Le comité international de la Croix-Rouge en abrégé CICR est une organisation humanitaire fondée en 1863 par le Comité de cinq citoyens suisses: Gustave Moynier, Henri Dunant, Guillaume Dufour, Louis Appia, Théodore Maunoir. Crée à la base pour secourir et venir en aide aux victimes de guerre, sur une initiative d'Henri Dunant d'après un souvenir de la Guerre de Solferino, le CICR élargira son champ d'action après la Convention de Genève de 1949. En effet, le CICR est l'ONG la plus représentée dans le monde et c'est à juste titre qu'elle fut Prix-Nobel de la paix en 1901 remis à Henri Dunant, en 1917, 1944, 1963, pour son effort lors des différents conflits, mais aussi le prix Balzan pour l'humanité, la paix et la fraternité entre les peuples en 1996. Elle s'est établie progressivement dans tous les continents après la seconde Guerre Mondiale. Avant cela, elle n'était qu'une ONG essentiellement européenne. En Afrique Centrale, la délégation de la Croix-Rouge Internationale était basée à Yaoundé au Cameroun et comprenait les pays d'Afrique Centrale tels que le Congo, la RD Congo, le Gabon, la Guinée Equatoriale et le Sao-Tomé. Dans ces pays l'oeuvre du CICR varie selon les besoins Humanitaires des uns et des autres. En effet, plus un Etat est en guerre, plus l’intervention du CICR est importante. Cette intervention se fait dans le respect des règles établies lors des différentes Conventions de Genève, de la Haye et bien d’autres encore. De ces différentes conférences est né le Droit international humanitaire qui codifie l’action du CICR sur le terrain, surtout en temps de guerre, mais aussi celles des autres ONG, y compris les entités onusiennes. Le Droit international est le respect des Droits de l’homme et son environnement en période de conflit armé. Ainsi l’action du CICR en Afrique Centrale a été plus importante en République Démocratique du Congo qu’au Gabon qui est resté sans conflits guerriers depuis 1960, date de départ de notre borne chronologique. Les pays qui font l’objet de notre étude ont connu diverses péripéties : la guerre de Bakassi pour le Cameroun, la guerre civile du Congo Brazzaville et la guerre à multiples facettes interminable en République Démocratique du Congo. L’intervention du CICR en temps de paix est souvent confiée aux Sociétés nationales qui doivent former les secouristes, diffuser le Droit international humanitaire, entre autres de leurs activités quotidiennes de supplier les gouvernements dans leurs missions de santé, d’hygiène. Même cette mission du CICR en temps de paix vise la limitation des dégâts en temps de guerre. / The International Committee of the Red Cross ICRC abstract is a humanitarian organization founded in 1863 by the Committee of five Swiss citizens: Moynier, Henry Dunant, Guillaume Dufour, Louis Appia, ThéodoreMaunoir. Creates the basis for the relief and assistance to victims of war, an initiative of Henry Dunant from a memory of the War of Solferino, the ICRC will extend its scope after the Geneva Convention of 1949. In Indeed, the ICRC is the NGO most represented in the world and it is appropriate that it was price-Nobel Peace Prize in 1901 awarded to Henri Dunant, in 1917, 1944, 1963 for his effort during the different conflicts, but also the Balzan Prize for humanity, peace and brotherhood among peoples in 1996. It was established gradually in all continents after the Second World War. Before that, she was a mostly European NGOs. In Central Africa, the delegation of the International Red Cross is based in Yaounde, Cameroon and includes the Central African countries such as Congo, DR Congo, Gabon, Equatorial Guinea and Sao Tome. In these countries the work of the ICRC varies Humanitarian needs of each other. The more a country is at war, most of the ICRC's intervention is important. This procedure is done in accordance with the rules established in the various Geneva Conventions, the Hague and many others. Of these conferences was born on international humanitarian law that codifies the ICRC's work in the field, especially in time of war, but also those of other NGOs, including UN entities. International law is respect for human rights and the environment in times of armed conflict. Thus the ICRC's work in Central Africa was greater in Democratic Republic of Congo and Gabon, which remained without military conflicts since 1960, starting date of our chronological terminal. The countries that are the subject of our study experienced various vicissitudes: Bakassi war for Cameroon, the civil war in Congo Brazzaville and war multifaceted ending in the Democratic Republic of Congo. The intervention of the ICRC in time of peace is often left to National Societies must train rescuers dissemination of international humanitarian law, including their daily activities to beg governments in their health missions, hygiene. Even the ICRC mission in peacetime is damage limitation in time of war.

The paper deals with the use of unmanned aircraft of the American national security policy. It examines the history of unmanned aviation, its military use, and cost- efficiency. It then examines the main obstacles and problems with their use in national security that this technology meets and will meet in the future after a higher level of autonomy is developed. These problems involve legal issues, international and domestic American law, the issue of civilian casualties, the role of the media, and public opinion. The final chapter focuses on the problems of technical, strategic and operational issues. In this section the research paper comes to the first conclusion which claims that the introduction of more autonomous systems to war will radically change its structure and, consequently, standard procedures and strategies. Case studies are included to illustrate how successful the drone strategy is applied in the five countries where the United States leads a war on terror. The research using the theory of the revolution in military affairs concludes that these UAVs pose the greatest challenge in history and it goes well beyond military matters. UAVs in national security affect the understanding of the basic principles of war in relation to the concepts of warrior ethos and just war.

No description available.

<p>Савремени концепти међународног кривичног права одавно су напустили правне оквире, начела и традицију очувања светског мира, јер се међународно право више не примењује, оно се тумачи и то на онај начин који одговара политичким струјама у међународним односима.<br />На који начин је дошло до вулгаризације међународног кривичног права и у којој мери је оно изражено најприближније говоре случајеви покренути пред међународним кривичним судовима. Анализом рада међународних кривичних судова у смислу: конституисања суда, дефинисања материјалних и процесних норми, извођењу доказа, изменом и допуном Правилника о поступку и доказима, истицању одређених кривичних дела, различитим стандардима и начину вредновања наступелих последица, националниј припадности субјеката у поступку... могу се препознати многи проблеми који су дискредитовали постојање начелних питања истине, објективности и правичности. У овим начелима налазе се потенцијална решења ефикасности међународних кривичних судова, али стиче се утисак да би решењем ових проблема правда била достижна и за оне који су проузроковали низ озбиљних сукоба у свету. Сходно томе, потребно је запитати се да ли међународна заједница уопште жели да постоји институција као што је Међународни кривични суд?<br />Међународни кривични судови, до сада су више личили на институције које су биле подређене медијским кампањама усмереним против унапред етикетираних држава и носиоца њихове суверене власти, што се у великом броју случајева показало као идеалан параван за покретање агресивних ратова. Ако је Међународни кривични суд надлежан, између осталог, и за дела агресије, због чега целокупна међународна заједница ћути и ништа не предузима по питању окупације аутономне покрајне Косова и Метохије и&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp; не супротстави се рушилачким идеологијама припајања суседним државама. Зар то не представља рушилачки фактор безбедности и мира у региону? Већина држава у свету, а посебно у Европи, има сличних проблема који су мање или више транспарентни, али уколико се настави садашњим путем слична судбина могла би и њих да задеси.<br />Да би међународни кривични судови били у могућности да обављају функцију због које су основани њихова надлежност треба да искqучи сваки вид економске и политичке зависности. Своју надлежност судови треба да заснивају на правилима бона фидес којима би као Судови региона своју правну снагу црпили из кодификованог међународног кривичног права и постулата обичајних правних правила. Такве судове је могуће успоставити, под условом да се постојећи политизовани бирократски систем судија и тужилаца у међународним кривичним судовима замени новим регионалним решењима и концепцијама независних механизама контроле.</p> / <p>Savremeni koncepti međunarodnog krivičnog prava odavno su napustili pravne okvire, načela i tradiciju očuvanja svetskog mira, jer se međunarodno pravo više ne primenjuje, ono se tumači i to na onaj način koji odgovara političkim strujama u međunarodnim odnosima.<br />Na koji način je došlo do vulgarizacije međunarodnog krivičnog prava i u kojoj meri je ono izraženo najpribližnije govore slučajevi pokrenuti pred međunarodnim krivičnim sudovima. Analizom rada međunarodnih krivičnih sudova u smislu: konstituisanja suda, definisanja materijalnih i procesnih normi, izvođenju dokaza, izmenom i dopunom Pravilnika o postupku i dokazima, isticanju određenih krivičnih dela, različitim standardima i načinu vrednovanja nastupelih posledica, nacionalnij pripadnosti subjekata u postupku... mogu se prepoznati mnogi problemi koji su diskreditovali postojanje načelnih pitanja istine, objektivnosti i pravičnosti. U ovim načelima nalaze se potencijalna rešenja efikasnosti međunarodnih krivičnih sudova, ali stiče se utisak da bi rešenjem ovih problema pravda bila dostižna i za one koji su prouzrokovali niz ozbiljnih sukoba u svetu. Shodno tome, potrebno je zapitati se da li međunarodna zajednica uopšte želi da postoji institucija kao što je Međunarodni krivični sud?<br />Međunarodni krivični sudovi, do sada su više ličili na institucije koje su bile podređene medijskim kampanjama usmerenim protiv unapred etiketiranih država i nosioca njihove suverene vlasti, što se u velikom broju slučajeva pokazalo kao idealan paravan za pokretanje agresivnih ratova. Ako je Međunarodni krivični sud nadležan, između ostalog, i za dela agresije, zbog čega celokupna međunarodna zajednica ćuti i ništa ne preduzima po pitanju okupacije autonomne pokrajne Kosova i Metohije i&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp; ne suprotstavi se rušilačkim ideologijama pripajanja susednim državama. Zar to ne predstavlja rušilački faktor bezbednosti i mira u regionu? Većina država u svetu, a posebno u Evropi, ima sličnih problema koji su manje ili više transparentni, ali ukoliko se nastavi sadašnjim putem slična sudbina mogla bi i njih da zadesi.<br />Da bi međunarodni krivični sudovi bili u mogućnosti da obavljaju funkciju zbog koje su osnovani njihova nadležnost treba da iskquči svaki vid ekonomske i političke zavisnosti. Svoju nadležnost sudovi treba da zasnivaju na pravilima bona fides kojima bi kao Sudovi regiona svoju pravnu snagu crpili iz kodifikovanog međunarodnog krivičnog prava i postulata običajnih pravnih pravila. Takve sudove je moguće uspostaviti, pod uslovom da se postojeći politizovani birokratski sistem sudija i tužilaca u međunarodnim krivičnim sudovima zameni novim regionalnim rešenjima i koncepcijama nezavisnih mehanizama kontrole.</p> / <p>Modern concepts of international criminal law have long since left the legal frameworks, principles and tradition of preserving world peace, because international law is no longer applicable, it is interpreted in a way that is consistent with political currents in international relations.<br />How has the vulgarisation of international criminal law come about and to what extent is it most closely illustrated by cases brought before international criminal courts. By analyzing the work of international criminal courts in terms of: constituting a court, defining substantive and procedural norms, presenting evidence, amending the Rules of Procedure and Evidence, highlighting certain criminal offenses, different standards and the way of evaluating the consequences, the national affiliation of the subjects in the proceedings ... many problems can be identified that have discredited the existence of fundamental questions of truth, objectivity and fairness. These principles provide potential solutions to the effectiveness of international criminal courts, but the impression is that by resolving these problems, justice would be attainable for those who have caused a number of serious conflicts in the world. Accordingly, one has to wonder if the international community wants an institution such as the International Criminal Court at all?<br />International criminal courts have so far been more like institutions subordinate to media campaigns against pre-labeled states and holders of their sovereign power, which in many cases proved to be an ideal front for launching aggressive wars. If the International Criminal Court has jurisdiction over, among other things, acts of aggression, for which reason the entire international community is silent and does nothing about the occupation of the autonomous provincial Kosovo and Metohija and does not oppose the destructive ideologies of annexation to neighboring countries. Doesn&#39;t that represent the destructive factor of security and peace in the region? Most countries in the world, and especially in Europe, have similar problems that are more or less transparent, but if they continue along the same path, a similar fate could befall them.<br />In order for international criminal courts to be able to perform the function for which they were founded, their jurisdiction should exclude any form of economic and political dependence. Courts should base their jurisdiction on bona fides rules which, as the Courts of the Region, derive their legal power from codified international criminal law and the common law rules. Such courts can be established, provided that the existing politicized bureaucratic system of judges and prosecutors in international criminal courts is replaced by new regional solutions and concepts of independent control mechanisms.</p>

Tous les États sans discrimination ont un droit inaliénable de développer les utilisations de l'énergie nucléaire à des fins civiles, à condition de ne pas détourner ces utilisations pacifiques vers des armes nucléaires. Cependant, il est accordé à cinq pays le droit de posséder ces armes, à savoir les États-Unis, la France, la Russie, la Chine et le Royaume-Uni. Autour de cette position, un vif débat à la fois juridique et éthique a été soulevé. En effet, pour ses opposants, le nucléaire représente un risque durable et non maîtrisable par la science. Les accidents nucléaires majeurs, les déchets radioactifs et le détournement du nucléaire à des fins militaires sont des risques ingérables et d‟une gravité exceptionnelle. En revanche, les défenseurs de cette énergie la présentent comme sûre, voire partie prenante du développement durable. Selon eux, le nucléaire est un moyen fiable de lutter contre le réchauffement climatique et aussi une solution à la pénurie énergétique à laquelle le monde est confronté. En examinant et analysant la fiabilité et la crédibilité de tous les arguments allant à l‟encontre et en faveur de cette industrie, on constate que la licéité et la légitimité du recours à l'énergie nucléaire sont mal fondées. Par conséquent, nous estimons qu‟il est nécessaire de dépasser le nucléaire par la conclusion d'une convention internationale posant l'interdiction progressive mais complète du nucléaire. / All states without discrimination have an inalienable right to develop the uses of nuclear energy for civilian purposes, provided they do not divert these peaceful uses to nuclear weapons. However, five states have been granted the right to possess these weapons, that is : United-States, France, Russia, China and United-Kingdom. Around this position a fierce debate, both legal and ethical, has been raised. Indeed for its opponents nuclear represents a persistent risk that is non controllable by science. Major nuclear accidents, radioactive wastes and the use of nuclear for military purposes are unmanageable risks of exceptionnal serious gravity. On the other hand, the proponents of this energy present it as safe, even as part of sustainable development. According to them, nuclear is a reliable means to fight global warming and is also a solution to the energy shortage the world is facing. When analyzing the reliability and the credibility of all arguments for and against this industry, it can be noticed that the lawfulness and legitimacy of the use of nuclear energy are ill-founded. Therefore, we believe there is a need to go beyond nuclear with the conclusion of an international convention dealing with the progressive but comprehensive nuclear ban.

My thesis is an analysis of my own translation of a chapter from Dominik Nagl's legal history 'Grenzfälle,' which addresses questions of citizenship and nationality in the context of the German colonies in Africa and the South Pacific. My analysis focuses primarily on strategies that I used in an effort to preserve the strangeness of a linguistic context that is, in many ways, "foreign" to twenty first-century North Americans while also striving to avoid reproducing the violence embedded in language that is historically laden with extreme power disparities.

This research is concerned with the complex and contested relationship between the sovereign prerogatives of states and the international imperative of defusing world conflicts. Due to its historical setting following World War Two, the national vs. international staking of claims was framed within the escalating imperial-nationalist confrontation and the impending “end of empire”, both of which were significantly influenced by the role Israel played in this saga. The research looks at the issue of “decolonization” and the anti-colonial struggle waged under the leadership of Egypt’s President Nasser. The Suez War is analyzed as the historical event that signaled the beginning of the final chapter in the domination of the European empires in the Middle East (sub-Saharan decolonization followed beginning in the early 1960s), and the emergence of the United States as the new major Western power in the Middle East. The Suez experience highlighted a stubborn contest between the defenders of the concept of “sovereign consent” and the advocates of “International intervention”. Both the deployment of the United Nations Emergency Force (UNEF) and its termination were surrounded by controversy and legal-political wrangling. The role of UNEF and UN peacekeeping operations in general framed the development of a new concept for an emerging international human rights law and crisis management. The UNEF experience, moreover, brought into sharp relief the need for a conflict resolution component for any peace operation. International conflict management, and human rights protection are both subject to an increasing interventionist international legal regime. Consequently, the traditional concept of “sovereignty” is facing increasing challenge. By its very nature, the subject matter of this multi-dimensional research involves historical, political and international legal aspects shaping the research’s content and conclusions. The research utilizes the experience and contributions of several key participants in this pioneering peacekeeping experience. In the last chapter, recommendations are made –based on all the elements covered in the research- to suggest contributions to the evolving UN ground rules for international crisis intervention and management. / Graduate / hilmyh@uvic.ca