leaders and nation owing to<br />his family background, among other reasons. As<br />a member of the Serbian delegation, he met<br />with Lajos Kossuth and the Hungarians in Pest<br />in 1848, and deserved approval and confidence<br />of his own nation. His military skills, courage,<br />abilities and undeniable charismatic personality<br />became prominent in the first battle between the<br />Serbs and Hungarians, on the occasion of<br />General Hrabovsky&rsquo;s attack on Sremski<br />Karlovci on 12th June 1848. Owing to Djordje<br />Stratimirović&rsquo;s energetic command, this attack<br />was resisted and the Hungarians suffered their<br />first defeat. This brought Stratimirović immense<br />reputation and the title of Supreme Leader.<br />Stratimirović approved himself in many<br />successive battles and events, but this<br />popularity, on the other hand, brought along<br />certain enmity, primarily of the spiritual leader<br />of Serbs in the Monarchy, Patriarch Josif<br />Rajačić and his influential circle. In this conflict<br />with the conservative fraction of Serbian<br />society, Stratimirović did not win as he did in<br />the battlefield as the leader of the Serbian army.<br />Essentially, regarding his young age,<br />Djordje Stratimirović dealt with problems<br />skillfully in those difficult and ominous times.<br />He proved a successful strategist and<br />commander. He handled the intricate political<br />games well, and at the same time contributed<br />greatly to the creation of Serbian Vojvodina,<br />despite all the hardships the Serbian nation was<br />facing in the region of Southern Hungary.<br />For the purpose of this study various<br />existing literature has been used, both published<br />and not published, but predominantly archival<br />materials in connection with the Revolution of<br />1848 and 1849, and regarding the activities of<br />Djordje Stratimirović in it. Other sources<br />included the memories of his contemporaries,<br />and especially those of Djordje Stratimirović;<br />Serbian and foreign periodicals; archival<br />sources, predominantly German, Serbian and<br />Hungarian. The paper is organized and based on<br />a thematic-chronological principle, with the<br />assessment of the relationship between Djordje<br />Stratimirović with Patriarch Rajačić and Stevan&nbsp;Knićanin.</p>

Illustres ou tombées dans l’oubli, les morts des connétables, amiraux et maréchaux de France ont, sous l’Ancien Régime, donné lieu à de nombreux récits. Elles ont nourri la réflexion de leurs contemporains attentifs à l’aspect de leurs blessures de guerre ou de leurs meurtrissures, aux lésions empreintes dans leurs chairs par la maladie et le grand âge, et au sort de leurs dépouilles mortelles. À travers les violences mortelles dont certains de ces dignitaires ont été la cible, les atteintes post-mortem à leur intégrité corporelle (les actions visant à détruire ou à conserver leurs corps) et les manipulations de leurs cadavres, ces morts remarquables attestent le rapport particulier et ambigu de ces représentants de la couronne et chefs militaires de la noblesse à l’autorité royale, pris entre leur devoir de servir et la défense de leur identité et de leurs libertés. Elles éclairent l’histoire d’une soumission houleuse de l’élite militaire et du second ordre à la centralisation monarchique en France et à la raison supérieure de l’État entre la fin du Moyen Âge et la fin de l’époque moderne. Les enjeux de ces morts, les discours et imaginaires qui se sont emparés de leur souvenir et de leurs corps, leur instrumentalisation, idéologique ou politique, sont examinés à l’aune des traitements - avérés ou idéalisés - du cadavre, des valeurs nobiliaires, des pratiques et représentations de la guerre et du pouvoir. / The deaths of constables, Admirals and Marshals of France, whether renowned or long forgotten, were abundantly written about in the Ancien Régime. They nourished reflection of their contemporaries who paid attention to the appearance of their bodies wounded at war, murdered or stamped by disease and old age, and to how their corpses were disposed of. Through deadly violence some of them were the target of, post-mortem breaches to their bodily integrity (actions aiming at destroying or preserving their bodies) and through corpse’s handling, these remarkable deaths illustrate the special and ambiguous relationship these representatives of the Crown and military chiefs of the nobility had with the Sovereign Power, caught between their duty and the defence of their identity and rights. They shed light on the story of a turbulent submission of the military elite and the nobility to the monarchical centralization in France and the higher Reason of the State from the end of the Middle Ages to the end of Modern Times. The stakes of these deaths, the discourses and imaginaries that stamped their remembrance and their bodies are examined to the light of the corpse’s treatment, whether known or idealized, of nobiliary values, and of practices and representations of war and power.

Elève de Pradier, d’Ingres et de Duban le sculpteur, peintre et architecte Jean Antoine Étex (1808-1888) s'essayait à toutes les formes d'art laissant après son décès une œuvre abondante qui compte plus de 450 ouvrages. Déjà un nombre imposant de ses sculptures sont disséminées dans la capitale de la France. On les rencontre dans des endroits stratégiques de la métropole. Mais aussi beaucoup d’autres villes et musées de la France conservent des ouvrages importants de cet artiste. Parmis les œuvres les plus connues comptent les deux haut-reliefs « La Résistance » et « La Paix » à l’Arc de Triomphe de l’Étoile puis le groupe en marbre « Caïn et sa race maudits de Dieu », chef -d’œuvre de la sculpture romantique, conservé aujourd’hui au Musée de Lyon. En tant que républicain convaincu et adhérent du saint-simonisme, Étex participait activement aux révolutions de 1830 et de 1848 combattant incessamment pour l’instauration de la République. Sous la monarchie de juillet, il avait connu un grand succès et une grande célebrité mais son art fut peu estimé sous le second Empire. Gravement défavorisé par le gouvernement imperial, Étex perdait sa place parmi les premiers artistes de la France et ses œuvres tombaient aussitôt dans l’oubli. Ce présent thèse de doctorat fournit pour la première fois une biographie détaillée et un catalogue raisonné de l’œuvre de cet artiste important. Ses propres écrits (publications et correspondance), les documents dans les archives françaises ainsi que la critique d’art concernant ses œuvres y sont exploités. / Disciple of Pradier, Ingres and Duban the french sculptor, painter and architect Jean-Antoine Étex (1808-1888) created works in nearly all categories of art. He left after his death a highly impressive number of more than 450 works of art. A great deal of his sculptures are dispersed in the french capital city of Paris all placed at strategic locations. But also a lot of other french cities and museums conserve important works by this artist. Among the most famous sculptures made by him are certainly the two monumental reliefs “La Résistance” and “La Paix” at the Arc de Triomphe de l’Étoile as well as the marble group “Cain and his race coursed by God”, masterpice of the french romantic scuplture, conserved at the mueum of Lyon. As a convinced member of the republicain partie Étex took actively part in the revolutions of 1830 and 1848 fighting incessantly for the republic idea. During the monarchie de juillet his works achieved extreme success but after the instauration of the Empire his works were no more appreciated. Constantly ignored by the imperial government Étex lost his place among the first artists in France and his works were soon forgotten. This present dissertation constitutes for the first time a detailed biographie and a complete catalogue of the works of this important artist. His own writings (publications and correspondence), hundreds of documents from the french archives and the critiques of art concerning his works are seriously explored.

Mémoire numérisé par la Division de la gestion de documents et des archives de l'Université de Montréal.